Jump to content

Recommended Posts

Добро дошли у мој Гај, да се разговарамо.

Пазите само да не ломите грање и цвијеће, јер то је све вилинска башта коју виле љубоморно чувају.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                                                                        Дјевојка и Сунце

 

Била једном једна дјевојка. Име јој бијеше Даница, рођена на први дан прољећа. Због тога је она процвала рано, као цвијеће када Весна дође. Њена дуга плава коса, боје Сунца, покривала јој је бијело лице док би њене плаве очи засвијетлиле када год би се насмијешила. Пјесме су пјеване и многи снови сањани о пољупцима њених црвених усана. Није било дјевојке лијепе као она, што је Даница брзо и схватила.


Удварања младића постадоше јој досадна. Они су углавном били сељаци, грубијани који су себично жељели посједовати њену љепоту. "Ја сам више од само тога", помислила је у себи једном. "Заслужујем више од тога...". Но, не бијеше богатство кнеза или цара за чим је она чезнула Не, она их није жељела. Није жељела заправо ниједног момка такође. "Али шта ја желим?", запита она себе док је чешљала своју дугу златну косу. Ниједна мисао не могаше се изродити како би дала одговор, без обзира колико би она мислила о томе. Оставивши чешаљ по страни њене очи се загледаше у њен одраз у огледалу. "Шта ја заправо хоћу?" одзвањало је стално и изнова у њеној глави. Баш када је била спремна одустати од промишљања о својој жељи још једном чула је разговор својих другарица док су прилазиле њеној кући:"Кладим се да је Даница провела сате испред огледала само дивећи се себи, као увијек", једна рече. "Сигурно мисли да лијепа к'о Сунце, знаш.", дода друга. Дјевојке су се смијале када Даница стаде испред њих, са осмијехом као увијек, пожурујући их да крену ка љетњем вашару. "Можда ћете запасти за око неком момку данас.", Даница рече намјерно. Знала је да нико не може видјети друге дјевојке поред ње. Другарице се надурише, али не рекоше ништа. И оне су знале то.

Опаска додуше оста Даници на уму. "Јесам ли заиста лијепа попут Сунца? Сигурно јесам љепша од било које друге дјевојке. А нема ништа љепше од младе дјевојке. Осим Сунца... Сунце, које сија на читав свијет својом љепотом, потпуно је нешто друго...". Мисао је неће напустити читавога дана. Дјевојке примјетише замишљеност своје другарице на путу до вашара, али нису ништа посебно мислиле о томе. Из љубоморе све су мислиле да је у питању само хир љепотице. Први који је пробудио из тог стања био је стари млинар кога сретоше на путу. "О, ви ђевојке идете на вашар видим. Лијепе сте ми све, а најљепша си ми ти, слатка Данице. Видјети тебе је као гледати у Сунце!", поздрави их старац те потом скину шешир и поклони се Даници. Дјевојке захвалише старцу за његове лијепе ријечи, јер сигурно он мора знати шта је љепота са свим својим годинама искуства са љубавним подухватима, одвећ легендарним у сеоским причама. "Мо'ш мислит да је матори спав'о са толиким женама? Немогуће!", дјевојке се засмијаше и наставише својим путем.

Када стигоше до поља сунцокрета, на пола пута до вашара, неки младић искочи иза сунцокрета. Био је то Душан, "сеоски пјесник" како га зваше, са својим гуслама преко леђа и сунцокретом у једној руци. "Ох, Данице, нисам очекивао тебе срести овдје", изјави он свечано у очигледно вјежбаном тону. "Прави сам сретник онда!", настави он драматично:"Имаш то задовољство да те гуслар прати до вашара. Кажу да то доноси добру срећу, а нарочито дјевојкама којима пјесник помогне да нађу мужа.". Његова представа је пропраћена грохотним смијехом Даничиних другарица, док она прихвати игру коју је младић започео:"А сигурно пјесник не добија никакво задовољство од таквог доброг дјела, мој господине?". "Па, то зависи од пјесника, како кажу... Некада је муж којег дјевојка тражи заправо тај сам пјесник!". Даница се не могаше више задржати од смијања. Вољела је Душена, али он је само дјечак који је будаласто заљубљен. Њена рука додирну му лице и уштину му браду:"Види, немаш још ни браде, Душане. Диван си, кунем се. Нисам срела мушкарца са више доброте него у тебе. СИгурно ћеш усрећити неку дјевојчицу. Можда неку твојих година, хм?". Тужни поглед у дјечаковим очима било је тешко видјети док је спуштао своју главу и гледао у земљу. Одједном, Душан диже главу натраг и погледа Даницу право у сафире који бијаху њене очи:"Јес', знам то Данице. Знам да никада не можеш вољети обичног човјека, а не тек сиротог гуслара што зарађује свој љеб к'о скитница, пјевајући од града до града. Нема тог живог човјека кога ти можеш видјети к'о себи једнаког. Свако ко те погледа диви ти се и воли те, али исто и боли када те погледа. Толико си лијепа... као Сунце могло би се рећи.". Њене руке се затворише око младића, грлећи га:"За тако добре и искрене ријечи, гуслару, заслужујеш награду.", рече љепотица уз широк осмијех.  И прије него што момак успије питати какву награду осјети њене топле румене усне на својима. Не стиже се ни опоравити од изненађења а Даница је већ била далеко одмакла са својим другарицама, оставивши га збуњеног. "Боли када те погледају... као Сунце...", одзвањало је у глави љепотице. Њене пратиље су очигледно биле изненађене Даничиним исказом њежности према младом гуслару. Није то била она Даница са носом уздигнутим до небеских двора, како су је замишљали сво ово вријеме. Надале су се сазнати нешто више на вашару који се управо почео назирати иза брда.

Велико мноштво људи је већ било скупљено ту, из свих околних села - пјевачи, жонглери, тренери плешућих медвједа, продавци вотке, ловци и сељаци. Борбе бикова су већ биле почеле на једном пољу док су на другом, ближе старој шуми, коњи се утркивали у вучењу трупаца. У среди свега тога сједио је стари слијепи гуслар на црвеном тепиху са дрвеном чинијом за новац постављеном испред њега. Гладио је своју дугу браду када је неко узвикнуо:"Отпјевај нам нешто, старино!". Узе своје гусле тек када је чуо звон новца у својој здјели и поче гудити струне од коњске длаке. Дубоким гласом пјеваше најстарију пјесму коју је могао запамтити, преношену са кољена на кољено од давнина, о Сунцу како свакога дана иде на пут из свог двора како би обасјавало свијет и чувало људски род. Свакога јутра Сунчева мајка би га испраћала док је одлазио у својој кочији коју вуку бијели пастуви, а сваке вечери матер би дочекивала свог сина натраг и спремала му вечеру и постељу да се одмори. "И ето зашто постоји дан и како Сунце сија на све нас својим прелијепим свјетлом свакога јутра", заврши слијепи гуслар. Из гужве се чу гласић једног малог дјечака, када повуче свог оца за скуте и приупита га:"Тата, је ли Сунце лијепо као што је Даница?". Огроман смијех се разломи светином која чак поче и узвикивати када се ниоткуда појави Даница захваљујући дјечаку дижући га увис како би га загрлила. Дјечакови родитељи бијаху њени стари пријатељи, једни од ријетких истинских, који живе у сусједноме селу. Даница се тада раста са својим другарицама како би провела вријеме са младим паром, на задовољство свих. Уједном стари музичар их позва, тражећи да види Даницу. Како му она приђе, стари гуслар заклони себи очи као да гледа у блиставу свјетлост. "Драго дијете, ти си заиста лијепа као Сунце!", оте се слијепом гуслару из уста. "Мораш причати са њим!", дода уз то. "С' ким причати?", запита Даница, али прије него је добила одговор дјечак је одвуче да јој покаже бикове на пољу. Када се Даница окрену натраг, тражећи старину, нигдје га не могаше наћи.

Вечер се брзо приближавала након тек неколико сати и Даница је морала кренути кући. Другарице су јој нестале бестрага такође, а то је значило усамљено путовање за њу. Сунце се спремало заћи на западу док се небо китило црвенилом. Посљедњи зраци сунчеве свјетлости су се спремали нестати када је Даница погледала на залазеће сунце са брда надомак свог села. "Мораш причати са њим!", присјети се старчевих ријечи. Не знајући зашто, али осјећајући се слободном пошто није било никога са њом, узвикнула је ка сунцу уз сав понос рођен из похвала, лијепих ријечи и удварања које је примила тога дана:" Јарко сунце, љепша сам од тебе!  Ако ли се томе не вјерујеш, ти изађи на то равно небо, ја ћу изић за гору на воду!". Одмах је појурила кући осјећајући се будаластом што је то урадила. Те ноћи ипак Даница се пробуди прије зоре. Исти осјећаји које је осјетила на том брду обузеше је поново - понос и радозналост око наредбе старога гуслара. Морала је сазнати да ли ће Сунце одговорити. "О, јесам блесава постала", помисли у себи:"Али никога неће бити тамо да ме види. Па... просто морам сазнати.". Изађе вани неочешљана, носећи само своју бијелу хаљину за рад у пољу. Зора се приближавала те стога није имала времена за губљење. 


Када је стигла наврх брда зора је управо била сванула. Сунца изађе веома брзо док га је Даница гледала сједећи на трави држећи се за кољена. Брзи успон Сунца се настављао постојано док одједном не стаде у мјесту. Даница помисли да јој се причињава, али Сунце је заиста стајало у мјесту дуго времена, не мичући се уопште. Ниодакле читаво небо се запали и поста тако свијетло да није могла гледати нигдје осим у земљу да заштити своје очи. Небо поче мијењати боје, те обрну се из дана у ноћ три пута.Онда све преста и наступи тишина. Даница подиже главу и угледа испред себе младића како се сав сјаји у златном оклопу накићеним разним драгуљима. Његова плава коса је лепршала на вјетру сјајећи се као да има небо малих звијезда међу власима, док су због његовог високог стаса златне очи му изгледале застрашујућим. "Како ти је име дјевојчице?", упита је човјек. "Даница...", одговори љепотица, пометена погледом човјека што стајаше испред ње. "Ти си заиста најљепша жена коју сам икада обасјао својим свјетлом Данице. Стари пјесник није погријешио.". Даница устаде али златни човјек клекну испред ње узевши јој руку:"Молим те, испуни ми само ову једну жељу. Буди ми жена, љубовице моја! Обећавам да ћу ти дати мјесто одакле ће сви моћи дивити се твојој љепоти како заслужујеш Данице!". Дјевојчина уста се отворише, а питање се спусти низ њене усне:"Какво би то мјесто било, пресвијетли?". Бог Сунце устаде, стискајући њену руку на својим грудима:"Небо, љубави моја. Ноћно небо гдје ћеш сијати најсјајније и одакле ћеш моћи посматрати све што волиш и све што је лијепо. То је оно што желиш, зар не?". Усне јој се развише у широк осмијех када одушевљено изјави свој пристанак. Сунце је онда узе и одведе у свој двор и постави је на ноћно небо да сија као најсвијетлија и најљепша звијезда од свих. И тако поста Звијезда Даница.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Срндаћ рече

                                                                                                        Дјевојка и Сунце

 

Била једном једна дјевојка. Име јој бијеше Даница, рођена на први дан прољећа. Због тога је она процвала рано, као цвијеће када Весна дође. Њена дуга плава коса, боје Сунца, покривала јој је бијело лице док би њене плаве очи засвијетлиле када год би се насмијешила. Пјесме су пјеване и многи снови сањани о пољупцима њених црвених усана. Није било дјевојке лијепе као она, што је Даница брзо и схватила.


Удварања младића постадоше јој досадна. Они су углавном били сељаци, грубијани који су себично жељели посједовати њену љепоту. "Ја сам више од само тога", помислила је у себи једном. "Заслужујем више од тога...". Но, не бијеше богатство кнеза или цара за чим је она чезнула Не, она их није жељела. Није жељела заправо ниједног момка такође. "Али шта ја желим?", запита она себе док је чешљала своју дугу златну косу. Ниједна мисао не могаше се изродити како би дала одговор, без обзира колико би она мислила о томе. Оставивши чешаљ по страни њене очи се загледаше у њен одраз у огледалу. "Шта ја заправо хоћу?" одзвањало је стално и изнова у њеној глави. Баш када је била спремна одустати од промишљања о својој жељи још једном чула је разговор својих другарица док су прилазиле њеној кући:"Кладим се да је Даница провела сате испред огледала само дивећи се себи, као увијек", једна рече. "Сигурно мисли да лијепа к'о Сунце, знаш.", дода друга. Дјевојке су се смијале када Даница стаде испред њих, са осмијехом као увијек, пожурујући их да крену ка љетњем вашару. "Можда ћете запасти за око неком момку данас.", Даница рече намјерно. Знала је да нико не може видјети друге дјевојке поред ње. Другарице се надурише, али не рекоше ништа. И оне су знале то.

Опаска додуше оста Даници на уму. "Јесам ли заиста лијепа попут Сунца? Сигурно јесам љепша од било које друге дјевојке. А нема ништа љепше од младе дјевојке. Осим Сунца... Сунце, које сија на читав свијет својом љепотом, потпуно је нешто друго...". Мисао је неће напустити читавога дана. Дјевојке примјетише замишљеност своје другарице на путу до вашара, али нису ништа посебно мислиле о томе. Из љубоморе све су мислиле да је у питању само хир љепотице. Први који је пробудио из тог стања био је стари млинар кога сретоше на путу. "О, ви ђевојке идете на вашар видим. Лијепе сте ми све, а најљепша си ми ти, слатка Данице. Видјети тебе је као гледати у Сунце!", поздрави их старац те потом скину шешир и поклони се Даници. Дјевојке захвалише старцу за његове лијепе ријечи, јер сигурно он мора знати шта је љепота са свим својим годинама искуства са љубавним подухватима, одвећ легендарним у сеоским причама. "Мо'ш мислит да је матори спав'о са толиким женама? Немогуће!", дјевојке се засмијаше и наставише својим путем.

Када стигоше до поља сунцокрета, на пола пута до вашара, неки младић искочи иза сунцокрета. Био је то Душан, "сеоски пјесник" како га зваше, са својим гуслама преко леђа и сунцокретом у једној руци. "Ох, Данице, нисам очекивао тебе срести овдје", изјави он свечано у очигледно вјежбаном тону. "Прави сам сретник онда!", настави он драматично:"Имаш то задовољство да те гуслар прати до вашара. Кажу да то доноси добру срећу, а нарочито дјевојкама којима пјесник помогне да нађу мужа.". Његова представа је пропраћена грохотним смијехом Даничиних другарица, док она прихвати игру коју је младић започео:"А сигурно пјесник не добија никакво задовољство од таквог доброг дјела, мој господине?". "Па, то зависи од пјесника, како кажу... Некада је муж којег дјевојка тражи заправо тај сам пјесник!". Даница се не могаше више задржати од смијања. Вољела је Душена, али он је само дјечак који је будаласто заљубљен. Њена рука додирну му лице и уштину му браду:"Види, немаш још ни браде, Душане. Диван си, кунем се. Нисам срела мушкарца са више доброте него у тебе. СИгурно ћеш усрећити неку дјевојчицу. Можда неку твојих година, хм?". Тужни поглед у дјечаковим очима било је тешко видјети док је спуштао своју главу и гледао у земљу. Одједном, Душан диже главу натраг и погледа Даницу право у сафире који бијаху њене очи:"Јес', знам то Данице. Знам да никада не можеш вољети обичног човјека, а не тек сиротог гуслара што зарађује свој љеб к'о скитница, пјевајући од града до града. Нема тог живог човјека кога ти можеш видјети к'о себи једнаког. Свако ко те погледа диви ти се и воли те, али исто и боли када те погледа. Толико си лијепа... као Сунце могло би се рећи.". Њене руке се затворише око младића, грлећи га:"За тако добре и искрене ријечи, гуслару, заслужујеш награду.", рече љепотица уз широк осмијех.  И прије него што момак успије питати какву награду осјети њене топле румене усне на својима. Не стиже се ни опоравити од изненађења а Даница је већ била далеко одмакла са својим другарицама, оставивши га збуњеног. "Боли када те погледају... као Сунце...", одзвањало је у глави љепотице. Њене пратиље су очигледно биле изненађене Даничиним исказом њежности према младом гуслару. Није то била она Даница са носом уздигнутим до небеских двора, како су је замишљали сво ово вријеме. Надале су се сазнати нешто више на вашару који се управо почео назирати иза брда.

Велико мноштво људи је већ било скупљено ту, из свих околних села - пјевачи, жонглери, тренери плешућих медвједа, продавци вотке, ловци и сељаци. Борбе бикова су већ биле почеле на једном пољу док су на другом, ближе старој шуми, коњи се утркивали у вучењу трупаца. У среди свега тога сједио је стари слијепи гуслар на црвеном тепиху са дрвеном чинијом за новац постављеном испред њега. Гладио је своју дугу браду када је неко узвикнуо:"Отпјевај нам нешто, старино!". Узе своје гусле тек када је чуо звон новца у својој здјели и поче гудити струне од коњске длаке. Дубоким гласом пјеваше најстарију пјесму коју је могао запамтити, преношену са кољена на кољено од давнина, о Сунцу како свакога дана иде на пут из свог двора како би обасјавало свијет и чувало људски род. Свакога јутра Сунчева мајка би га испраћала док је одлазио у својој кочији коју вуку бијели пастуви, а сваке вечери матер би дочекивала свог сина натраг и спремала му вечеру и постељу да се одмори. "И ето зашто постоји дан и како Сунце сија на све нас својим прелијепим свјетлом свакога јутра", заврши слијепи гуслар. Из гужве се чу гласић једног малог дјечака, када повуче свог оца за скуте и приупита га:"Тата, је ли Сунце лијепо као што је Даница?". Огроман смијех се разломи светином која чак поче и узвикивати када се ниоткуда појави Даница захваљујући дјечаку дижући га увис како би га загрлила. Дјечакови родитељи бијаху њени стари пријатељи, једни од ријетких истинских, који живе у сусједноме селу. Даница се тада раста са својим другарицама како би провела вријеме са младим паром, на задовољство свих. Уједном стари музичар их позва, тражећи да види Даницу. Како му она приђе, стари гуслар заклони себи очи као да гледа у блиставу свјетлост. "Драго дијете, ти си заиста лијепа као Сунце!", оте се слијепом гуслару из уста. "Мораш причати са њим!", дода уз то. "С' ким причати?", запита Даница, али прије него је добила одговор дјечак је одвуче да јој покаже бикове на пољу. Када се Даница окрену натраг, тражећи старину, нигдје га не могаше наћи.

Вечер се брзо приближавала након тек неколико сати и Даница је морала кренути кући. Другарице су јој нестале бестрага такође, а то је значило усамљено путовање за њу. Сунце се спремало заћи на западу док се небо китило црвенилом. Посљедњи зраци сунчеве свјетлости су се спремали нестати када је Даница погледала на залазеће сунце са брда надомак свог села. "Мораш причати са њим!", присјети се старчевих ријечи. Не знајући зашто, али осјећајући се слободном пошто није било никога са њом, узвикнула је ка сунцу уз сав понос рођен из похвала, лијепих ријечи и удварања које је примила тога дана:" Јарко сунце, љепша сам од тебе!  Ако ли се томе не вјерујеш, ти изађи на то равно небо, ја ћу изић за гору на воду!". Одмах је појурила кући осјећајући се будаластом што је то урадила. Те ноћи ипак Даница се пробуди прије зоре. Исти осјећаји које је осјетила на том брду обузеше је поново - понос и радозналост око наредбе старога гуслара. Морала је сазнати да ли ће Сунце одговорити. "О, јесам блесава постала", помисли у себи:"Али никога неће бити тамо да ме види. Па... просто морам сазнати.". Изађе вани неочешљана, носећи само своју бијелу хаљину за рад у пољу. Зора се приближавала те стога није имала времена за губљење. 


Када је стигла наврх брда зора је управо била сванула. Сунца изађе веома брзо док га је Даница гледала сједећи на трави држећи се за кољена. Брзи успон Сунца се настављао постојано док одједном не стаде у мјесту. Даница помисли да јој се причињава, али Сунце је заиста стајало у мјесту дуго времена, не мичући се уопште. Ниодакле читаво небо се запали и поста тако свијетло да није могла гледати нигдје осим у земљу да заштити своје очи. Небо поче мијењати боје, те обрну се из дана у ноћ три пута.Онда све преста и наступи тишина. Даница подиже главу и угледа испред себе младића како се сав сјаји у златном оклопу накићеним разним драгуљима. Његова плава коса је лепршала на вјетру сјајећи се као да има небо малих звијезда међу власима, док су због његовог високог стаса златне очи му изгледале застрашујућим. "Како ти је име дјевојчице?", упита је човјек. "Даница...", одговори љепотица, пометена погледом човјека што стајаше испред ње. "Ти си заиста најљепша жена коју сам икада обасјао својим свјетлом Данице. Стари пјесник није погријешио.". Даница устаде али златни човјек клекну испред ње узевши јој руку:"Молим те, испуни ми само ову једну жељу. Буди ми жена, љубовице моја! Обећавам да ћу ти дати мјесто одакле ће сви моћи дивити се твојој љепоти како заслужујеш Данице!". Дјевојчина уста се отворише, а питање се спусти низ њене усне:"Какво би то мјесто било, пресвијетли?". Бог Сунце устаде, стискајући њену руку на својим грудима:"Небо, љубави моја. Ноћно небо гдје ћеш сијати најсјајније и одакле ћеш моћи посматрати све што волиш и све што је лијепо. То је оно што желиш, зар не?". Усне јој се развише у широк осмијех када одушевљено изјави свој пристанак. Сунце је онда узе и одведе у свој двор и постави је на ноћно небо да сија као најсвијетлија и најљепша звијезда од свих. И тако поста Звијезда Даница.
 

:sunce::sunce::sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, ViktorijaV рече

Nakon ovog videa izbacićete vile iz gaja...:)

Kvariš im lepotu. 

Због задње реченице сам се толико насмијао да сам морао ставити видео у неку Халу славних :D

Но, кад смо код вила и љепоте, ево једне Рускиње како пјева преведену покајничку пјесму са невјероватно снажном причом иза себе - о ћерци која се каје што је пустила непријатеља да јој убију оца адмирала, јер је жељела мир и крај рата; а сада је тај исти непријатељ извршио велики злочин над њеним народом управо на острву гдје су јој оца убили. Прво је изгубила свог човјека злу, онда оца, а онда и свој народ. Сада се претвара у свог оца, у осветника.

"Beware, beware the Daughter of the Sea."
"Beware," I heard him cry.
His words carried upon the ocean breeze,
As he sank beneath the tide.

Those blood-soaked shores of Kalimdor,
Where sailors fought and died.
The Admiral fell at Theramore,
because she left his side.

Why this? Why this, oh Daughter of the Sea?
Why this? Did you forget your seaside days?
Always the pride of our nation's eyes,
How could she go astray?

When she did flee across the ocean deep,
The Admiral followed west.
What else but sail to save a daughter's life,
And pray she still drew breath?

But there he found upon those distant shores,
Enemies 'pon the rise!
But when he faced those savage foes
His daughter stood aside.

And buried deep beneath the waves,
Betrayed by family.
To his nation, with his last breath, cried,
"Beware the Daughter of the Sea."

In Warbringers, Jaina adds a final stanza

I heard, I heard, across a moonlit sea,
The old voice warning me,
"Beware, beware the Daughter of the Sea",
"Beware, beware..."
...of me.

Daelin and a young Jaina in  [110 - 120] The Nation of Kul Tiras

Ahoy, ahoy, sweet Daughter of the Seas.
Ahoy this child be mine.
The Admiral's girl, his whole entire world,
for as long as stars do shine.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Срндаћ рече

Због задње реченице сам се толико насмијао да сам морао ставити видео у неку Халу славних :D

Но, кад смо код вила и љепоте, ево једне Рускиње како пјева преведену покајничку пјесму са невјероватно снажном причом иза себе - о ћерци која се каје што је пустила непријатеља да јој убију оца адмирала, јер је жељела мир и крај рата; а сада је тај исти непријатељ извршио велики злочин над њеним народом управо на острву гдје су јој оца убили. Прво је изгубила свог човјека злу, онда оца, а онда и свој народ. Сада се претвара у свог оца, у осветника.

"Beware, beware the Daughter of the Sea."
"Beware," I heard him cry.
His words carried upon the ocean breeze,
As he sank beneath the tide.

Those blood-soaked shores of Kalimdor,
Where sailors fought and died.
The Admiral fell at Theramore,
because she left his side.

Why this? Why this, oh Daughter of the Sea?
Why this? Did you forget your seaside days?
Always the pride of our nation's eyes,
How could she go astray?

When she did flee across the ocean deep,
The Admiral followed west.
What else but sail to save a daughter's life,
And pray she still drew breath?

But there he found upon those distant shores,
Enemies 'pon the rise!
But when he faced those savage foes
His daughter stood aside.

And buried deep beneath the waves,
Betrayed by family.
To his nation, with his last breath, cried,
"Beware the Daughter of the Sea."

In Warbringers, Jaina adds a final stanza

I heard, I heard, across a moonlit sea,
The old voice warning me,
"Beware, beware the Daughter of the Sea",
"Beware, beware..."
...of me.

Daelin and a young Jaina in  [110 - 120] The Nation of Kul Tiras

Ahoy, ahoy, sweet Daughter of the Seas.
Ahoy this child be mine.
The Admiral's girl, his whole entire world,
for as long as stars do shine.

 

 

Dobro, tek poslednja rečenica ne opravdava mesto u gaju, čovek je umro od sifilisa jer je posećivao javne kuće.

A ni osvetnica iz ljubavi i rodoljublja,ne treba da bude u gaju. Kako te vile trpe?

Zaključaće ti gaj pa ćeš biti žalostan.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, ViktorijaV рече

Dobro, tek poslednja rečenica ne opravdava mesto u gaju, čovek je umro od sifilisa jer je posećivao javne kuće.

A ni osvetnica iz ljubavi i rodoljublja,ne treba da bude u gaju. Kako te vile trpe?

Zaključaće ti gaj pa ćeš biti žalostan.

Виле су посвједочиле многим ружним стварима, али су и даље задржале своју љепоту, јер Гај је ипак мјесто лијечења и одмора у којем се сигурно могу промишљати и најтеже теме.

Ово је чаробни Гај ипак. 

А и виле ме пуштају да пишем мало на своју руку, јер их заузврат носим у далеке крајеве или под прозоре смртника за које им је око запало.

Зато лези, одмори и не брини - неће виле нигдје. Знају ме одвећ дуго ;) 

 

xenUlh.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мала вила

Дубоко у шуми, у зеленом гају,

међ' планинама у мом родном крају,

на пропланку сједи, бијела и мила,

плаве косе мала вила.

 

Зелене њене, њежне очи

лију мале, тешке сузе,

њен драги више неће јој доћи,

Бог га к себи поново узе.

 

Сјећала се она давних дана

кад је звијезде скидала с неба

да не свијетле док је с драгим сама,

хтјела је додиром да га гледа.

 

Хаљину од мјесечевог зрака

скинула је мала вила

и умиљата, мека, лака

на грудима му је спила.

 

И лежаше тако дуго

док није почело да свиће,

војник је грлио с тугом

знајући да сузе лиће.

 

Одлази у рат, још само мало,

можда тог истог дана,

тешко му је души пало

што ће вила остат' сама.

 

Пољуби јој чело док је снила

диван сан о њих двоје.

Најсрећнија је у сну била

гдје са дјецом срећу кроје.

 

Пољуби је, онда неста,

оде се бити како ум'е,

надати се војник преста

да ће опет видјет ове шуме.

 

Погинуо је у некој земљи

чије име није знао,

о вили мислит не сми

сем у трену кад је пао.

 

Убрзо вјетар носи вијести

које вили рећи није смио,

о земљи гдје су бојеви чести,

о земљи гдје је он погинуо.

 

Али тешко је од ње нешта скрити,

мала вила све то чује.

На пропланку док се цвиjећем кити

слуша јеле да о томе хује.

 

Крикну болно мала вила,

тужну, тешку пјесму наче.

У тами шуме тад се скрила

и од тада само плаче.

 

Чак и данас, у зеленом гају,

међ' планинама у мом родном крају,

на пропланку плаче, бијела и мила,

сломљеног срца мала вила...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чувајте ми

 

Чувајте ми, горе Босне,

кад се тужним оне јаве,

чувајте ми, гране горске

једне мале очи плаве.

 

Ој ти, сјајно Сунце, угриј,

за њу ми топлије сијај,

уснице њене ми насмиј,

моме маленоме пријај.

 

А ти, свијетли Мјесече,

осв'јетли јој пут у ноћи.

Наслути јој тад, Мјесече,

како ћу јој једном доћи.

 

И ти, Вјетре, тихо крени,

не шуми кроз шуме јако

већ јој сам' на ухо шапни

како је ја волим жарко.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Срндаћ рече

Чувајте ми

 

Чувајте ми, горе Босне,

кад се тужним оне јаве,

чувајте ми, гране горске

једне мале очи плаве.

 

Ој ти, сјајно Сунце, угриј,

за њу ми топлије сијај,

уснице њене ми насмиј,

моме маленоме пријај.

 

А ти, свијетли Мјесече,

осв'јетли јој пут у ноћи.

Наслути јој тад, Мјесече,

како ћу јој једном доћи.

 

И ти, Вјетре, тихо крени,

не шуми кроз шуме јако

већ јој сам' на ухо шапни

како је ја волим жарко.

Прелијепо

Share this post


Link to post
Share on other sites

На Зејтинлику

 

Надам се да чујете

Тамо горе, на небу,

Да можете да слушате

Моју пјесму једну.

 

То није тужна химна,

Нити ода што славом дише,

То је пјесма вашег сина

Који због вас данас пише.

 

„Бој не бије свијетло оружје

Већ срце у јунака!“,

А ваше љубављу одише,

Као срце маленог дјечака.

 

Зато за мене нисте славни

Што сте паклу одољели,

За мој понос разлог је главни

Што сте и душмана вољели,

 

Што сте парче свога хљеба

Давали увијек њему,

Што знасте да и туђа мајка

Има своју малу бебу,

 

Што због вас и ваше ноћи

Ја сад живим своје дане,

Што могу да волим очи

У једно мало дјевојане.

 

Зато немам пуно рећи,

Само тихо-хвала,

Свакој вашој милој души

Која је за мене пала.

 

И кунем се над вашим гробом,

Над овим мјестом светим,

Да ћу да стремим сам' ка овом:

„Да ваше жртве вриједим.“.

 

Djordje-Mihailovic-3.jpg.9596c8abedc68d4811910605281d9a21.jpg                                          mali-zejtinlik.jpg.ca1103f4143455f48e4b9b3e5c754c99.jpg

                                   Зејтинлик, Грчка                                                                                                                         Мали Зејтинлик, БиХ, Соколац

                                      ( 1914-1918 )                                                                                                                                          ( 1992-1995 )

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 1. септембра 2018. године, када Православна Црква по новом календару прославља Светог Симеона Столпника, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан началствовао је евхаристијским сабрањем поводом храмовне славе у (данас) румунском манастиру Арад Гај недалеко од Арада (Румунија).

      Преосвештеном Епископу г. Лукијану саслуживали су Архиепископ арадски г. Тимотеј и викарни Епископ кришански г. Емилијан као и румунско и српско свештенство и монаштво.
      Поздрављајући епископа Лукијана, архиепископ Тимотеј је захвалио Српској Цркви на братској љубави и непрестаној бризи о два народа који битишу на овим просторима и осврнуо се на заједничку прошлост која је испреплетена напорима сједињених Срба и Румуна најпре у борби против унијаћења које је током бурне историје узимало маха у овим крајевима. Архиепископ Тимотеј такође је као значајну тачку у историји румунског народа истакао и период Велике сеобе Срба 1690. године, када су православни народи а међу њима и Румуни, под јурисдикцијом Српске Цркве уживали повластице у Аустријском царству а данас у заједничкој држави Румунији, и Срби и Румуни превођени својим архијерејима сведоче исту ту нераскидиву љубав два братска народа.
      На крају свете Литургије Епископ г. Лукијан са браћом архијерејима и свештенством служио је парастос ктитору манастира, српском православном Епископу арадском Синесију Живановићу (1751-1768) поводом 250 година од упокојења. Епископ Синесије рођен је у Сентандреји 1711. године где се и школовао. Замонашен је у фрушкогорском манастиру Раковац а године 1751. изабран је за Епископа арадског. Био је велики борац против унијаћења. Саставио је први Србљак, подигао је манастир Арад Гај и српску епископску резиденцију поред манастира. Саборној цркви у Сентандреји подарио је предиван мермерни барокни жртвеник, један од најлепших у Српској Цркви. Упокојио се 1768. године и сахрањен је у својој задужбини.
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
    • Од Логос,
      Преосвештеном Епископу г. Лукијану саслуживали су Архиепископ арадски г. Тимотеј и викарни Епископ кришански г. Емилијан као и румунско и српско свештенство и монаштво.
      Поздрављајући епископа Лукијана, архиепископ Тимотеј је захвалио Српској Цркви на братској љубави и непрестаној бризи о два народа који битишу на овим просторима и осврнуо се на заједничку прошлост која је испреплетена напорима сједињених Срба и Румуна најпре у борби против унијаћења које је током бурне историје узимало маха у овим крајевима. Архиепископ Тимотеј такође је као значајну тачку у историји румунског народа истакао и период Велике сеобе Срба 1690. године, када су православни народи а међу њима и Румуни, под јурисдикцијом Српске Цркве уживали повластице у Аустријском царству а данас у заједничкој држави Румунији, и Срби и Румуни превођени својим архијерејима сведоче исту ту нераскидиву љубав два братска народа.
      На крају свете Литургије Епископ г. Лукијан са браћом архијерејима и свештенством служио је парастос ктитору манастира, српском православном Епископу арадском Синесију Живановићу (1751-1768) поводом 250 година од упокојења. Епископ Синесије рођен је у Сентандреји 1711. године где се и школовао. Замонашен је у фрушкогорском манастиру Раковац а године 1751. изабран је за Епископа арадског. Био је велики борац против унијаћења. Саставио је први Србљак, подигао је манастир Арад Гај и српску епископску резиденцију поред манастира. Саборној цркви у Сентандреји подарио је предиван мермерни барокни жртвеник, један од најлепших у Српској Цркви. Упокојио се 1768. године и сахрањен је у својој задужбини.
       
      Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...