Jump to content
Драгана Милошевић

ПРЕД ВАМА СУ КЊИГЕ СТРЕЉАНИХ: Озна плански убила 35.000 људи у Србији!

Recommended Posts

Укоричене књиге стрељаних постојале су за сваки округ

Обелодањене књиге стрељаних које је открила државна комисија за тајне гробнице. Највише ликвидираних у односу на све бивше комунистичке државе

Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за "Новости", открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју.

 

Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи.

- Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене "на реч" или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом - каже Цветковић. - Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи Озне.

На основу њих, урађен је детаљан попис жртава. Пописано је око 35.000 људи убијених без суђења, још 2.000-3.000 убијено их је по судским пресудама, што документују уписници војних судова, и око 24.000 људи ликвидирано је или је умрло у логорима. Махом је реч о фолксдојчерима по Војводини, што се види из књига логораша. У бази Државне комисије укупно се налази 59.912 имена.

Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота..., подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна.

 

Међу стрељанима има земљорадника, учитеља, адвоката, свештеника... У рубрици којој су организацији припадали наводи се: ДМ (покрет Драже Михаиловића), СДС (Српска државна стража), добровољац Лјотић (покрет "Збор"), четник, полиција, пољска стража, градска стража, али и уопштене оптужбе - "везе с Немцима", "комесар села", "радила у немачкој болници", "народни непријатељ"...

Ископавање масовне гробнице на Опленцу

10%20ozna%20streljanje%20(2).jpg

Велики део тих документа сачуван је у архиви БИА и предат Архиву Србије, а овакве детаљне евиденције нису пронађене у Словенији и Хрватској. Може се рећи да је то јединствен сачуван документ у целој комунистичкој Источној Европи. Од свих комунистичких земаља, у некадашњој Југославији, односно Србији, после рата је ликвидирано највише људи - објашњава Цветковић.

Ликвидација је било, каже, и у Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, али ни издалека толико, нити су вођене такве евиденције. У Румунији се број убијених мери стотинама, у Мађарској и Пољској хиљадама, у Бугарској је реч о десетак хиљада људи, а само у Србији бројка премашује 35.000!

Зашто је Озна водила овако прецизну евиденцију? Цветковић мисли да нису веровали да ће документа било када бити обелодањена, као ни да ће КП пасти с власти. Речју, није било страха пред јавношћу и некаквом кривичном одговорношћу. С друге стране, у свим тоталитарним режимима тајна полиција има претензије да о свима зна све, "из безбедносних разлога", а нарочито ко потиче из породице у којој је неко стрељан. То је увек могао да буде згодан начин за компромитацију непослушних.

Ипак, 20-30 одсто књига стрељаних уништено је после пада Александра Ранковића, када је "чишћена" Удбина документација. Данас оваквих књига нема комплетираних нпр. за Београд, Шабац, Крагујевац...

Др Срђан Цветковић

10%20ozna%20streljanje%20%283%29.jpg
 

ЛИНК

Књигу стрељаних за нишки, лесковачки, пиротски и врањски крај можете наћи на линку хттп://онлине.флипхтмл5.цом/qслу/гцте/, а списак свих жртава и масовних гробница на сајту Министарства правде хттп://www.комисија1944.мправде.гов.рс/цр/артицлес/поцетна/.

 

иѕвор

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још кад би бар један једини коначно одговарао за те злочине... ако има још неко жив од тих зликоваца.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Grizzly Adams рече

Још кад би бар један једини коначно одговарао за те злочине... ако има још неко жив од тих зликоваца.

U Sloveniji ih još ima. Nedotakljiv je, kao i Milan Kučan. Već sad je počasni građanin opštine Ljubljana, posle smrti dobiće ulicu......

Franc Sever Franta je soodgovoren za najhujši vojni zločin vseh časov na slovenskih tleh

 

Dr. Jože Dežman, zgodovinar

Franc Sever Franta je s sokrvniki dal osvoboditi 14 zapornikov iz okrožij Stična in Grosuplje. Če pogledamo sezname s farnih spominskih plošč, je bilo v župnijah na območju partizanskih okrožij Grosuplje in Stična po vojni umorjenih skoraj 1.600 oseb (samo v Severjevi rodni fari Št. Jurij pri Grosupljem več kot 40). Franc Sever – Franta je s kolegi tako »osvobodil« manj kot en odstotek tega števila. Torej so »osvobodili« en odstotek in dali umoriti 99 odstotkov? Njim bi lahko za ta zločin sodili po zakoniku Kraljevine Jugoslavije.

Častni meščan Mestne občine Ljubljana je tako človek, ki je soodgovoren za najhujši vojni zločin vseh časov na slovenskih tleh.

https://reporter.si/clanek/izjava-dneva/franc-sever-franta-je-soodgovoren-za-najhujsi-vojni-zlocin-vseh-casov-na-slovenskih-tleh-734324

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Samo 35000 ljudi. Ja u taj broj ne verujem, za 50-100 god. kad budete ponovo prebrojavali biće cifra oko 150 000! Živi bili pa videli.

U Sloveniji je za sada zvanična cifra 97.457 u koju mnogi ne veruju.......Kučan (udbaš) ima još uvek sve konce u svojim rukama! Nažalost!

97.457 - doslej najbolj zanesljivo in natančno število žrtev druge svetovne vojne

https://www.dnevnik.si/1042535335

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svaka cast gospodo na poslu koji ste uradili. Da bar pocne da se prica o tome a i da potomci mogu videti gde su im muceni preci zavrsili. Majko mila, prosto je bozje cudo kako smo opstali svo ovo vreme sa takvim krvolocnim zlikovcima na vlasti. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 53 минута, Bernard рече

Samo 35000 ljudi. Ja u taj broj ne verujem, za 50-100 god. kad budete ponovo prebrojavali biće cifra oko 150 000! Živi bili pa videli

Reče u tekstu da knjige nisu kompletirane za Beograd, Šabac, Kragujevac, I Tri Tačke. 

Zato je danas ceo srpski narod u Srbiji: UDBA. Prosto, niko drugi nije ostao u zemlji. Srbi koji nisu UDBA su ili izvan ili ispod zemlje. 

Mali broj su udbaši i saradnici a ostatak su isprani mozgovi, minioni udbe. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 29 минута, florenntina рече

Svaka cast gospodo na poslu koji ste uradili. Da bar pocne da se prica o tome a i da potomci mogu videti gde su im muceni preci zavrsili. Majko mila, prosto je bozje cudo kako smo opstali svo ovo vreme sa takvim krvolocnim zlikovcima na vlasti. 

 

Ти зликовци су стрељали 3 члана моје породице (и са мајчине и са очеве стране) у периоду од 1944-1945. Са протиничине стране, 2 члана породице. Петорица стрељаних родољуба. До дана данашњег нисмо сазнали ни где су ликвидирани, ни где почивају. Банда црвена! 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Bernard рече

Samo 35000 ljudi.

Не верујем да су отворили све архиве. Многи од ових монструма су децу после убацивали у тајне службе, а неки од њих су вероватно и данас активни и штите своје монструме од родитеља. Можда за једно 30 година, кад више ником не буде битно, добијемо прави број. Апсолутно је нереална ова цифра, као и коначна цифра до које су дошли у тексту (око 60.000).

Такође је и питање шта су тачно подводили под злочинима. Овде су написали да су се базирали на војне судове, што значи да су гледали само стрељане народне непријатеље. Али има много стрељаних који нису стрељани јер су били народни непријатељи него им се нашло нешто друго што би их обешчастило. И кад се види да је највећи број Фолксдојчера, значи да нису ни изблиза отворили све архиве. Ако архиве досад нису спаљене или уништене на други начин да зликовци затру траг својих злодела.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, RYLAH рече

Не верујем да су отворили све архиве. Многи од ових монструма су децу после убацивали у тајне службе, а неки од њих су вероватно и данас активни и штите своје монструме од родитеља. Можда за једно 30 година, кад више ником не буде битно, добијемо прави број. Апсолутно је нереална ова цифра, као и коначна цифра до које су дошли у тексту (око 60.000).

Такође је и питање шта су тачно подводили под злочинима. Овде су написали да су се базирали на војне судове, што значи да су гледали само стрељане народне непријатеље. Али има много стрељаних који нису стрељани јер су били народни непријатељи него им се нашло нешто друго што би их обешчастило. И кад се види да је највећи број Фолксдојчера, значи да нису ни изблиза отворили све архиве. Ако архиве досад нису спаљене или уништене на други начин да зликовци затру траг својих злодела.

Ma naravno, ovo je tek pocetak. Ali bez obzira, veliku su stvar i posao napravili sto su uopste otvorili to pitanje i krenuli u prikupljanje podataka.

Inace, to za Udbasku decu je interesantna tema. Ima ih i po tajnim sluzbama i cudima ali ne treba zaboraviti da su ti ljudi (roditelji) pre svega bili monstrumi a to se tesko moglo promeniti i u porodici.

Eno ti one nesrecnice Marine Abramovic, tipican primer. Samo jedan detalj iz njenog detinjstva gde je morala satima da sedi na stolici sa jednom casom vode ispred sebe je dovoljan da covek razume svu njenu “bozemeoprosti” umetnost. Hocu reci, satirali su ti i svoju rodjenu decu, o tome ce se tek pisati i svedociti.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, florenntina рече

Eno ti one nesrecnice Marine Abramovic, tipican primer. Samo jedan detalj iz njenog detinjstva gde je morala satima da sedi na stolici sa jednom casom vode ispred sebe je dovoljan da covek razume svu njenu “bozemeoprosti” umetnost. Hocu reci, satirali su ti i svoju rodjenu decu, o tome ce se tek pisati i svedociti.

Нисам знао да је и она из такве породице. Сад је све много јасније :)

Не знам, мене стварно боле овакве ствари. Није доста што су нас сатирали 70 година, него нас сатиру и после смрти. Не можемо ни да попишемо колико су људи убили, толику су пустош направили. Радили смо пар случајева рехабилитације, и само језа да те ухвати шта су све радили људима за нигде ништа. Нисам имао убиство, али је било затвора или губитка имовине и грађанске части.

И опет - врати се нешто мало пара њиховим потомцима (можда и не буде мало, ал је мало за такве патње које су преживели), а нико од крвника који их је осуђивао на правди Бога никад неће да одговара.

Макар не пред људима, за ово друго сам апсолутно сигуран да нису нашли мира ни на овом свету док су још били живи, а ни после.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, RYLAH рече

Не верујем да су отворили све архиве. Многи од ових монструма су децу после убацивали у тајне службе, а неки од њих су вероватно и данас активни и штите своје монструме од родитеља. 

Najmlajši prejemnik družinske borčevske pokojnine star le 22 let. Jo bodo, na vaš račun, prejemali tudi njegovi potomci?

https://nova24tv.si/slovenija/politika/najmlajsi-prejemnik-druzinske-borcevske-pokojnine-star-le-22-let-jo-bodo-na-vas-racun-prejemali-tudi-njegovi-potomci/

 

Ni sam ne znam do kada ćemo morati da hranimo ove lenčuge i štetočine!

Ovde pročitaj (googlov prevod je vrlo dobar) šta su radili sa decom "izdajnika". Kad god im nestanu argumenti krenu sa uvredama izdajnici, fašisti, premalo smo vas pobili..... U celokupnoj poznatoj istoriji Slovenije nismo imali tako krvoločneke izdajnike.

Živeo drug zločinac Edvard Kardelj, Ivan Matija Maček i Boris Kidrič! Nekad ste u Beogradu imali bulevar zločinca Edvarda Kardelja, hvala Bogu više ga nema!

Družina, ki ima v svoji sredi enega samega izrazitega protikomunista, se likvidira totalno, to je do zadnjega dojenčka

https://nova24tv.si/slovenija/krut-nacrt-of-druzina-ki-ima-v-svoji-sredi-enega-samega-izrazitega-protikomunista-se-likvidira-totalno-to-je-do-zadnjega-dojencka-4-del/

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Bernard рече

Ni sam ne znam do kada ćemo morati da hranimo ove lenčuge i štetočine!

Ovde pročitaj (googlov prevod je vrlo dobar) šta su radili sa decom "izdajnika". Kad god im nestanu argumenti krenu sa uvredama izdajnici, fašisti, premalo smo vas pobili..... U celokupnoj poznatoj istoriji Slovenije nismo imali tako krvoločneke izdajnike.

Ужас, брате. Верујем да ти није нешто лакше од ове информације, али је исто и код нас. И ми се сви питамо докле ћемо да издржавамо крвнике који су нас закопавали деценијама.

Ужас тотални, само да се човек стресе сваки пут кад чита како ови метузалеми комуњарски отимају све што им се простре, као и шта су све радили. 

Хорор.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ајде побијени, а колико је њих умрло од последица батињања од стране власти?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице.
      Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом.
      У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем.
      То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета.
      „Гледање лица“ у Старом Завету
      Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“.
      Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6).
      Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12).
      То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7).
      Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна.
      Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота?
      Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност.
      Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему.
      Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога
      Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми.
      Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета.
      Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице.
      Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10).
      Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу.
      Јован Благојевић
      Извор: "Православље" бр. 1183
    • Од Иван Ивковић,
      Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења човек је рано спознао у свом животном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола.
      Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице.
      Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом.
      У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем.
      То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета.
      „Гледање лица“ у Старом Завету
      Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“.
      Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6).
      Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12).
      То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7).
      Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна.
      Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота?
      Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност.
      Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему.
      Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога
      Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми.
      Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета.
      Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице.
      Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10).
      Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу.
      Јован Благојевић
      Извор: "Православље" бр. 1183

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Ствари срца и породице спадају у област деликатног. Људи који постављају таква питања не кажу увек како се зову, али ова тема занима многе људе. Замолили смо председника Патријарашке комисије за питања породице, заштиту мајки и деце, протојереја Димитрија Смирнова, да одговори на њих.
       
        О ванбрачном животу и венчању
      — Оче Димитрије једно од честих питања гласи: зашто је за венчање обавезна регистрација у општини?
      — Зато што општина издаје доказ о томе да сте муж и жена. Раније, кад је Црква била државна, свештеник је сам регистровао брак. А данас су функције подељене: држава издаје извод из матичне књиге рођених, а црква венчава.
      — А да ли је грех живети без регистрације? Чак и у љубави и слози?
      — А зашто онда не отићи у општину? Обично је разлог један: да би људи лакше могли да се растану ако се нешто деси. Брак означава заједничку својину, заједничка права на имовину. То је одговорност. Ако је људи избегавају то значи да нису породица, већ само привремено живе заједно. «Данас ми одговара да живим с тобом, а сутра ћемо видети.»
      — Да ли одбијате да причестите људе који живе у таквој заједници?
      — Строго говорећи, овакав човек треба да изађе из храма после возгласа «Двери, двери!» По канонима он нема права да присуствује најважнијем делу литургије. Зато што чини блудни грех и самим тим је ван Цркве. Али данас га нико неће извести из храма, нека стоји. Али му се не може дозволити да се исповеди, да се миропомаже. Ако хоћеш да постанеш члан Цркве – поштуј правила. Човек не може истовремено да буде и блудник и хришћанин.
      — А ако утаји да живи с неким невенчано?
      — То је потпуно бесмислено. Па не долазите у храм зато што вас је неко натерао, већ због своје душе, код Бога, а не код свештеника. Бога не можеш да превариш. Ако је ваш савез чврст – ступите у брак и венчајте се. Ако није – престаните да блудничите. И онда ће вам бити отворен пут ка Цркви.
      Шта се сме пре свадбе, а шта не
      — Девојка пита: шта сме да дозволи веренику пре брака?
      — Много тога: да води искрене разговоре, да пише стихове, да поклања цвеће, да пише песме, да стоји испод прозора, да се брине, да воли.
      — А да се љуби?
      — Боље да не. Нека се мало стрпи.
      — А ако моли, вуче на кауч, вређа се и прети да ће да оде?
      — Треба му објаснити: «Мили, ја сам из другачије породице. Ако си ме заволео и ако ми нудиш брак, ја разматрам понуду. И ако пристанем одредићемо датум венчања. Али нисам нисам сигурна да ћу рећи «да», зато што ако почињеш од кревета, тешко да ћеш ми одговарати.»
      — А ако он каже: још нисам спреман да се женим, али сам луд за тобом...
      — Онда – збогом. И ако оде – хвала Богу.
      — Али девојка га воли. И попушта надајући се да ће се односи касније средити.
      — Узалудно се нада. Који глупак ће се оженити оном која му ионако припада? Годинама ће је правити будалом. Рећи ће да треба да уштеди новац за раскошну свадбу, да се обогати, да купи кућу... Јер, шта ће му проблеми? Поред је млада, лепа, волим је, и она мене воли, живимо заједно. Све је дивно! И биће тако док не сретнем у метроу другу коју ћу заволети још више...
      О интмним стварима
      — Да ли верујући брачни пар може да користи средства за контрацепцију?
      — По црквеним правилима контрацепција је покушај убиства. И ако је ефикасно деловала, убиство је учињено. Управо тако.
      — Али има ситуација кад људи нису у стању да гаје много деце – немају ни снаге, ни средстава...
      — Ако православни супружници категорички не желе да имају више деце, имају један поуздан начин који није повезан с грехом – уздржње.
      Треба ли се припремти за породични живот
      — Како човек да не погреши кад бира свог пара?
      — Треба дуго, најмање годину дана, да упознаје човека с којим намерава да живи. Да му поставља питања: «Хоћемо ли имати иконе у кући?», «Да ли ћемо васпитавати децу у православној вери?» Или: «У који храм идеш?» И ако је одговор «Ни у један» - то је повод за размишљање да ли треба развијати познанство.
      — Дешава се да муж солидно зарађује и да жели да види код куће домаћицу и мајку, а жена жели да и она гради каријеру...
      — Треба унапред пажљиво осмотрити родитеље своје девојке: какви су односи, како живе. Људи често понављају родитељски модел понашања. Ако младић у глави има један пројекат, а девојка други, биће проблема у изградњи породице. Али је главно да треба да имају заједнички циљ.
      — Какав? Свако жели срећу...
      — Срећа је стање које се рађа у доброј породици. А циљ православне породице је изградња домаће цркве, где је муж – свештеник, жена је ђакон, односно његов помоћник, а деца су народ Божији који треба привести Христу.
      — Младенци обично размишљају о другим стварима.
      — Зато на три брака у Русији има два развода. Нестао је заједнички циљ, остале су индивидуалне жеље. Понекад врло једноставне: родила се привлачност – узимају се, охладили су се – развод. Улазе у брак да има «ко да пере». Или се удају да би у кући «мирисало на мушкарца». А онда се муче.
      — Да ли породичном животу треба да претходи нека припрема?
      — Треба читати духовне књиге о молитви, о самоконтроли, о покајању. И имати на уму да будућност није максимални комфор, већ служење ближњима.
      Протојереј Димитрије Смирнов
      Разговор је водио Михаил Устјугов
      Са руског Марина Тодић «Крестовски мост»
       
       
      православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У најновијем 1278 броју новина Српске патријаршије Православље од 15 јуна читајте:  
        Детаљан хронолошки приказ догађаја у Митрополији црногорско-приморској који су се дешавали у периоду између два броја новина...   Пишемо о традиционалној литији поводом славе града Бара, на Дан Св. Јована Владимира, о рушењу конака новог манастира посвећеног Светом Василију Острошком на Бриској гори код Улциња... доносимо беседу Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија са службе Божије из манастира Острог, покрај моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, 10. јуна... и поруку Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори са свештенством и монаштвом Црне Горе од 11. јуна...   У ауторском тексту под насловом: „НДХ, НДЦГ, разбојнички закон у Црној Гори и одговор верног народа“, др Александар Раковић, у Рубрици Поводи, између осталог каже: „Српски народ у Црној Гори је прогоњен од стране наших некадашњих сународника који су српски национални идентитет заменили конвертитским идентитетом нације црногорских сепаратиста. Реч је о правом апартхејду, суштинској сегрегацији у Ђукановићевој творевини која се лажно назива Црном Гором...   На следећим странама Православља, следују текстови у којима пишемо о: четрдесет година на трону Епархије бањалучке Епископа Јефрема; комплетан транскрипт документарног филма, снимљеног поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Патријарха српског Иринеја, ауторско дело протојереја-ставрофора Стојадина Павловића директора Патријаршијске управне канцеларије...   Монахиња Макарија, игуманија манастира Соколица, за овај број новина сведочи о спасавању манастира Девич у јуна 1999. године; а протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић пише о јубилеју Православног богословског факултета – 100 година рада ове високошколске установе Српске Православне Цркве...   Ђакон др Ивица Чаировић, доцент на Групи за Историју Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду за новине Српске патријаршије пише о Националном музеју историје и уметности Луксембурга...   У Рубрици Кроз хришћански свет, Данко Страхинић, за петнаестојунски број Православља пише о политичким играма око статуса Свете Софије и износи конкретне чињенице, као то да је... 29. маја ове године организован богат музички програм са песмама посвећеним султану Мехмеду, али и турској победи на Галипољу 1915. године. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на Ердоганово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док је турски председник путем видео-линкачитао турски превод те суре....     Извор: Православље
    • Од obi-wan,
      http://rs.n1info.com/Kultura/a220732/Kolarceva-zaduzbina-pred-gasenjem.html
      ...

      ...
      Zadužbina Ilije Kolarca na ivici je opstanka, piše Danas.
      Novca za osnovno održavanje prostora nema, sredstava za program je sve manje i manje iz godine u godinu, a zaposleni su na minimalcu.
      Urednica muzičkog programa Mirjana Lazarević za Danas kaže da su uslovi nemogući i da ustanova još nije vrata zatvorila samo zahvaljujući entuzijazmu zaposlenih.
      Opšti je utisak, navodi, da Kolarac nikoga ne zanima i da bi njegovo gašenje prošlo bez reakcija.
      Kako navodi, novca nema ni za osnovne stvari. Za normalno funkcionisanje ustanove potrebno je mesečno oko milion i po dinara. A taj novac ne mogu da dobiju ni od države ni od grada, pošto po zakonu ni jedni ni drugi nisu zaduženi za održavanje zadužbina čiji su osnivači privatna lica.
      Obraćali su se gradonačelniku, sekretarijatu, ministarstvu, Repuibličkom odboru za kulturu, ali svi kažu "nismo osnivači". Prihodi od programa i izdavanja sala nisu dovoljni. Zaposleni predlažu modela po kome funkcionišu SANU i Matica srpska.
      Kolarac se našao u nezavidnoj situaciji nakon donošenja Zakona o zadužbinama i fondacijama, koji zadužbine definiše kao nevladine organizacije, i po kome one nisu ni u čijoj nadležnosti, podseća Danas.
      Koncertna dvorana Kolarca je stara 85 godina i ruinirana je. Lazarević ocenjuje da je u društvu zavladala apatija i da im kojim slučajem isključe struju, četiri dana bi se iščuđavali što je Kolarac zatvoren, a onda nikom ništa.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...