Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Архиепископ Никифор (Теотокис): БЕСЕДА О КАЖЊАВАЊУ ГРЕШНИКА У ОВОМЕ СВЕТУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Недоумицу око тога зашто се слепи родио као слеп разрешио је Богочовек Исус, рекавши да се родио слеп, да би се Бог прославио у њему. Међутим, кажњавања којима и до дана данашњега видимо да се кажњавају многи људи, бацају многе нездравомислеће и надмене, који се осмељују да оповргавају свепремудри Промисао Бога, безграничнога у моћи, у бездан неразумности. Видимо да и праведници и грешници бивају кажњавани; такође и праведнике који умиру спокојно и срећно, а такође и грешнике. Заиста: „судови су Твоји бездан многи; Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови“ (Пс. 35, 7; Рим. 11, 33)! Стога „ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“ (Рим. 11, 34). Међутим, наш разум, који је Бог даровао свакоме човеку, просвећен светлошћу Светога Писма, макар нам донекле може представити узрок ових кажњавања, којима Бог у овоме свету кажњава неке људе.
Читамо Свето Писмо и видимо да Бог неке грешнике кажњава, док неке од њих казне заобилазе и све им добро бива. Бог кажњава Фараона, Надава, Авиуда, Саула, Авесалома, Ахава, Навуходоносора и безбројне друге; Ровоам, Авија, Амврије, људи преиспуњени злобом и безбожношћу, мирно се упокојавају и почивају са својим прецима. Потпуно исто се догађа и у наше време: неки од грешника бивају кажњавани, а други спокојно умиру. Који је разлог овога? Тај што уколико би Бог у овоме животу кажњавао свакога грешника, онда би врлина била вршена по принуди, а не по слободној вољи; тада би се свако приклањао врлини, не по своме сопственом избору, као нечему корисном и спасоносном за душу, већ по морању, бојећи се брзе и неизбежне казне. Зато би врлина на тај начин била лишена свога својства или карактера – да буде милостива сама по себи, а Бог, по законима Своје правде, не би могао да увенча врлинске, јер се људи тада не би држали врлине ни због љубави према Њему, ни због усрдности у добру, ни ради наслађивања вечним Царством, ни ради избегавања бесконачних мучења, већ ради страха од телесне и времене казне. Тада врлина, кажем, не би имала никакву вредност, никакву награду, јер би се тада човек покоравао законима слично као што се коњ покорава узди или во јарму, од којих се први боји бича, а други штапа. Уколико би Бог све грешнике кажњавао у овом животу онда би будући Суд био сувишан: људи пак, видећи да Господ награђује пре смрти, сматрали би себе свемогућима и душом би умрли. Пошто пак, ми верујемо да је Бог најправеднији, онда видећи неке грешнике како бивају кажњавани у овоме животу, треба да се уверимо да постоји и други, будући живот и да ће доћи дан у који ће Бог казнити те безаконике који су остали некажњени. То што неке нарушитеље Закона Божијег, Бог и овде кажњава, то је због тога да би укротио и застрашио зле и распусне и демантовао то да Он не промишља о свему и да не види дела људска. Јер ако би сви до једног, који чине безакоња остали некажњени онда би се грех намножио без икаквог страха: људи би се препустили злим делима и одбацили би Промисао свемогућег Бога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али које грешнике Бог кажњава у овоме животу, а које оставља некажњенима? Једни тврде да Бог у овоме животу кажњава оне којих се јако узгнушао због њихових превеликих безакоња и јако се разгневио на њих, а оне који су мало и повремено грешили оставља некажњенима. Али ми у Светом Писму видимо супротно овоме. Јер ево шта Свети Дух сведочи о грешницима који бивају кажњавани: „кога љуби Господ онога кара, и као отац сина који му је мио“ (Приче. 3, 12). А о онима који остају без кажњавања пише овако: „Нећу карати кћери ваших кад се курвају, ни снаха ваших кад чине прељубу; јер се они одвајају с курвама и приносе жртве с неваљалијем женама“ (Ос. 4, 14). Ко из овога неће увидети да грешнике који су кажњени у овоме животу, иако су мало сагрешили, Бог и даље воли, али кажњавањем их приводи на покајање, и када се раскају, прима их међу Своје синове; а они који поново греше и ни мало не бивају кажњавани, јесу недоступни због тежине њихових безакоња и напуштени од Бога? И заиста је тако: јер они који бивају кажњавани или се раскајавају и добијају коначан опроштај грехова, ослобађају се вечне муке; или ако се и не поправљају, у крајњој мери, за мучења која овде претрпе, умањује им се казна која их очекује у вечности. Ово нам сами Бог потврђује: „посетићу палицом безакоња њихова и ранама неправде њихове; али милост Моју нећу уклонити од њих“ (Пс. 88, 33 – 34). Али за оне грешнике који никада у овоме животу не бивају кажњавани и никада се не кају, остављена је вечна мука у будућем веку: „Чува се безбожник за дан зли“ (Приче 16, 9). Зато је неки од древних мудраца рекао: сваки човек који схвата да је погрешио, нека моли Бога да га казни. Добро нам је уколико не чинимо дела достојна мучења, а ако пак и учинимо нешто такво, боље и да будемо тако кажњени, да би смо у овоме свету примивши достојну казну, у будућем нашли покој у наручју Авраамовом. „Сваки дакле, ко признаје своје грехове, нека се моли да буде кажњен. Добро нам је када не чинимо дела достојна казне. Уколико смо пак учинили нешто достојно освете, нека будемо тако и кажњени, да, овде пострадавши, нађемо покој у наручју Авраамовом“ (Ориген, 776, т.1. в Бесед.)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Видимо, пак, да се то исто догађа и са праведнима. Некима је добро у овоме животу и бивају прослављени, други страдају и бивају гоњени. Јосиф седи у царским кочијама, али Јов је на ђубришту. Давид је на царском престолу, Јеремија бачен у ров. Данила поштује Навуходоносор, а Михеја Седекија срамно удара. Немојте се саблажњавати овиме, браћо, јер Бог прославља неке од праведника у овоме свету да би људи, видећи то, прослављали врлину, заволели је и утврђивали се у њој; а неки од светих страдају ради тога да би била искушана њихова великодушност, да би у у свету засветлила светлост њихове врлине, да се удостоје двоструких почасти и венаца и да се њиховим трпљењем прослави Бог, Који ове праведнике искушава страдањима, за које зна да ће бити храбри у страдањима, чврсти у побожности и да ће превазићи остале напредовањем у врлини. Тако је Јова искушао многим недаћама. Почујте, пак, шта о њему сведочи: „јеси ли видио слугу мојега Јова? нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се ода зла“ (Јов. 1, 8).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али зашто се некада грешник кажњавао и за само један грех, а сада за такав исти, или још и тежи преступ не добија никакву казну? Неки несрећни човек је сакупљао мало дрва у суботу – и Бог је заповедио да га за тај преступ убију камењем: „нека се погуби тај човјек; нека га заспе камењем сав збор иза окола“ (Број. 15, 35). Сада пак, многи чине овај исти преступ у овај дан, презирући празнике Божије? Колико, кажем, не само сакупљају, секу и носе дрва у дане светих празника, већ и сеју, жању, купују и продају и раде свакакве радове? Колико их само не користи празничне дане за молитву, већ за пијанство, не за славословљење Бога, већ за празнословље, не за долажење у Цркву, него у позоришта, кафане, јавне куће? Колико их је само који дочекују празнике, не да би душу очистили, него да скину са себе узду целомудрености и да чине греховна и безакона дела, па међутим не бивају ни камењем убијени, нити умиру? Маријам и Арон осуђују свога брата Мојсеја што је узео Мадијамку за жену, рекавши му тек две прекорне речи: „зар је само преко Мојсија говорио Господ? није ли говорио и преко нас?“ (Број. 12, 2, 10) – и одмах је уследила казна: губа по читавом њеном телу, тако да је била бела као снег. Колико је само у наше време таквих који пред многима, не само да осуђују свога брата, него га и клеветају и „против сина матере своје постављају замку“ (Пс. 49, 20)? Колико их је који и на саме свештене оце, упућују оштре речи са језиком попут бритве, а на њима нема ни трага од губе? Уза, пошто се осмелио да руку своју пружи ка кивоту „удари га Бог“, тамо, „те умрије ондје код ковчега Божијега“ (2Цар 6, 7); а како је данас много оних који смело пружају руку не само на кивот Божији, већ и на саму свесвету тајну свете Литургије – међутим нити их смрт погађа нити ма каква друга казна? Једни, попут Ахара, грабе и краду црквене Богопосвећене ствари; други се изједају од зависти и озлобљавају на своју браћу више него Саул на Давида; трећи су опседнути среброљубљем и лажју више него Гијезије; једни сагрешују као у дане Нојеве, други чине светогрђе као Ананија и Сапфира; трећи презиру свештенике, као што је Павла презирао првосвештеник Ананија. Међутим сви ови не бивају кажњавани као они.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог, хришћани, као најмудрији и најправеднији, када су људи живели и по природном закону и под законом (Мојсејевим) и под благодаћу, испољавао је различите видове кажњавања, да би уверио да се Он свети за грех и кажњава оне који греше, такође, да потврди да је закон истинит, да преплаши грешнике и тако их одврати од греха. Али у наше дане, пошто је већ показао довољно примера одмазде за разноразне преступе, „сваки преступ и непослушност доби заслужену казну“ (Јевр. 2, 2), дуго трпи и не кажњава више свакога у овом животу, убрзо након греха, да се не би слободна воља човекова принуђивала силом, већ да пребива у слободном избору врлине. Дао је законе, који грешницима одређују казне; потврдио их је примерима кажњавања; поучио нас да ово време није време исплате, али долази дан у који ће сваки примити по делима својим. Бог више не даје примере честих и ововремених кажњавања да би човек био без принуде и да праведно задобије или вечни живот за врлину или вечну муку за грех.
И сада се дешава да грешници бивају кажњавани, премда не сви, и не толико често, нити одмах након учињеног греха као што је то било раније, али ми, или као глуви не чујемо, или као слепи, не видимо казне Божије. Охладнела је ватреност у вери, због чега и запушавајући уши и затварајући очи, мислимо да казне које видимо или о којима слушамо, нису од Бога послане, већ се збивају или случајно или по природним законима. Али када отворимо очи вере видимo да и до данашњег дана има грешника који бивају кажњавани, као и праведника који страдају. Све до ових времена Бог кажњава грешнике као детољубиви отац, да би их покренуо на покајање и да им умањи будућу казну, а праведнике, да би проверио њихово трпљење и исплео им венце славе.
Дакле, хришћанине! Уколико имаш невоље или си немоћан, или страдаш на ма који начин, радуј се! Великодушно подноси и прослављај бесконачно милосрднога и свемилостивога Бога. Јер, уколико си грешник, онда је кажњавање балзам на ране греховне: „посетићу палицом безакоња њихова“ (Пс. 88, 33). Твоје су несреће доказ Божије љубави: „кога Господ љуби, онога и кара“ (Приче. 3, 12). Твоја је несрећа глас Божији, који те призива на покајање: „удара сина којега прима“. Таква те страдања ослобађају вечне муке: „милост Моју нећу уклонити од њих“ (Пс. 88, 34). Уколико си пак, праведан, твоја ти страдања плету венац, твоје ти жалости припремају радост неизрециву, и твоје беде – вечну славу. Привремена страдања, упоређивана са неизрецивом славом и радошћу која те очекује, занемарљива су: „страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Рим. 8, 18). Дакле, слободно тугуј када видиш да свакодневно грешиш и дане проводиш у богатству и задовољствима, нимало не искусивши несрећу. У том случају плачи неутешно, изливајући реке суза. Јер Бог те је напустио због твојох безакоња, а казна те твоја чека у страшни дан суда. „Чува се безбожник за дан зли“ (Приче, 16, 9). Амин.

 

http://manastirpodmaine.org/arhiepiskop-nikifor-teotokis-beseda-o-kaznjavanju-gresnika-u-ovome-svetu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Кипарски архиепископ Блажењејши Хризостом је на празник Светог Јована Златоуста, који је његов небески покровитељ и ходатај, началствовао архијерејском службом у Саборној цркви Светог Јована Богослова у старој Никозији.     Митрополит пафоски Георгије и  Босре Тимотеј, и епископи карпасијски Христофор, китроски Леонтије, неапољски Порфирије и месаоријски Григорије  служили су Божанску литургију са Архипископом.   Патријарх александријски Теодор, епископи лимасолски Атанасије, гвинејски Георгије, аматуски Николај и екзарх Александријске Патријаршије на Кипру владика нитријски Никодим молитвено су присуствовали  евхаристјском слављу у олтару. Државни службеници, наставници и стотине верника такође су били на Божанској литургији.   Архиепископ је захвалио свима на молитвеним порукама и пожелио им здравље и снагу ходатајаством светог ЈованаЗлатоуста.   Архиепископ је захвалио и председнику Кипра Никосу Анастасиадису и изразио му пуну подршку посебно у овој кључној прекретници кипарског питања. Председник Кипра је истакао да је његов циљ пронаћи одрживо, функционално и трајно решење кипарског питања.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј.      Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу.   „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса.   Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17).   Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник.   Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве.   Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена.   Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину...   Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика.   Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство.   Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама.   Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој!   (превео епископ бачки Иринеј)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његово Блаженство архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) обележио је 4. новембра 2019. године свој 90. рођендан.     Рођен је 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Данас је професор емеритус овога универзитета.   Носилац је почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука.   На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, он говори енглески, француски и немачки, а као радне језике користи латински, италијански, шпански и албански.   Одиграо је пионирску улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарксог рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960, а за јеромонаха – архимандрита 1964. За епископа Андрусе изабран је 1972. док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је местобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За Архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године.   Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан  Међународног одбора за нисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74).   Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организавао је и развио православне мисионарске подухвате. Признат је за „великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке“.   Као Архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуних 23 године. Премда је  формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији.   Овде није био опстао ниједан епископ, а ниједан евентуалан кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије.   У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је овде послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију ССЦ и архиепископ местобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију.   По приспећу у Албанију, Архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди набоље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог Архиепископа.   У циљу обнове црквеног живота Архиепископ је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије.   Он је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословња и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим Историја живих религија, Суочавање са светом, Мисонарење на Христов начин, До краја земаљског шара, Коегзистенција, Крст и Васкрсење у Албанији. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика.   Носилац је 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У вези с поступцима које је Архиепископ атински и све Јеладе Јероним предузео за „признавање“ украјинских расколника из ПЦУ, биће предузете радње у складу с одлукама које је 17. октобра на својој ванредној седници донео Свети синод Руске Православне Цркве. Ово је рекао председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион у емисији „Црква и свет“.     По речима јерарха, „у изјави Синода је, између осталог, истакнуто да ће уколико Јеладска Православна Црква или њен поглавар признају украјински раскол у виду заједничког служења, литургијског помињања лидера раскола или упућивања истом званичних грамата – то представљати жалосно сведочанство о продубљивању подела у породици помесних Православних Цркава. Притом је истакнуто да ће потпуна одговорност за ову поделу пре свега пасти на Патријарха цариградског Вартоломеја и на оне спољашње политичке снаге у чијим је интересима „легализован“ украјински раскол. Ових дана је објављена вест о томе да је Архиепископ Јероним упутио одговарајуће грамате поглавару расколничке структуре у Украјини Епифанију (Думенко)“.   Као што је истакао митрополит Иларион, Синод је 17. октобара најавио да ће ако Архиепископ атински званично призна украјински раскол његово име бити избрисано из диптиха Руске Православне Цркве. „То значи да патријарх Кирил неће помињати Архиепископа атинског на богослужењима, као што већ не помиње Патријарха цариградског, – прецизирао је председник ОСЦО. – Мислим да наредне недеље, кад патријарх буде служио неће бити овог помињања.“   Притом је митрополит Иларион истакао: престанак евхаристијског општења Московске патријаршије с Архиепископом атинским не значи престанак општења са свом Јеладском Црквом. „И даље ћемо општити са свим оним архијерејима који не признају украјински раскол, а у Јеладској Цркви их има.“     Осим тога, архипастир је истакао да ходочасничке службе Руске Православне Цркве неће препоручивати ходочасницима да у Грчкој посећују епархије архијереја које признају украјински раскол.     Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      У вези с поступцима које је Архиепископ атински и све Јеладе Јероним предузео за „признавање“ украјинских расколника из ПЦУ, биће предузете радње у складу с одлукама које је 17. октобра на својој ванредној седници донео Свети синод Руске Православне Цркве. Ово је рекао председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион у емисији „Црква и свет“.     По речима јерарха, „у изјави Синода је, између осталог, истакнуто да ће уколико Јеладска Православна Црква или њен поглавар признају украјински раскол у виду заједничког служења, литургијског помињања лидера раскола или упућивања истом званичних грамата – то представљати жалосно сведочанство о продубљивању подела у породици помесних Православних Цркава. Притом је истакнуто да ће потпуна одговорност за ову поделу пре свега пасти на Патријарха цариградског Вартоломеја и на оне спољашње политичке снаге у чијим је интересима „легализован“ украјински раскол. Ових дана је објављена вест о томе да је Архиепископ Јероним упутио одговарајуће грамате поглавару расколничке структуре у Украјини Епифанију (Думенко)“.   Као што је истакао митрополит Иларион, Синод је 17. октобара најавио да ће ако Архиепископ атински званично призна украјински раскол његово име бити избрисано из диптиха Руске Православне Цркве. „То значи да патријарх Кирил неће помињати Архиепископа атинског на богослужењима, као што већ не помиње Патријарха цариградског, – прецизирао је председник ОСЦО. – Мислим да наредне недеље, кад патријарх буде служио неће бити овог помињања.“   Притом је митрополит Иларион истакао: престанак евхаристијског општења Московске патријаршије с Архиепископом атинским не значи престанак општења са свом Јеладском Црквом. „И даље ћемо општити са свим оним архијерејима који не признају украјински раскол, а у Јеладској Цркви их има.“     Осим тога, архипастир је истакао да ходочасничке службе Руске Православне Цркве неће препоручивати ходочасницима да у Грчкој посећују епархије архијереја које признају украјински раскол.     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...