Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Рапсоди,
      Па почните...које су то личности из наше и светске књижевности  у којима проналазимо себе ?
    • Од Логос,
      Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски.     „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости.    Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF)   Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом.    *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника?   Врло је важно оно што сте  нагласили у самом питању, да  славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек  смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио  на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих.   Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог.   *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и  животних напора?   Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси  оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни.   *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага?   Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима.   *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете?   Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног  смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година.    Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао  ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи  различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим.   *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема?   Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог.   *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској?    У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни  тога да је литургијска прослава темељ  сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо.   *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве?   Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу  које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго.   Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала  на будућем Сабору.    Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити  оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква  у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни.   *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ?   Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди!      Разговарао:  Катихета Бранислав Илић     *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020)     Извор: Православље
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 4. јануара 1494. године из штампарије на Ободу, коју је основао Ђурађ Црнојевић, изашли су први примјерци Октоиха првогласника, прве ћириличне књиге код Јужних Словена. Из те су штампарије изашле још четири књиге: Октоих петогласник, Псалтир, Требник (молитвеник) и Четворојеванђеље.      Главни штампар, у тој првој државној штампарији на свијету, био је јеромонах Макарије, кога сматрају родоначелником јужнословенског штампарства. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Његови ђаци били су Божидар Вуковић Подгоричанин и његов син Вићенцо Вуковић, који су наставили штампарску дјелатност у Венецији. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године.    Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490. године до 1496. године. У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према Цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама.    „Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, узревновнах уз помоћ Светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у последњем часу државне самосталности бар донекле отклони. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај.    Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. године постао стјециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одољела турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и вјерске свијести поробљених народа.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина.     Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића.   После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“.    Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа.    Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових  мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу.   Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић.      Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...