Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
  1. Milan Nikolic

    Milan Nikolic

  2. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Човек уништава себе кад се удаљи од Бога Оца, када Га не слуша и, по својим слабостима, препусти ономе што нуди свет у коме нема Бога. Бог нам је дао да смо и физичка и психичка бића, створена за бесмртност и телом и духом.      Стога, човек не треба да уништава благо које му је Бог дао, неке су од порука Светог јеванђеља по Луки (15, 11-32) у Недељи о блудном сину, које је у емсији „Сведочења“ пружио протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“.     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, са Преосвећеним Епископом каракаским и јужноамериканским г. Јованом из руске Заграничне цркве и свештенством, Свету службу Божију у манастиру Подмаине код Будве.   Звучни запис беседе   У молитвеној радости Митрополит Амфилохије је замонашио у малу схиму три расофорна монаха: Романа, Герасима и Григорија, а у искушенике обукао Николу, Данијела и Радоја.   Током Литургије крштен је и миропомазан слуга Божији Јован.   У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је сав наш хришћански живот у знаку Пресвете Тројице и да је сва суштина Свете литургије управо благосиљање Царства Оца и Сина и Духа Светога, подсјећајући да сваку службу Божију почињемо ријечима Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога.   „Свето крштења је у име Оца и Сина и Духа Светога. Јављање Бога на ријеци Јордану, када се Господ крстио, било је јављање и Богојављање управо Оца, кроз глас који се чуо са небеса, кроз Духа Светога у виду голуба и кроз Господа Христа.“   Поучио је сабране да је све што постоји, и у нама људима и у свеукупној божанској творевини, испуњено знаком Свете животворне Тројице, запечаћено печатом Оца и Сина и Духа Светога, које исповједамо и у Оче нашу и у Симболу вјере.   „У том знаку Свете Тројице је и оно што се данас догодило у овој древној светињи посвећеној Пресветој Богородици. Тројица наших монаха: о. Роман, о. Герасим и о. Григорије, су примили анђелски чин на дивни празник Три врховна Света учитеља Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, Светога Василија Великога и Светога Григорија Богослова. Они су били и остали свједоци Оца и Сина и Духа Светога, и њихов сав живот и све што су написали је у знаку Пресвете и животворне Тројице.“   Поред тројице старијих монаха, који су пострижени у име Оца и Сина и Духа Светога и заклели се да ће остати вјерни и да ће вољети Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Цркви Његовој до посљедњега свога издисаја, су и три нова послушника подмаинске светиње, који су такође примили првине англескога лика: Данијел, Никола и Радоје.   Обнова подмаинске светиње је започела са тројицом монаха: оцем Бенедиктом, о. Агатоном и покојним Захаријем, који су прије 25 година овдје замонашени, благодарећи жртви о. Саве (Коматовића) дивнога монаха. Он је уградио себе и започео обнову ове светиње која је, како је истакао, запустјела од 1838. године када је Петар Други Ловћенски Тајновидац био приморан од аустроугарске власти да напусти Подмаине. Констатовао је да власт увијек врши насиље, и ондашња, па, нажалост, и ова савремена наставља то насиље на Црквом.   Митрополит је протумачио да се у Подмаинама све догађа у име Свете Тројице.   „Све је чудесно и у знаку Божјем, у знаку Бога љубави: Оца и Сина и Духа Светога. Све је утемељено на оној Божјој Христовој, христоликој љубави. То и јесте смисао хришћанског живота, да ми као хришћани носимо крст Христов Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека иде за Мном.    То важи за све хришћане, а посебно важи за монахе који узимају крст Христов на себе и бивају свједоци управо оне прве вјерности Цркви Божијој, Христу Господу, попуст Светих апостола и попут Светих великих учитеља Цркве Божије: Светога Василија Великога, Григорија Богослова и Светога Јована Златоустога.“   Након што је благосиљао славски колач, Митрополит Амфилохије је поручио да је све свето и честито од Бога дато за све људе и земаљске народе, те да светиње Божије припадају свему човјечанству.  У том смислу је поменуо некадашњег потпредсједника Владе Црне Горе Зорана Жижића, који је донио одлуку да се ова светиња врати Цркви Божијој и тими поправио и онај злочина аустроугарски и претходне злочине. Помолио се да Бог Зорана Жижића упокоји и пода му рајско насеље, као и да се да попут њега понашају и они који су сада његови наследници на власти:   „Не да отимају светиње Божје и врше насиље на светињама, него да помогну да се светиње обнављају и враћају, ради њиховог спасења и спасења народа Божјег, ради спасења и напретка свеукупнога, и Црне Горе и народа нашега, и свеукупнога човјечанства.“   Оцијенио је да својатање светиња, поготово од стране власти које су пролазне, данас јесу, а сјутра их више нема, представља једно безумље, чему смо и сами свједоци ових дана.   „Нажалост, то се догађа овдје код нас, код наших властодржаца који су обољели од опаке болести зване брзомора, и није опакије болести бивало. И данас још она код нас влада, идеологија брозоморна, идеологија богоубилачка и братоубилачка, идеологија која не обједињује, не сабира у име љубави Божије и људске, него разједињује, ствара расколе, крвопролића и свађе. Дај Боже да те идеологије што мање буде свуда у свијету, а посебно у Црној Гори.    И да се умножи Светотројичина Божија и братска љубав међу свима нама и међу свима људима и свима земаљским народима, силом и дејством Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском.   Звучни запис беседе     “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу.    Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос.    Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота.    Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован.   У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство.    Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље.    Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”.   Звучни запис беседе   Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет.    Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди.    Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”.    Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама.    Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован.   У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У петак, 24. јануара 2020. године, када Црква слави преподобног Теодосија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић и ђакон Урош Костић. Епископ је у својој беседи верницима говорио о греху и умору којим натоварени греси оптерећују човека, као и о благодати Божијој, о “јарму Христовом” који Син Божији нуди човеку како би га ослободио.   Звучни запис беседе   “Христос се јави! У овом јеванђељском штиву које смо данас чули, Господ каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Кад би човек имао јаку веру и слушао Јеванђеље, онда се он ничега не би плашио у овом животу, било какве невоље, патње, осим непокајаног греха. Зашто би имали потребе да очајавамо у невољама, у патњама и мукама својим, јер нам Господ каже да ће нас одморити. Овде је реч о умору од греха.    Ништа тако не може да умори човека духовно, да му помрачи ум и разум, да му ослепи духовне очи, као грех, јер грех одваја човека од Бога. Да би се човек ослободио од греха он треба да се каје, да моли Бога да га Господ просвети. Све док нас Господ не просвети својом светлошћу, ми смо у тами. Грех је тама, он хоће да нам замагли Бога испред нас.    Грех је такав терет, а човек често и не зна од чега је оптерећен јер не води рачуна о свом животу, и не води рачуна о греху. Грех је тама, а док је човек у тами он несигурно хода јер не види куда иде. Зато свети оци, поготово свети Григорије Палама, имају дивну молитву: “Господе просветли моју таму”, јер тамо где настаје светлост, тамо тама нестаје. Сваки је човек просветљен светлошћу Христовом, светим крштењем, светим тајнама, врлинама. Дакле, треба нам да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ просвети разум, јер кад се просвети наш разум светлошћу Христовом, онда неће да греши, разоткриће нам да се не гордимо.    Говорећи о тој тами, чули смо данашњи Апостол где свети апостол Павле каже да “из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим”. А шта је светлост? То је Бог, сам Господ наш Исус Христос. Док ми, браћо и сестре, у смирењу свом не дозволимо да нас Господ води, ми ћемо заиста бити у тами. Човек има и душу и тело, и телесне и духовне очи, само је важно коме ми дајемо превагу, да ли телу или души? Да ли дајемо превагу телесним или духовним очима? Наше очи нас могу одвести и у добро и у зло. Зато треба да се молимо Богу за тај наш духовни вид. Ко за Христом иде, он неће бити у тами. Човеков ум неће бити у тами, његово срце, воља, него ће цело његово биће бити загрејано светлошћу Христовом.    Христос нас стално греје, само зависи да ли ми прилазимо том божанском огњу. Када приђемо Христу, онда имамо тај божански жар, светлост која нас просвећује. Као што добра дела стоје наспрам злих дела, тако светлост стоји наспрам таме. Кад човек не води рачуна о свом животу, он пропада у тами и улогори се у тами. Дужност светлости је да разоткрије таму. Једног дана треба полагати рачуне, треба положити испит. А како ћемо положити испит ако нисмо научили лекцију која нам је задата? Најгоре је стање кад се човек не просвећује Духом Светим, он се тада стално ваља у својим замислима, страстима, пороцима.    Ми се освећујемо кроз благодат Божију. Хришћанин треба да светли собом, јер је хришћанин та упаљена свећа. Браћо и сестре, ми треба да се молимо за светлост. Ми себе зовемо хришћанином, а хришћанин је онај човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, као своју светлост, као мир. Хришћанин је онај који носи Христа у себи, а христоносац је и богоносац.    Хришћанин је онај који живи Христом. Кад би заиста унели Христа у себе, где би нам крај био. Али ми не можемо да се испунимо Христом док смо испуњени собом. Хришћанин је човек који проверава себе Христом. То је онај који непрестано служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Помолимо се Богу да се охристовимо”, поучио је Владика Јован вернике у виноградском храму.     Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...