Jump to content

75-а годишњица ослобођења Београда у Другој војни и приказ способности ВС "Слобода 2019"


Препоручена порука

Поводом 20. октобра, Дана ослобођења Београда у Другом светском рату, на аеродрому "Пуковник-пилот Миленко Павловић" крај села Батајница данас је изведен приказ способности Војске Србије где су њени припадници јавности презентовали свве оно са чиме тренутно располаже Специјална бригада и КоВ, односно РВ и ПВО.

1410_sloboda_2019_pok.jpg

Била је ово прилика да се прикажу средства купљена и набаљена путем донација из Руске Федерације, али и САД-што наравно нико није поменуо.

jov_1154_1571494879.jpg

Било је ту и наших производа НВО, а око 2500 припадника војске је у динамичком приказу, дефилеу јединица и налету авијације ангажовало 100-ак борбених и неборбених возила, те 30-ак ваздухоплова.

73349221_10206810128168969_4944523302145

Пре 75 година, од 12. до 20. октобра се одвијала "Београдска операција", као део опсежног заједничког плана НОВЈ и Црвене Армије са циљем наношења удара немачкој Армисјкој групи у Србији, те ослобођења Београда.

122333_vest_2.jpg

Двадесетог октобра је окончана 1287 дана дуга немачка окупација главног града. У току "Београдске операције" је погинуло 2953 припадника НОВЈ и 976 војника Црвене Армије.

122506_vest_1.jpg

Поводом овог јубилеја, свечаности на сремској аеродромској просторији је присуствовао и Премијер РФ, те добро нам знани домаћин.

IMG-20191019-123932.jpg

Поред њих двојице и остали су били ту. Поједини министри наши, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, те остали високи државни званичници, представници Министарства одбране и Војске Србије, МУП-а, БИА, представници дипломатског и војно-дипломатског кора, верских заједница, многобројни гости и грађани Републике Србије. Према процени "безебдњака", њих 15 тисућа. Заклоњених видео-бимом од државне "елите"

jov_9038_1571493171.JPG

Кацсмо код представника верских заједница, у оној гужви представника РКЦ нисам видео, ИВЗ је представљао реис Сеад ефендија Насуфовић, док је СПЦ представљао протојереј ставрофор, отац Стојадин Павловић.

IMG-20191019-133152.jpg

Након интонирања химни наше Републике и РФ, заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Жељко Билић је наредио почетак динамичког приказа вежбе који је подразумевао решавање неколико засебних тактичких задатака са акцентом на интероперабилност јединица КоВ, Специјалне бригаде и РВ и ПВО.

IMG_20191019_125022.jpg

Према супозицији вежбе, извиђачко-диверзантски тимови у борбеним возилима "Лазар" и "Хамви", уз ваздушну подршку хеликоптера "Газела", извршили су препад на терористе у за ту намену изграђеним објектима инфраструктуре испред аеродромске платформе.

jov_8686_1571493170.jpg

Након почетног удара уследило је дејство јуришне авијације по објектима "плавог" на земљи, након чега је уследило дејство противтерористичких тимова из неколико пешадисјких борбених возила, те падобрански десант из транспортних хеликоптера.

72565030_10206810131049041_2448552012111

Тим службе трагања и спасавања је имао задатак да из зоне борбених дејстава извуче катапултираног пилота, где је први пут у борбеним условима престоничкој јавности приказан Х-145.

jov_9151_1571493172.JPG

Обезбеђење просторије за извлачење "медевак" тима су вршили припадници Специјалне бригаде десантирани из Ми-17, док су противоклопну и јуришну подршку истовремено вршили хеликоптери типа "Гама" и авиони "Супергалеб Г-4".

jov_9097_1571493172.JPG

Високо изнад њих, ловачку заштиту су вршиле "двадесетдеветке", са по први пут "употребљеним" посадама састављеним од младих поручника који су у РФ завршили преобуку почетком септембра ове године.

dsc_5665_1571499723.JPG

Након извлачења снага "црвеног" из објекта дејства, завршни удар на "плавог" је извела ловачко-бомабрдерска авијација на авионима типа "Орао".

jov_9275_1571493240.jpg

Дејством "Орлова" је завршен ваздушни и копнени "дисплеј" бременит мешавином мириса сагорелог барута и благоухане ароме керозина ангажованог на 400-600 степени Целзијусове скале.

jov_9392_1571493259.JPG

"Одлазак" те димне завесе у више делове атмосфере је означио почетак "мирнијег" дела представе-дефилеа јединица у три ешелона. Пешадијском, моторизованом и наравно ваздухопловном.

72488059_10206810133969114_8676803758715

На челу пешадисјког ешелона, наступили су питомци (нек` опросте ови "нови" са кадетима, ја сам научио на термин "питомац") Војне академије, који су носили пуковске и заставе из Народноослободилачке борбе - јединица Народноослободилачке Војске Југославије и Црвене армије које су учествовале у ослобађању Београда.

74235487_10206810134689132_2032698246127

После указане части настрадалима у НОБ и "Београдској операцији", наступио је (по други пут-први пут у Ниш о.г. за Дан победе) подешелон ветерана којег су чинили учесници ратова деведесетих, противтерористичке операције 1998. године и учесници у одбрани од НАТО агресије 1999. године, а командант подешелона био је бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац, учесник Битке на Паштрику.

73409246_10206810135369149_3651028265264

Потом су се ређале све јединице КоВ. Прва, Друга, Трећа и Четврта бригада. Подешелени 72. извиђачко-диверзантског батаљона и 63. падобранског батаљона- Потом батаљон за противтерористичка дејства, Трећи и Пети батаљон војне полиције и напослетку два подешелона састављена од војника на служењу војног рока.

jov_9605_1571493266.JPG

Припадници пешадијског ешелона су били наоружани личним наоружањем и опремом по пројекту "1500+", који у најкраћем подразумева стрељачко наоружање по НАТО стандарду (Скар-Л, Хелклер & Кох, М21 и лаки ПМ Миними, као и пиштољ Глок 9мм).

72784982_10206810138529228_2774901919527

Од опреме се издваја неколико "чудеса" (пасивни ноћни монокулар Дедал, ласерски даљиномер Москито, рефлексни нишан Еимпоинт, термовизијски двоглед са ласерским даљиномером, етц.), као и нови делови заштитне опреме, пре свега борбени балистички прслук МД-12, нове чизме и заштитна маска М3.

dsc7071_1571496970.JPG

Погледом у небо, гледаоци су могли да испрате и наступ ваздухопловног ешелона јединица Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране.

jov_9586_1571493265.JPG

У подешелону ловачко-бомбардерске и ловачке авијације РВ и ПВО, гледаоци на небу изнад батајничког аеродрома могли да виде налет школско-борбених авиона „Супер галеб Г-4“, налет авиона јуришника типа „Орао“

jov_0112_1571493113.JPG

и налет авиона ловаца „МиГ-29“ намењених за ловачко-пресретачка дејства у задацима контроле и заштите ваздушног простора.

dsc_5745_1571499723.JPG

Посетиоци су на данашњем приказу имали прилику да виде и хеликоптере Ми-35 ("Вучићеве"ђавоље кочије"") из Руске Федерације (којима ће у 4 номере од 2020. године адреса бити 714. противоклопна хеликоптерска ескадрила из Лађеваца крај Краљева града),

73160596_10206810134369124_1955406882252

затим хеликоптере „Х-145М“, „Ми-8“ и „М-17“, као и хеликоптере „Газела“ и „Гама“.

jov_8261_1571493169.JPG

Након пешадије и ваздуплоХоваца, наступио је моторизовани ешелон. Овај део ћу копипејстовати са МОРС. Дакле(м).

72564808_10206810140969289_6449357255706

Након пешадијског и ваздухопловног ешелона, продефиловао је и моторизовани ешелон, у коме су била возила и средства ратне технике на употреби у јединицама Војске Србије и средства по пројекту „1500+“ која својим капацитетима развија и производи Одбрамбена индустрија Србије. Командант моторизованог ешелона био је пуковник Владан Милосављевић.

dsc_5345_1571496975.JPG

Гледаоци су могли да виде и модернизовани тенк Т-72 руске производње Руске Федерације, којим ће у наредном периоду бити опремљене и јединице Војске Србије. (Овај тенк је наравно деценијама већ у употреби у нашој војсци, али је потребна "медијска прдаљка")

72980441_10206810141169294_2108800075860

У оквиру осам подешелона, наступио је подешелон оклопних извиђачких аутомобила БРДМ-2МС, која су опремљена савременим термовизијским средствима за осматрање и нишањење, а систем управљања ватром обезбеђује дејство из покрета. Пријемом ових борбених возила са респектабилним маневарским способностима, ватреном моћи и балистичком заштитом на нивоу 3+, значајно са унапређене оперативне способности Копнене војске.

73012700_10206810141969314_2844858776341

Уследили су подешелони возила полицијских борбених „ВПБ М-86“, подешелон специјалних вишенаменских моторних возила „Хамер“,

72555325_10206810142729333_7672133504280

подешелон вишенаменских оклопних борбених возила „Лазар-3",

75237462_10206810143889362_3747604410256

мешовити подешелон борбених и теренских возила у коме су била вишенаменска оклопна возила „Милош"

73245047_10206810144809385_2919841526576

и нова теренска возила „Застава".

72808575_10206810142409325_1689720205321

У саставу мешовитог подешелона беспосадних земаљских и ваздухопловних платформи, биле су даљински управљане беспосадне земаљске платформе „Мали Милош",

74573045_10206810146369424_3871691637549

беспилотна летелица „Врабац", као и борбени, извиђачки и ометачки дронови.

72523728_10206810146889437_7261340652879

Наредни подешелон чинили су самоходни топови хаубице 155 мм „НОРА“ Б52 М15, које се налазе у наоружању јединица Војске Србије

74322780_10206810147769459_1825045047041

и самоходна хаубица „Александар“, а ту су биле и универзална покретна артиљеријска рачунарска станица (Упарс) и модификовани преносни ракетни систем ПВО „Игла”.

74607724_10206810148529478_2106115815790

У наступу подешелона нових и модернизованих система ракетне артиљерије, гледаоци су могли да виде БОВ КИВ артиљеријско возило, модернизовани „Огањ дигитални“, самоходно вишецевно лансирно оруђе „Шумадија",

75224719_10206810150089517_1576625800793

самоходни вишецевни ракетни систем „Тамнава“ намењен за ватрену подршку јединица Копнене војске, систем „Пасарс“ и радарски систем „Жирафа“.

74469993_10206810148969489_9986755065869

За разлику од претпрошле године када је "седма сила" могла нешто да приупита Председник и госта му из РФ, овога пута то није био случај. Разлог за то је ипак био у протоколу због пријема у Палати Србија, те је Прворођени након што је са "врлодобро" оценивши вежбу са високим гостом из РФ отишао пут Новог Београда оставивши неколико десетина новинарских екипа без одговора на нека питања.

74952260_10206810152449576_4860551782360

Иначе, морам признати да је у кратком обраћању био врло одмерен и није искористио (личан утисак) ову пригоду за предизборну кампању као што увек и свуда чини. Шта је рекао може се видети на снимку нпр.

jov_0998_1571493883.JPG

Такође, што је врло необично, новинарским екипама није био омогућен иозалазак на платформу. Без икаквог објашњења. Нпр., приликом доласка на батајники аеродром, срео сам неколико класића који су у Немецкој завршили преобуку за Х-145. Међутим у журби, било је оно: "Класо, ајд` кад се заврши званичан део, видимо се поред машина да се мало испричамо."

dsc7186_copy_1571499716.JPG

Међутим, иако је након одласка званичника било приметно да се посаде постојавају испред летелица на којима су летели, једноставно су људи из протокола наредили да се крене пут аутобуса и назад пред зграду Палате "Србија" одакле смо јутрос и пошли.

dsc7047_1571496967.JPG

За мене лично велики пропуст и разочарење (као да ми није довољно било гледање Шизоја, Милета и Чалета и осталих :))) ).

72806932_10206810153049591_3289238396551

Ипак и поред тога, остаје понос због беспрекорног програма који су извели припадници наше војске. То је на концу и оно што треба да нас интересује, без обзира на "елиту" којој ће надам се у оваквој констелацији ускоро доћи крај.

За Поуке.орг, Милан Ракић

фото: мало МОРС, мало ја (ове сликане "фиксним" телефоном) :)))

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Милан Ракић рече

авиона јуришника типа „Орао“

Ових 7 ''момака'' пролетеше изнад моје куће у време одигравања утакмице између Младости из Лучана и ФК Партизана. Мало је рећ' да сам на тренутак заборавио на утакмицу и само стигао да излетим на један па на други прозор да их видим онако грациозне у поретку као стрела, али, већ удаљене неколико километара далеко. А онда после неколико десетина минута видох и три лепе ''цуре'' Гаме у пуној брзини, али, не видох их и у пуном броју. И оне правац Лађевци.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 28 минута, Милан Ракић рече

наступили су питомци

Кад се само сетим.. :))) могу замислит' колико су сати и сати вежбали стројеви корак и још уз то да носе и заставе. Изнова и изнова.. Нема везе што је све било у најбољем реду већ и први пут, али, мора то још..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију.
      Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица.
      За ваздушни „блиц криг“ против Југославије, операцију „Казнена одмазда“, Немци и Италијани одвојили су 2.236 авиона свих типова, од тога 1.062 бомбардера, 885 ловаца и 289 извиђача.
      Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања „Тројног пакта“.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/12417540_10207895304755035_4106171974273805607_n-300x300.jpgИзвршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив „Страшни суд“ (Strafgericht).
      На сталним и помоћним аеродромима уочи 6. априла 1941. силе осовине су само за напад на Београд и околину, прикупиле око 880 авиона: 280 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111 и 240 бомбардера за обрушавање Ју-87 Штука, позунатих по звуку ваздушне сирење током обрушавања. Ловачку заштиту ових бомбардера давало је око 280 једномоторних ловаца Месершмит Ме-109Ф и 80 двомоторних ловаца бомбардера Месершмит Ме-110, који су имали и задатак да нападају аеродроме око Београда.
      Неколико дана раније, пучистичка влада генерала Симовића прогласила је Београд отвореним (небрањеним) градом. Био је то последњи допринос Симовићеве владе уверавању Берлина да пуч од 27. марта није променио ништа у односу на раније потписани „Тројни пакт“.
      У 6.30 часова Београд су напала 234 бомбардера и 120 ловаца. Бомбе су бацали 74 Ју-87 Штука и 160 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111. Ловци Месершмит 109 и 110, који су летели на висини око 4.000 метара са задатком да штите бомбардере од напада југословенских ловаца.
      Њима су се супротставила 43 ловца Шестог ловачког пука ЈКРВ, као и 40 противавионских топова и 36 противавионских митраљеза калибра 15 mm.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/beograd-300x211.jpgШести ловачки пук су чиниле две групе: 32. ваздухопловна група (три ескадриле) на војном аеодрому Прњавор код манастира Крушедол у Срему, са 27 ловаца Месершмит Ме-109Е. На аеродрому Београд у Земуну била је стационирана 51. група истог пука, такође са три ескадриле, али је само 102. ескадрила, која је 5. априла долетела из Мостара, располагала са десет Месершмита Ме-109Е, док су друге две ескадриле имале само шест домаћих ловачких авиона ИК-3 и два застарела француска ловца Потез 63. Укупно, цео пук је располагао са свега 43 савремена ловачка авиона.
      Треба додати и мало познату чињеницу да је једно од наређења југословенског 2. ловачког пука (19 Месершмита Ме-109Е на аеродрому код Крагујевца, и 15 Харикена МК-1 у Книћу) било и одбрана Београда, ако се укаже потреба. Шта би та 34 модерна авиона значила одбрани Београда, можемо само да замислимо. Међутим, издајници Хрвати пуковник Драгутин Рупчић (командант бригаде, пребегао у НДХ и постао “генерал витез”) и потпуковник Фрањо Пирц (касније постао генерал зракопловства НДХ, али је 1943. године пребегао партизанима и постао начелник Ваздухопловног одељења ВШ НОВЈ, а затим и први послератни командант ЈРВ) упућивали су авионе на непотребне задатке, а већина њих је уништена на земљи. Једино је капетан Живица Митровић самоиницијативно полетео у помоћ Београду, 7. априла. Оборен је пошто је уништио две Штуке.Батерије противавионске артиљерије, које су биле наоружане противавионским топовима чехословачке производње, биле су распоређене на Калемегдану, Врачару, Торлаку, Бежанијској коси, Батајници и око села Овча код Панчевачког рита.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/heroji-aprilskog-rata.jpg
       
      Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању, јер је била недеља. Председник владе, генерал Симовић, тог дана је удавао ћерку. У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, у 06.30, око 11.00, око 14.00 и око 16.00 сати. У првом нападу на Београд, који је био и најжешћи, бачено је 197 тона разорних и запаљивих бомби, а употребљене су и бомбе од 1.000 килограма са падобранима ради постизања што већег површинског дејства по живој сили и које су представљале једно од тајних немачких оружја, до тада први пут употребљено у Другом светском рату. Други напад, са 57 Штука и око 30 ловаца извршен је нешто пре 11 часова. Трећи напад је био око 14 часова са 94 двомоторних бомбардера уз пратњу око 60 ловаца. Око 16 часова четврти напад извела је група од 99 Штука у пратњи око 60 ловаца.
      Један број Штука, после избачених бомби, у повратку је самоиницијативно пиратски митраљирао и пуцао из топова на цивиле избеглице, које су напуштале Београд или су се сакупљале на периферији, која је мање била захваћена разарањима и пожарима.
       
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/download.jpgНемачки напади на Београд настављени су и у току наредне ноћи, са циљем да се продужи паника и притисак на становништво и власти у већ разрушеном граду. Око 16 двомоторних тешких бомбардера, којима су велики пожари у Београду осветљавали циљеве, долетали су ноћу од 11 сати и кружили су над градом бирајући циљеве, неометани од авионске или противваздушне одбране.
      Сутрадан 7. априла, напади су настављени са знатно мањим снагама, јер је одбрана града практично била уништена: од 43 апарата Шестог ловачког пука оборено је 18, а тешко оштећено још 12. Остали су пребегли на алтернативни аеродром у Бијељини, где су уништени у немачком нападу 12. априла. Првог дана је уништена и скоро цела ПВО.
      У току преподнева послали су на Београд 36 бомбардера са пратњом од око 20 ловаца, а поподне око 16 часова из Мађарске је долетела група од 24 бомбардера, коју је такође пратило око 20 ловаца Ме-109. Укупно је тога дана на град бачено око 50 тона бомби, али су ловци и штуке много више него првог дана нападали цивилно становништво митраљирајући људе по улицама и колоне избеглица на авалском и смедеревском путу стрељачким наоружањем.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2019/04/D3u53MgWAAAca2p-267x300.jpg Листа ваздушних победа пилота Краљевског ваздухопловства, првог дана рата
      Бомбардовања су обновљена 10. и 11. априла, ради подршке немачким трупама које су прилазиле граду и у ова два дана у нападима је учествовало око 60 авиона. Тако је од 6. до 12. априла немачка армија употребили 620 авиона, само за бомбардовање Београда, на који су бацили око 440 тона бомби.
      На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је више од 2.500 људи. Уништено је 627 зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. – са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор. Теже је оштећено 1.600, а лакше 6.830 објеката.
      Немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу, после рата, о томе рекао:
      – Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко-терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.
      Југословенски ловци успели су да оборе 23 немачка авиона уз сопствене губитке од 18 оборених и оштећених авиона, док је противавионска одбрана оборила 27 немачких авиона. Према признању самог команданта немачке 4. ваздушне флоте генерала Лера у базе у Мађарској, Аустрији и Бугарској се око 10 % авиона враћало са оштећењима. Из других немачких извора овај број оборених авиона “Луфтвафе” процењује се до 48, пошто се неколико авиона срушило пре слетања због тешких оштећења.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/1.jpg
      Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
      1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
      2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол
      3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла
      4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
      5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда
      6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
      7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
      8. Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља
      9. Душан Борчић, погинуо 6. априла – пао у Сарајевску улицу
      10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушћа Тисе у Дунав
      11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/2-300x208.jpg
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/3-300x208.jpg
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/4-300x208.jpg
       
      Београд им се одужио једном улицом на Звездари („Десет авијатичара“) и спомеником на новобеоградском кеју на Дунаву. Мало?
       
      Фотографије и одређени подаци:
      Stari Beograd :: Beograd kojeg više nema / Old Belgrade, sputnik.rs, srbijadanas.rs
       
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/5.jpg НАЦИСТИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА - ПИШЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ
      WWW.VUCINIC.ME   Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео...  

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Послије два специјална броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, из штампе је изашао 290, редован, број који нуди најразноврсније текстове и теме. На насловној страни је Његова светост патријарх српски господин Порфирије, чији су се животопис и бесједа са устоличења „Христос је наша мера, наш покретач и наше огледало“ нашли одмах након живописних фотографија са устоличења 19. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду. 

       
      Остале текстове су украсиле фотографије и репродукције икона појединих ранијих патријараха Српске православне цркве, почев од Светога Саве, који је „српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве“, како каже проф. др Богољуб Шијаковић у тексту „Оријентир и тачка ослонца“.
      На основно људско питање – да ли постоји нада да живимо вjечно – одговара eпископ пожаревачко-браничевски др Игњатије Мидић у чланку „О саборности цркве“. Саборност, односно црквено уједињење и допринос том уједињењу Митрофана Бана предмет је рада професора Драгана Радомана. Док се мр Драган Г. Каран осврће на саборност мале цркве, односно пише на тему „Пастирска брига о породици – цркви у малом“, игуманија Јелена (Станишић) нас подјећа на обнову монаштва у Црној Гори.
      Међу корице часописа преселило се и неколико епистоларних форми: „Писмо Светог Максима Исповједника ученику Анастасију“, које тумачи Александар Ђаковац; затим  писмо патријарха Варнаве Росића (из његове посљедње Божићне посланице 1936); као и писмо Хилде Дојч, Јеврејке из Београда, упућено из логора са Сајмишта другарицама ван жица.
      Поред богословских тема, као што је „Природна теологија Емила Брунера“ проф. др Владана Перишића, у избор текстова уврштени су и они који се тичу сликарства – „Ел Греко и византијско сликарство“ Константина Каварноса, књижевности – „Кафка“ Мирка Кривокапића, „Чабриновић, Верфел, Црњански, Принцип“ проф. др Горана Раичевића.
      Боро Солеша пише о Сплићанину и Београђанину др Петру Бокуну, са којим можете прочитати и занимљив интервју „Транзиција и губитак идентита“, преузет са сајта Манастира Лепавина. Још једaн занимљив тект, преузет из „Политикиног забавника“, „Светигора“ препоручује својим читаоцима. Наиме, Иван Лончар пише о Милошу Ђурићу – „Мудрост се патњом стиче“. А кроз патњу, ријечима апостола, „припремамо за преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе“, као што се у овим великопосним данима кроз пост и молитву, и уз читање душекорисних штива, међу којима је и „Светигора“, припремамо за долазак Васкрса. Уз часопис, читаоци ће на поклон добити Житија и службе Светим пећким мученицима Григорију монаху и Василију пекару.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета”
      Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД
      Свештеник Драган Станишић

       
      Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана  објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени  древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу.
      Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је  Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) .
      У књизи  је истакнута  древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма.  Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод  дословног тумачења,  а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су  праобраз Голготске жртве. Праобрази  Крштења и Евхаристије су: прелазак  преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др.
      Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао  мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци  у смислу примјене  дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима  сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона  истинско богословље  се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање  на Литургији  подстиче на врлину  (стр. 64) .
      У  истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа  кроз вјекове,  Митрополит је  представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит  је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том  времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана  тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову.
      Касније, у деветнаестом вијеку,  долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског,  који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит  закључује поглављем о двадесетом вијеку,  гдје истиче улогу наших  теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи  примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма.
      Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове  на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју, од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков).

       
      Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу, на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Светог Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохијског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933. године, а протођаконом је постао 1939. На том положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило, са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном.
      Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку.
      Четири године доцније – 1951, епископа Никанора је Свети Архијерејски Сабор преместио у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.
      Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве.
      Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак 23. октобра 2020. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. мученика Евлампија и Евлампије, Црква у Шумадији се уједно сећа дана уснућа њеног првог Архијереја владике Валеријана.

       
      Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију у Саборном светоуспењском храм у Крагујевцу.
      Епископу су сасуживали: протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј- ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Срећко Зечевић, јереј Драгиша Богичевић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јустин.
      По заамвоној молитви Епископ Јован са присутним свештенством служио је над гробом блаженопочившег Владике Валеријана парастос. Прошло је 44 године како нас је наш Владика напустио из овоземаљског живота, али је Црква у Шумадији сигурана да у њему има великог молитвеника пред престолом Божијим.
      У блаженом уснућу вечни покој подај Господе Валеријану Архијереју и учини њему вечан спомен!
       
      КРАТКА БИOГРАФИЈА
       
      Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа.
      Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.
      Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу.
      Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“.
      Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска.
      Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање.
      Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...