Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Шта нам говори чињеница да је телевизијску премијеру филма гледала половина Србије и какав ће то утицај имати на друштво и његову културу сећања
       
    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
    • Од JESSY,
      Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше
       
      Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.
      Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења.
      У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.
    • Од JESSY,
      Шта да учиним па да наслиједим живот вјечни?“, упитао је младић Христа. Господ му је одговорио: „Ако хоћеш“, вечни живот, „држи заповести“. Господ никога не спасава на силу, зато и говори: „ако хоћеш“, и није рекао „испуни“, јер човек, са својом повређеном природом, и није у стању да их све испуни, већ је рекао, „држи“, што значи, не губи их из вида, имај их свагда на уму и у свести и усаглашавај са њима соје мисли и дела. „Које заповести?“, пита младић Христа и као одговор чује: „не укради; не свједочи лажно, не чини прељубу, поштуј оца и матер: и љуби ближњег, као самога себе“.
      Да ли свакога од нас, хришћана, драга у Христу браћо и сестре, интересује питање: шта чинити да би смо добили живот вечни? Пут ка вечном животу почиње држањем Божијих заповести. Карактеристика човека који држи заповести јесте преданост Богу и простота срца. А тамо где је простота срца, тамо је и смирење, тамо је спознаја сопствене недостојности и жеља за духовним узрастањем. Смирени човек се никада не диви себи и не сумира своја добра дела.
      Није тако о себи мислио младић који је питао, зато и смело одговара Христу: „Све сам ово сачувао од младости своје“. Није рекао истину о себи самозадовољни младић. Не испитавши дубине свога срца, није приметио да није испунио главну заповест – заповест о љубави према ближњему, јер, када би љубио ближњега, као самог себе, он би без напора користио своје богатство да послужи несрећнима.
      Знао је Свевидећи Господ, да је младић био богат, зато је на питање: „шта ми још недостаје?“, рекао: „ако хоћеш да будеш савршен“, одлучи се на подвиг, „продај имање своје и раздај сиромасима“. „Ако хоћеш“, говори Господ. Не захтевам овај подвиг од свију, јер га не могу сви понети, али ти тражиш савршенство, тако да ето, изврши овај подвиг и „хајде за Мном“. И младић који је, како се чинило, био спреман да испуни заповест великог Учитеља, ћутећи „постаде жалостан“, јер „бјеше веома богат“.
      Ревнујући за спасење, преценио је себе, није познао себе, није приметио какву је власт над његовим бедним срцем задобила страст стицања. „Све ми је дозвољено, али ми све не користи; све ми је дозвољено, али нећу да што овлада мноме“, говори апостол Павле. А ево добри младић је испао роб страсти стицања.
      Али, нека свако погледа на себе: да нема у теби овога греха? Страст према стицању је „корен свих зала“ (1Тим. 6, 10), драга моја браћо и сестре. Није грех то што си ти добростојећи или богат, али види: немој бити пристрасан премо богатству, јер пристрашће према заради, према новцу, претвара се у болест душе. Страст према стицању ослепљује човека, чини да се нада сам на себе, да буде беспокојан, безосећајан до суровости, неспособан за духовни живот. Човек који има страст према стицању – остаје способан само за традиционалну веру, односно, може да сачува изглед (побожности), а вера и религија нису изглед, нису обред или традиција, већ живот. „Христос – живот наш“. „Видели смо нови Живот“, говоре апостоли, сведочећи о Исусу Христу.
      „Када се богатство умножава, не сједињујте срце са њим“, говори цар и пророк Давид. Данашње Јеванђеље нам указује на то како да започнемо наш пут ка горњем Јерусалиму – шта треба да избегавамо на том путу; и зове нас, лењиве и спотичуће се, у нови живот, у живот у Христу.
      Амин.
      https://manastirpodmaine.org/episkop-mitrofan-znosko-borovskinedelja-30-po-pedesetnici/
       
    • Од Александар Милојков,
      Постављам ово питање, иако се са њим никада као студент, хвала Богу, никада нисам сретао. Али јесам као просветни радник. Но, сада имам проблем, тачније има га моја старија ћерка, која је студент Академије струковнох студија у Београду (бивша Виша медицинска). Она је студент друге године и све досадашње испите дала је из првог пута, са, у просеку, врло добрим оценама. Међутим, један испит из прве године још увек не може да положи. Пети пут већ покушава. Није једина, велики број студената није положио тај испит и пролазност је веома ниска. Девоке су жалиле и данас полагале испит пред комисијом. Али авај, у комисији је поново главну реч водила њихова професорка која је проблематична са својим критеријумима - постави питање, испричате јој СВЕ из литературе и онда вас решета потпитањима док вас не обори. Нажалост тако је било и данас пред комисијом. Од 30+ девојака, само су две успеле да добију прелазну оцену.
      Ја сад питам, какве су даље правне могућности да се ове студенткиње боре? Може ли се и коме обратити  у Министарству просвете, пошто је у институцији Аладемје проблем очигледно нерешив (изгледа да врана врани очи не вади - они штите своју колегиници, не студенте).
      Молим вас ако неко има конкретан предлог да ми појасни, како бих помогао свом детету, које већ пада у очај (а ја све то плаћам и не питајте како ми је).
×
×
  • Креирај ново...