Jump to content
александар живаљев

Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству

Оцени ову тему

Recommended Posts

Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 17. ОКТОБРА 2019.  

Вјерницима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или да дигну руке од свега, чекајући да нас прогутају или Москва или Цариград

milos-ernaut.jpg?w=169&h=300

Милош Ернаут

Жалости чињеница да се данас номинално јединство православних огледа у нејединству. Стављајући се на страну Москве или Цариграда, бранећи једне и оспоравајући друге, многи српски јерарси, свештеници и теолози, чини ми се, занемарују опасност која се, између осталог и ради овог црквеног спора, надвила над саму Српску Цркву, која у години великог јубилеја, али и на сам јубилеј, показује своју слабост urbi et orbi, манифестујући унутрашње нејединство на крајње неприхватљив начин.

Клица расколништва, чије је сјеме годинама чекало да проклија, дала је своје прве плодове 2010. године, када је (не)праведно разријешени епископ Артемије, не допуштајући да Господ буде Праведни Судија, распаљене сујете из Шишатовца кренуо да својим „правовјерјем“ раздјељује монаштво, свештенство и вјерујући народ којима је, мало прије тога, док је он управљао Епархијом рашко-призренском, свима био Архипастир. И у њему, који је деценије провео у монашком и епископском чину, преовладала је партијска логика смјењених предсједника, који вођени повријеђеном сујетом након смјене, оснивају сопствене партије, да би бар негдје били први. Донекле разумљиво за свјетовне људе жељне моћи, угледа и славе, али потпуно несхватљиво за оне који су се, бар номинално, одрекли свега земаљског, Христа ради!

И баш када је Артемијева звијезда залазила на тамним хоризонтима медијске сцене, престајући изазивати интерес јавности, дошли су дани када је пуноћа Православне Цркве требало свијету показати толико жељено лице јединства. Деценијама припремани Свети и Велики Сабор показао је одсуство елементарне еклисиолошке свијести. Не улазећи у стварне разлоге непојављивања руске и других делегација неких Помјесних Цркава, остао је укус горчине што се нису на Криту, те злосрећне 2016. године, бар заједно фотографисали, да пријатељима и непријатељима покажемо да смо једно, да нас има и да ћемо љубављу надићи сваку разлику међу нама. Тада је постало јасно да у земаљској Цркви много тога није како треба, те да се будућа неслагања тек очекују. Тако је и било.

artemije.jpg?w=700

Владика Артемије (Фото: Царса)

Криза Цркве у Украјини само је изнијела на видјело оно што је већ било скривено испод површине. Васељенски патријархат, у маниру старе оцвале даме моћног Константинопоља, желио је свијету доказати и показати примат над свима, ризикујући да оно мало јединства проспе на ватру геостратешке ломаче. С друге стране, Руска православна црква, опијена империјалним заносом, свјесна своје бројности (на којој углавном почива њена снага и углед) и нарасле јачине руске државе, настојала је и још увијек настоји очувати своју позицију Трећег Рима.

Мислећи да су Руси у праву по питању Цркве у Украјине, нећу да им опростим што се нису појавили на Криту. Или, можда је Украјина бумеранг за Крит?

Али, све то није толико важно за нас, колико смо ми важни за себе. Остављајући на страну појединачна мишљења уважених теолога, историчара и политиколога, у Украјинској утакмици највише смо изгубили ми, Срби, јер смо допустили да оно на шта (ни)смо позвани утиче на нас саме, да нас слабе фрагментира, да се исцрпљујемо догађајима из комшилука на које ни на који начин не можемо утицати, јер нити смо велики као Руси, нити смо историјски утемељени као Цркве Истока. Можемо само бити мост између једних и других, али, чини ми се, тим мостом не желе прећи ни Цариград ни Москва, ни Кирил ни Вартоломеј.

Свађе у селу одразиле су се и на нашу малу, али стару Савину кућу, у којој је јединства (изузимајући Амерички раскол) било више у комунизму неголи данас.

Референдумска разрачунавања – За Русе и против њих, За Цариград и против њега, добила су нову димензију – За Максима и против њега, За Иринеја бачког и против њега. Два јерарха, несумњивог богословског образовања и вишедеценијског угледа, допустила су себи да се јавно надгорњавају, као два незрела дјечака, желећи један другог да потопе, додуше академским рјечником. Питам се, гдје нестаде онај новозавјетни савјет Спаситеља: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега“ (Мт. 18, 15).

maksim-irinej.jpg?w=700

Владика Максим (Фото: Д. Јевремовић) / Владика Иринеј (Фото Н. Неговановић)

А онда се, на исту тему, пинг-понг писмима, која не знам ко и с којим циљем пласира у јавност, настављају разрачунавати Његова Светост и умировљени епископ Атанасије. У све то, као по добром сценарију мексичких сапуница, да би ликова било више и да би радња добила на напетости, убацују и епископа Игњатија браничевског, који је добио незахвалну улогу да се као декан ПБФ-а држи прописа и закона, а да као епископ поштује одлуке Синода, а све у случају Максим Васиљевић.

А онда, у освит великог јубилеја, стављени смо пред избор – За Вучића и против њега. Одлука Синода да Предсједнику Србије додијели Орден Светог Саве додатно је подијелила већ подијељене Савине синове, српске архијереје, од којих неки, вођени митрополитом Амфилохијем, нису смогли снаге прећутати своје неслагање и доћи, Светог Саве ради, на Свечану академију у Сава Центар, већ су попут мале дјечице јавно дигли нос и демонстративно бојкотовали Свечану академију, допуштајући злурадим медијима да и на овоме поентирају, све дубље ширећи причу о видљивом и недопустивом нејединству унутар Српске православне цркве.

vucic-prima-orden.jpg?w=700

Александар Вучић прима орден на академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ (Фото: Председништво Србије)

Вјернике, по старом добром обичају, нико ништа и не пита. Њима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или, што је најгоре, да дигну руке од свега, мирно чекајући да нас, све заједно, разбраћене међу собом, прогутају или Москва или Цариград! Свеједно.

Аутор је магистар философије из Бањалуке

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, александар живаљев рече

Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству...

Не улазећи у стварне разлоге непојављивања руске и других делегација неких Помјесних Цркава, остао је укус горчине што се нису на Криту, те злосрећне 2016. године, бар заједно фотографисали, да пријатељима и непријатељима покажемо да смо једно, да нас има и да ћемо љубављу надићи сваку разлику међу нама.

...

С друге стране, Руска православна црква, опијена империјалним заносом, свјесна своје бројности (на којој углавном почива њена снага и углед) и нарасле јачине руске државе, настојала је и још увијек настоји очувати своју позицију Трећег Рима.

...

Аутор је магистар философије из Бањалуке

Нема велике будале без велике школе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, александар живаљев рече

Мислећи да су Руси у праву по питању Цркве у Украјине, нећу да им опростим

Свако ко се оглашава износи своје ставове, а они су, ма како аргументовани, субјективни...али говорити о овако крупним стварима речником "нећу да им опростим" је огледало "аргументације".  То је оно кад Црногорац раскида са девојком, Ово је у реду да је коментар на форуму, али није за нешто чиме се обраћа целокупној јавности. Ипак, суштина је ок: паства је саблажњена начином деловања епископата, па није лоше да се чује.

Осим тога, лично ме боли све око случаја бившег владике Артемија, али он није више "владика Артемије", стога је противно одлукама Цркве, Сабора његову фотографију потписивати са "владика Артемије". Препознатљив је стил Стања ствари. Лично подржавам доста тога што се тамо објављује, али недостаје им ширина, осећа се ускост и политика. Тако да, мислим да је аутору, магистру, боље да пише о Вучићу, Дверима или кога већ (не)подржава.

"Созерцање" аутора о "империјализму" Руса и томе да је снага РЦ у бројности...боље је не коментаристаи. Само још једном напоменути како је баш хришћански "не опростити" целој једној Цркви помесно, посебно ако си магистар философије, још ако ти та Црква није и никад неће ни тражити опроштај...нисам одавно прочитао, реторички, горђу безвезарију.

Још се молимо да нам магистар философије опрости не долазак на Крит!. Магоистре опрости.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, одржао је предавање у недељу, 10. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Прота Милош је говорио на тему „Изгубљени библијски ум“. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је предавању.  
          Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.
            Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.   Други архиепископ Српске Цркве   У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.   Историја преноса моштију   Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.   Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.   Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.   Историја култа   У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:   „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).   Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“  Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Светом литургијом која је служена у 20. недељу по Духовима, у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу протојереј-ставрофор Милош Весин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под руководством магистра Маје Басараб.     У литургијској бесједи отац Милош Весин је нагласио да је свако јеванђелско читање не само поука, него и порука, порука наде прије свега. Осврнувши се на данашње Јеванђеље, отац је казао да се уочава неколико значајних момената који се додирују из живота свакога од нас. Први моменат јесте да имамо Господа који се саосјећа са свим нашим недаћама, невољама и тегобама. Апостол Лука нам даје једну кратку социолошку структуру ондашњег друштва, напомињући да је умро син јединац мајке која је уз то била удовица. Дакле, у тој једној реченици много тога је речено. И онда, помиње апостол Лука, да је Христос видјевши ту мајку која сахрањује сина јединца осјетио сажаљење.   „Дакле, то је прва и основна порука овог данашњег читања. Да ми имамо Господа који саосјећа, који има моћ да сажаљева са нама, а сажаљевати значи носити са неким његову жалост, саучествовати у нечијој жалости. И зар није то велика нада? Зар није то моћно охрабрење да ми имамо Господа који има вољу и снагу да сажаљева са нама? У свакој ситуацији и колико год да нам се често чини да је Бог и далеко и високо, предалеко и превисоко од свих наших оних свакодневних, врло често ситних, али нама итекако крупних проблема и недаћа, то уопште није тачно.“   Господа интересује све оно што спада у садржај наше свакодневице, бесједио је даље протојереј-ставрофор Милош Весин. Подсјетио је да су прве ријечи Христове када је видио ожалошћену мајку: „Не плачи“!   „Ријечи које Он, ево кроз овај временски ехо, упућује читавом људском роду последњих двије хиљаде и више година. Не плачи! Другим ријечима, плач не смије да буде наш крајњи одговор на чињеницу, и то катастрофалну чињеницу смрти, присуства смрти као нестанка, као престанка једног односа прије свега. И колико год да је са једне стране плач нормална реакција у нашој свакодневици, исто толико колико год је тај плач са једне стране нормалан, плач не смије да буде наш коначни одговор у ситуацијама које нам изгледају неизбјежне, затим бескрајне и коначне. Управо зато Христос говори: Не плачи!“   Затим је објаснио да је Христос силом свога Божанства знао да то није крај односа између мајке и сина, и да то није крај битисања тог младог човјека. Апостол Лука описује сцену када је Христос приступио онима који су носили тог мртвог младића и рекао им да застану и директно се обратио умрлом младићу рекавши му: „Момче! Теби говорим. Устани!“   „Данас то многима, нажалост и међу нама православним хришћанима, дјелује помало бајковито, невјероватно, нестварно. И све што дубље урањамо у такве мисли да су библијски описи ових спасоносних догађаја само једна лијепа прича, заправо доказујемо колико смо сами далеко од библијске стварности. Колико смо изгубили моћ библијског поимања, другим ријечима, колико смо далеко од библијског ума“, казао је прота.   Појаснио је да библијски ум значи живјети по слову Светога писма, по слову Божијег закона. Другим ријечима, бити вазда са Богом љубави, са Богом мира, са Богом правде, али исто тако бити и са својим ближњима.   „И зато Христос, како једна дивна црквена песма каже, мијења поредак природе. Јер никада још није било виђено, нити се чуло да је икада неко некоме могао рећи, некоме ко је умро, устани. А Христос управо на тај начин мијења поредак природе доказујући да је Он господар и живота, али и смрти. И шта се онда десило? Ништа. Христос једноставно васпоставља поремећени поредак и то апостол Лука у врло мало ријечи описује када каже да је Христос вратио сина мајци својој.“   Наравно, прва реакција која је обузела све оне који су присуствовали том чудесном догађају била је страх. што је, како је објаснио отац Милош, увијек наша прва реакција на оно што је непознато и на оно на шта немамо никаквог одговора.   „И једино што је народ могао да каже јесте, да констатује, да се велики пророк појавио међу нама. И да је Господ походио народ свој. Господ не само да је тада као оваплоћена Ријеч Божија сишао са Неба, дошао и поживео са људима, не само тада, него Он и данас свакога дана у свакоме граду, у свакоме селу походи народ свој. Он и данас свакој мајци, свакоме оцу, свакоме супругу, свакој жени, сваком сину, свакој ћерци, дакле свакоме ономе ко је остао без свог најмилијег и најдражег поручује и казује: Не плачи! А то, да Он и данас свакоме од оних који су у Господу уснули упућује исте ове ријечи као и сину Наинске удовице. Устани! О томе нам свједочи истинитост васкрсења.“   Васкрсење јесте порука свима који су у гробовима, казао је прота Милош и нагласио да није битан временски период и да није важно што ми то не видимо сада. Оно што јесте битно, јесте да је то чињеница на којој почива овај свијет, чињеница о стварности васкрсења.   „И због тога нека ова јеванђелска порука дуго одјекује нашим срцима. Да имамо, прије свега, Бога који уме да се сажали на нас, који види сваку нашу муку, али и да имамо Бога који је у стању да поврати онај поремећени поредак, да онима који су неутјешни каже: Не плачи, а онима који су умрли каже: Устани. Заиста, Бог као и некада, тако и данас, походи народ свој. Амин.“   На крају се протојереј-ставрофор Милош Весин захвалио оцу Слободану и осталим свештеницима на љубави коју су му указали и на дивном служењу Божанствене литургије. Посебну захвалност је упутио хору при саборном храму на величанственом литургијском појању и свом присутном народу на заједничкој молитви.   У име свих који се сабирају и Богу моле у овом светом храму, оцу Милошу Весину на његовој љубави и труду захвалио се прота Слободан Зековић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је, 1. новембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду новоименованог амбасадора Грчке у Србији, Његову Екселенцију Јоргоса Диакофотакиса.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...