Jump to content

Препоручена порука

I'm scared of what's inside my head
What's inside my soul
I feel like I'm running
But getting nowhere
Fear is suffocating me
I can't breathe

I feel like I'm drowning
I'm sinking deeper

White light fades to red
As I enter the City of the Dead

Rex tremendae majestatis
Qui salvandos salvas gratis
Salve me, Fons Pietatis
Salve me, Fons Pietatis


I feel it burning through my veins
It's driving me insane
The fever is rising
I'm going under
Memories flash before my eyes
I'm losing time
The poison is killing me
Taking over

White light fades to red
As I enter the City of the Dead


Quantus tremor est futurus
Quando Judex est venturus
Quantus tremor est futurus
Quando Judex est venturus


Damnata, invisus, ubique
Ab omnibus, ad infinitum
.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
  • Одговори 38
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Витез и вила Прије јутра и сунчаних зрака, док још свуда простире се тама, у дубини зеленога гаја, виђе вила витеза ту сама. Јаше јунак дората свог б'јела за срндаћем, ло

Evo jednog forumasa sa mladim srndacem Lika 1889te

Добро дошли у мој Гај, да се разговарамо. Пазите само да не ломите грање и цвијеће, јер то је све вилинска башта коју виле љубоморно чувају.  

Постоване слике

 

Одисеја домовине

Била једном земља мала
на врху брда Балкана
што је своју душу дала
како би била заклана.

Вел'ка јој слава и хвала
из њених првијех дана
док није шапатом пала
због својијех великана.

Од својих људи крв крала
у име свијетлог султана,
крв брата са сабље прала
као да то није мана.

Маћеха дјеци постала,
робиња туђем са вана,
са собом у рату остала
међу дјецом растрзана.

А дјеца јој иста расла,
истина је свима јасна,
"једна вјера - једна паства,
а смрт брата нам је сласна".

Била једном земља мала
на врху брда Балкана
што је своју дјецу дала
у раље смрти шејтана.


Bosnien.jpg.0248f1308e5a075ef1cfb62ef989c2a7.jpg.c160427b2331edaae1487973b9044466.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

Вјерна невјери

 

Гдје си сад, добри витеже мој?

Гдје си, моја срећо и снаго?

Врати ми се, овако самој,

узми твоје мило и драго.

 

Гдје си сад, л'јепи витеже мој?

Кога очи гледају твоје?

Врати ми се, овако самој,

не дај њој оно што је моје.

 

Гдје си сад, ох невјеро моја?

Која ноћас на груд'ма ти спи?

Све ти прашта љубов'ца твоја,

јер једна моја жеља си ти...

103825353-a-young-sad-princess-with-very-long-hair-sits-on-a-large-stump-of-an-old-tree-and-waits-for-her-prin.jpg.0b0cff24c13cf6c23d2f82beaffee503.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...

Хеј, Соколови!

Хеј, тамо, гдје су црне воде,

сједа на коња козак млади.

Плаче, жали млада ђевојка,

иде козак из Украјине.

 

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моја степска шево!

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моје степско звонце, звони, звони, звони!

 

Жал, жал за милом,

за родном земљом

Жал, жал, срце плаче,

више је видјети нећу!

 

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моја степска шево!

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моје степско звонце, звони, звони, звони!

 

Медовине, вина наспите,

ако загинем, покопајте ме

у далекој Украјини,

код моје миле дјевојчице.

 

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моја степска шево!

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моје степско звонце, звони, звони, звони!

 

Хеј, тамо, гдје су црне воде,

сједе на коња козак млади.

Плаче, жали млада ђевојка,

иде козак из Украјине.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

Када смо били на боју

 

Када смо били на боју,

ту је сваки мислио о својој вољеној,

или о жени.

 

И ја коначно стигох мислити,

када гледах у лулу, 

у њен плави дим.

 

Како си ти некад мене лагала,

како си своје срце ђевојачко

другоме дала!

 

Али ја не мислих ни о чему,

само сам лулу пушио

са турским горким дуваном.

 

Ја само вјерно зрно чекам

да усмртим своју тугу

и прекинем нашу мржњу.

 

Када будем на боју

у сусрет зрнима полетићу

на свом враном коњу!

 

Али смрт није за мене,

и опет коњ мој врани

износи мене из огња!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

У кланцима Билеће

 

Мили Боже, десило се чудо,

Турцима војска погину лудо.

У кланцу стрмом покрај Билеће

у јату црном гавран још сл'јеће.

Доста је Турком живота ту пало,

пред њим' најбоље од Босне стало.

 

Узвикну Влатко, силни војвода:

- Неће бити турскијех похода!

Нећете Босну добити лако,

вазда било и остаће тако!

Нашли сте судбу покрај Билеће

сваког оног што на Босну креће!

 

668926438_BojkodBilee1388.jpg.d08ddb1891ed74041898e3271e2badd4.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Како се шумски цар ожени

 

Био једном један шумски цар. Владао је својим царством у Мркој шуми мудро, бранећи га од непријатеља, помажући свом народу и поштујући богове. Заповиједао је веома богатим краљевством и надалеко и нашироко најбољим стријелцима, а сам цар је био најбољи међу њима. У боју против једног од западних кнежева, погодио је туђинског војводу стријелом у око и тиме утјера страх међу туђе војнике и натјера их у бијег. У лову, могао је погодити и најмању животињу и када би бјежала кроз зеленило да би се сакрила. Многи владари зажељеше тако моћног и способног човјека за зета те му сталн долажаше страна посланства нудећи рпинцезе својих земаља шумском цару. Али цар не хтједе ниједну принцезу јер презираше лагодан живот и господу која му бјеше долазила, па је разгласио да ће она дјевојка која га побиједи у стреличарству постати његова жена. То се нимало не свиди западној и јужној господи те одусташе од својих наума, али онда дођоше посланства са истока. Нудили су Косовићи своју принцезу, хвалећи се како су они јак и ратнички народ те говораше како је стога само жена из њиховог рода достојна цара Мрке шуме. Бијелопавлићи од Мораве се хвалише ништа мање претјерано него Косовићи, али цару ни њихове понуде не бијаху миле. Ипак, прихватио је њихова посланства под условом да се надметање у стреличарству одржи, на што господа нерадо пристаде. 

У седми дан седмога мјесеца на такмичењу се бјеше скупило сво царство, што старо што младо. Сви дођоше гледати како се ина господа такмичи са њиховијем царем. Лутке као мете бијеху постављене на различите раздаљине, а најдаља, шеста бјеше удаљена на самом крају поља те се стријелцима чинило да виде само тачку у даљини, а не лутку. У поље изађе цар, сам, без свите носећи само свој лук и тоболац пун стријела. Утом уђоше и три жене које су се требале надметати са царем. Не познавши ко је трећа дјевојка којој капуљача прекриваше лице, цар јој приђе и упита:"Ко си ти ђевојко? Нијесам знао да ми још једна кућа нуди руку своје шћери.", на што му дјевојка одговори:"Ни не нуди ти господска кућа, благи царе, већ сиротица без оца и мајке се сама нуди. Сиротица, али са луком вјештија од тебе.". Цару то би мило чути, на опште згражавање источних принцеза да ће дијелити мјесто на такмичењу са убогом сиротицом. Но, царева је увијек највиша те такмичење поче. 

Прва је гађала принцеза Бијелопавлићка. Стаде пред цара у својој свиленој плавој хаљини прошараној сребром те се засјаји попут драгуља. Многи народ стаде одушевљеним таквом раскоши, а многи шумски властелини зажељеше имати плавокосу принцезу за себе. Говорило се за њу како је најљепша на читавом истоку међу свим моравским принцезама, јер ниједне не бијаше плаве косе и плавих очију и ниједна не бијаше од виђенијег господства. Одрасла у свили, бијаше она сама као од свиле саздана. Многи зажељеше да им она постане царица. Узевши лук и стријелу, принцеза натеже те отпусти и погоди трећу лутку што бијаше на пола поља постављена. Задовољна својим поготком, посматраше она цара како натеже свој лук и погађа такође трећу лутку, те онда погађа четврту. Принцеза поново натеже свој лук, отпусти али не могаше погодити ништа даље од треће лутке. Угледавши како је принцеза видно незадовољна и тужна, цар клекну пред њом и похвали је на њеној вјештини која није својствена женама њене кнежевине. Онда устаде и прогласи принцезу Бијелопавлићку достојном за било ког другог шумског властелина, на радост и принцези и својој властели.

Друга гађаше принцеза Косовићка. Стаде пред цара у дугој, простој бијелој хаљини и црвеним прслуком на себи, цноока и црне косе увезане и пребачене напријед преко рамена. Изгледаше више као проста сељачка дјевојка неголи каква принцеза, али такав бијаше род Косовића јер живјеше и владаше у кршној земљи која не даје никаква господства, већ само труда и муке. Многи помислише како ће она постати њихова царица јер дјевојка погоди и четврту и пету лутку. Али цар тада погоди посљедњу, шесту лутку до које принцеза не могаше ни добацити стријелу. Иако је изгубила, цар клекну и пред њу и похвали њену вјештину јер прослави свој род и своју земљу те још рече:"Ако жене у вас овако гађају, онда у мушких мора бити још већа вјештина!". Прогласи цар и њу достојном шумске властеле, на њену радост и на радост својих властелина.

На крају стаде гађати покривена сирота дјевојка. Нико не могаше видјети јој лице, али нико више не помисли да ће тога дана добити царицу. Цар је подсјети да мора погодити најудаљенију лутку, на што дјевојка од њега затражи да се постави и седма лутка, још даље иза шесте. Цар одби и затражи прво да види вјештину сиротице. Не прође ни трен, она је већ ставила стријелу у шесту лутку. Цар нареди да се постави и седма, још даље иза шесте, те узе и натеже свој лук. Утом, дјевојка скиде своју капуљачу и када је цар угледа остаде у мјесту к'о укопан. Сиротица имаде дугу црну косу, пуштену низ груди развезану, мале црне очи и бијело лице које засјени љепоту прошлих принцеза. Како је погледала у цара, тако цар отпусти своју стријелу и не успје ни добацити до седме лутке. Утом сиротица приђе цару, узе га за руке и рече:"Подај ми свој лук, мужу мој.", што цар и учини. Поново, у кратком трену њена стријела се нашла у својој мети погодивши најудаљенију седму лутку без имало напора по сиротицу. "Како се зовеш, сиротице?", упита цар, нашто она одговори да се зове Добрила и збаци са себе свој сиви капут. На леђима јој засјајише вилин-крила а њена бијела хаљина се засјаји на сунчевим зрацима. Позна цар да је то вилин-царица из дубина шума његовог царства те је узе за жену и са њом изроди дјецу која и данас владају Мрком шумом. 

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 1. септембра 2018. године, када Православна Црква по новом календару прославља Светог Симеона Столпника, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан началствовао је евхаристијским сабрањем поводом храмовне славе у (данас) румунском манастиру Арад Гај недалеко од Арада (Румунија).

      Преосвештеном Епископу г. Лукијану саслуживали су Архиепископ арадски г. Тимотеј и викарни Епископ кришански г. Емилијан као и румунско и српско свештенство и монаштво.
      Поздрављајући епископа Лукијана, архиепископ Тимотеј је захвалио Српској Цркви на братској љубави и непрестаној бризи о два народа који битишу на овим просторима и осврнуо се на заједничку прошлост која је испреплетена напорима сједињених Срба и Румуна најпре у борби против унијаћења које је током бурне историје узимало маха у овим крајевима. Архиепископ Тимотеј такође је као значајну тачку у историји румунског народа истакао и период Велике сеобе Срба 1690. године, када су православни народи а међу њима и Румуни, под јурисдикцијом Српске Цркве уживали повластице у Аустријском царству а данас у заједничкој држави Румунији, и Срби и Румуни превођени својим архијерејима сведоче исту ту нераскидиву љубав два братска народа.
      На крају свете Литургије Епископ г. Лукијан са браћом архијерејима и свештенством служио је парастос ктитору манастира, српском православном Епископу арадском Синесију Живановићу (1751-1768) поводом 250 година од упокојења. Епископ Синесије рођен је у Сентандреји 1711. године где се и школовао. Замонашен је у фрушкогорском манастиру Раковац а године 1751. изабран је за Епископа арадског. Био је велики борац против унијаћења. Саставио је први Србљак, подигао је манастир Арад Гај и српску епископску резиденцију поред манастира. Саборној цркви у Сентандреји подарио је предиван мермерни барокни жртвеник, један од најлепших у Српској Цркви. Упокојио се 1768. године и сахрањен је у својој задужбини.
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвештеном Епископу г. Лукијану саслуживали су Архиепископ арадски г. Тимотеј и викарни Епископ кришански г. Емилијан као и румунско и српско свештенство и монаштво.
      Поздрављајући епископа Лукијана, архиепископ Тимотеј је захвалио Српској Цркви на братској љубави и непрестаној бризи о два народа који битишу на овим просторима и осврнуо се на заједничку прошлост која је испреплетена напорима сједињених Срба и Румуна најпре у борби против унијаћења које је током бурне историје узимало маха у овим крајевима. Архиепископ Тимотеј такође је као значајну тачку у историји румунског народа истакао и период Велике сеобе Срба 1690. године, када су православни народи а међу њима и Румуни, под јурисдикцијом Српске Цркве уживали повластице у Аустријском царству а данас у заједничкој држави Румунији, и Срби и Румуни превођени својим архијерејима сведоче исту ту нераскидиву љубав два братска народа.
      На крају свете Литургије Епископ г. Лукијан са браћом архијерејима и свештенством служио је парастос ктитору манастира, српском православном Епископу арадском Синесију Живановићу (1751-1768) поводом 250 година од упокојења. Епископ Синесије рођен је у Сентандреји 1711. године где се и школовао. Замонашен је у фрушкогорском манастиру Раковац а године 1751. изабран је за Епископа арадског. Био је велики борац против унијаћења. Саставио је први Србљак, подигао је манастир Арад Гај и српску епископску резиденцију поред манастира. Саборној цркви у Сентандреји подарио је предиван мермерни барокни жртвеник, један од најлепших у Српској Цркви. Упокојио се 1768. године и сахрањен је у својој задужбини.
       
      Извор: Српска Православна Црква

×
×
  • Креирај ново...