Jump to content
  1. Milan Nikolic

    Milan Nikolic

  2. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      У разреду су девојчице 12 – 13 година, мало их је, свега 38. Клупе се протежу у два реда. Између редова широки пролаз. Њиме воле да пролазе наши учитељи. (…) Чекамо учитеља, нисмао нарочито тихи. Данас први час после великог одмора имамо Закон Божији и сви су се мало утишали тј. зује шапатом. И ето, полако, као и увек, приближава нам се фигура оца Јосифа и ми, ако још нисмо, вадимо уџбеник и Нови Завет, обавезно на славенском. И ја га вадим из торбе и стављам на горњи угао клупе да би оцу згодно било да га узме када му затреба. Обично он чита с нама Јеванђеље на сваком часу и учи нас да читамо исправно и да тачније изговарамо славенске речи. Седимо веома тихо, само у задњим клупама понекад некаква необична веселост, али треба отац Јосиф само да подигне главу и каже једну реч упитним тоном и све се одмах утишава. Девојчице га воле стиле се утисак као да га чувају. Он долази обично уморан, изгледом слаб, али увек спокојан и љубазан. Упита да ли смо научили задато, понекад неког пита, а понекад и не и обележи наш шта треба научити за следећи час. Затим узевши Нови Завет устаје и полако идући између наших редова почиње с нама да прича. Тако пролази више од пола часа, нама је лепо да га слушамо и одједном он престаје да нам се чини слаб и уморан, а његов тихи разговор с нама нас саме тера да се сконцентришемо и слушамо га са пажњом и интересовањем, најискренијим и најозбиљнијим.
    • By PredragVId
      Хоћеш ли бити четрдесети?
      Неколико речи на имендан оца Илије (Ноздрина)
          Зар је данас могуће исповедати Христа у духу севастијских мученика? Чему нас поучава њихов пример? – На примеру живота њиховог имењака – некада Илијана, а сад Илије – схиархимандрита Илије (Ноздрина) – размишља протојереј Валеријан Кречетов.

      Схиархимандрит Илија (Ноздрин)     
       
      Речи поучавају, а примери убеђују
      Има једна дивна изрека: „Речи поучавају, а примери убеђују.“ Примери живота православних подвижника су управо она сила која убеђује у истинитост вере. Зато Јеванђеље каже: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен, а који не поверује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће“ (Мк. 16, 15-18). Односно, прво се проповеда Реч Божија, а затим се сведочи Истина – или чудима, или пак, што је подједнако убедљиво, примерима из живота. Чуда су сведочанства тога да Творац одозго свиме управља, а пример из живота је истина о томе да ће у сва времена постојања човечанства за човека бити могуће да живи по заповестима.
      Није сваки живот прави живот, већ само онај који се одвија по заповестима Божијим и у Духу Божијем. Кад је неко упитао преподобног Серафима Саровског:
      – Зашто данас има мало подвижника побожности?
      – Зато што нема одлучности, – одговорио је.
      А благодат је иста: „увек немоћне лечи и оно што недостаје надомешта...“ Наследност је један од главних услова у животу Цркве. Хијерархијски то је непрекидан низ рукополагања, од апостола до савремених епископа и од њих – свештеника, а у духовном смислу је то непрекидно преношење духовног искуства.
      Довољно је да се сетимо оптинских стараца за пример, уосталом, као и данашњих стараца. Сви они очигледно показују истину: у свако време, у свим условима, није само могуће, већ и треба водити духовни живот.
      Хришћани за време совјетске власти
      Отац Илија је прошао оним нарочитим путем који је био дат његовој генерацији. Његов живот се само за 15 година не подудара са животом државе која је прогласила безбожност и прогањање људи верних Христу. Као и свако дете из тог времена морао се суочити с појавом као што су прогони Цркве, рушење храмова, очигледно тлачење верника – укључујући хапшења, прогонства и стрељања. Све се то дешавало у његовом детињству.
      Ето вам примера за то да се треба држати Цркве, чак и кад је прогоњена. Не само бранити веру, већ бити њен усрдни слуга – чак и у време свирепо као хладноћа Севастијског језера – то је могуће заједно с Богом. Јер речено је: „за људе је ово немогуће, а за Бога је све могуће“ (Мт. 19, 26).
      Неки су се, наравно, одрицали – тога је било и има тога у сва времена. Али они који заиста верују остају до краја. Мирјанин је, можда у то време могао да опстане и да можда буде лишен нечега у друштвеном и материјалном положају. А свештенослужитељима је очигледно претила смрт, тамница... Тада је био подвиг бити и обичан верник, а још више примити монаштво, чин. Хришћани за време совјетске власти су подвижници посебне врсте. У очевим очима сви људи су добри. Сећам се како је говорио владика Атанасије (Сахаров), свештеномученик, сећајући се својих година заточеништва и прогона:
      – У једном логору је био иследник. Ди-и-иван човек!
      Новомученици и исповедници који су прошли кроз све то нису имали ниједног личног непријатеља. Једино што су били одлучно чврсти и строги према онима који су били против Цркве. Али све је то било по ревности. Такав је био и отац Илија.
      Чувати од распада
      Живот самог оца Илије се одвијао тако да је прошавши кроз сва искушења безбожног доба успео да заврши средњу богословску школу (иако је школовање започео у Саратовској богословији, после њеног завршетка 1961. године наставио је школовање у данашњој Санктпетербуршкој богословској школи, а касније и на богословском факултету. – прим. ред.). Затим га је митрополит Никодим (Ротов) замонашио и дао му име Илијан – у част једног од 40 севастијских мученика, и он је од владике који је извршио постриг примио дух ревности за заштиту Цркве и вере.
      Познато је како се друштво у то време односило према Цркви. Зато је требало сведочити да је наша Црква жива, да је то Црква Бога Живог. Митрополит Никодим је био један од најактивнијих црквених последника у време кад је била потребна духовна дипломатија, умеће општења с властодршцима, с указивањем истима извесног поштовања, као што доликује руководству, а истовремено не одступати од Истине.
      Исто тако чини и отац Илија – он данас разговара с многима. Наше време је сложено на свој начин. Суштина његовог служења као старца је у томе што обједињује све слојеве друштва, не даје им да се распадну.
      Главна ствар је дух захвалности

      Схиархимандрит Илија и протојереј Валеријан. Фото Алексеја Ловена     
      Детињство оца Илије је пало у тешко време. Тако се и светитељ Тихон Задонски, који је био са села, раније сећао: „Дешавало се да у кући нема ничега за јело, онда цео дан дрљам пашњак код богатог сељака, само да ми дају хлеба да једем.“ А у очевом детињству није било ни „богатих сељака“. Руска села су утеривана у колхозе.
      Данашња деца сад ни не могу да замисле шта је то: ако не радиш, немаш ништа за јело. А онда су и деца много морала да раде. Одрасли су веома оскудевали. Чланови колхоза нису добијали ни плату – радите онако, за штиклиране радне дане.
      Деца су онда од најранијих година учена да цене храну знајући колико труда у њу треба уложити и како се до ње долази, умели су да цене и рад других људи, посебно родитеља, њихову бригу, уопште све – одећу, кров над главом, радне алатке. Зато што тада није било ничега. Међутим, постојао је дух захвалности, а то је главна ствар.
      Људи су се тада радовали и најмањем комфору: рецимо, кад набаве керозинску лампу, касније се појавила струја. Овакав живот човека чини марљивим, он живи по природним законима сеоског живота. Наши људи се понекад плаше: незапосленост, незапосленост... А на селу нема незапослености, тамо се човек стално нечим бави. Услови живота на селу нису лаки, то укрепљује човека у вери.
      Живети као што је Господ замислио
      Отац Илија је касније похађао и петроградску духовну школу, а она је била у складу с речима преподобног Серафима Вирицког који је говорио да ће Русија живети од земље. Отац преноси ову петроградску традицију кад људима даје благослов да се враћају на село одакле су људи у прошлом веку истеривани. Намерно или ненамерно, створивши такав живот да је свако желео да побегне са села чим му се укаже прилика.
      Данас су сви преплашени због пандемије, а свака зараза, и физичка, и духовна, много лакше се шири управо у градовима. А тамо где људи живе свако у својој кући, на земљи и задовољавајући сопствене потребе, све ове напасти нису толико страшне.
      Сеоски живот је као отшелништво, пустиножитељство у монаштву, узгред речено, то је начин живота који је сам отац Илија водио на Атосу. Човек је на земљи, у идеалном случају, заједничар Цркве и живи по њеном календару, а с друге стране, његов живот се у већој мери него живот грађанина одређује наизменичним смењивањем пролећа, лета и јесени. Тако да живиш како доликује, као што је Бог замислио да човек живи – кад си на земљи.
      Потпуно се окренути Богу
      Раније су се људи укорењивали у истинској вери, зато што је постојало живо сведочанство верујућих родитеља и ближњих, пример за то како су они мирно подносили сва искушења, без озлојеђености и с надом у Божију помоћ. „Како Бог да,“ – говорили су. И Господ је свиме управљао.
      Али и оно што се десило наочиглед данашњих генерација је веома велико чудо: земља се од безбожништва окренула Богу. Истина, отац Илија понекад говори о непотпуној мери народног покајања: „Окренули смо се, али само напола.“ Кад то каже има у виду да су остали рудименти совјетског режима.
      Међутим, он се Богу окренуо у потпуности, труди се колико год може, прима народ и проповеда покајање. Господ је већ обавио већи део нашег унутрашњег рада. Мањи је оставио нама, али га ми не обављамо. Данас се може отворено веровати. Ми чак ни не ценимо то какве могућности данас имамо – можемо да читамо духовну литературу, свега имамо довољно! Сад сви седе код куће – то је право време за читање.
      Печори – Атос – Оптина
      Отац Илија је похађао врло озбиљну монашку школу, прво у Свето-Успењском Псково-Печерском манастиру, који једини у то време није био затворен у целој Русији. А тамо су у то време живели валаамски подвижници и отац Јован (Крестјанкин). Општење с овим носиоцима искуства духовног живота пре револуције и монашког живота га је прекалило. Затим – Атос, као и око 10 година подвига у руској обитељи Светог Пантелејмона. После – Оптина. То су све манастири с традиционалним уређењем. Петсто година псково-печерског подвижништва и исто толико оптинског, 1000 година руског Атоса. Наравно, Оптина се обнављала, али је дух остао, благослов стараца је почивао на овој светињи која је пострадала у тешка времена.
      У многим манастирима је постојала чврста традиција, а она увек претпоставља строги поредак. Шта богослужење чини у нашем животу? Оно човеков живот изграђује у одређеном режиму. Шест дана, као што је заповеђено, човек ради – а седмог – у цркву. Овде је празник, ту је пост. Црква помаже човеку да живи одређеним ритмом. Овај ритам сабира човека, изводи га из световног ковитлаца.
      Зашто је важно живети по Уставу Цркве?

      Оптина пустиња. 1990. година     
      Ево погледајте: човек се врти-врти, а онда одједном – оставља све и иде у цркву. Овакву методу примењују и педагози: кад ти нешто не иде од руке, остави то, па му се опет врати. Шта радиш захваљујући празницима? Остављаш све, а затим поново узимаш – и на све гледаш новим очима: а да ли то уопште треба радити или можда треба радити на други начин?
      Духовни људи богослужбеним животом више не живе да би испунили Устав, већ по свом духовном расположењу. Немоћнима је потребан распоред одласка на богослужења бар два пута недељно – на вечерњој служби у суботу и на јутарњој у недељу. А духовни људи у себи не одлазе из храма своје душе, стоје пред Богом.
      Молитвени труд и подстицање себе на молитву човеку су потребни исто као физички рад. Као што тело јача од вежбања, тако и душа јача од молитве. Кад се човек моли и кад ради свети оци кажу: личи на ужарени котао који кључа на који „не слећу муве“, односно разноразна прљавштина.
      А. С. Пушкин је писао: „Доконост је мила другарица размишљања.“ Али каквих? Она доводи до помисли о разноразним стварима. А кад су људи заузети немају времена за бављење глупостима.
      Има страшнијих пандемија...
      Ево, сад се сви боје вируса корона, а отац Илија каже да је много страшнија пандемија одрицања од Бога и стварања идола од безбожника који су се докопали власти, које је постојало у нашој земљи у прошлом веку. Онда је овај вирус идеологије мржње према људима свакодневно убијао много више људи. Исто тако као што сад многи не размишљају о томе колико милиона деце умире још у мајчиној утроби, кад се врше абортуси које је први пут у свету озаконила совјетска власт... Одакле су се некад појавиле све ове „авети комунизма“? Због доконости и успаљене маште. Јер нису се појавиле из народа, већ из средине доконе интелигенције. Сами комунисти су говорили: „Авет лута по Европи, авет комунизма.“ Као што је био авет, тако је и остао авет. У њему нема истинског живота. Као што нема истинског живота у његовим посленицима – сејали су уништење, насиље и смрт.
      Постоји земља и конкретан живот сваког човека. Шта још треба? Комунисти нису постигли никакав успех са својом озлојеђеношћу. Не могу га ни постићи, зато што се на темељу без духовности ништа не добија. Отац о томе тачно говори, можда оштро, али прецизно. Још је раније отац Сергије (Орлов; на постригу јеромонах Серафим) који се у младости одушевљавао овим политичким идејама које су почетком ХХ века захватиле целу Русију говорио:
      – Код Маркса је све филигрански описано, само што је у животу све супротно!
      Овај сан је прснуо као мехур од сапунице. Једина ствар коју је донео јесте развраћање умова и деградација народног живота.
      Зашто су опасни идоли?
      Код нас су у целој земљи остали споменици овим народним џелатима: улице, градови, тргови и метро станице су названи у сећање на њих. Зашто је то опасно? На пример, навика псовања није безопасна. Апостол каже: „Идол није ништа у свету“ (1 Кор. 8, 4). Међутим, ово се односи на свете људе. Преподобни Макарије Велики је дошао у идолиште, ставио је мумију испод главе и легао да спава. Демони вичу: „То је жена!“ А њему је свеједно, не слуша демоне. Што се не може рећи за наше несвете савременике... Уколико се човек и прећутно слаже са злом и неистином, он се на овај или онај начин развраћа, прихвата и друге лажи и пропада.
      Лењин је био подао човек. Отац Сергије (Орлов) је, узгред речено, у младости био у епицентру револуционарних догађаја и за Лењина је говорио да је нико. Људи су постепено овог ниткова претворили у идола. Просто, ми много тога не знамо. Вођа је умро од парализе услед сифилиса, то је позната дијагноза, а такве болести се не појављују тек тако. Водио је неморалан живот, а да не говоримо да је пролио реке крви. Његов портрет који је направљен уживо, у природи показује да је то врло озлојеђен тип, да у самој његовој мимици има нешто демонско.
      Као што је рекао један познати режисер иста је невоља и у недостатку информација и у дезинформацијама. Тако је и код нас још од совјетских времена: или нема истине или се просто ради о лажи.
      Не трошите снагу узалуд,
      или У животу је све обрнуто

      Схиархимандрит Илија на Атосу     
      Још увек има чудних академика који покушавају да јавно говоре против вере. То је просто смешно. Кад је неко Алберту Ајнштајну рекао да нема Бога он је одговорио: „Шта је хладноћа? Одсуство топлоте. Шта је тама? Одсуство светлости....“ Исто тако: зло је само одрицање човека од Бога. Постоји живот и постоји нешто што му је супротно. Сва суштина је увек у корену, а чак је и корен речи „безбожник“ – Бог. Без Бога безбожник није ништа.
      Свако ко дође код оца Илије осећа животворну снагу живота по заповестима. Чак се и комунисти кају пошто постају свесни каквом лешином погледа на свет су се хранили до тада. Савремени комунисти порекло свог такозваног комунизма малтене изводе од првих хришћана. Кажу, све је било заједничко у време апостола.
      Сећам се како ми је отац Мисаил, у схими Серафим (Томин), келејник митрополита Нестора (Анисимова) једном у Переделкину, где сам тада служио, рекао о комунизму:
      – Разумете, то води у ћорсокак.
      – Зашто?
      – Зато што то није могуће на земљи. То је затварање очију на горку истину о човеку, а истовремено од могућности истинског живота. То је узалудно губљење снаге.
      Неко му се чак својевремено супротстављао:
      – Ви причате о рају, о Царству Небеском, а ми ћемо овде, на земљи створити рај.
      А он је одговорио:
      – Бескорисно је бавити се тиме. Били су први хришћани и све је било заједничко. То није имало никаквог успеха и зато саветујем да се не експериментише.
      Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка
      Комунизам и православље немају ништа заједничко. Ако и имају, то је управо зато што је преузето из хришћанства, а и то с грешкама („морални кодекс комуниста“). Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка. Господ није рекао да ће постојати рај, на против: „у свету ћете имати жалост“ (Јн. 16, 33). Зато што живимо у свету „као овце међу вуковима“ (Мт. 10, 16). „Кад бисте били од света, свет би волео своје“ (Јн. 15, 19). „Ко није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12, 30), – рекао је Христос. Треће није дато.
      Управо зато отац Илија испољава ревност у смислу да све то треба одбацити. Очигледно, о овом стању фантазије је писао А. С. Пушкин кад је окарактерисао свог савременика приказаног у Евгенију Оњегину: „С његовом неморалном душом, самољубивом и сувопарном, бескрајно преданом маштању, са својим озлојеђеним умом, који ври у празној делатности...“ Наводно деловање, деловање! А резултат је жалостан!
      Можда је главна ствар коју чини отац Илија то да се моли, а колико тога се уређује! Отац има детињу веру, он је као дете. види неправду и негодује: како то?! Очигледно, до тога треба дорасти, то је света простодушност. Многи не могу да схвате оца зато што нису дорасли том стању. Он види оно што је својевремено видео отац Сергије (Орлов): „Све је филигрански осликано, само што је у животу све супротно.“ А старцима се открива живот сваког од нас и целог народа онакав какав јесте.
      Какав осећај духовног живота је могућ?
      Господ је тако уредио пут оца Илије да га је извео на служење старца. Јеромонаха и архимандрита има доста, а старци су посебни људи. Старчество је подвиг служења људима. Отац је у позним годинама, ове године је напунио 88, а и даље прима људе, разговара с њима, даје поуке и моли се.
      Живо општење са старцем људима, чак и онима који су далеки од Цркве даје осећање за духовно, осећај духовног живота. Смирење, кротост и самилост дирају душу. Може се десити да човек не може да прими оно што му се говори и начин на који му се говори, душа још не може то да прими, али је оно већ испуњава и чисти доживљај духовног стања. Код свих стараца њихово стање мира гаси емоције људи који долазе код њега и одагнава непријатељске помисли. То је дух свепраштања, човек одмах жели свима да опрости.
      Апостол каже: „А доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13, 16). Ево, старци приносе ову највишу жртву општења. Људи долазе код њих и опште лицем у лице. То доноси мир у душу обраћеника и човек се од старца враћа срећан и умирен.
      Речи стараца су лудост за свет

      Архимандрит Кирил (Павлов) и тада још увек схиигуман Илија (Ноздрин) с братијом у Оптиној пустињи     
      Служење старца је подвиг који се често граничи с јуродивошћу. Њихове речи су увек лудост за свет (уп. 1 Кор. 1, 18). У овом духу се и отац Николај Гурјанов понекад алегорично изражавао. Непријатељ се стално обрушавао на њега прогонима. Ако демони не делују преко безбожних власти, онда делују преко неког другог. Све је то саставни део служења старца. Подвиг старчества је посебан крст.
      Тако и отац Илија, који је увек врло миран и спокојан кад су у питању разноразне световне перипетије, лепо плане кад је у питању чврстина у вери и заштита Цркве и Истине и негодује:
      – Зар је онај леш још увек тамо?! (о Лењину у Маузолеју, - прим. ред.).
      Како је дух света и љубави спојив с ратоборном чврстином? Таква је очева грађа. Тако су и новомученици у појединим питањима били строги и принципијелни.
      Отац Илија је некако неприметно копном и ваздухом обишао целу нашу земљу. Рецимо, дођеш на Алтај, а он је тамо већ био! Живео је на месту које носи исти назив као место прогонства светог Јована Богослова на нашем алтајском острву – Патмос. Па где све није био! То је његова велика служба мисионара и старца. Колико људи окреће ка Богу.
      Господ нам даје наду
      Симболично је то што отац Илија свој имендан слави на спомен на 40 севастијских мученика.
      Бог је припремио 40 венаца Својим исповедницима који су се мучили од хладноће у леденом Севастијском језеру, које је врло мрачно, како каже отац Илија, који је тамо био већ у наше дане. И ево, кад један од 40 није издржао мучење, него је отрчао у парно купатило, загрејано за оне који су спремни да се одрекну Христа, човек који је додавао дрва у њу видео је како се један венац подиже назад на Небо... Одмах је скинуо своју топлу одећу и бацио се у језеро: „И ја сам хришћанин!“ Управо он је добио овај четрдесети венац.
      Шта читамо у Јеванђељу? Последњи су добили исто колико и први (уп. Мт. 20, 1-16) – ове речи су се испуниле на примеру последњег севастијског мученика. И у нашој земљи која је претрпела јарам безбожне власти сад нико не може да ропће: „Ех, да сам раније знао...“ Не! Ево, спознао си Истину, можеш стати у исти ред с онима који су већ заједничари Истине. Код нас су људи навикли да се правдају: „Ех, да сам од детињства одгајан...“ Не! Господ те прима у сваком тренутку ако си одлучио да служиш Богу.
      За Бога не постоји време. За нас постоји време: пре – после. За Бога је увек: јесте. Зато је пре или касније свеједно заједно. Господ нам даје наду да започнемо у сваком тренутку живота. И да добијемо венац.
      Празник 40 севастијских мученика увек пада у Велики пост. А у току Страсне седмице чујемо песму: „Разбојника благоразумног у једном трену си удостојио раја, Господе.“ Још једна потврда: нико није закаснио! С људске тачке гледишта некуда се може закаснити. Код Бога је увек све на време.
      Ако нас Бог не спаси, ко ће?
      Управо зато отац Илија тако упорно проповеда и онима који сами себе сматрају неваљалима за веру. Понекад упозорава да, уколико сад безбожници дођу на власт, могу почети још већа искушења... Неко неће опстати. Други ће стати у строј. За време кад Господ позива сваког од нас речено је: Бог никад не жури и никад не касни.
      Празник 40 севастијских мученика нам је дат на поуку и утеху. Рајске обитељи су спремне. Од нас зависи ко ће се у њима настанити. Само се треба потрудити над својом душом. Невоље нас просто продрмају. Потребна је одлучност! То је једноставно: ако си решио немој се више освртати. У ствари, то је потребан услов: одлучити и не размишљати. Јер кад човек почиње превише да размишља око њега круже демони као рој комараца, сваки покушава нешто да убаци и гледа: на шта ће се човек „упецати“ и обратити пажњу. Постоји правац према Истини и готово! Зашто човек још да се колеба, о чему да размишља?
      Тим пре ако се питање тиче Бога, све је у рукама Божијим. Ако Он не спасава, ко ће?... Нема никога јачег од Бога.
           Протојереј Валеријан Кречетов Са руског Марина Тодић
      23 / 03 / 2020
       
      Извор: pravoslavie.ru
    • By Логос
      У Недељу сиропусну, 1. марта 2020. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, протопрезвитер Жељко Латиновић, свештеник при Светоуспенском храму у Новом Саду, одржао је предавање на тему Од покајања до познања Бога.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
      View full Странице
    • By Логос
      У Недељу сиропусну, 1. марта 2020. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, протопрезвитер Жељко Латиновић, свештеник при Светоуспенском храму у Новом Саду, одржао је предавање на тему Од покајања до познања Бога.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...