Jump to content

Recommended Posts

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.

Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.

Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.

На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“

Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.

Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би имали право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести.

Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе.

Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13).

Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему.

Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“

И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...

 

Протојереј др Љубивоје Стојановић

Извор: Пријатељ Божији

link

Share this post


Link to post
Share on other sites

Muz moje profesorke je Rus ali je ateista

Ali....

svojevremeno, dok su bili studenti u Rusiji, on i njegova ekipa su sirotim babama u supermarketu na prepad uvaljivali u torbu pile i hleb i bezali odmah, jer su znali da bi ih starice odbile kad bi ih pitali da im pomognu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 23.10.2019. at 9:36, АлександраВ рече

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.

Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.

Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.

На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“

Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.

Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би имали право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести.

Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе.

Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13).

Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему.

Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“

И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...

 

Протојереј др Љубивоје Стојановић

Извор: Пријатељ Божији

link

Одличан и поучан текст !

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ново фототипско издање Београдског паримејника свечано промовисано у крипти Спомен-храма Светог Саве у Београду.     Повезана вест:   Епископ новосадски и бачки др Иринеј учествовао у представљању "Београдског Паримејника"     На дан спомена светог Стефана и преподобне Јелене – Јелисавете (Штиљановић), у четвртак 17. октобра 2019. године, у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару у Београду, свечано је промовисано ново фототипско издање Београдског паримејника које су приредили и објавили Министарство културе и информисања Републике Србије, Народна библиотека Србије и Издавачка кућа „Платонеум“ из Новог Сада.   Реч је, наиме, о једној од најстаријих средњовековних, рукописних богослужбених књига српскословенске редакције из Фонда Народне библиотеке Србије која је настала у првој четвртини 13. столећа, односно у епохи стицања и успостављања аутокефалности Српске Православне Цркве. У промоцији нове фототипије овог величанственог кодекса, који представља један од најрепрезентативнијих ћириличних рукописа, узели су учешћа: министар културе и информисања Републике Србије господин Владан Вукосављевић, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), управник Народне библиотеке Србије господин Ласло Блашковић и уредник издања и управник Археографског одељења Народне библиотеке Србије господин др Владан Тријић, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског господина Стефана (Шарића), викара Његове Светости Патријарха српског, вршиоца дужности помоћника директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Министарству правде Републике Србије господина др Марка Николића, више свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке,  професора и студената Православног богословског факултета и других факултета Универзитета у Београду, представника јавног и културног живота престонице, многобројне публике, као и представника медијских кућа.   Први говорник у оквиру наведене промоције, Преосвештени Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) изразио је, пре свега, особиту радост услед објављивања фототипског издања поменуте литургијске књиге, у оквиру прославе осам векова стицања аутокефалности Српске Православне Цркве. Излажући своје слово о историјском, културолошком, духовном и богословском значају Београдског паримејника, епископ Иринеј је указао да промовисана фототипија заиста представља најстарију, али и најлепшу књигу српскословенске редакције чије име – Паримејник – води порекло од речи паримија, која означава поучну причу, што ће рећи старозаветни одабрани текст који описује догађаје и личности из Старога Завета. Подсећајући на неоспорну чињеницу да је Паримејник као богослужбена књига познат у Православној Цркви и под термином Профитологион, Преосвештени владика је прецизно подвукао да се одељци из старозаветних књига произносе на свечаним празничним вечерњим богослужењима, потом током Велике четрдесетнице и  Страдалне или Велике седмице. Такође, владика Иринеј је сажето и језгровито изложио смисао читања и разумевања старозаветних списа који подразумева христолошко тумачење описаних личности и догађаја, захваљујући чему се верно и на веома упечатљив начин распознаје једнота и јединственост божанског Откривења у Старом и Новом Завету. Изузев прегледног описа развоја тумачења Светог Писма у Цркви, епископ Иринеј је на одмерен начин појаснио циклус формирања литургијских књига, стављајући у први план поступност обликовања Паримејника као нарочите богослужбене књиге из које се православни хришћани причешћују живом речју Божјом.    Министар Владан Вукосављевић је подсетио да Београдски паримејник, будући најстарија рукописна књига у Фонду Народне библиотеке Србије, чини део својеобразне тријаде – три монументална сачувана кодекса ране српске духовности и писмености, где још спадају Вуканово и Мирослављево Јеванђеље. Представљајући ново фототипско издање Београдског паримејника, министар Вукосављевић је нагласио да је, благодарећи финансијској подршци министарства на чијем је челу, штампано хиљаду примерака ове публикације, од којих стотину у луксузном кожном повезу. Следствено, констатујући да сви послови који су усмерени у правцу обнове или јачања нашег културног идентитета јесу темељи разумне и одговорне културне политике, уважени министар је предочио да управо језик, писмо и духовна и свака друга врста традиције чине основно језгро православног српског народа и уједно су његов штит и начин опстанка на врло изазовној и опасној историјској сцени. При томе, господин Вукосављевић је назначио да је један од приоритета у предлогу стратегије Министарства културе и информисања враћање културних споменика који се стицајем различитих историјских околности тренутно налазе изван Србије и српског културног простора, најављујући скоро коначно враћање недостајућег 166. листа Мирослављевог Јеванђеља из Русије у Србију.   Управник Народне библиотеке Србије господин Ласло Блашковић надахнуто је говорио о историјском путу Београдског паримејника, подсетивши присутне на то да је оригинал рукописа чуван у старој Народној библиотеци на Косанчићевом венцу све до 1915. године, када је, приликом евакуације, нестао, проводећи наредни временски период на сигурном изван библиотеке која је бомбардована 1941. године, да би напослетку тек 1969. године био пронађен и враћен Народној библиотеци Србије.   Закључујући претходни низ говорника, уредник промовисаног издања др Владан Тријић концизно је и у археографском маниру представио Београдски паримејник наводећи да сачувани рукопис садржи стотину и осам, у већој или мањој мери оштећених, листова различитих димензија, што представља тек око четрдесет одсто првобитног кодекса, док недостају скоро две трећине листова. Осим времена настанка, који се везује за прву четвртину 13. века, утврђено је и да је овај кодекс написан у тада северним српским земљама, у области Рашке, при чему није познато ко је био наручилац Паримејника, јер запис о његовом настанку није сачуван. Узимајући у обзир чињеницу да Београдски паримејник потиче из доба успостављања аутокефалности Српске Православне Цркве, подухват издавања његове нове фототипије, према запажању господина Тријића, задобија, сходно томе, ванредни значај.   Коначно, ова изузетно значајна и репрезентативна промоција новог фототипског издања Београдског паримејника украсила је и увеличала, с једне стране, торжествену и целогодишњу прославу јубилеја стицања самосталности наше помесне Цркве и обнову благодати Духа Светога, али и, с друге стране, процес целовитог уређења Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који заједно са Народном библиотеком Србије остаје трајни чувар и показатељ неизбрисивог хришћанског и светосавског идентитета нашег благочестивог рода.   Ђакон др Србољуб Убипариповић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У Позоришту „Зоран Радмиловић“ одржана је свечаност затварања Фестивала и том приликом су уручене награде и захвалнице свима који су помогли организацију Фестивала. У наставку вечери Прво београдско певачко друштво приредило је концерт.       Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски служио је 3. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког на Бањици. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Игор Лукић и Борјан Антић, протођакони Стеван Рапајић и ђакон Славко Аничић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Милосав Радојевић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Василја на Бањици.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског. г Стефана, настојатеља храма Светог Саве и викара Патријарха српског, саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић, Вајо Јовић и Илија Шмигић, јереј Иван Штрбачки и протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског првог исповедали су протојереји Петар Лукавац и Слободан Јовановић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Саве.
       
    • Од Логос,
      Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи. 
       
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...