Jump to content
Бездомник

Је ли примат Бога Оца по части?

Rate this topic

Recommended Posts

Јуче сам, пре самог пада сајта, био поставио тему са сличним насловом. Имајући у виду теолошке флоскуле на основу којих васељенски Патријарх присваја себи власт у Цркви, а наиме да унутарцрквени односи и Њена саборност морају да одражавају унутартројичне односе и монархију Бога Оца, постављам следеће питање:

  • Да ли је примат Бога Оца међу једнакима, по части, или је Он primus sine paribus (први без себи равног, без премца)?

Поздрав свима, и идемо даље након јучерашњег потопа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, kopitar рече

Samo je Petar dobio posebnu službu a Bart može kao Petrov brat ...neka vrsta Andrijane službe.

Не брини, Барт припрема такав примат (“службу”) папи на Истоку, да ће се овај,  ради толике власти, оберучки одрећи римокатолицизма (филиоквеа и свих латинских јереси), и одмах прећи у киднаповано православље.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Бездомник рече

Да ли је примат Бога Оца међу једнакима, по части, или је Он primus sine paribus

Примат Бога Оца је по Његовом началству (Христос: Отац мој већи је од мене). То "већ" односи се на ипостасно својство Оца - Он је узрок или начело Сина и Духа Светога (рађа Сина и исходи Духа Светога, вечно, од искони је Отац, Отац и следствено томе, вечно, од искони су Тројица, Тројица). Тиме се не доводи у питање једнакост - јер је једна и иста божанска суштина у Тројици.

Веза еклисиологије и тројадологије може бити таква да се и у еклисиологији појединачност (конкретност помесне Цркве) успоставља у односу, у саборности са другим помесним Црквама. ЦП није прва у неком онтолошком смислу (у смислу да је узрок постојања свим осталим Црквама). Ако ћемо тако гледати, онда то место најпре припада Јерусалимској Цркви. Јер апостол Павле је у Рим дошао из Јерусалима не из Цариграда. Јерусалимска Црква је истинска мајка свих Цркава. Но како год, место Првог у Цркви никако не значи primus sine paribus. Ако че тријадологија да нам буде узор, Отац благоволи увек у синергији са Сином и Духом. Дакле, пројављује своје првенство увек као савет, синергију, саборност. Издизање Првог као Првог по себи, као Првог који себе намеће другима (саборној пуноћи Цркве) била би нека врста еклисиолошког аријанства. Свакако јерес.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ове теме су већ прежвакане у дијалогу православни - католици. Католици тврде да власт- монархија не постоји никад гола и никад само као част, него увијек има и одговорност и привилегије. Нама се сад  сервира да напустимо православне позиције по том питању и прихватимо латинске.

То је све ок, и легитиман приједлог, али ако већ морамо да промјенимо плочу након 1000 година, онда нам је боље да прихватимо и испреговарамо са Папом неку варијанту уније, а не да се понижавамо горима од нас, попут фанариота.

Фанар нема никакве привилегије и прерогативе, нема право да даје аутокефалије, осим ако нису на његовој територији, нема право апелације, нема право ништа. Рим има свакаква права (Сардички сабор нпр), али ми то никад нисмо зарезивали. Колико тек мало пажње треба да придајемо неком умишљеном квази Папи, расисти и лажову?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Бездомник рече

Да ли је примат Бога Оца међу једнакима, по части, или је Он primus sine paribus (први без себи равног, без премца)?

Jednostavno, sve tri Licnosti u Trojici su po Bozanskoj prirodi ili sustini i bicu jednake, ne postoji neki red velicine na ravni prirode pa da se kaze da je Otac nesto veci ili silniji ili da Njegova volja prevashodi u Trojici ...Otac je po prirodi prvi sa sebi ravnima i Sinom i sv.Duhom i tu je ista savrsena i jedna volja i slava i cast i jedno bogopoklonjenje i jedno isto bogopostovanje sv.Trojice... i stvarno mi nije jasno kako neko uopste sme da nacin na koji postoji sv.Trojica prenosi na nacin na koji Crkva postoji u smislu neke vlasti i podcinjavanja....Crkva je delo i Telo Hristovo kroz Oca i sv.Duha.... nije to neki izmastani primat VP kao sto misle da je Otac neki primat u odnosu na Sina i sv.Duha na nekom nivou prirode i vlasti ili naredjivanja ili slicno,... svasta, pa ruse se sama harmonija u Trojici izmedju svih tri Lica i savrsenstvo Bozanstva i prirode koje imaju Sin i sv.Duh...И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави....  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Bokisd рече

Jednostavno, sve tri Licnosti u Trojici su po Bozanskoj prirodi ili sustini i bicu jednake, ne postoji neki red velicine na ravni prirode pa da se kaze da je Otac nesto veci ili silniji ili da Njegova volja prevashodi u Trojici ...Otac je po prirodi prvi sa sebi ravnima i Sinom i sv.Duhom i tu je ista savrsena i jedna volja i slava i cast i jedno bogopoklonjenje i jedno isto bogopostovanje sv.Trojice... i stvarno mi nije jasno kako neko uopste sme da nacin na koji postoji sv.Trojica prenosi na nacin na koji Crkva postoji u smislu neke vlasti i podcinjavanja....Crkva je delo i Telo Hristovo kroz Oca i sv.Duha.... nije to neki izmastani primat VP kao sto misle da je Otac neki primat u odnosu na Sina i sv.Duha na nekom nivou prirode i vlasti ili naredjivanja ili slicno,... svasta, pa ruse se sama harmonija u Trojici izmedju svih tri Lica i savrsenstvo Bozanstva i prirode koje imaju Sin i sv.Duh...И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави....  

(isteklo vreme,...ovo boldovano crveno ne vazi...nije po prirodi, nego na ravni Ipostasi ... nesto mi slaba concetracion, imam jaku kijavicu i neki virus...:0228_hot:)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Bokisd рече

Otac je po prirodi prvi sa sebi ravnima i Sinom i sv.Duhom

Све ово је и терминологија а и када Дух надахњује Светитеља ограниченог карактера, јер наша пала природа не може да појми однос Свете Тројице. Зато ми условно говоримо о неком "први међу једнакима". То је некако најбоља форулација.

Питање "првог" и у онтолошком смислу, одакле извире, шта је циљ Богу са пројави, открије, кроз Христа нама ту "првос"?

Да би нам показао пут ка достизању љубави - али понављам, све је то прилагођено да наша пала природа делимично појми непојмљиво. Даке то је нама тако пренесено, јер другачиј не можжемо појмити. Зато је Христос, рецимо, говорио у причама - то је методологија како Бог да објасни паломе шта је шта, у мери која му је корисна и потребна.

Сада пар речи о тој "првости" Оца (али у контесту како  је нама пренесено да би могли назирати и уподабљавати се односу Свете Тројице). Да нема те "првости", "првога међу једнакима", онда све Јеванђеље отпада. Христос каже "ко хоће да се узвиси нека се унизи", ко хоће да буде први, који је први међу вама, да служи другима (не као светски моћници) - дакле "првост" је не-о-пхо-дна, јер без ње нема љубави. Да нема "првости" не би било ни личности, не би било ни различитоси. Николај. "Бог није Бог једнакости него Бог љубави"!

Син се "унизује" да би удовољио, показао љубав, љубио Оца и Духа....и тако у круг. Саки од Њих. Само ништавило, апсолутно ништа нема никаву "првост", никаву, условно, "хијерахију" јер је ништавило безлично, тама парисподња. "Првост" је, уствари, нека врста "носиоца" Божанске природе - а што су Оци лепо иразили борећи се са јересима и догматизујући учења Цркве.

"Првост" у нашој палој природи је најјачи показатељ наше палости. То је скенер, огледало, детектор, дијагоза дубине нашег пада. Јер у Божанској хијерахији (која није хијерахија по првенству него по "утркивању" Ко ће Кога више да љуби), хијерхији љубави непојмљиве "првост", као темељ саме Природе Бога, управо је извор вечног "утркивања" Ко ће Кога више волети (грубо речено), и то проузрокује, начелствује, чини да је Бог љубав непојмљива која се "шири"....она је у нашим терминима и поимањима сипрала која непрестано расте...и управо је то та Творачка моћ...Господе помилуј.

Падом, и следујући пример ђавола, који је хтео да буде "први" то јест Бог, човек се сручио, по слободи неизмерној датој из љубави, у привречје "првости". Стално се бори да буде први изнад других, то јест, и не знајући, да му је сада, у палости, пририда ошавољена, осакаћене - дакле супротно од обожења. Отуда и смрт и разарајуће силе у нама, у крајњем случају. Ми смо по слободи изабрали да будемо први да нама служе, а не "први" да другима "служимо".

Служити не у смислу слуге, него у смислу љувави и уздизања другога. Отуда та "првост" код Свете Тројице, то је, да кажем, својство Природе Бога, носиоц саме Природе, а то је Отац (Који рађа Сина и исходи Духа). А Они нису исти по некој "истости" него по части, јер да су исти не би било Личности, а тиме ни Бога.

То је непримењивао на еклисиологију (иако је идеално) јер смо ми пали и грешни, и не можемо имати "методологију" односа као што имају Бпжанске Личности, Света Тројица. Јер да ми то можемо остварити онда то значи да смо већ у царству. Наше уподобљавање само по себи, чак и уз Тело и Крв Богочовека које примамо НИЈЕ довољно за остварење Царства, јер непоходно је Преображење есхатолошко, потребан је самим тим и Суд....дакле, посебна, последња, интервенција Бога, чак и у појму времена и вечности - потребно је ехатолопко Преображење и то у Осми дан којега сада нема, а којега чекамо. Осми дан који че преобразити садашњних "седам дана" - овај свет, сву твар и нас људе, као и васкрснути мртве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Дејан Мачковић рече

(Сардички сабор нпр)

Под ангажовањем и утицајем Светог оца Јулија папе Римског одржан је Сардички сабор због решавања аријанског спора, што наравно није доказ примата римског епископа у раној Цркви, већ доказ да су се цариградски и александријски патријарси у то доба обраћали римском папи као себи једнаком архијереју да заједнички тј. саборно са њим дођу до  решавања спорова.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Дејан Мачковић рече

Колико тек мало пажње треба да придајемо неком умишљеном квази Папи, расисти и лажову?

Размем шта си рекао, тако да ово што кажем није извртање твојих речи. Ако, пак, помињемо пажњу ка овоме, треба не смао придавати пежњу, него треба ударити на сва теолошка звона - упоредо са одупирању мера које истамбулско папа проводи. Очевитаи Сабор је пасивност и илузија, треба теолози да крену у показивање (а то може и неки студент, камоли православни, висиокообразовани теолог) да је то јерес!

Ми овде имамо изврнуте тезе чак и када осудимо то, и не следимо истамбулског папу. То треба јасно, начно, осудити и то на сва звона од свих позваних да то чине. Јер Саборима претходи "јавна расправа", дакле богословка полемика...не форумска.

Код нас се она свела на сентиш вл. Максим који је покушао да то, у есеистикој, не научној, форми оправда. То треба сасећи у корену и назвати правим именом, али начним путем. Пошто је то преседан, а Предање огромно и дуго 2о векова, онда материјала има и превише. Узгред, и лаицима је јасно да се туђа кућа не кући, него побити богословски и именовати правим именом, баш да се не би могле извртати теза, продавати пара-стварност која се намеће. То би бранило катедру Констанипоља, не би је унизивало. Али, није довољно рећи "ангажована квази-теологија Цариграда", или "дворска" или "демонска" - него је треба означити, која, од кога, када и где. Дакле, шта чекате? Не часите часта! Мора се заутавити даља релативизација свега, јер она се већ одражава на Тело. Она је изашла и академски каедри и флософо-теологија, али увелико ангажована, посатје живот Цркве. То није више мртво слово на папиру.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Благовесник рече

Под ангажовањем и утицајем Светог оца Јулија папе Римског одржан је Сардички сабор 

U Crkvi se u ono vreme (IV- VI vek) čvrsto verovalo da opšti crkveni sabor bez barem nekog papskog učestvovanja ne može biti. Prema tome za pravnovaljano vodstvo opšte Crkve prisustvo rimskog pape se je smatralo obaveznim, dok izostanak nekog drugog biskupa nije nikome smetalo.

Pročitaj 3. kanon II. i 28. kanon IV. opšteg crkvenog sabora, u tim kanonima se rimski primat ispoveda. Da li možda znaš kako Gregorije Nazijanski u svojoj pesmi De vita sua naziva rimsku Crkvu? Rimski primat (u ono vreme) su priznavali svi, čak i pagani!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Дејан Мачковић рече

Ове теме су већ прежвакане у дијалогу православни - католици. Католици тврде да власт- монархија не постоји никад гола и никад само као част, него увијек има и одговорност и привилегије. Нама се сад  сервира да напустимо православне позиције по том питању и прихватимо латинске.

Запитајмо се, да ли наш Бог, као Отац, своју “одговорност и привилегије” спроводи влашћу или чашћу, у заједници, раћајући Логоса и исходећи Духа? Како то, Он, чак и своје сопствено постојање, своју мисао, своје делање, самога себе и све своје, осим нерођености, препушта у “руке” Сину и Духу? Не треба ли, утолико прије, један такав онтолошки етос подражавати први међу браћом?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Bernard рече

U Crkvi se u ono vreme (IV- VI vek) čvrsto verovalo da opšti crkveni sabor bez barem nekog papskog učestvovanja ne može biti. Prema tome za pravnovaljano vodstvo opšte Crkve prisustvo rimskog pape se je smatralo obaveznim, dok izostanak nekog drugog biskupa nije nikome smetalo.

Pročitaj 3. kanon II. i 28. kanon IV. opšteg crkvenog sabora, u tim kanonima se rimski primat ispoveda. Da li možda znaš kako Gregorije Nazijanski u svojoj pesmi De vita sua naziva rimsku Crkvu? Rimski primat (u ono vreme) su priznavali svi, čak i pagani!

Pa, kako nije smetalo odsusvo nekog prestola...., pozeljno je da svi prisustvuju i na kraju su svi i priznavali sabor....ili, 2.Vaselj. na kome nije bilo papskih legata, pa je kasnije prihvacen od strane pape, sta ne bi bio legalan sabor da ga kao papa nije priznao..... ili,sta cemo sa pomesnim saborima kojih ima deset... i tako i 3.kanon izjednacava Konstantinopolj sa Rimom....po prvenstvu casti - ne vlasti, sta imali bi onda 2 vrhovne vlasti u crkvi - tesko :0201wink: .... i 28. kanon koji opet daje povlastice i privilegje Konstantinopolju ali samo u crkvenim oblastima svojih Mitropolija - Према томе, митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у наведеним областима, биће постављени од најсветијег престола најсветије константинопољске цркве.... i tako i Rim u svojim oblastima, na pocetku je cak i Milanska mitropolija bila samostalna...itd.... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By PredragVId
      Хоћеш ли бити четрдесети?
      Неколико речи на имендан оца Илије (Ноздрина)
          Зар је данас могуће исповедати Христа у духу севастијских мученика? Чему нас поучава њихов пример? – На примеру живота њиховог имењака – некада Илијана, а сад Илије – схиархимандрита Илије (Ноздрина) – размишља протојереј Валеријан Кречетов.

      Схиархимандрит Илија (Ноздрин)     
       
      Речи поучавају, а примери убеђују
      Има једна дивна изрека: „Речи поучавају, а примери убеђују.“ Примери живота православних подвижника су управо она сила која убеђује у истинитост вере. Зато Јеванђеље каже: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен, а који не поверује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће“ (Мк. 16, 15-18). Односно, прво се проповеда Реч Божија, а затим се сведочи Истина – или чудима, или пак, што је подједнако убедљиво, примерима из живота. Чуда су сведочанства тога да Творац одозго свиме управља, а пример из живота је истина о томе да ће у сва времена постојања човечанства за човека бити могуће да живи по заповестима.
      Није сваки живот прави живот, већ само онај који се одвија по заповестима Божијим и у Духу Божијем. Кад је неко упитао преподобног Серафима Саровског:
      – Зашто данас има мало подвижника побожности?
      – Зато што нема одлучности, – одговорио је.
      А благодат је иста: „увек немоћне лечи и оно што недостаје надомешта...“ Наследност је један од главних услова у животу Цркве. Хијерархијски то је непрекидан низ рукополагања, од апостола до савремених епископа и од њих – свештеника, а у духовном смислу је то непрекидно преношење духовног искуства.
      Довољно је да се сетимо оптинских стараца за пример, уосталом, као и данашњих стараца. Сви они очигледно показују истину: у свако време, у свим условима, није само могуће, већ и треба водити духовни живот.
      Хришћани за време совјетске власти
      Отац Илија је прошао оним нарочитим путем који је био дат његовој генерацији. Његов живот се само за 15 година не подудара са животом државе која је прогласила безбожност и прогањање људи верних Христу. Као и свако дете из тог времена морао се суочити с појавом као што су прогони Цркве, рушење храмова, очигледно тлачење верника – укључујући хапшења, прогонства и стрељања. Све се то дешавало у његовом детињству.
      Ето вам примера за то да се треба држати Цркве, чак и кад је прогоњена. Не само бранити веру, већ бити њен усрдни слуга – чак и у време свирепо као хладноћа Севастијског језера – то је могуће заједно с Богом. Јер речено је: „за људе је ово немогуће, а за Бога је све могуће“ (Мт. 19, 26).
      Неки су се, наравно, одрицали – тога је било и има тога у сва времена. Али они који заиста верују остају до краја. Мирјанин је, можда у то време могао да опстане и да можда буде лишен нечега у друштвеном и материјалном положају. А свештенослужитељима је очигледно претила смрт, тамница... Тада је био подвиг бити и обичан верник, а још више примити монаштво, чин. Хришћани за време совјетске власти су подвижници посебне врсте. У очевим очима сви људи су добри. Сећам се како је говорио владика Атанасије (Сахаров), свештеномученик, сећајући се својих година заточеништва и прогона:
      – У једном логору је био иследник. Ди-и-иван човек!
      Новомученици и исповедници који су прошли кроз све то нису имали ниједног личног непријатеља. Једино што су били одлучно чврсти и строги према онима који су били против Цркве. Али све је то било по ревности. Такав је био и отац Илија.
      Чувати од распада
      Живот самог оца Илије се одвијао тако да је прошавши кроз сва искушења безбожног доба успео да заврши средњу богословску школу (иако је школовање започео у Саратовској богословији, после њеног завршетка 1961. године наставио је школовање у данашњој Санктпетербуршкој богословској школи, а касније и на богословском факултету. – прим. ред.). Затим га је митрополит Никодим (Ротов) замонашио и дао му име Илијан – у част једног од 40 севастијских мученика, и он је од владике који је извршио постриг примио дух ревности за заштиту Цркве и вере.
      Познато је како се друштво у то време односило према Цркви. Зато је требало сведочити да је наша Црква жива, да је то Црква Бога Живог. Митрополит Никодим је био један од најактивнијих црквених последника у време кад је била потребна духовна дипломатија, умеће општења с властодршцима, с указивањем истима извесног поштовања, као што доликује руководству, а истовремено не одступати од Истине.
      Исто тако чини и отац Илија – он данас разговара с многима. Наше време је сложено на свој начин. Суштина његовог служења као старца је у томе што обједињује све слојеве друштва, не даје им да се распадну.
      Главна ствар је дух захвалности

      Схиархимандрит Илија и протојереј Валеријан. Фото Алексеја Ловена     
      Детињство оца Илије је пало у тешко време. Тако се и светитељ Тихон Задонски, који је био са села, раније сећао: „Дешавало се да у кући нема ничега за јело, онда цео дан дрљам пашњак код богатог сељака, само да ми дају хлеба да једем.“ А у очевом детињству није било ни „богатих сељака“. Руска села су утеривана у колхозе.
      Данашња деца сад ни не могу да замисле шта је то: ако не радиш, немаш ништа за јело. А онда су и деца много морала да раде. Одрасли су веома оскудевали. Чланови колхоза нису добијали ни плату – радите онако, за штиклиране радне дане.
      Деца су онда од најранијих година учена да цене храну знајући колико труда у њу треба уложити и како се до ње долази, умели су да цене и рад других људи, посебно родитеља, њихову бригу, уопште све – одећу, кров над главом, радне алатке. Зато што тада није било ничега. Међутим, постојао је дух захвалности, а то је главна ствар.
      Људи су се тада радовали и најмањем комфору: рецимо, кад набаве керозинску лампу, касније се појавила струја. Овакав живот човека чини марљивим, он живи по природним законима сеоског живота. Наши људи се понекад плаше: незапосленост, незапосленост... А на селу нема незапослености, тамо се човек стално нечим бави. Услови живота на селу нису лаки, то укрепљује човека у вери.
      Живети као што је Господ замислио
      Отац Илија је касније похађао и петроградску духовну школу, а она је била у складу с речима преподобног Серафима Вирицког који је говорио да ће Русија живети од земље. Отац преноси ову петроградску традицију кад људима даје благослов да се враћају на село одакле су људи у прошлом веку истеривани. Намерно или ненамерно, створивши такав живот да је свако желео да побегне са села чим му се укаже прилика.
      Данас су сви преплашени због пандемије, а свака зараза, и физичка, и духовна, много лакше се шири управо у градовима. А тамо где људи живе свако у својој кући, на земљи и задовољавајући сопствене потребе, све ове напасти нису толико страшне.
      Сеоски живот је као отшелништво, пустиножитељство у монаштву, узгред речено, то је начин живота који је сам отац Илија водио на Атосу. Човек је на земљи, у идеалном случају, заједничар Цркве и живи по њеном календару, а с друге стране, његов живот се у већој мери него живот грађанина одређује наизменичним смењивањем пролећа, лета и јесени. Тако да живиш како доликује, као што је Бог замислио да човек живи – кад си на земљи.
      Потпуно се окренути Богу
      Раније су се људи укорењивали у истинској вери, зато што је постојало живо сведочанство верујућих родитеља и ближњих, пример за то како су они мирно подносили сва искушења, без озлојеђености и с надом у Божију помоћ. „Како Бог да,“ – говорили су. И Господ је свиме управљао.
      Али и оно што се десило наочиглед данашњих генерација је веома велико чудо: земља се од безбожништва окренула Богу. Истина, отац Илија понекад говори о непотпуној мери народног покајања: „Окренули смо се, али само напола.“ Кад то каже има у виду да су остали рудименти совјетског режима.
      Међутим, он се Богу окренуо у потпуности, труди се колико год може, прима народ и проповеда покајање. Господ је већ обавио већи део нашег унутрашњег рада. Мањи је оставио нама, али га ми не обављамо. Данас се може отворено веровати. Ми чак ни не ценимо то какве могућности данас имамо – можемо да читамо духовну литературу, свега имамо довољно! Сад сви седе код куће – то је право време за читање.
      Печори – Атос – Оптина
      Отац Илија је похађао врло озбиљну монашку школу, прво у Свето-Успењском Псково-Печерском манастиру, који једини у то време није био затворен у целој Русији. А тамо су у то време живели валаамски подвижници и отац Јован (Крестјанкин). Општење с овим носиоцима искуства духовног живота пре револуције и монашког живота га је прекалило. Затим – Атос, као и око 10 година подвига у руској обитељи Светог Пантелејмона. После – Оптина. То су све манастири с традиционалним уређењем. Петсто година псково-печерског подвижништва и исто толико оптинског, 1000 година руског Атоса. Наравно, Оптина се обнављала, али је дух остао, благослов стараца је почивао на овој светињи која је пострадала у тешка времена.
      У многим манастирима је постојала чврста традиција, а она увек претпоставља строги поредак. Шта богослужење чини у нашем животу? Оно човеков живот изграђује у одређеном режиму. Шест дана, као што је заповеђено, човек ради – а седмог – у цркву. Овде је празник, ту је пост. Црква помаже човеку да живи одређеним ритмом. Овај ритам сабира човека, изводи га из световног ковитлаца.
      Зашто је важно живети по Уставу Цркве?

      Оптина пустиња. 1990. година     
      Ево погледајте: човек се врти-врти, а онда одједном – оставља све и иде у цркву. Овакву методу примењују и педагози: кад ти нешто не иде од руке, остави то, па му се опет врати. Шта радиш захваљујући празницима? Остављаш све, а затим поново узимаш – и на све гледаш новим очима: а да ли то уопште треба радити или можда треба радити на други начин?
      Духовни људи богослужбеним животом више не живе да би испунили Устав, већ по свом духовном расположењу. Немоћнима је потребан распоред одласка на богослужења бар два пута недељно – на вечерњој служби у суботу и на јутарњој у недељу. А духовни људи у себи не одлазе из храма своје душе, стоје пред Богом.
      Молитвени труд и подстицање себе на молитву човеку су потребни исто као физички рад. Као што тело јача од вежбања, тако и душа јача од молитве. Кад се човек моли и кад ради свети оци кажу: личи на ужарени котао који кључа на који „не слећу муве“, односно разноразна прљавштина.
      А. С. Пушкин је писао: „Доконост је мила другарица размишљања.“ Али каквих? Она доводи до помисли о разноразним стварима. А кад су људи заузети немају времена за бављење глупостима.
      Има страшнијих пандемија...
      Ево, сад се сви боје вируса корона, а отац Илија каже да је много страшнија пандемија одрицања од Бога и стварања идола од безбожника који су се докопали власти, које је постојало у нашој земљи у прошлом веку. Онда је овај вирус идеологије мржње према људима свакодневно убијао много више људи. Исто тако као што сад многи не размишљају о томе колико милиона деце умире још у мајчиној утроби, кад се врше абортуси које је први пут у свету озаконила совјетска власт... Одакле су се некад појавиле све ове „авети комунизма“? Због доконости и успаљене маште. Јер нису се појавиле из народа, већ из средине доконе интелигенције. Сами комунисти су говорили: „Авет лута по Европи, авет комунизма.“ Као што је био авет, тако је и остао авет. У њему нема истинског живота. Као што нема истинског живота у његовим посленицима – сејали су уништење, насиље и смрт.
      Постоји земља и конкретан живот сваког човека. Шта још треба? Комунисти нису постигли никакав успех са својом озлојеђеношћу. Не могу га ни постићи, зато што се на темељу без духовности ништа не добија. Отац о томе тачно говори, можда оштро, али прецизно. Још је раније отац Сергије (Орлов; на постригу јеромонах Серафим) који се у младости одушевљавао овим политичким идејама које су почетком ХХ века захватиле целу Русију говорио:
      – Код Маркса је све филигрански описано, само што је у животу све супротно!
      Овај сан је прснуо као мехур од сапунице. Једина ствар коју је донео јесте развраћање умова и деградација народног живота.
      Зашто су опасни идоли?
      Код нас су у целој земљи остали споменици овим народним џелатима: улице, градови, тргови и метро станице су названи у сећање на њих. Зашто је то опасно? На пример, навика псовања није безопасна. Апостол каже: „Идол није ништа у свету“ (1 Кор. 8, 4). Међутим, ово се односи на свете људе. Преподобни Макарије Велики је дошао у идолиште, ставио је мумију испод главе и легао да спава. Демони вичу: „То је жена!“ А њему је свеједно, не слуша демоне. Што се не може рећи за наше несвете савременике... Уколико се човек и прећутно слаже са злом и неистином, он се на овај или онај начин развраћа, прихвата и друге лажи и пропада.
      Лењин је био подао човек. Отац Сергије (Орлов) је, узгред речено, у младости био у епицентру револуционарних догађаја и за Лењина је говорио да је нико. Људи су постепено овог ниткова претворили у идола. Просто, ми много тога не знамо. Вођа је умро од парализе услед сифилиса, то је позната дијагноза, а такве болести се не појављују тек тако. Водио је неморалан живот, а да не говоримо да је пролио реке крви. Његов портрет који је направљен уживо, у природи показује да је то врло озлојеђен тип, да у самој његовој мимици има нешто демонско.
      Као што је рекао један познати режисер иста је невоља и у недостатку информација и у дезинформацијама. Тако је и код нас још од совјетских времена: или нема истине или се просто ради о лажи.
      Не трошите снагу узалуд,
      или У животу је све обрнуто

      Схиархимандрит Илија на Атосу     
      Још увек има чудних академика који покушавају да јавно говоре против вере. То је просто смешно. Кад је неко Алберту Ајнштајну рекао да нема Бога он је одговорио: „Шта је хладноћа? Одсуство топлоте. Шта је тама? Одсуство светлости....“ Исто тако: зло је само одрицање човека од Бога. Постоји живот и постоји нешто што му је супротно. Сва суштина је увек у корену, а чак је и корен речи „безбожник“ – Бог. Без Бога безбожник није ништа.
      Свако ко дође код оца Илије осећа животворну снагу живота по заповестима. Чак се и комунисти кају пошто постају свесни каквом лешином погледа на свет су се хранили до тада. Савремени комунисти порекло свог такозваног комунизма малтене изводе од првих хришћана. Кажу, све је било заједничко у време апостола.
      Сећам се како ми је отац Мисаил, у схими Серафим (Томин), келејник митрополита Нестора (Анисимова) једном у Переделкину, где сам тада служио, рекао о комунизму:
      – Разумете, то води у ћорсокак.
      – Зашто?
      – Зато што то није могуће на земљи. То је затварање очију на горку истину о човеку, а истовремено од могућности истинског живота. То је узалудно губљење снаге.
      Неко му се чак својевремено супротстављао:
      – Ви причате о рају, о Царству Небеском, а ми ћемо овде, на земљи створити рај.
      А он је одговорио:
      – Бескорисно је бавити се тиме. Били су први хришћани и све је било заједничко. То није имало никаквог успеха и зато саветујем да се не експериментише.
      Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка
      Комунизам и православље немају ништа заједничко. Ако и имају, то је управо зато што је преузето из хришћанства, а и то с грешкама („морални кодекс комуниста“). Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка. Господ није рекао да ће постојати рај, на против: „у свету ћете имати жалост“ (Јн. 16, 33). Зато што живимо у свету „као овце међу вуковима“ (Мт. 10, 16). „Кад бисте били од света, свет би волео своје“ (Јн. 15, 19). „Ко није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12, 30), – рекао је Христос. Треће није дато.
      Управо зато отац Илија испољава ревност у смислу да све то треба одбацити. Очигледно, о овом стању фантазије је писао А. С. Пушкин кад је окарактерисао свог савременика приказаног у Евгенију Оњегину: „С његовом неморалном душом, самољубивом и сувопарном, бескрајно преданом маштању, са својим озлојеђеним умом, који ври у празној делатности...“ Наводно деловање, деловање! А резултат је жалостан!
      Можда је главна ствар коју чини отац Илија то да се моли, а колико тога се уређује! Отац има детињу веру, он је као дете. види неправду и негодује: како то?! Очигледно, до тога треба дорасти, то је света простодушност. Многи не могу да схвате оца зато што нису дорасли том стању. Он види оно што је својевремено видео отац Сергије (Орлов): „Све је филигрански осликано, само што је у животу све супротно.“ А старцима се открива живот сваког од нас и целог народа онакав какав јесте.
      Какав осећај духовног живота је могућ?
      Господ је тако уредио пут оца Илије да га је извео на служење старца. Јеромонаха и архимандрита има доста, а старци су посебни људи. Старчество је подвиг служења људима. Отац је у позним годинама, ове године је напунио 88, а и даље прима људе, разговара с њима, даје поуке и моли се.
      Живо општење са старцем људима, чак и онима који су далеки од Цркве даје осећање за духовно, осећај духовног живота. Смирење, кротост и самилост дирају душу. Може се десити да човек не може да прими оно што му се говори и начин на који му се говори, душа још не може то да прими, али је оно већ испуњава и чисти доживљај духовног стања. Код свих стараца њихово стање мира гаси емоције људи који долазе код њега и одагнава непријатељске помисли. То је дух свепраштања, човек одмах жели свима да опрости.
      Апостол каже: „А доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13, 16). Ево, старци приносе ову највишу жртву општења. Људи долазе код њих и опште лицем у лице. То доноси мир у душу обраћеника и човек се од старца враћа срећан и умирен.
      Речи стараца су лудост за свет

      Архимандрит Кирил (Павлов) и тада још увек схиигуман Илија (Ноздрин) с братијом у Оптиној пустињи     
      Служење старца је подвиг који се често граничи с јуродивошћу. Њихове речи су увек лудост за свет (уп. 1 Кор. 1, 18). У овом духу се и отац Николај Гурјанов понекад алегорично изражавао. Непријатељ се стално обрушавао на њега прогонима. Ако демони не делују преко безбожних власти, онда делују преко неког другог. Све је то саставни део служења старца. Подвиг старчества је посебан крст.
      Тако и отац Илија, који је увек врло миран и спокојан кад су у питању разноразне световне перипетије, лепо плане кад је у питању чврстина у вери и заштита Цркве и Истине и негодује:
      – Зар је онај леш још увек тамо?! (о Лењину у Маузолеју, - прим. ред.).
      Како је дух света и љубави спојив с ратоборном чврстином? Таква је очева грађа. Тако су и новомученици у појединим питањима били строги и принципијелни.
      Отац Илија је некако неприметно копном и ваздухом обишао целу нашу земљу. Рецимо, дођеш на Алтај, а он је тамо већ био! Живео је на месту које носи исти назив као место прогонства светог Јована Богослова на нашем алтајском острву – Патмос. Па где све није био! То је његова велика служба мисионара и старца. Колико људи окреће ка Богу.
      Господ нам даје наду
      Симболично је то што отац Илија свој имендан слави на спомен на 40 севастијских мученика.
      Бог је припремио 40 венаца Својим исповедницима који су се мучили од хладноће у леденом Севастијском језеру, које је врло мрачно, како каже отац Илија, који је тамо био већ у наше дане. И ево, кад један од 40 није издржао мучење, него је отрчао у парно купатило, загрејано за оне који су спремни да се одрекну Христа, човек који је додавао дрва у њу видео је како се један венац подиже назад на Небо... Одмах је скинуо своју топлу одећу и бацио се у језеро: „И ја сам хришћанин!“ Управо он је добио овај четрдесети венац.
      Шта читамо у Јеванђељу? Последњи су добили исто колико и први (уп. Мт. 20, 1-16) – ове речи су се испуниле на примеру последњег севастијског мученика. И у нашој земљи која је претрпела јарам безбожне власти сад нико не може да ропће: „Ех, да сам раније знао...“ Не! Ево, спознао си Истину, можеш стати у исти ред с онима који су већ заједничари Истине. Код нас су људи навикли да се правдају: „Ех, да сам од детињства одгајан...“ Не! Господ те прима у сваком тренутку ако си одлучио да служиш Богу.
      За Бога не постоји време. За нас постоји време: пре – после. За Бога је увек: јесте. Зато је пре или касније свеједно заједно. Господ нам даје наду да започнемо у сваком тренутку живота. И да добијемо венац.
      Празник 40 севастијских мученика увек пада у Велики пост. А у току Страсне седмице чујемо песму: „Разбојника благоразумног у једном трену си удостојио раја, Господе.“ Још једна потврда: нико није закаснио! С људске тачке гледишта некуда се може закаснити. Код Бога је увек све на време.
      Ако нас Бог не спаси, ко ће?
      Управо зато отац Илија тако упорно проповеда и онима који сами себе сматрају неваљалима за веру. Понекад упозорава да, уколико сад безбожници дођу на власт, могу почети још већа искушења... Неко неће опстати. Други ће стати у строј. За време кад Господ позива сваког од нас речено је: Бог никад не жури и никад не касни.
      Празник 40 севастијских мученика нам је дат на поуку и утеху. Рајске обитељи су спремне. Од нас зависи ко ће се у њима настанити. Само се треба потрудити над својом душом. Невоље нас просто продрмају. Потребна је одлучност! То је једноставно: ако си решио немој се више освртати. У ствари, то је потребан услов: одлучити и не размишљати. Јер кад човек почиње превише да размишља око њега круже демони као рој комараца, сваки покушава нешто да убаци и гледа: на шта ће се човек „упецати“ и обратити пажњу. Постоји правац према Истини и готово! Зашто човек још да се колеба, о чему да размишља?
      Тим пре ако се питање тиче Бога, све је у рукама Божијим. Ако Он не спасава, ко ће?... Нема никога јачег од Бога.
           Протојереј Валеријан Кречетов Са руског Марина Тодић
      23 / 03 / 2020
       
      Извор: pravoslavie.ru
    • By Логос
      У Недељу сиропусну, 1. марта 2020. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, протопрезвитер Жељко Латиновић, свештеник при Светоуспенском храму у Новом Саду, одржао је предавање на тему Од покајања до познања Бога.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
      View full Странице
    • By Логос
      У Недељу сиропусну, 1. марта 2020. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, протопрезвитер Жељко Латиновић, свештеник при Светоуспенском храму у Новом Саду, одржао је предавање на тему Од покајања до познања Бога.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић).    Звучни запис беседе   Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије.   После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског.    Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом.    Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот.    У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог.    Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог.    Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи.    Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован.   На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске.     Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...