Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Милан Ракић

Stefan Simić: ALeksandru Vučiću – za Konkurs "SVETOM VOĐI S LJUBAVLJU"

Оцени ову тему

Recommended Posts

(čitati tonom učenika šestog razreda, u zanosu…)

Kada god pomislim na ljubav meni mislima prođe Aleksandar Vučić
Svuda gde je lepota i sreća tamo je on

Svi koji glasaju za njega su divni, normalni, časni, vredni, to su ljudi sa vizijom i sa brigom za Srbiju i planetu
Ne verujem da neko normalan može da ne bude za njega, takve ozbiljno treba ispitati i poslati na psihijatrijski pregled, a posle još negde

Kako neko može da se ne divi Aleksandru Vučiću
Njegovoj lepoti, pameti, stavu, hrabrosti

Da ne oseti ponos kada se on pojavi i kada nešto kaže, to je snaga, to je mudrost, to je vrlina
Mi svi u kući tada mirno stojimo i čekamo da završi
A posle aplaudiramo, igramo, pevamo, srećni što smo ga videli…

On nije kao drugi ljudi, on je supermen, i to jači od supermena, u svemu

Moj tata kaže da je on bio na vlasti zadnjih dvadeset godina
Mi bismo sada bili prvi u svemu
I kaže da ćemo biti, samo mu treba dati još vremena da pokaže šta zna

Aleksandra Vučića treba voleti, čitati, slaviti, obožavati, citarati, tetovirati, svuda, na svakom mestu

On je skoro pa kao svetac, besprekorne biografije, ali je među živima pa ga nije moguće uvrstiti u sveta lica ali je na dobrom putu

I tada će ceo svet da ga slavi, pa i marsovci

Moja baka ga drži pored ikone
Kada se moli, moli se i njemu
Kada se krsti, krsti se u ime oca, i sina, i Vučića

Njega treba puštati na svim televizijima, u svim terminima jer je jedino On važan, On zna, On može, On ne sumnja
Mi nismo bitni, on jeste
Mi ne znamo ništa, on zna sve
Treba mu zato dati za sve da se pita i sve da vodi, i zdravlje, i sport, i umetnost

Njega treba klonirati i svaka kuća i svako dvorište treba da ima jednog malo vučića, slatkog, da ih podseća na velikog

I deci više ne treba kupovati mede i zeke, već lutku vučića za sreću
Ona nemaju većeg prijatelja od njega, on ih sigurno voli više i od tate i od mame

Preporučljivo je da kada budući roditelji prave decu
Da se u pozadini čuje i vidi
Da i ona povuku na njega

Sve spomenike koje imamo treba da doradimo i da na svakome bude Vučićev lik
Sve pesme koje imamo, treba da izmenimo reči i da pevaju Vučiću, melodije neka ostanu
Gde god možemo treba da nalepimo njegov lik i dok se vozimo treba da slušamo njegove reči

Jedino je ON taj koji može da nas spasi
Jedino je ON taj koji zna istinu
Jedino je ON taj koga treba da sledimo i za kim treba da idemo
Svi ostali su lažovi, prevaranti, hulje, stoka, ološ, bagra, fuj

Svuda treba da bude Vučić
Vučić u hiljadu boja, Vučić u hiljadu melodija
Zato što je Vučić sunce, nebo, zvezda, kosmos

I kada se krstimo treba da se krstimo u ime Vučića
I kada se kunemo treba da se kunemo u Vučića a ne u majku
I kada uradimo nešto pametno ne treba da kažemo – kakav sam genije
Ne, nego kakav sam Vučić

Mlade treba da vaspitavamo da budu kao Vučić, lepi na njega, iskreni, dobri, časni
Sva naša deca treba da liče na Vučića
I devojčice, naravno

Kada to shvatimo a mnogi su to već shvatili
Nama će konačno da svane

I napokon ćemo biti ono što naš predsednik želi
Zahvalan narod svestan svoje veličine

Pardon, njegove

https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/10/18/stefan-simic-aleksandru-vucicu-za-konkurs-svetom-vodi-s-ljubavlju/

1.-a-acaucic-2.jpg

 

 

 

radio gorn

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. –
      Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu –
      Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu
      Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on
      Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama

      Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja
      Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj
      I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti
      Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara
      Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban
      Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi
      Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku
      Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca
      Već i čoveka
      Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore
      Ili ih odavno više nema
      On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos
      Menjale su se vlasti, države, slike i prilike
      A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo
      Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio
      Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje
      A da malo šta odbaci
      Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka
      Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi
      Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu
      Već onu koja unosi smiraj i red
      Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim
      Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi
      Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv
      Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio
      I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge
      Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod
      Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje…
      Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni
      Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali
      Osećajući da nam želi dobro
      Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem
      Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima
      Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori
      Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko
      Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva
      Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao
      Bukvalno u sve
      Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo
      Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog
      Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno
      Kao što se na prvi pogled čini
      Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah
      Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi…
      Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi –
      Možda je zato Vladeta toliko i trajao
      Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti
      Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima
      Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce
      Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio
      Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu
      A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju…
      Preslušavaće se iznova i iznova
      Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski
      Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza
      Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima
      Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture
      I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca
      O kome Vladeta nije pisao
      Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti
      Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma
      Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima
      Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića…
      Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI
      Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi
      Oplemeni, očoveči, daruje
      „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga
      Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka
      Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti
      Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet
      A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom
      Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila
      Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK
      Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao
      Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu…
      Ne znam, možda
      Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo
      Iako je toliko puta bio sa nama
      Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija
      Šta reći na kraju
      Osim nema više našeg Vladete
      Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on
      Istinski primer pravoslavne sabornosti
      Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji
      Pričaće se i pisaće se o njemu
      Tek
      Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta
      Da će ostati večno, sa nama, u nama
      Ako za nekoga to znamo
      Znamo za njega
      Zaista je bio najbolji
      Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje
      Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih
      I treba da bude tu
      Mora
      Hvala Vladeta
      Družićemo se svi mi još
      Tvoja predavanja i dalje traju
      Tvoja misija i dalje traje
      Zauvek
      Dok nas ima
      https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/
    • Од Милан Ракић,
      Umjetničkih i pop kulturnih asocijacija na New York je mnoštvo. To je grad čiju su umjetničku scenu i kulturni identitet oblikovali Billie Holiday i Charlie Parker, Woodie Allen i Martin Scorsese, Andy Warhol i Roy Lichtenstein, Vladimir Nabokov i Paul Auster, Anne Sexton i Sylvia Plath, Arthur Miller i Elia Kazan, Joni Mitchell i Patty Smith, Velvet underground i Ramones, Lady Gaga i Lana Del Rey, Bitnici i pop art, Broadway i Marvel comics, doo wop i CBGB, Studio 54 i hip hop… Lista je impresivna i beskonačna. Ali New York je također asocijacija na jedan strip koji s ovim gradom nema ama baš ništa. Osim činjenice da se radnja stripa dešava baš u New Yorku. Riječ je, naravno, o Alan Fordu.

      Druga asocijacija na ovaj strip, puno jača u odnosu na onu njujoršku, jeste Jugoslavija. Zašto Jugoslavija, pita se prosječan neupućenik u strip kulturu. Pa zato jer je socijalistička Jugoslavija zemlja u kojoj je Alan Ford dosegnuo svoje zvjezdane vrhunce. U Jugoslaviji je ovaj strip bio popularniji nego u rodnoj mu Italiji. Zašto je neki pop kulturni proizvod poput Alan Forda tako moćno zaživio baš u SFRJ? Ili zašto je, recimo, film Valter brani Sarajevo bio toliko popularan u Kini? Pitanja su to koja godinama i decenijama intrigiraju. Za odgovor na prvo pitanje, tri su važna imena: Magnus, Bunker i Brixy. O njima nešto kasnije.
      Monty Python prije Monty Pythona
      Alan Ford bio je važan dio odrastanja i tinejdžerske kulture u Jugoslaviji, neka vrsta generacijskog trademarka. U tom kontekstu zanimljivo je uspoređivati ondašnjeg jugoslovenskog tinejdžera i njegovog ovovremenog vršnjaka, milenijalca, pripadnika Z generacije, kakogod. Prvi, osim Alan Forda, kupuje na obližnjem kiosku stripove iz Lunov Magnus strip edicije, Zlatne serije i drugih tadašnjih izdanja, oduševljavajući se pustolovinama Zagora, Mister Noa, Dylan Doga… Drugog više zanimaju stripovske ekranizacije na Torrentu ili Netflixu. Prvi čita Alan Forda u roto izdanju zagrebačkog Vijesnika, drugi kao digitalizirani proizvod u pdf formatu. Ova dva tinejdžera imaju i različite kulturne preferencije i prakse. Prvi kupuje lp ploče u Jugotonu, zaražen je punk-rock estetikom i mašta da ima vlastiti bend. Drugi se koristi Youtube prečicom kako bi svoje muzičke ideje i afinitete predstavio svekolikom onlajn pučanstvu. Prvom je Alan Ford nezamjenjiv dio odrastanja i razbibrige, drugom zanimljiv arheološki ostatak jednog izgubljenog vremena.
      Samo, bilo bi pogrešno Alan Forda isključivo vezati za tinejdžersku kulturu. Zapravo, Alan Ford je više bio strip za odrasle koji je savršeno probijao generacijsku barijeru prema dole, nametnuvši se kao vrhunsko transgeneracijsko stripovsko štivo. Alan Ford parodira široku paletu stvarnih i fikcionalnih likova, od Robina Hooda i Jamesa Bonda do raznih likova iz hladno-ratovske i drugih historijskih epoha. Parodira sâmo društvo, sâmu povijest. S tim u vezi, neizbježne su poetičke analogije Alan Forda i Monty Pythona. Alan Frod je bio strip varijanta skeča i parodije, Monty Python prije Monty Pythona. Svaka epizoda ovog stripa, koju potpisuje dvojac Magnus & Bunker, doima se kao dobro osmišljen skeč, kao montipajtonovska društvena parodija. A tu je i jedna zanimljiva podudarnost - prvi broj Alan Forda i prva epizoda Letećeg cirkusa Montyja Pythona pojavili su se iste, 1969. godine, što će reći prije ravno 50 godina, s tim da je Alan Ford koji mjesec stariji.
      Vatromet likova
      Likove u Alan Fordu čini skupina diletanata s društvenog ruba i šarolikih karaktera kojima se namjestilo da postanu tajni agenti. Oni djeluju u okrilju tajne organizacije poznate kao Grupa TNT. Nerijetko doživljavaju james-bondovske avanture, ali daleko od bilo kakvog glamura. Smokinzi, kazina, kokteli, lijepe žene i bijesni automobili ne postoje u njihovom svijetu. Osim možda u snovima naslovnog lika (vidjeti epizodu: Žalosna priča o mladom bogatašu).
      Broj 1 je vođa ove tajne družine, nešto kao M iz serijala o James Bondu. Neobično je živahan paralitik slonovskog pamćenja. Niko ne zna koliko ima godina. Pretpostavlja se da je Metuzalem njegov mlađi brat. Tu su i jarani mu iz prošlosti, Homer, Julije Cezar i Karlo Veliki, svi odreda dobro mlađi od njega. Nepopravljivo je autoritaran i još nepopravljivije škrt. Ima nekonvencionalne metode zavođenja discipline - koristi drveni štap kao pedagoško sredstvo da ošine po tintari svakog ko se usprotivi njegovom autoritetu. Najčešća žrtva njegove štap-pedagogije je impulsivni Bob Rock. Autor je mudrosti iz naslova teksta.
      Bob Rock je tajni agent malog rasta i velikog nosa, karikaturalni hobit u odijelu Sherlock Holmesa. Arthur Conan Doyle teško da je mogao i zamisliti da će njegov najpoznatiji fikcionalni lik reinkarnirati kao nosati cinik u jednoj komičnoj stripovskoj travestiji. Lik Boba Rocka ujedno je i autoironični portret Roberta Raviole Magnusa, najzaslužnijeg za vizualni identitet ovog stripa. Njegov karakter obojen je ciničnim grimasama i zajedljivim verbalnim žaokama. Otrovno duhovit i sarkastičan, Bob je možda i najsmiješniji lik ove stripovske franšize. Brzog je jezika i vulkanskog temperamenta. Lako se usplahiri i plane. Laki je malo nervozan, rekao bi Milutin Topalović.
      Tu je i Sir Oliver, uglađeni engleski plemić a zapravo sitni prevarant i probisvijet. Otmjeni hohštapler s monoklom i cilindrom, kombinacija uglađenog snoba i seoske varalice. Džeparoš svjetske klase i ljepljivih prstiju kojima temeljito prazni ženske torbice i tuđe džepove. Policija nikako da mu dohaka. Halo Bing, kako brat, rečenica je koja se urezala u kolektivnu memoriju Alan Ford fanova štokavskog imaginarija.
      Jeremija je stripovsko oličenje hipohondra, moliereovski komičan i trajno nesretan što nema vlastitu apoteku. Najbolji mu je ahbab unutar grupe TNT Debeli Šef, lijeni menadžer glavnog štaba grupe - oronule i propuhu izložene legendarne cvjećarnice u njujorškoj Petoj aveniji. Obojica su razvili strast prema spavanju i dokolici.
      A tek Grunf. Njemački veteran s iskustvom oba svjetska rata i izumitelj s letačkim iskustvom. Nacistička prošlost povremeno oživi u njegovoj gestikulaciji. Pa bi kolege iz grupe TNT nerijetko pozdravljao visoko uzdignutom rukom, mjereći valjda neke imaginarne kukuruze u Bavarskoj. Njegovi su izumi legendarni a slogani još legendarniji, najčešće ispisani na majici: Bolje izdati knjigu nego prijatelja, Bolje herojski ustuknuti nego kukavički pobijediti, Bolje ispasti budala nego iz vlaka, Prvo hopni, pa reci skoč…
      Alana Forda, prostodušnog i naivnog naslovnog junaka, lijepo je nacrtao Miljenko Jergović, portretirajući ga i stavljajući u kulturno-povijesni i vremenski kontekst: “Alan Ford lijep je i mlad, po zanimanju reklamni crtač i kopirajter. Plavokos, u crnim uskim hlačama i dolčevitki, prototip je studenta egzistencijalista s kraja šezdesetih, iz onoga posljednjeg idealističkog doba Europe, kada su se mladići odlučivali na samoubojstvo iz filozofskih razloga.” Jergović je jednim potezom oslikao Alana i cijelu jednu epohu, pokazujući i ovdje da vješto barata perom i sociološko-literarnim figurama. Manje je poznata činjenica da je kao vizualni predložak za lik Alana Forda uzet Peter O'Toole, u to vrijeme poznati irski glumac.
      Tu je i čitava paleta sporednih likova, a od glavnih negativaca u stripu najznamenitiji je legendarni Superhik. Ranije spomenutu montipajtonovsku uvrnutost savršeno utjelovljuje baš Superhik. On je super-zlikovac kojemu vino daje posebne super-moći - alkoholni zadah kojim obara s nogu. Doslovno. Superhik je pijani Robin Hood, iščašena verzija notingemskog borca za socijalnu pravdu koji krade siromašnima da bi dao bogatima. Superhik je očita parodija i na Supermana, još jednog stripovskog junaka koji je kasnije zaživio na malim i velikim ekranima.
      Kritika društva
      Osim stripovske komike koja je stavljena u prvi plan, Alan Ford je u podtekstu lucidan i vispren društveni komentar. Tadašnji svijet polariziran je na dva suprotstavljena ideološka bloka. Vrhunac je hladnoratovske epohe i to je širi društveni kontekst unutar kojeg nastaje ovaj strip. Uži društveni kontekst je tadašnja Italija u kojoj cvjetaju mafija i korupcija. Svi likovi u stripu nose pečat vremena i prostora unutar kojeg su nastali, mada se alanfordovski društveni apsurdi prepoznaju i u današnjim balkanskim društvima.
      Alan Ford je kritika kapitalističkog društva, socijalne neosjetljivosti, klasnog raslojavanja. Urnebesna je epizoda Pas za milijun dolara u kojoj se dio radnje dešava na plaži, podjeljenoj na dva dijela: plaža za bogate i plaža za siromašne. Skoro da bi se moglo reći: dvije plaže pod jednim krovom. Plaža je u ovoj epizodi odijeljena zidom, što je vjerovatna aluzija na Berlinski zid. Alan Ford je gorka metafora, i ne samo metafora, rodJačkog kapitalizma i tipa socijalne osjetljivosti kakva je zaživjela u većini balkanskih državica nakon kraha Jugoslavije. Alan Ford je i kritika svake autoritarnosti, u stripu najviše izražena kroz lik Broja 1.
      Veliki trojac
      Ovaj strip krase i poseban mu šarm daju jezik i neverbalna komunikacija, odnosno duhoviti dijalozi i crtež na granici karikaturalnosti. Jezik i crtež u stripu predstavljaju dva zasebna narativna elementa, istovremeno funkcionirajući kao duhovita cjelina. Glavni krivci za oba rečena elementa su Roberto Raviola i Luciano Secchi, očevi i idejni tvorci Alan Forda. Raviola i Secchi puno su poznatiji kao kreativni dvojac Magnus & Bunker. Grotesknim crtanjem likova i vizualnim porukama i metaforama, kroz mimiku, gestikulaciju i grimasu, Magnus daje poseban vizualni ton Alan Fordu, dok je Max Bunker zadužen za stripovsku leksiku i stilistiku, odnosno dijalog i jezičke dosjetke u kojima dominiraju crni humor, ironija i sarkazam. Udruživanjem ove dvije kreativne energije nastao je jedan inteligentan i duhovit pop kulturni proizvod. Magnus & Bunker zajedno potpisuju prvih 75 epizoda ovog stripa. Kasnije, kada je pukla suradnja između ove dvojice, i kvaliteta Alan Forda osjetno je pala.
      Za pozitivnu recepciju Alan Forda u Jugoslaviji iznimno je zaslužan kreativan prijevod Nenada Brixyja, zagrebačkog pisca i novinara. Povremena Bunkerova kreativna posrtanja Brixy je pretvarao u sjajne jezičke minijature i dosjetke, prilagođene ovdašnjem čitatelju. Pa je u tom smislu on barem jednako zaslužan za dobar prijem Alan Forda u Jugoslaviji. Brixyjev jezik zaživio je u svakodnevnom govoru, popularizirajući jezik zagrebačkog asfalta kroz AF likove. Magnus, Bunker i Brixy veliki su trojac alanfordovske komike i estetike.
      Vratimo se opet dvojici tinejdžera s početka teksta. Bilo bi zanimljivo čuti razgovor ova dva tinejdžera i generacijska primjerka kako razmjenjuju iskustva negdje u vremenskoj čekaonici. Teško da bi u prvih pola sata jedan drugog razumjeli. Kasnije bi našli zajednički jezik i radoznalo jedan drugog propitivali o svom vremenu, pitajući se između ostalog kako su Bob Rock, Grunf i ostali antijunaci preživjeli milenijske mijene, o(p)stajući na policama balkanskih trafika ili pohranjeni u world wide web memoriju. Možda bi im upravo Grunf mogao dati odgovor na to pitanje: Tko vrijedi leti, tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi.

    • Од Милан Ракић,
      Jedna od najboljih poveznica Albanske i Srpske kulture je Bekim Fehmiu, i naravno, njegov sin Uliks
      Bekim je pomirio u sebi predrasude i različitosti, i došao da studira u Beograd, prvo upisao fakultet dramskih umetnosti pa tek onda učio jezik, usput

      Kada su krenuli nemiri devedesetih prestao je da glumi, povukao se, na vrhuncu
      Zaćutao, pisao, slikao 
      I čovek koji je toliko toga imao da kaže utihnuo u tišini, iz protesta, pobune, želje da sve to stane i prestane
      Osetio je kao niko drugi šta se sve sprema…
      Malo je glumaca koji su imali takvu snagu da iako sam ga gledao malo to mi je ostalo trajno urezano
      Bekim je napisao dve predivne autobiografske knjige
      I niko nam kao on nije bolje predstavio albansku kulturu, njegovo prizrensko odrastanje, mnoge muslimanske običaje, brižnost, ljubav
      Toplo, iskreno, ljudski, da me godinama već drže te njegove knjige
      Nije mogao da igra dok njegovi, i jedni, i drugi, pucaju jedni na druge
      U većini svojih filmova bio je pravednik, pobunjenik, čovek
      Takav je bio i na snimanjima, uvek
      Ogromna umetnička harizma koja je žrtvovala karijeru zarad višeg cilja
      Danas kada je jedna od glavnih tema srpsko – albanski odnosi i pitanje Kosova
      Uvek se setim mog najdražeg glumca Bekima Fehmiua i njegove misije
      Kada je on mogao sve to da pomiri u sebi, objedini, i jedne i druge
      Zašto ne bismo mogli i mi
      Da pružimo ruku
      I nađemo sve ono što nas spaja a ne razdvaja
      Ne samo zbog Bekima nego zbog nas samih i budućnosti koja dolazi
      Često razmišljam o njegovoj sudbini, kako se povukao iz javnosti, na kraju oduzeo sebi život
      I kako je njegov prah prosut u Prizrenu, u Bistrici, u prisustvu najbližih
      Sve kao u nekoj legendi, samo što ta legenda nije izmišljena nego prava
      Definitivno jedan od najvećih ljudi koje smo imali
      Namerno kažem imali, svi mi, ovaj region
      Čovek koji je uvek bio faktor pomirenja, savesti, uzvišene misije
      Kada god sretnem Albance po Srbiji, u Novom Pazaru ili gde već, setim se Bekima
      Njegove priče
      I ti dragi ljudi budu mi još traži
      U svima njima pronalazim i deo njegove dobrote, plemenitosti, posvećenosti
      Sreo sam nedavno Bekimovu životnu saputnicu Branku Petrić
      Zamolio sam je da mi malo priča o Bekimu
      I sve što mi je rekla nekako sam već znao jer sam ga nekako osetio kao malo koga
      Putem njegovih knjiga, filmova, ćutanja
      I sam sam toliko puta imao potrebu da zaćutim, nemoćan da mnogo šta u društvu rešim
      A opet kako bez glasa u javnosti…
      Treba pričati o Bekimu
      I sličnim sudbinama koje su obeležile jedno vreme
      I čije je ćutanje odjeknulo glasnije od svih sada već zaboravljenih političkih govora
      Šta reći na kraju, generacije i generacije će prolaziti
      Mi nemamo druge komšije
      Upućeni smo jedni na druge
      I zato treba da učimo jedni od drugih, da se povezujemo, družimo, spajamo
      Stvaramo budućnost
      Bekim nas je tome naučio
      A neke od nas tome i naučio
      Kao i mnogi drugi Bekimi kojima smo okruženi
      A da ih nismo ni svesni
      Da smo na istoj strani, ljudskoj strani
      Strani čoveka
      https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/04/17/stefan-simic-bekim-fehmiu-na-strani-coveka/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...