Jump to content
АлександраВ

Списак тешко болесне деце којима је потребна молитвена и свака друга помоћ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ko zeli moze ih pominjati u molitvama svojim ili kada ide negde u Svetinje.

Наталија, Ива, Милица, Огњен, Констатин, Софија, Јелена, Хелена, Тиса, Наташа, Петра, Филип, Петра, Богдан, Матеа, Дуња, Светлана, Тадија, Јелена, Виктор, Илиана, Калина, Милица, Ђорђе, Емилија, Кристина, Павле, Урош, Страхиња, Стефан, Душица, Јована, Коста, Ђорђе, Андреј, Кристина, Михаило, Ђорђе, Лука, Миланка, Јаков, Ана, Анђела, Лазар, Сања, Петар, Мина, Вукашин, Ђорђе, Михаило, Страхиња, Виктор, Стефан, Димитрије, Соња, Дејан, Тијана, Галина, Никола, Немања, Миа, Вјера, Димитрије, Лена, Констатин, Аврам, Виктор, Катарина, Лазар, Петар, Николија, Ирина, Ана, Милош, Аида, Огњен, Немања, Сава, Никола, Димитрије, Ахмед, Ива, Василије, Матеја, Никола, Константин, Страхиња, Габријела, Илија, Софија, Нина, Тара, Огњен, Теодора, Антонина, Тијана, Емилија, Тара, Магдалена, Даниел, Саша, Жељко, Страхиња, Теодора, Филип, Теодора, Јован, Теодора, Алекса, Димитрије, Роман, Николина, Лука, Александар, Петра, Владета, Срна, Лазар, Стефан, Анамарија, Филип, Вук, Jована, Данило, Николина, Алексеј, Никола, Владимир, Димитрије, Богдан, Милан, Балша, Николина, Лука, Милица, Матеја, Стеван, Василије, Анђелија, Данило, Сара, Никола, Анастасија, Јасмин, Огњен, Вук, Марко, Лазар, Михаило, Душан, Андреј, Сара, Лазар, Лука, Ксенија, Филип, Богдан, Павле, Марија, Катарина, Ања, Дајана, Вукан, Лука, Дарија, Сара, Матеа, Јована, Магда, Милош, Анђела, Југ, Валентина, Николина, Тодор, Анђелија, Алекса, Немања, Николија, Алекса, Вељко, Жељко, Лука, Лана, Јакша, Александра, Виктор, Немања, Дивна, Павле, Никола, Анастасија, Лука, Мила, Лара, Матија, Дејан, Божидар, Дејан, Душанка, Ана, Ања, Василије, Ђорђе, Лука, Стефан, Ања, Радмила, Неда, Милош, Немања, Михаило, Михајло, Сергеј, Стефан, Лука, Сергеј, Лука, Немања, Мила, Драгана, Стефан, Јована, Урош, Вања, Ноел, Андреј, Уна, Никола, Милица, Александар, Мухамед, Давид, Павле, Коста, Димитрије, Милица, Михаило, Андријана, Милан, Радивој, Софија, Иван, Ивана, Дуња, Коста, Вељко, Тања, Стеван, Ерик, Драгослав, Неда, Михајло, Андрија, Вук, Алекса, Калина, Мартин, Ђурђија, Лена, Марија, Душан, Дина, Лука, Ђорђе, Павле, Кристијан, Анђела, Јања, Емилија, Матеја, Михајло, Драган, Анастасија, Урош, Илија, Снежана, Александар, Срђан, Милан, Иван, Филип, Ања, Лазар, Марија, Миладин, Маријс, Марјана, Миа, Матија, Анђела, Давид, Огњен, Леонтина, Милсн, Стефан, Димитрије, Машс, Кристина, Марта, Валентина, Немања, Бојана, Софија, Андреј, Љубица, Александра, Горица, Петра, Хана, Милија, Сандра, Горан, Рајо, Катарина, Ана, Давид, Наташа, Дарија, Мина, Петар, Радмила, Неда, Милош, Сања, Вук, Лазар, Анђела, Немања, Михајло, Михаило, Сергеј, Милена, Стефан, Ана, Јаков, Лука, Марина, Сергеј, Миланка, Лазар, Лука, Немања, Данијела, Мила, Драгана, Стефан, Јована, Лана, Ајша, Урош, Вања, Ноел, Милан, Андреј, Лука, Бојан, Ђорђе, Михаило, Уна, Кристина, Андреј, Никола, Стефан, Милица, Ђорђе, Коста, Александар, Мухамед, Златан, Никола, Давид, Павле, Николина, Коста, Јована, Немања, Димитрије, Милица, Михаило, Петар, Андријана, Душица, Иван, Стефан, Стефан, Страхиња, Урош, Стефан, Павле, Милан, Радивоје, Кристина, Софија, Иван, Стојан, Ивана, Емилија, Саво, Дуња, Ђорђе, Олгица, Милица, Калина, Душица, Илиана, Коста, Вељко, Тања, Соња, Стеван, Ерик, Драгослав, Виктор, Неда, Раде, Драган, Андрија, Михајло, Ненад, Вук, Алекса, Андријана, Калина, Мартин, Дарко, Ђурђија, Лена, Марија, Душан, Анита, Дино, Лука, Бранко, Тадија, Светлана, Дуња, Матеа, Богдан, Ђорђе, Павле, Петра, Драган, Филип, Петра, Никола, Кристијан, Наташа, Тиса, Хелена, Анђела, Јања, Михајло, Софија, Јелена, Емилија, Матеја, Александар, Константин, Огњен, Михајло, Драган, Анастасија, Огњен, Гаврило, Душан, Петар, Арсеније, Константин, Михајло, Софија, Наталија, Новак, Виктор, Анђела, Новак, Лазар, Виктор, Михајло, Андреј, Лука, Александар, Никола, Вања, Огњен, Нађа, Бојана, Урош, Јована, Милица, Душица, Данило, Катарина ,Ана, Ксенија, Теодора, Теодор, Алекса, Мила, Мирослав, Вук, Јаков, Максим, Александар, Биљана, Ненад, Владимир, Огњен, Реља, Сара, Никша, Милан, Хелена, Виктор, Маја, Вукашин, Саша, Немања, Снежана, Дамјан, Митра, Лена, Магдалена, Хелена, Катарина, Василије, Марко, Петра, Тајра, Јован, Богдан, Зорица, Данијел, Милана, Радмила, Јасмина, Ивана, Никола, Драган, Матеа, Драган, Цветин, Василије, Деспот, Душан, Хелена, Филотеј, Паола, Софија, Ирена, Филип, Соња, Милан, Сара, Никола, Зора, Милка, Милан, Бојан, Милана, Магдалена, Дејан, Лука, Миломир, Милош, Михаило, Соња, Милан, Сара, Никола, Зора, Милка, Милан, Бојан , Борис, Марија, Александар, Драган, Сања, Душан, Вук, Вук, Алекса, Матеј, Лазар, Никола, Андреј, Никола, Данило, Ена, Милош, Алекса, Милош, Лука, Тања, Вук, Милош, Петар, Михајло, Лазар, Саво, Деспот, Теодора, Андреј, Анастасија, Василије, Лука, Стојан, Петар, Исаија, Сергеј, Филип, Никола, Лука, Немања, Мартин, Александар, Хелена, Никола, Ена, Милан, Тодор, Ана, Никола, Ноел, Матеја, Снежана, Јован, Стефан, Анастасија, Филип, Анђела, Петар, Марко, Богдан, Анђела, Петар, Јелена, Мила, Лука, Сара, Ђурђија, Хелена, Александар, Урош, Мате, Мирко, Јован, Зоран, Дарјан, Ана, Лука, Софија, Јана, Калина, Нађа, Никола, Олгица, Александар, Ања, Бранислав, Богдан, Ивана, Николина, Александар, Мартин, Горан, Дуња, Слободан, Дејан, Иван, Александар, Јован , Горан, Лука, Катарина, Исабела, Андреј, Никола, Вук, Александар, Софија, Филип, Данило, Славиша, Хелена, Андрија, Емилија, Милош, Анастасија, Михајло, Маша, Лука, Таша, Вукашин, Василија, Милица, Маша, Николица , Вук, Софијa, Лав, Ирина, Милена, Милица, Лука, Петар, Стефан, Балша, Петар, Вук, Анђела, Данијела, Милош, Ивана, Дијана, Невена, Анђела, Никола, Миљан, Марко, Иван, Бојан, Никола, Магдалена, Маша, Немања, Далибор, Миња, Анђела, Елена, Норјан, Анастасија, Бојан, Лазар, Стефан, Иван, Ногдан, Филип, Дарја, Јана, Јања, Филип, Милош, Марија, Ненад, Биљана, Давид, Марјан, Драгиша, Кристина, Ивана, Моника, Никола, Драган, Данијела, Мартин, Филип, Ленка, Михаило, Павле, Богдан, Томислав, Моника, Александар, Милош, Михаило, Јован, Александар, Недељко, Нада, Магдалена, Никола, Дуња, Милана, Магдалена, Матеја, Милован, Петра, Биљана, Никола, Душан, Ирена, Хелена, Анастасија, Павле, Ана, Лазар, Сава, Наташа, Александра, Милан, Давид, Борис, Милица, Иван, Матеја, Стефан, Милан, Александра, Гаврило, Аника

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Господи помилуј сву децу, Пресвета Богородице спаси и заштити Твојим светим покровом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Старац Филотеј Зервакос: Богатство човјеку не доноси никакву срећу     Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Беседа у недељу двадесет другу по Педесетници       Светописамска читања:     Гал. 215 (6:11-18)   Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.

      Лк. 83 (16:19-31)   Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.     Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет другу по Педесетници     О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина?   О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши?   Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света.   Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3).   Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву.   Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов надгробни споменик.   Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи?   Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће.   Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек.   А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца.   Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења људског.   Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука.   Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи?   Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом - просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама.   Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају.   Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена.   Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. - А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака!   Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај.   И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)!   Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају.   А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју - синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу - сада сиромашнијем од свих просјака на земљи - да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)!   Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом:   Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог.   Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)?   Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија - кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? - а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице - па зашто не вероваше?   Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом - па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља - да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству - да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо - Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Епископ рашко-призренски г. Теодосије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су на празник Светог Арсенија Сремца са свештенством Свету службу Божију у манастиру Пећка патријаршија. Доносимо интегрално бесједу Владике Методија коју је изговорио на крају богослужења у Пећкој патријаршији:     Драга браћо и сестре, сретан вам празник Светога Арсенија и слава и празник Васкрсења Христовога које прослављамо!   Благодаримо Његовој Светости Патријарху Иринеју који нам је дао благослов да овдје служимо и да се окупимо, и Митрополиту Амфилохију који ми је благословио да овдје дођем и да будем с вама и да служим са дивним Владиком Теодосијем, и са милом мати нашом Харитином и њеном љубављу и молитвом, њених сестара, и њиховим гостољубљем.   Сваки празник, а поготово црквени празник, извире и рађа се из осјећаја слободе. А не само што се рађа из осјећаја слободе, него он изражава и отјеловљује ону човјекову дубинску жеђ за истинском слободом. А овдје, наравно, није ријеч о овој спољашњој, привидној слободи грађанској или политичкој, него о оном најдубљем осјећају живота као слободе. И сваки празник који је израз те слободе су врата која нам отвара улаз у један нови, духовни, узвишени простор – простор благодати Божије.   И ми смо сви свјесни да смо ограничени у свакодневном животу и да смо робови простора и времена. И да смо скучени, и својом генетиком, и поднебљем, и климом у којој живимо, и тим неумољивим током живота који иде ка једноим неумитном завршетку. И сваки човјек, иако осјећа да има неку релативну слободу у тој ограничености, сваки човјек који је осјећа, префињен је и има ту духовну узвишеност свјестан је да је то само привидна и ограничена слобода у овоме животу. И да само Бог и вјера у Њега даје истинску слободу – оно чему је наше људско биће призвано. Томе нас уче сви светитељи Божји и следбеници Христови, као што је и Свети Арсеније, између осталих.   И шта је то најдивније, чему се дивимо и што гледамо у свима њима? То је та радост, љубав и дубоки мир који су они стекли благодаћу Божјом. А истински циљ нашега живота јесте задобијање те благодати Духа Светога. А само у Цркви, кроз свете тајне, овдје гдје смо се ми данас сабрали, људско биће се храни истинском храном. А то су нестворене Божанске енергије које примамо кроз свете тајне, на првом мјесту кроз Тијело и Крв Христову којом се причешћујемо на свакој Светој литургији. Зато је свака Света литургија празник и васкрсење. А тиме и празник Светог Арсенија празнује васкрсење Христово, јер је он васкрсао благодаћу Божјом.   И не само што нас Свети Арсеније повезује, који је из Срема, из простора данашње Војводине, и који је као монах жички и наследник Светога Саве, архиепископ српски дошао у ове просторе и поставио сједиште Архиепископије српске, потоње Патријаршије, и чије су мошти данас у Црној Гори, у манастиру Ждребаонику, који својим животом повезује све крајеве нашег народа гдје год се данас налази и живи. Он је показатељ те свеобухватне и дубоке благодатне Божанске енергије која све окупља, сабира и обједињује у једно тијело, које је Црква, чија је глава Христос. И хвала Богу што нас је сабрао овдје да се сви овако дивно окупимо, Богу помолимо, Светоме Арсенију, да се Христовим тајнама причестимо и да прославимо Христа Бога нашега са Оцем Његовим и Светим Духом у вјекове вјекова. Амин!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. новембра 2019. године, на празник Светог Арсенија Серемца, свету aрхијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду.       Његову Светост Патријарха дочекао је старешина храма протојереј-ставрофор Трајан Којић са свештеничким братством и верним народом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Андрejа Арсић, Вајо Јовић, Јован Благојевић, Драган Протић, Драган Предић и Слободан Кеџић, јереји Миодраг Ристић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони Владимир Руменић, Драган Ашковић, Славко Аничић, Драган Танасијевић и Бранислав Кеџић.   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је тпм приликом рукоположио ђакона Бранислава Кеџића у презвитерски чин.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Милан Ракић,
      Суочена са пожарима на Старој планини и (тренутној) немогућности ангажовања пуних војних и полицијских ваздухопловних ресурса на сузбијању истог, Влада Србије је 31. октобра донела одлуку о опредељивању 22.500.000 РСД из буџетске резерве за реализацију овог задатка којим би се, новчаним средствима намирили трошкови ангажовања једног ваздухоплова ВКС РФ (заправо МЧС-Министарства за ванредне ситуације) и припадајуће посаде.

      Дакле, да ли је помоћ, хуманитарна, акциона (да је тако назовем у механизацији, људству и сличним ресурсима), једном речју помоћ, наплатива категорија, тј., да ли треба очекивати и рачунати да ако од некога иштеш помоћ, то треба да платиш, или пак онај од којег иштеш помоћ треба да поступи по моделу - "незнања левице о активности деснице", тј. да помоћ, ако је помоћ, па ма у којем обиму била буде помоћ; врста мобе, а не наплатива категорија...

      Иначе, летелице и посаде МЧС РФ су - није тајна, спрам својих ресурса који су заиста завидни, у годинама иза нас гасили пожаре (и вршили споредне активности-дотур помоћи на неприступачна места и проче) диљем Европе. Чак до Португалије пре неку годину нпр. Грчка, Турска,... Поплаве у Србији ономад и санација њихових последица су огромним делом преброђене сарадњом са колегама из Русије, уз координацију руског центра у Нишу са ресурсима нашег (првенствено) одбрамбеног и полицијског министарства.
      Пре 20-ак година и саам сам био ангажован у склопу посада наших хеликоптерских јединица које су (наше 8-ице) са руским колегама на ПП верзијама хеликоптера Камов, сузбијали шумске пожаре на потесу Пирот-Ниш, тј. по ширем ареалу Сићевачке клисуре и Суве планине.
      Тих дана смо се дружили са Русима и заједно радили на истом задатку. Подразумева се да је сва логистика са наше стране била испуњена. Смештај и исхрана у касарнском окружењу, припадајући технички флуиди (керозин и све врсте уља, помоћ у техничком одржавању). Као и на моби када даднеш мобашима да једу и пију. И све се МФО "књижило" на рачун војске.
      Значи, војска је из својих ресурса дала гориво, смештај, исхрану, дневнице. Свака страна својој у редовним издацима-плата + дневнице које су симболичан износ, барем за Војску Србије. 
      И када се све сабере и одузме, све плаћено, одакле онда сада (можда је и тада тако било-нзнм.) да се треба платити некоме помоћ? Јер како год обрнеш-и окренеш, количина опредељених средстава надилази трошкове тродневног ангажовања у каквом год интензитету он био. И сада је "титулар" све логистике Министарство унутрашњих послова Републике Србије.
      Дакле, да ли се помоћ треба додатно плаћати?
      Повезница - Сл. лист Републике Србије бр.77/2019 од 31. октобра 2019. године
       
      PDF.js viewer
      WWW.PRAVNO-INFORMACIONI-SISTEM.RS  
    • Од Логос,
      Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора.      Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе.    Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен.    Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1]    Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики).   Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф).   Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“    Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији.   Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма.  Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2]  Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање.   Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3]   Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...