Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон.   Звучни запис беседе   Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      „Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња.     Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини.   „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије.   Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори.   „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић.   Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе.   „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“,  мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић.   „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова  и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници  били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко.   Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици.   „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота.   Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став  о томе.   Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио.   Звучни запис беседе     Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем.   Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове:   „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“   Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога:   „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“   Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника:   „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“   Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата.   „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“   Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали:   „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Дејан,
      Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 
      Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.
      Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.
      Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.
      У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.
      "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)
      Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
       
    • Од Логос,
      У оквиру програма обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ, 101. годишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије, у организацији Српског националног савјета Црне Горе, синоћ, 1. децембра, одржана је Свечана академија у Подгорици, којој су присустововали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Програм Свечане академије у препуној крипти Храма Христовог Васкрсења је почео химном Онамо, ‘намо  у извођењу Српског пјевачког друштва Светосавник. Скуп је благословио Преосвећени Епископ Јоаникије, док је у име организатора поздравно слово изговорио др Момчило Вуксановић, предсједник Српског савјета.   Подгоричка скупштина је поништила срамну предају оружја окупатору 1916. године и сврстала Црну Гору у ред побједника у Великом рату, што је, истакао је др Вуксановић, и прихваћено од великих сила које су подржале уједињење јужнословенских народа:   „Подршка најзначајнијих држава свијета побједница у Великом рату потврђује да обиљежавање Подгоричке скупштине и Дана уједињење Црне Горе и Србије не представља непријатељство и подривање Црне Горе, како то неки желе злонамјерно представити, већ обавезу сјећања на славне претке и њихове подвиге.“   Он је казао да се данас покушавају преиначити чињенице које свједоче о историјској постојаности српског народа на простору Црне Горе, те да је неприхватљива иницијатива актуелне власти о поништавању одлука Велике подгоричке скупштине српског народа.   Говорећи о правима српског народа у Црној Гори, г. Вуксановић је нагласио да су му одузета готово сва стечена права: преименован је српски језик, из употребе је изопштено ћирилично писмо, кроз доношење закона о вјерским заједницама и вјерским слободама покушава се поништити канонски поредак православне Цркве у Црној Гори. Предсједник Српског савјета је става да таквим односом актуелна власт затире вишевјековни идентитет државотворног српског народа у Црној Гори и пријети изазивањем озбиљних неспоразума и сукоба.   „Својеврсним притисцима и очигледном дискриминацијом владајућа партија уз помоћ мањинских народа, жели да избрише памћење православног народа на своје српско име и униформише концепт заборава и отклона од својих предака и традиционалних вриједности народа и државе Црне Горе“, истакао је Вуксановић подсјетивши да су готово исти процеси забиљежени у времену аустроугарске и фашистичке окупације. Наглашава да су код српског народа у Црној Гори присутни неизвјесност и страх за будућност и перспективу опстанка на простору Црне Горе.   Др Момчило Вуксановић је на крају поручио да се српски народ, као државотворни и вјерујући, моли Богу за срећу и проспертитет Црне Горе и њених грађана, али да неће дозволити законом најављено отимање светиња Српске православне цркве, као и да се неће одрећи легитимних права на обиљежавање најзначајнијих вјерских националних културних празника.   Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије у својој бесједи користио је историјске податке како би приближио и објаснио смисао Подгоричке скупштине. Он је казао да сваки велики историјски догађај има своју јаку идејну основу и онај ко покушава да поништава и тај догађај и његов значај, може само себе да поништи. Такође је нагласио да се кроз тај поступак негације заправо још више истиче значај и смисао тог догађаја, што ће вријеме пред нама и показати.   „Што се тиче идејне основе Подгоричке скупштине и њених решења, она нијесу настала ту, на лицу мјеста. То је заправо стара српска идеја вјековима обогаћивана, снажена и уграђена у тај историјски догађај, а то је вјековна идеја српског народа и српских племена да се ослободе и уједине.“   Та идеја се види и у преднемањићкој, а касније и у немањичкој историји и благодарећи Немањином обједињавању Рашке и Зете, имамо развој и процват, и српског народа, и српске државе, појаснио је владика Јоаникије. Даље је објаснио да смо се тиме постали и остали, народ препознатљив међу осталим великим цивилизованим народима Европе и свијета, и по својој културу и по духовности и својој државности:   „Велика косовска трагедија и драма, која настаје са Косовском битком и послије ње, била је једна велика провјера управо те идеје. Косовска трагедија се претворила у стваралачку идеју и она је заодједнута и заодијева се стално најљепшим осјећањима и најљепшим дјелима културе и духовности до дана данашњег.“   Преосвећени Епископ Јоаникије је казао да је вријеме нашега дугога и тешкога робовања под Турцима било вријеме борбе, али и стварања: „И кроз стварање чувала се и свијест и удубљивали су се српски ствараоци, писци књижевници, сликари у ту основу нашега бића. И ронећи често у прошлост, антиципирали су будућност и васкрсење и Српске државе и српске славе.“   Подсјетио је владика да је Његош велика синтеза свега онога што је стварано до тада, и да је он најбоље разумио токове српске историје:   „Заправо Његош је обновитељ те старе српске идеје ослобођења и уједињења, косовске идеје. Он је трагични јунак косовске мисли, носио се том идејом, као прије њега Св. Петар Цетињски, владика Василије Петровић, владика Данило Петровић.“   Битке у 19, вијеку, нарочито од велике Граховачке побједе, па преко Вучјег дола, Фундине итд, се доживљавају као освета Косова и ослобођење, са идејом уједињења цијелог српства, нагласио је Преосвећени и додао да је носилац те идеје био и краљ Никола. И химна Онамо, ‘намо манифестација је те идеје, као о и сав његов живот и борба са његовим Црногорцима до 1913. године, до ослобођења Косова и Метохије:   „Он је заправо испунио жељу свога срца из младих дана, испунио Његошев завијет, али, наравно, у историји нема идеалног, и касније ће се показати неке његове слабости које ће и њега, али и нас трагично коштати. Он је са кнезом Михаилом Обреновић потписао и један документ да се припрема свесрпско ослобођење и уједињење, али касније се све више колебао.“   Аустроугарска монархија је имала програм да се спријечи уједињење и користећи разне методе завађала је Београд и Цетиње, а када су се Балканским ратовима спојиле двије српске државе, објавиле су и рат Србији, бесједио је владика Јоаникије и подсјетио да се због осјећања јединства са Србијом у рат укључила и Црна Гора. Краљ Никола је позвао народ да га слиједе у борби за ослобођење и уједињење у једну велику држава, међутим, касније доноси одлуку о полагању оружја пред Аустроугарском.   „Послије настаје драма краља Николе, али и његовог народа. Како је вријеме пролазило и како су искушења под окупатором узимала маха, све све више видјело да ће народни гњев у једном моменту да прокуља и усмјери се према краљу.“   Обајснио је владика да велики број црногорских официра није хтио да преда оружје, те су се одметнули у шуму, и комите су постојале у готово цијелој Црној Гори. Официри су чврсто опредјељени за уједињење, а бивши предсједник Владе и министар у Влади Црне Горе, г. Андрија Радовић подноси оставку и формира Црногорски одбор за народно уједињење:   „Свештенство Црне Горе листом је за уједињење међу њима најауторитетнија личност је Митрополит Гаврило Дожић“, истакао је владика подсјетивши да су многи свештеници и монаси тада погинули од стране Аустро-угарске.   Тада се, наставио је владика, појављује и један број људи из Црне Горе који оправдава окупацију и покушава да обесмисли подвиг комита и даљу борбу за слободу:   „Имамо комите у шуми, народ опредјељен да се бори, али голорук, сиромашан. Болести су харале, али највише је харао морални пад који је тада доживио наш народ, а који се везује за пад краља Николе и његову одлуку о предаји црногорског оружја.“   Одмах послије ослобођења ових крајева по хитном поступку људи се организују да одрже Подгоричку скупштину. Наводећи имена свештеника који су дали допринос Подгоричкој скупштини, а многи су били и њени посланици, Епископ Јоаникије је казао да је међу њима био и Митрополит Гаврило Дожић чија ујединитељска улога је огромна. Одржана је Подгоричка скупштина, свргнут краљ Никола и династија Петровића:   „Опште расположење народа је било за уједињење и то је та идејна основа која је прорадила у људима. Вјековима гајено и његовано осјећање јединства се остварило.“   Објаснио је Преосвећени владика Јоаникије да се са организовањем Подгоричке скупштине журило, јер је Црна Гора хтјела што прије да спере љагу са себе, зато што је под притиком краља Николе, положила оружје и што је изашла из рата и напустила савезнике.   „Тако да је одлука Подгоричке скупштине о уједињењу и свргавању краља Николе и династије Петровића на неки начин био етички чин. У праву је био Анто Гвозденовић када је у Паризу рекао краљу Николи да је идеја уједињења српства постала народна религија, вјера народна, и да се узалудно супроставља том процесу. И заиста је тако било! Томе су свједоци и Митрополит Гаврило Дожић, Митрополит Митрофан Бан и владика Кирило Митровић, и цијело свештенство тадшње Митрополије црногорско-приморске. Слава Подгоричкој скупштини и слава ујединитељима“, закључио је своју надахнуту бесједу Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.   У умјетничком дјелу програма учествовали су Српско пјевачко друштво Светосавник, Културно-умјетничко друштво Ђурђевданско коло, оперска дива мр Зорица Белић и гуслар Васо Ђондовић. Програм су водили Ивана Крушчић и Драган Алорић.   Јуче је у оквиру програма обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ, 101. годишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у Српској кући у Подгорици, одржан и научни скуп под називом: Улога знаменитих личности из српских земаља у историји Црне Горе.   О боравку и стварању бројних црквених великодостојника, државника, политичара, научника, умјетника, писаца, неимара и публициста из српских крајева, без којих се не може замислити историја, духовни и културно-просвјетни идентитет Црне Горе, говорили су истакнути научници и интелектуалци са простора Црне Горе и региона, а скуп је благословио протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...