Jump to content

Пола века „Летећег циркуса Монтија Пајтона“

Оцени ову тему


Препоручена порука

Pola veka leteceg cirkusa Montija Pajtona

...

monty_python-1086x564.jpg

Прошло је тачно педесет година од тренутка када се свет премијерно упознао са култном британском групом комичара који су потпуно променили поглед на комедију као жанр. У питању је, наравно, емисија позната као Летећи циркус Монтија Пајтона.

Џон Клиз, Грејем Чепмен, Мајкл Пејлин, Тери Џонс, Ерик Ајдл и Тери Гилијам су постали део историје комедије 5. октобра 1969. године, када је на ББЦ каналу емитована прва епизода обожаваног серијала скечева. Летећи циркус Монтија Пајтона трајао је четири сезоне, током којих је изашао велики број неописиво генијалних скечева различите дужине. Након тога је филм А сада нешто потпуно другачије поново приказао неке од најбољих на великом екрану. Ту су наравно и чувени филмови Монти Пајтон и Свети грал, Житије Брајаново и Смисао живота који се и данас сматрају непоновљивим.

Иако су сви учесници шоуа већ учествовали у разним врстама скечева и изузетно се ценили међусобно, тек овде су добили простор и средства да своју креативност искажу у потпуности. Тек пола века касније сазнају се разне анегдоте повезане са емитовањем прве епизоде, у којој су као реквизите тражили 6 брусхалтера, 6 пари женских гаћица, 5 пари хеланки и једну заставу са кукастим крстом, посебних димензија. Напомена за једног од тражених статиста била је „без голуба на рамену“, што ће касније постати штос који се понавља.

А пре свега тога имали су проблема са називом емисије, јер су пре коначног решења имали предлоге које многи нису успевали ни да изговоре, а камоли да се сложе са њима. Компромис је постигнут на време и прва епизода емитована је у 22:50 тог 5. октобра 1969. Иако гледаност није била огромна, реакције су биле махом позитивне, а тек када су се Пајтоновци размахали у новоствореној креативној слободи, људи су полако постали просто навучени на сваки нови скеч.

И дан данас, многи уметници наводе Пајтоновце као своју највећу инспирацију и радо се сећају када су их први пут открили. Ми ћемо вас подсетити на 5 нама омиљених скечева, а уколико се први пут сусрећете са њима, крајње је време да откријете и остале!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Најбољи су. Поставили тотално нове границе комедије. Мој ранг на форуму говори доста о томе шта волим :)

Не може да се издвоји било који скеч посебно да је добар, јер су толико контроверзни да и њихови највећи обожаваоци, у које и сам спадам, имају поједине клипове који су им врх, и друге који смарају. А онда попричаш са неким ко се куне у неки скеч који тебе смара, а није му ништа посебно или не може очима да види неки скеч који ти сматраш генијалним. Што ваљда опет говори о њиховој генијалности.

Ипак, некако су ми најдражи због традиције слободе и непостојања било каквих табуа или граница до којих би њихова комедија смела да иде. То није ишло нимало глатко, имали су много цензора са којима су се сваки дан борили и померали границе своје уврнутости и граница до којих хумор може да иде. И показују колико је идиотско ово време политичке коректности, кад мораш да буде Саут Парк или Рик и Морти да би ти се опростило нешто за шта су се још Пајтоновци изборили да сме да се ради.

Ал да не мрачимо, врхунска тема, надам се да ће да живи.

И да се упишем:

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, obi-wan рече

 

pazi dali im lovu na "nevidjeno" u BBC, niko nije imao ideju ali je producent imao "intuiciju"

to su bila vremena!!!

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Драшко рече

pazi dali im lovu na "nevidjeno" u BBC, niko nije imao ideju ali je producent imao "intuiciju"

to su bila vremena!!!

Upravo. To je i bilo esencijalno u ta vremena, i jos i kasnije, i zato smo imali tako uspesne serijale i filmove.
Ljudi su prosto bili lafovi, uzivali su u onome sto rade.

Da ne pricamo o tome da TV-sou kakav je njihov danas prosto ne bi bio uopste emitovan.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Књига Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић објављена је у библиотеци Православно искуство издавача Јасен из Београда.
      Нотни зборник транскрипција песама из последовања Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља први овакав зборник на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци.
      Као резултат сеобе српских националних култова у Русију, који започиње још крајем XIV и почетком XV века, српска литургијска поезија у част српских светих добила је музички слој у виду руске знамене нотације већ почетком XVI века. Најпотпунији и најстарији нотни записи песама српским светима нашли су се у 54 руска стихирара из XVI–XIX века, које је ауторка пронашла, класификовала, дешифровала и анализирала током десетогодишњег научно-истраживачког рада у најзначајнијим библиотекама у Русији и Ватикану.
      Драгоцени музички материјал, који је учињен доступним савременом читаоцу, представља синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности који је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. Као такве, ове песме нису само нова мелодијска верзија неких од најлепших страница српске средњовековне црквене поезије, већ су оне пре свега драгоцени споменик музичког слоја српских светачких култова у музичкој култури Православне васељене. Уколико црквенопојачку уметност посматрамо на тај начин, шире од националних оквира једне помесне Православне Цркве, увиђамо да ови руски неумски записи попуњавају историјску празнину коју су у српским земљама оставили векови туркократије на Балкану и успостављају континуитет писмених музичких извора који сведоче о појању ових текстова у различитим традицијама разних помесних Православних Цркава.
      Нотни зборник Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века у коме је Ана Рашковић оживела древне напеве десетина српских поетских текстова који су били присутни у руском богослужбеном животу и црквеној уметности читава четири столећа, отвара савременом читаоцу – музикологу, теологу, појцу, црквеном музичару, културологу, религиологу, историчару или било ком другом профилу читаоца који је заинтересован за црквено појање и култове српских светих, непознат свет старог руског знаменог једногласног пјенија. Вредним рукама руских монаха из најзначајнијих обитељи које су представљале духовно-просветитељске светионике руске државе и Цркве, а касније и старообредника који су после сузбијања култова у време Никонове реформе наставили да поштују српске свете, заувек је остављен траг о српској средњовековној поезији обученој у руско музичко рухо и њеном веома значајном месту у богослужбеном животу Руске Православне Цркве. На тај начин руски неумски записи песама српским светима, прожимајући национално и универзално, припадају свим православним народима, као што српски свети и њихова бесмртна слава одавно превазилазе границе српске државе и Цркве.
       
      Ана Рашковић: Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      WWW.SPC.RS  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ратови, болести и природне катастрофе привлачиле су пажњу људи од пера прошлих векова. Састављачи старих српских записа и писци старих летописа обраћали су пажњу на болести и о њима писали као о пратећим појавама других друштвених и елементарних непогода.      Прожетост страхом нагонила је писмене људе да у астрономским феноменима виде такође неке наговештаје несрећа које су долазиле на српску земљу. Звезде репатице би често „најављивале“ болештине, понекад су се комете тумачиле као предзнаци „промене царстава и власти“, а за ратне прилике узимала су се помрачења и друге приказе „великих светила“ – Сунца и Месеца.   Од средњег века, од времена цара Душана памти се куга, која је харала већим делом Европе и као „црна смрт“ ушла у историографију. Симптоми куге су биле грозница, главобоља, отицање лимфних чворова, упала плућа и мозга, а све то је изазивано упалом, тј. инфекцијама бактерије pasteurella pestis, од друге половине XIX познатије као yersinia pestis. Речено језиком савремених епидемиолога, „пик“ куге у Југоисточној Европи, а тако и на територији Српског Царства је био у зиму и пролеће 1348. године. У српском језику се за кугу, али и друге тешке смртоносне заразне болести, користи пре израз „чума“ који има један митолошки призвук. Он означава оно зло митско биће које вреба ноћу жртве да их загребе и инфицира својим прљавим ноктима или стреља отровним стрелама из зеленог лонца, а можда се и, по неким веровањима ноћу преко оџака и тавана шуња у кућу „да однесе ђецу“. У време браће Јакшића који су владали Сремом у једном српском летопису је забележено да је 1509. године била и „суша и глад и куга“, а неколико лета раније, једна „година је била гладна, а друга морна“.   То друго име „Морија“ које се такође односи на кугу, са великим „М“ је такође митска персонификација болештине, а име јој потиче од општераспрострањеног индоевропског корена. Морија није штедела људе и њихово благо, један запис из око 1540. године сведочи: „Бист мор овцам на Шар-планину и по всем планинам“, а белешка са Цетиња из 1541. каже како: „Бист смртоносије“.... Тај интервал болести на Балкану захватио је Тројанске планине, Крстац Гору, Матору Планину и Мокренску Гору, односно, по данашњој номенклатури Проклетије, Шару, Водно код Скопља и Стару Планину.   Нарочито су занимљиве летописачке белешке:   (7060 = 1552) „Јави се опашита звезда,   (7062 = 1554) Бист Киропасха, (тј. Благовести су пале на сам дан Васкрса),   (7063 = 1555) Бист чума по всеј земљи српској,   (7064 = 1556) Бист смртоносије,   (7063 =1555) Бист трус велиј, и Скопље град низложи се и ини гради и зданија многа и храми низложише се“.   И године 1585. „бист чума по всеј земљи српској“, како саопштава један запис, а у исто време на другом месту вели се да је „била јака глад и погубљење од Исмаиљћана да језик није могао да искаже толико зло и пакошћење“. И пред крај XVI века помињала се једна „опашита звезда“, која имаше „опаш прилика“, а чији су краци ишли из правца Цариграда. Библијска представа о четири јахача из Откривења, тј. четири јахача Апокалипсе, говори о коњаницима који излазе након отварања печата, и то: Први јахач са стрелама на коњу белцу, Други јахач на риђану са великим мачем, Трећи јахач на вранцу са мерилима (вагом, теразијама) и Четврти јахач на коњу сивцу, а „коме је име Смрт“. Та четири јахача Апокалипсе представљају самог непомјаничког Антихриста, а а јесу персонификације рата, глади и болсети, а на крају и страшне смрти која узима данак у људским душама идући за прва три коњаника. (Отк, 6, 1-7). Сви српски записи који говоре о глади и несташици хране, бележе по правилу том приликом и текућу цену жита, као да су имали за упутство речи последње новозаветне књиге у којој се за трећег јахача, тј. Глад још каже: „мјера пшенице за динар, и три мјере јечма за динар, а уље и вино немој ускратити“. (Отк, 6, 6).   Атанасије даскал, Србин, који је писао у Русији, може се назвати и српским повесничаром Велике Сеобе и пратећих околности Великог бечког рата 1683–1699. године. Наиме, он је ситуацију у српском земљама око 1691. године описао на следећи начин, где се може видети извесна стилизација 6. главе Откривења Јовановог: „И тако Господ све оне три напасти, – од којих је Давид само једну на град свој примио, – у садашње време пустио је на српску земљу; прво помор, затим мач и помор заједно, и ропство и глад жестоку, тако да су људи српски јели месо пасије и месо људи мртвих који су умрли од глади. Све је ово било у моје дане и очи моје видеше. Лежаху лешеви помрлих људи српских по свим улицама великог Београда. И по свим пољима његовим и на свим путевима његовим лежаху мртви и не бејаше никога да их покопа“. Атанасије даскал свему даје једну богословско-интинуитивну димензију: „Слушајте, вољени, да вам кажем каква знамења и страховања бејаху тада. Тих дана јавише се најпре са небеса многа знамења, а затим земљотрес, у ваздуху промена и међу људима многа пометња и негодовања и глад. И чудна нека прорицања говораху“.   Немогућност редовног црквеног живота, пустошење храмова и страдање свештенства тога времена урезало се у народно предање Западне Србије, каже се да је један јеромонах и древне Петрове цркве у Расу одлазио на вис са кога би се молио Господу Богу: „Боже, нека је крштено све што се родило; нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умро. Амин“!   Према сарајевском хроничару Мула-Мустафи Башескији куга (животињска болест) јавила се у Сарајеву и околини 1761. године, а болест се најпре јавила у „селу Слатина код Горажда“. Овај јаничарски ветеран је сматрао да су неминовни предзнаци и весници ове болести следећи: „кад се много света роди, кад се зачну свађе по махалама, кад небо зацрвени, кад се не поштују стари обичаји“. Баш тада се не треба чудити што зараза не престаје.   Крајем XVIII и почетком XIX века има неколико спорадичних помена куге и мањих описа помора, а најзанимљиви је опис куге у околини Кратова из 1814. године:   „Ово је писаније мене грешног Теодосија јеромонаха Дечанца игумана манастира Лесновског са братијом. Била је ове године велика чума по свој земљи турској и по градовима и по селима и по морским обалама и тада су бежали Кратовци у Лесновски манастир, 14 кућа са све чељади, и седеше 5 месеци и у том гневу Божијем и страху саградисмо келије доле испод куле са молитвама Светога архангела Михаила и Светог преподобног оца Гаврила“. Овај запис сведочи о народном поверењу у црквену јерархију као и о одговорности црквених лица за време изградње карантина уз манаситр за придошлице погођене епидемијом.     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Литургијски календар Православне цркве обогаћен је именом новог светог. Сабрани у Кијевско-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. децембра 2019, Свештени Синод Украјинске Православне Цркве одлучиоје је да Сабору светих приброји Свету Серафиму, игуманију Коретско-Светотројичног манастира (+ 1633) , извештава Савез православних новинара.     Синод је на истој седници прославио и Вилијску икону Матере Божје „Знамења“.   Комисија за канонизацију светих Украјинске Православне Цркве састала се у Успењској кијевско-печерској лаври 30. октобра како би испитала материјале у вези са светом игуманијом и чудотворном иконом. После проучења материјала, они су предати на разматрање Свештеном Синоду (Сабору) Украјинске Православне Цркве, који је решио да их обоје прослави.   Игуманија Серафим је  била кнегиња која је служила као прва игуманија манастира Свете Тројице после инвазије Кан Менли I Гираја крајем 15. века. Манастир је првобитно саградио 1064. године св. Варлаам Кијевско-печерски, иако је током своје дуге историје више пута био разорен и обновљен.   Након што су га ханске хорде опустошиле, манастир су 75 година касније обновили кнез Евтимије и његов син Јоаким Коретцки. Јоакимова ћерка Софија, која је при монашењу добила име Серафима, изабрана је за игуманију.   Главна црква, Васкрсења Христовог, подигнута је 1580. године. После 16 година закључена је Унија у Бресту, а током наредних 20 година само су 9 мушких манастира и манастир Свете Тројице остали православни од 57 манастира у Волнији. Манастир је почео да води антиунијатске активности и убрзо је постао упориште Православља и уточиште сестара које су унијати избацили из других манастира.   Временом је под управом Мајке Серафиме изграђен нови, скупљи манастир, који је убрзо предат фрањевцима.   Такође је познато да је мајка Серафима била упозната са великим светим Јовом Почајевим, који је 1628. провео неколико дана у манастиру служећи богослужења и водећи духовне разговоре са сестрама.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Ваведења Пресвете Богородице, Епископ рашко-призренски, Г. Теодосије, служио је свету Архијерејску Литургију у Липљану. Саслуживали су му намесник приштевски, протојереј-ставрофор Светислав Трајковић, са свештеницима овог намесништва. Ваведење Пресвете Богородице, један је од највећих празника посвећених Богомајци. Слави се као успомена на дан када је Богородица први пут уведена у Храм Божји у Јерусалиму и потпуно се заветовала Богу да би по Божијем предвечном промислу постала она која је као девица родила самог Спаситеља Христа, оваплоћеног Бога Логоса.
       
       
      Прослава у липљанском храму Ваведења Пресвете Богородице из 14. века увек је посебан доживљај: “Тај храм је до наших дана опстао на овим светим просторима и опомиње нас да и ми треба да опстанемо, али не својом силом, снагом, памећу већ силом Божијом и молитвама Пресвете Богородице, онако како је наш народ у прошлости живео и опстајао, имајући веру и наду у Господа тражећи заступништво Пресвете Богородице. Тако и ми данас треба да своје очи уперимо ка небу и да од Бога тражимо помоћ. Да бисмо могли чисте савести од Бога тражити помоћ треба да испуњавамо реч Божију и заповест Божију”, казао је Владика Теодосије.
      Данашњи празник у Липљану посебно су улепшала деца, која су својим присуством и радости због празника, али и првог снега обележила на свој начин. Учитељ у основној школи “Браћа Аксић” у Липљану каже да има деце, не као некада, мање је људи, али сматра да је са мало добре воље могућ опстанак Срба у Липљану.

      “Довели смо децу из прве смене од првог до четвртог разреда, дошли су и људи из околних места. Сваке недеље се одржава служба у цркви, не буде толико људи, али данашњи дан посебан због празника. Тако да је овде могућ живот, има нас још овде на овим просторима”, каже Славомир Мирић.
       
      Председник Привременог органа Липљан Златко Лазић напомиње да безбедносна ситуација није баш најбоља, али се нада да ће се у будућности људи осећати сигурније. Истиче, да за мештане овај празник представља једно јединство. “Ови верски објекти много значе, показују да је вера православља присутна овде и да ће Срби и опстати на овим просторима, то се види и по овом скупу и литургији која је служена данас. Деца су радост, злато које свака породица цени, и ово окупљање овде у цркви много значи”, истиче Лазић.
      Мештанин Липљана Љубомир Јовановић каже да се Срби у Липљану углавном окупљају око своје цркве и да тако проводе дане. “Мало је нас у Липљану, окупљамо се овде око цркве и тако проводимо дане од јутра до сутра. Сутра се понавља исто до неке свечаности када се мало више нас окупи. Липљан треба да се сачува, да се одржи, много је леп град, не треба да се напусти”, каже мештанин Љубимир Јовановић. Ваведење је један од пет највећих празника посвећених Пресветој Богородици. Овај православни празник је и крсна слава поједниних мештана у Липљану у коме данас живи око 400 Срба.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Дејан,
      Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 
      Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.
      Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.
      Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.
      У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.
      "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)
      Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
       
×
×
  • Креирај ново...