Jump to content
  1. Плаво Небо

    Плаво Небо

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију.
      Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица.
      За ваздушни „блиц криг“ против Југославије, операцију „Казнена одмазда“, Немци и Италијани одвојили су 2.236 авиона свих типова, од тога 1.062 бомбардера, 885 ловаца и 289 извиђача.
      Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања „Тројног пакта“.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/12417540_10207895304755035_4106171974273805607_n-300x300.jpgИзвршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив „Страшни суд“ (Strafgericht).
      На сталним и помоћним аеродромима уочи 6. априла 1941. силе осовине су само за напад на Београд и околину, прикупиле око 880 авиона: 280 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111 и 240 бомбардера за обрушавање Ју-87 Штука, позунатих по звуку ваздушне сирење током обрушавања. Ловачку заштиту ових бомбардера давало је око 280 једномоторних ловаца Месершмит Ме-109Ф и 80 двомоторних ловаца бомбардера Месершмит Ме-110, који су имали и задатак да нападају аеродроме око Београда.
      Неколико дана раније, пучистичка влада генерала Симовића прогласила је Београд отвореним (небрањеним) градом. Био је то последњи допринос Симовићеве владе уверавању Берлина да пуч од 27. марта није променио ништа у односу на раније потписани „Тројни пакт“.
      У 6.30 часова Београд су напала 234 бомбардера и 120 ловаца. Бомбе су бацали 74 Ју-87 Штука и 160 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111. Ловци Месершмит 109 и 110, који су летели на висини око 4.000 метара са задатком да штите бомбардере од напада југословенских ловаца.
      Њима су се супротставила 43 ловца Шестог ловачког пука ЈКРВ, као и 40 противавионских топова и 36 противавионских митраљеза калибра 15 mm.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/beograd-300x211.jpgШести ловачки пук су чиниле две групе: 32. ваздухопловна група (три ескадриле) на војном аеодрому Прњавор код манастира Крушедол у Срему, са 27 ловаца Месершмит Ме-109Е. На аеродрому Београд у Земуну била је стационирана 51. група истог пука, такође са три ескадриле, али је само 102. ескадрила, која је 5. априла долетела из Мостара, располагала са десет Месершмита Ме-109Е, док су друге две ескадриле имале само шест домаћих ловачких авиона ИК-3 и два застарела француска ловца Потез 63. Укупно, цео пук је располагао са свега 43 савремена ловачка авиона.
      Треба додати и мало познату чињеницу да је једно од наређења југословенског 2. ловачког пука (19 Месершмита Ме-109Е на аеродрому код Крагујевца, и 15 Харикена МК-1 у Книћу) било и одбрана Београда, ако се укаже потреба. Шта би та 34 модерна авиона значила одбрани Београда, можемо само да замислимо. Међутим, издајници Хрвати пуковник Драгутин Рупчић (командант бригаде, пребегао у НДХ и постао “генерал витез”) и потпуковник Фрањо Пирц (касније постао генерал зракопловства НДХ, али је 1943. године пребегао партизанима и постао начелник Ваздухопловног одељења ВШ НОВЈ, а затим и први послератни командант ЈРВ) упућивали су авионе на непотребне задатке, а већина њих је уништена на земљи. Једино је капетан Живица Митровић самоиницијативно полетео у помоћ Београду, 7. априла. Оборен је пошто је уништио две Штуке.Батерије противавионске артиљерије, које су биле наоружане противавионским топовима чехословачке производње, биле су распоређене на Калемегдану, Врачару, Торлаку, Бежанијској коси, Батајници и око села Овча код Панчевачког рита.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/heroji-aprilskog-rata.jpg
       
      Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању, јер је била недеља. Председник владе, генерал Симовић, тог дана је удавао ћерку. У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, у 06.30, око 11.00, око 14.00 и око 16.00 сати. У првом нападу на Београд, који је био и најжешћи, бачено је 197 тона разорних и запаљивих бомби, а употребљене су и бомбе од 1.000 килограма са падобранима ради постизања што већег површинског дејства по живој сили и које су представљале једно од тајних немачких оружја, до тада први пут употребљено у Другом светском рату. Други напад, са 57 Штука и око 30 ловаца извршен је нешто пре 11 часова. Трећи напад је био око 14 часова са 94 двомоторних бомбардера уз пратњу око 60 ловаца. Око 16 часова четврти напад извела је група од 99 Штука у пратњи око 60 ловаца.
      Један број Штука, после избачених бомби, у повратку је самоиницијативно пиратски митраљирао и пуцао из топова на цивиле избеглице, које су напуштале Београд или су се сакупљале на периферији, која је мање била захваћена разарањима и пожарима.
       
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/download.jpgНемачки напади на Београд настављени су и у току наредне ноћи, са циљем да се продужи паника и притисак на становништво и власти у већ разрушеном граду. Око 16 двомоторних тешких бомбардера, којима су велики пожари у Београду осветљавали циљеве, долетали су ноћу од 11 сати и кружили су над градом бирајући циљеве, неометани од авионске или противваздушне одбране.
      Сутрадан 7. априла, напади су настављени са знатно мањим снагама, јер је одбрана града практично била уништена: од 43 апарата Шестог ловачког пука оборено је 18, а тешко оштећено још 12. Остали су пребегли на алтернативни аеродром у Бијељини, где су уништени у немачком нападу 12. априла. Првог дана је уништена и скоро цела ПВО.
      У току преподнева послали су на Београд 36 бомбардера са пратњом од око 20 ловаца, а поподне око 16 часова из Мађарске је долетела група од 24 бомбардера, коју је такође пратило око 20 ловаца Ме-109. Укупно је тога дана на град бачено око 50 тона бомби, али су ловци и штуке много више него првог дана нападали цивилно становништво митраљирајући људе по улицама и колоне избеглица на авалском и смедеревском путу стрељачким наоружањем.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2019/04/D3u53MgWAAAca2p-267x300.jpg Листа ваздушних победа пилота Краљевског ваздухопловства, првог дана рата
      Бомбардовања су обновљена 10. и 11. априла, ради подршке немачким трупама које су прилазиле граду и у ова два дана у нападима је учествовало око 60 авиона. Тако је од 6. до 12. априла немачка армија употребили 620 авиона, само за бомбардовање Београда, на који су бацили око 440 тона бомби.
      На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је више од 2.500 људи. Уништено је 627 зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. – са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор. Теже је оштећено 1.600, а лакше 6.830 објеката.
      Немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу, после рата, о томе рекао:
      – Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко-терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.
      Југословенски ловци успели су да оборе 23 немачка авиона уз сопствене губитке од 18 оборених и оштећених авиона, док је противавионска одбрана оборила 27 немачких авиона. Према признању самог команданта немачке 4. ваздушне флоте генерала Лера у базе у Мађарској, Аустрији и Бугарској се око 10 % авиона враћало са оштећењима. Из других немачких извора овај број оборених авиона “Луфтвафе” процењује се до 48, пошто се неколико авиона срушило пре слетања због тешких оштећења.
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/1.jpg
      Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
      1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
      2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол
      3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла
      4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
      5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда
      6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
      7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
      8. Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља
      9. Душан Борчић, погинуо 6. априла – пао у Сарајевску улицу
      10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушћа Тисе у Дунав
      11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/2-300x208.jpg
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/3-300x208.jpg
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/4-300x208.jpg
       
      Београд им се одужио једном улицом на Звездари („Десет авијатичара“) и спомеником на новобеоградском кеју на Дунаву. Мало?
       
      Фотографије и одређени подаци:
      Stari Beograd :: Beograd kojeg više nema / Old Belgrade, sputnik.rs, srbijadanas.rs
       
      http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/5.jpg НАЦИСТИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА - ПИШЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ
      WWW.VUCINIC.ME   Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео...  

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Послије два специјална броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, из штампе је изашао 290, редован, број који нуди најразноврсније текстове и теме. На насловној страни је Његова светост патријарх српски господин Порфирије, чији су се животопис и бесједа са устоличења „Христос је наша мера, наш покретач и наше огледало“ нашли одмах након живописних фотографија са устоличења 19. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду. 

       
      Остале текстове су украсиле фотографије и репродукције икона појединих ранијих патријараха Српске православне цркве, почев од Светога Саве, који је „српском народу дао најпоузданију вриједносну оријентацију јер је то оријентација око олтара и Христове жртве“, како каже проф. др Богољуб Шијаковић у тексту „Оријентир и тачка ослонца“.
      На основно људско питање – да ли постоји нада да живимо вjечно – одговара eпископ пожаревачко-браничевски др Игњатије Мидић у чланку „О саборности цркве“. Саборност, односно црквено уједињење и допринос том уједињењу Митрофана Бана предмет је рада професора Драгана Радомана. Док се мр Драган Г. Каран осврће на саборност мале цркве, односно пише на тему „Пастирска брига о породици – цркви у малом“, игуманија Јелена (Станишић) нас подјећа на обнову монаштва у Црној Гори.
      Међу корице часописа преселило се и неколико епистоларних форми: „Писмо Светог Максима Исповједника ученику Анастасију“, које тумачи Александар Ђаковац; затим  писмо патријарха Варнаве Росића (из његове посљедње Божићне посланице 1936); као и писмо Хилде Дојч, Јеврејке из Београда, упућено из логора са Сајмишта другарицама ван жица.
      Поред богословских тема, као што је „Природна теологија Емила Брунера“ проф. др Владана Перишића, у избор текстова уврштени су и они који се тичу сликарства – „Ел Греко и византијско сликарство“ Константина Каварноса, књижевности – „Кафка“ Мирка Кривокапића, „Чабриновић, Верфел, Црњански, Принцип“ проф. др Горана Раичевића.
      Боро Солеша пише о Сплићанину и Београђанину др Петру Бокуну, са којим можете прочитати и занимљив интервју „Транзиција и губитак идентита“, преузет са сајта Манастира Лепавина. Још једaн занимљив тект, преузет из „Политикиног забавника“, „Светигора“ препоручује својим читаоцима. Наиме, Иван Лончар пише о Милошу Ђурићу – „Мудрост се патњом стиче“. А кроз патњу, ријечима апостола, „припремамо за преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе“, као што се у овим великопосним данима кроз пост и молитву, и уз читање душекорисних штива, међу којима је и „Светигора“, припремамо за долазак Васкрса. Уз часопис, читаоци ће на поклон добити Житија и службе Светим пећким мученицима Григорију монаху и Василију пекару.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета”
      Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД
      Свештеник Драган Станишић

       
      Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана  објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени  древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу.
      Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је  Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) .
      У књизи  је истакнута  древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма.  Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод  дословног тумачења,  а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су  праобраз Голготске жртве. Праобрази  Крштења и Евхаристије су: прелазак  преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др.
      Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао  мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци  у смислу примјене  дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима  сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона  истинско богословље  се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање  на Литургији  подстиче на врлину  (стр. 64) .
      У  истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа  кроз вјекове,  Митрополит је  представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит  је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том  времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана  тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову.
      Касније, у деветнаестом вијеку,  долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског,  који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит  закључује поглављем о двадесетом вијеку,  гдје истиче улогу наших  теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи  примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма.
      Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове  на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју, од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков).

       
      Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу, на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Светог Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохијског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933. године, а протођаконом је постао 1939. На том положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило, са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном.
      Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку.
      Четири године доцније – 1951, епископа Никанора је Свети Архијерејски Сабор преместио у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.
      Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве.
      Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак 23. октобра 2020. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. мученика Евлампија и Евлампије, Црква у Шумадији се уједно сећа дана уснућа њеног првог Архијереја владике Валеријана.

       
      Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију у Саборном светоуспењском храм у Крагујевцу.
      Епископу су сасуживали: протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј- ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Срећко Зечевић, јереј Драгиша Богичевић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јустин.
      По заамвоној молитви Епископ Јован са присутним свештенством служио је над гробом блаженопочившег Владике Валеријана парастос. Прошло је 44 године како нас је наш Владика напустио из овоземаљског живота, али је Црква у Шумадији сигурана да у њему има великог молитвеника пред престолом Божијим.
      У блаженом уснућу вечни покој подај Господе Валеријану Архијереју и учини њему вечан спомен!
       
      КРАТКА БИOГРАФИЈА
       
      Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа.
      Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.
      Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу.
      Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“.
      Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска.
      Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање.
      Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...