Jump to content
Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Napadi ucenika na prosvetare su postali sve brutalniji

Recommended Posts

master-cover-foto-1.jpg

Kako se prenosi, učenik je najpre sedištem od bicikla udario direktora u glavu, a potom ga još nekoliko puta udario.

 

Direktor je poslat na pregled u ambulantu Hitne pomoći, gde će lekari utvrditi težinu povreda.

Policija je obaveštena o slučaju, a prema nezvaničnim saznanjima, reč je o učeniku koji je i ranije pravio probleme u toj školi.

izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од Bernard,
      5. maj 1945: Prva slovenska vlada?
      Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist.
      9. maj 1945: Dan zmage?
      Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.
    • Од Justin Waters,
      Hari je obišao BUKVALNO sve zemlje sveta i za "Blic" kaže da najviše voli Srbiju: Naučio sam srpski u INAT NATO BOMBAMA
      Hari Micidis važi za najvećeg svetskog putnika, jer ne samo da je posetio sve zemlje na svetu, već je obišao i najviše njihovih regiona. Ipak, od svih zemalja najdraža mu je Srbija koju poznaje bolje od prosečnog Srbina. O tome zašto je zavoleo Srbiju, ali i brojnim neobičnim iskustvima govorio je za "Blic"
      Kada ste otkrili strast za putovanjima i odlučili da posetite sve zemlje na svetu?
      Rođen sam u Londonu od oca Grka i majke iz Južne Afrike, odrastao sam u Atini. Moji su takođe voleli da putuju, a inače sam od prvih godina života obožavao avione i uvek bio srećan kad bismo negde odleteli. Kad je došlo vreme da počnem da živim onaj normalni "punoletni" život, nešto mi nije bilo u redu. Kako da 40 godina života provedem radeći nesto sto mozda i ne volim? Najviše sam voleo da letim i da otkrijem nova mesta. Pre nekoliko godina sam odlučio da život posvetim putovanjima i uspeo sam da se time i bavim. Postepeno sam sve više putovao – 2003. godine sam uspeo da kročim u Avganistan, i nakon toga mi je postao jasno da nije nemoguće posetiti sve zemlje sveta.
      Koja je zemlja bila prva koju ste posetili?
      Zvanično Grčka, s obzirom na to da sam se rodio u Londonu. Ali kasnije, recimo kad sam krenuo da posetim čudnije zemlje, rekao bih da je Moldavija prva bila, 2000 godine. Bio sam jedini putnik u avionu, inače punog prelepih devojaka, koji nije bio iz Moldavije!
      Kako ste finansirali svoja prva putovanja?
      Radio sam kao profesor engleskog i onda kao profesor menadžmenta. Sve se svodilo na to da dobro upravljam svojim finansijama. Ljudi misle "čoveče ovaj mora da je jako bogat" ali morao sam se dosta toga odreći da mogu da putujem kao što sam putovao.
      Gde ste imali najbolja, a gde najlošija iskustva?
      Obično su najbolja iskustva vezana za ljude. U zemljama gde je doček bio dobar, gde su ljudi najviše srdačni ili uljudni sam se osećao najbolje. Naravno da je jako važna komunikacija i u nekim zemljama može lako doći do sporazuma zbog jezika. U svakom slučaju, mislim da mi je Iran ostao u sećanju kao nezaboravno iskustvo posto sam upoznao ljude preko "kaučsurfinga" i odmah su me prihvatili kao deo ekipe. Mislimo da su tamo jako konzervativni, ali to uopšte nije tačno, normalno smo išli na kafu, muškarci i devojke, svi zajedno, a onda smo išli na kuglanje, nisam mogao da verujem ! Osim bogate istorije i kulture, dakle, u Iranu putnik apsolutno mora da upozna lokalne ljude, da priča s njima, i to je najlakše kad neko putuje sam, znači ne u okviru organizovane ture.
      Rekao bih da je najteže bilo tamo gde je zaista opasno i tamo gde su i sami lokalni ljudi oprezni ili uplašeni. U Centralnooafričkoj Republici, gde sam bio u dva navrata, nema mnogo da se vidi i radi, a policija je korumpirana tako da će vas zaustaviti na ulici bez razloga, samo zbog toga sto niste crnac, tražiće od vas "poklon" i ukoliko ništa ne ponudite, naći će razlog da vam pravi probleme, i možda je još gore ukoliko nešto i date. Ne znam ko bi hteo da turistički ide u takvu zemlju, ali ja sam morao, mislim, ili idem svugde ili ne.
      U kojim zemljama ste proveli najviše vremena i zašto?
      Osim Grčke i Engleske, koji su mi "matične" zemlje, i Svajcarske i Finske, gde sam neko vreme radio na univerzitetima, najviše sam vremena proveo u Srbiji. Zašto ? Pošto mi je Srbija omiljena zemlja u srcu.
      Rekli ste da je Srbija Vaša omiljena zemlja i da ste zato naučili i srpski jezik. Zašto baš Srbija?
      Jako je teško objasniti svoja osećanja kad sam u Srbiji. Prvi put sam ušao u zemlju '98 godine kad je sve bilo jako teško kod vas. Došao sam bez vize (nisam ni znao da mi viza i treba) "švercerskim"autobusom iz Sofije. Za normalnog neiskusnog putnika kao što sam u to vreme bio, iskustvo je bilo kao da sam na drugoj planeti. Na granici su me carinici zaustavili, a onda putnici navijaju za mene, nešto tipa ‘pustite čoveka’, u to vreme nisam znao srpski niti šta se desava ali srećom je jedan od saputnika bio radio na Kritu i znao nešto grčkog. Na kraju su mi vadili tranzitnu vizu na 5 dana, a onda ulazimo i negde blizu Pirota vozač mora da jede i zaustavimo se u neki konak. A odjednom izlaze svirači i počinju da pevaju, putnici srećni pošto su uspeli nesto da švercuju, a ja gledam sa nevericom onu toplu atmosferu, muziku, nošnju svirača, sve mi je bilo kao iz nekog starog filma. U tom trenutku me je obuhvatila neka emocija koju nosim u srcu do danas, 21 godinu kasnije. Odlučio sam da se pridružim narodu i da učim kulturu i naučim jezik. Naredne godine je došlo do bombardovanja a ja sam dodatno prkosio zbog nepravde tako da sam se dodatno trudio, svakodnevno učio jezik. Od 2000. godine dolazim svake godine bar jednom godišnje, obišao sam skoro sve delove Srbije, svaki put je više volim. Smatram da je zemlja raznolika, jug i sever kao da nisu ista zemlja, čini mi se da uprkos svim problemima i izazovima Srbija je mozda najautentičnija zemlja u Evropi.
      Neću nikad zaboraviti jednom prilikom kad me je zaustavila policija na putu u vrnjačku banju. Osim iznenađenja što pričam srpski, još su se više čudili kad su me pitali "čime se bavite" a ja odgovorim "putnik sam". Uspeo sam da se izvučem bez kazne! 
      Koliko puta ste bili do sada u Srbiji i šta ste sve videli tamo?
      Imam tačne statistike, granicu Srbije sam presao 94 puta ali računam svaki prelaz, i često sam u jednom putovanju posetio i zemlje u okolini. U svakom slučaju video sam mnogo više nego prosečan Srbin, od Tršića do Palića, od Leskovca do Đerdapa, sve veće gradove. Mnogo volim Vrnjačku Banju. Kad sam video da je Stiven Sigal postao počasni drzavljanin Srbije pitao sam se, što ne ja! Nepravda! Ali u svakom slučaju uvek ću se vratiti i provesti više vremena u vašoj predivnoj zemlji.
      Kako ste naučili srpski jezik i da li Vam je bilo teško?
      Bogami, teško je bilo. Kad sam počeo da učim, živeo sam u Finskoj. U biblioteci sam našao staru Lingvafon metodu za učenje srpsko-hrvatskog iz ’74 godine. Ponavljao sam tekstove slušajući kasete. Kad sam završio metodu, kupio bih novine i zabeležio bih nepoznate reči. Na početku sam počeo sa latinicom ali onda sam se opredelio za čirilicu, i naročito pisana ćirilica je jako teška za učenje ali sam bio uporan. 2002 godine sam pohađao letnju skolu srpskog jezika i kulture u Novom Sadu i već sam bio najjači đak tamo. Verujem da sam jezik naučio koliko dobro mogu s obzirom da ne živim u Srbiji i da retko pričam jezik. Ali nikad se ne zna – pre mesec dana sam bio u Pakistanu i u jednom od najglavnih drevnih mesta (Takt-e-Bag, čuveni stari budistički hram) sam bio jedini turista dok se nije pojavio još jedan lik. Pričamo, on mi kaze ‘Austrijanac’, ja mu kažem ‘Britanac’, rukujemo se, svaki ide svojim putem ali na kraju se opet vidimo kod izlaza a ja mu kažem, s obzirom da nema turista u Pakistanu, ajde da se nađemo u Islamabadu na večeri, daj mi mejl. Kaže mi ‘težak je, nećes ga pamtiti’. Kazem ja ‘hoću’ a on počinje ‘P A V L O V I Ć.’ a ja ga zaustavim i odmah krenem da pričam srpski. Proveli smo dva dana zajedno pričajući srpski u Pakistanu. Neverovatno.
      Planirate li uskoro opet da posetite Srbiju?
      Bio sam u Srbiji početkom maja i posetio sam Kuću cveća, svima bih preporučio! Nadam se da ću uspeti da dođem još jednom ove godine, imam gomilu prijatelja koji me čekaju.
      Da li ste imali neke predrasude prema pojedinim državama pre nego što ste ih posetili i da li ste možda posle putovanja promenili mišljenje o njima?
      Pokušao sam da nemam mada je to prilično teško ali sam po prirodi dosta širokouman i tolerantan. Mislim da sam imao negativan dojam o Saudijskoj Arabiji pre no što sam video tu zemlju. Ipak, uvek uspevam da vidim pozitivne stvari svega. Jeste da je zemlja bila nešto čudna, ali je ipak dobro organizovana, ljudi su uvek bili uljudni i od pomoći, hrana dobra, sve funkcioniše… znači ipak imam dobre uspomene.
      U koje zemlje Vam je bilo najteže da uđete?
      Imao sam sreću. Kad čujem priče nekih ‘kolega’ putnika kako su se mučili da vade neku vizu, shvatam koliko je meni bilo lako. Gorepomenuta Saudijska Arabija je teška pošto nema turističke vize ali sam zato uspeo da puta da nađem sponzora i da lako dobijem poslovnu vizu. Ekvatorijalna Gvineja mi je bila najteža viza Ii zato je bila i poslednja nezavisna zemlja što sam posetio, u martu 2008. godine. Nakon dosta meseci potrage, našao sam čoveka koji je radio u firmi koja je tamo imala poslove i on mi je pomogao, poslao mi je poziv, i gotovo.
      Kako ste se odlučili da napravite sajt Nomad Mania, koji okuplja svetske putnike?
      Iskreno, mislim da je meni bila potrebna konkretna motivacija da više putujem. Kad sam "završio" sve zemlja sveta, bio sam presrećan ali sam ipak imao osećaj praznine, tipa ‘sta sad’. NomadMania (www.nomadmania.com) je spisak mnogo veći od spiska zemalja pošto podelimo zemlje na mnogo više, tako da smatramo da ima 1281 regija na svetu. E, to je već veliki izazov! Inače, kad sam krenuo sa projektom nisam znao skoro nikoga u svetu svetskih putnika, tako da je i to bio cilj, da imamo način da se bolje upoznamo, da se prijateljski takmičimo, ali i da zajedno putujemo. U tome smo uspeli, sad ponekad putujemo u malim grupama.
      Osmislili ste listu svih svetskih regiona, kako ste to uradili?
      Pojam je jednostavam – skoro svaka zemlja zasluzuje najmanje dve regije. Čak i male poput Slovenije ili Crne Gore. Ali ako Sloveniji damo dve, onda koliko treba Hrvatskoj? Francuskoj? Kini? Vodimo računa ne samo o veličini zemlje nego i o broju stanovnika, kulturnom bogatstvu, ekonomskoj ulozi u svetu i broju turista. Onda želimo da svaka zemlja dobije regija koliko zaslužuje. Najveći broj ima Rusija, 93 regije, i onda SAD 75, Kina 60 i tako dalje.
      Koliko ste regiona do sada posetili?
      Malo mi je neprijatno pošto sam osnivač sajta (mada sam sarađivao sa dosta ljudi kad je spisak regija napravljen) pošto vodim na rang-listi, posetio sam do danas 1189 regija, znaći, ostaju mi 92. Ne znam da li ima nekoga koji je posetio više, a nije registrovan kod nas. ‘Normalni’ ljudi, koji dosta putuju, retko će posetiti više od 150 regija a čak i iskusni putnici teško nadmašuju 700. 
      Kako najviše volite da putujete, sami ili u društvu?
      Kako kad. Najiskrenije, malo sam vuk samotnjak. Osećam da više vidim, više učim, kad sam sam, a inače onda mogu lakše upoznati lokalne ljude. Kad imam drustvo često pričamo, što znači da nismo usredsređeni na cilj. A onda ponekad mora da dođe i do kompromisa, neko ne voli recimo muzeje, drugi ne voli da previše pešaci kad je vruće, treći nije ranoranilac i onda izgubimo vremena itd…
      Šta biste posavetovali ljudima koji žele da obiđu čitav svet?
      Prvo – moguće je. Ne treba biti bogat, uvek ima načina, jedino morate imati želju, radoznalost i da ne slušate druge kad vam kažu da ne može ili da ste ludi (do sad ima oko dve stotine ljudi koji je obišlo sve zemlje sveta, sigurno nismo svi ludi). Takođe bih rekao – ako ne poznajete sopstvenu zemlju, nemojte ići dalje. Kad putujete bićete neka vrsta ambasadora vaše drzave tako da morate da vidite sve što ima i da razumete istoriju, razlike u kulturi među regijama itd. Moji prijatelji u Srbiji često hrle u inostranstvo i nemaju nikakvu želju da obilaze meni prelepu Srbiju. Greška ! Blizu vas ima puno toga da se vidi i radi ! Ako živite u Beogradu – ko od vas je posetio vaš odličan muzej automobila u samom centru grada?! Niste ni znali da postoji, zar ne?
      Izvor: BLIC.NET
    • Од JESSY,
      Jako nevreme, poput onog koje je pogodilo popularna grčka letovališta u jeku sezone, možemo sve češće da očekujemo, predviđaju meteorolozi.
      U letnjoj oluji na severu Grčke, praćenoj gradom poginulo je sedam osoba, dok je 100 povređeno. Pričinjena je i velika materijalna šteta.
      Nedelju dana pre velike oluje, grčke vlasti su zbog velikog požara evakuisale nekoliko sela na ostrvu Evija.
      rošle godine, u požaru u oblasti istočno od Atine nastradalo je najmanje 70 osoba. Utvrđeno je da je požar izbio zbog ljudske nepažnje.
      Kada se ovakve stvari dogode, mnogi se pitaju kako da zaštite sebe i članove porodice.
    • Од Vesna Milovic,
      Knjiga o malom aparatu Zaper-u dr. Hilde Klark, uz koji je moguće potamaniti sve parazite u organizmu, ma gde se nalazili. Tu su i njeni recepti za preparate koji se uz Zaper koriste (karanfilić, orah, pelin)... i mnogo više od toga. 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...