Jump to content
Бездомник

Је ли примат Бога Оца по части?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Јуче сам, пре самог пада сајта, био поставио тему са сличним насловом. Имајући у виду теолошке флоскуле на основу којих васељенски Патријарх присваја себи власт у Цркви, а наиме да унутарцрквени односи и Њена саборност морају да одражавају унутартројичне односе и монархију Бога Оца, постављам следеће питање:

  • Да ли је примат Бога Оца међу једнакима, по части, или је Он primus sine paribus (први без себи равног, без премца)?

Поздрав свима, и идемо даље након јучерашњег потопа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, kopitar рече

Samo je Petar dobio posebnu službu a Bart može kao Petrov brat ...neka vrsta Andrijane službe.

Не брини, Барт припрема такав примат (“службу”) папи на Истоку, да ће се овај,  ради толике власти, оберучки одрећи римокатолицизма (филиоквеа и свих латинских јереси), и одмах прећи у киднаповано православље.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Бездомник рече

Да ли је примат Бога Оца међу једнакима, по части, или је Он primus sine paribus

Примат Бога Оца је по Његовом началству (Христос: Отац мој већи је од мене). То "већ" односи се на ипостасно својство Оца - Он је узрок или начело Сина и Духа Светога (рађа Сина и исходи Духа Светога, вечно, од искони је Отац, Отац и следствено томе, вечно, од искони су Тројица, Тројица). Тиме се не доводи у питање једнакост - јер је једна и иста божанска суштина у Тројици.

Веза еклисиологије и тројадологије може бити таква да се и у еклисиологији појединачност (конкретност помесне Цркве) успоставља у односу, у саборности са другим помесним Црквама. ЦП није прва у неком онтолошком смислу (у смислу да је узрок постојања свим осталим Црквама). Ако ћемо тако гледати, онда то место најпре припада Јерусалимској Цркви. Јер апостол Павле је у Рим дошао из Јерусалима не из Цариграда. Јерусалимска Црква је истинска мајка свих Цркава. Но како год, место Првог у Цркви никако не значи primus sine paribus. Ако че тријадологија да нам буде узор, Отац благоволи увек у синергији са Сином и Духом. Дакле, пројављује своје првенство увек као савет, синергију, саборност. Издизање Првог као Првог по себи, као Првог који себе намеће другима (саборној пуноћи Цркве) била би нека врста еклисиолошког аријанства. Свакако јерес.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ове теме су већ прежвакане у дијалогу православни - католици. Католици тврде да власт- монархија не постоји никад гола и никад само као част, него увијек има и одговорност и привилегије. Нама се сад  сервира да напустимо православне позиције по том питању и прихватимо латинске.

То је све ок, и легитиман приједлог, али ако већ морамо да промјенимо плочу након 1000 година, онда нам је боље да прихватимо и испреговарамо са Папом неку варијанту уније, а не да се понижавамо горима од нас, попут фанариота.

Фанар нема никакве привилегије и прерогативе, нема право да даје аутокефалије, осим ако нису на његовој територији, нема право апелације, нема право ништа. Рим има свакаква права (Сардички сабор нпр), али ми то никад нисмо зарезивали. Колико тек мало пажње треба да придајемо неком умишљеном квази Папи, расисти и лажову?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Бездомник рече

Да ли је примат Бога Оца међу једнакима, по части, или је Он primus sine paribus (први без себи равног, без премца)?

Jednostavno, sve tri Licnosti u Trojici su po Bozanskoj prirodi ili sustini i bicu jednake, ne postoji neki red velicine na ravni prirode pa da se kaze da je Otac nesto veci ili silniji ili da Njegova volja prevashodi u Trojici ...Otac je po prirodi prvi sa sebi ravnima i Sinom i sv.Duhom i tu je ista savrsena i jedna volja i slava i cast i jedno bogopoklonjenje i jedno isto bogopostovanje sv.Trojice... i stvarno mi nije jasno kako neko uopste sme da nacin na koji postoji sv.Trojica prenosi na nacin na koji Crkva postoji u smislu neke vlasti i podcinjavanja....Crkva je delo i Telo Hristovo kroz Oca i sv.Duha.... nije to neki izmastani primat VP kao sto misle da je Otac neki primat u odnosu na Sina i sv.Duha na nekom nivou prirode i vlasti ili naredjivanja ili slicno,... svasta, pa ruse se sama harmonija u Trojici izmedju svih tri Lica i savrsenstvo Bozanstva i prirode koje imaju Sin i sv.Duh...И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави....  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Bokisd рече

Jednostavno, sve tri Licnosti u Trojici su po Bozanskoj prirodi ili sustini i bicu jednake, ne postoji neki red velicine na ravni prirode pa da se kaze da je Otac nesto veci ili silniji ili da Njegova volja prevashodi u Trojici ...Otac je po prirodi prvi sa sebi ravnima i Sinom i sv.Duhom i tu je ista savrsena i jedna volja i slava i cast i jedno bogopoklonjenje i jedno isto bogopostovanje sv.Trojice... i stvarno mi nije jasno kako neko uopste sme da nacin na koji postoji sv.Trojica prenosi na nacin na koji Crkva postoji u smislu neke vlasti i podcinjavanja....Crkva je delo i Telo Hristovo kroz Oca i sv.Duha.... nije to neki izmastani primat VP kao sto misle da je Otac neki primat u odnosu na Sina i sv.Duha na nekom nivou prirode i vlasti ili naredjivanja ili slicno,... svasta, pa ruse se sama harmonija u Trojici izmedju svih tri Lica i savrsenstvo Bozanstva i prirode koje imaju Sin i sv.Duh...И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави....  

(isteklo vreme,...ovo boldovano crveno ne vazi...nije po prirodi, nego na ravni Ipostasi ... nesto mi slaba concetracion, imam jaku kijavicu i neki virus...:0228_hot:)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Bokisd рече

Otac je po prirodi prvi sa sebi ravnima i Sinom i sv.Duhom

Све ово је и терминологија а и када Дух надахњује Светитеља ограниченог карактера, јер наша пала природа не може да појми однос Свете Тројице. Зато ми условно говоримо о неком "први међу једнакима". То је некако најбоља форулација.

Питање "првог" и у онтолошком смислу, одакле извире, шта је циљ Богу са пројави, открије, кроз Христа нама ту "првос"?

Да би нам показао пут ка достизању љубави - али понављам, све је то прилагођено да наша пала природа делимично појми непојмљиво. Даке то је нама тако пренесено, јер другачиј не можжемо појмити. Зато је Христос, рецимо, говорио у причама - то је методологија како Бог да објасни паломе шта је шта, у мери која му је корисна и потребна.

Сада пар речи о тој "првости" Оца (али у контесту како  је нама пренесено да би могли назирати и уподабљавати се односу Свете Тројице). Да нема те "првости", "првога међу једнакима", онда све Јеванђеље отпада. Христос каже "ко хоће да се узвиси нека се унизи", ко хоће да буде први, који је први међу вама, да служи другима (не као светски моћници) - дакле "првост" је не-о-пхо-дна, јер без ње нема љубави. Да нема "првости" не би било ни личности, не би било ни различитоси. Николај. "Бог није Бог једнакости него Бог љубави"!

Син се "унизује" да би удовољио, показао љубав, љубио Оца и Духа....и тако у круг. Саки од Њих. Само ништавило, апсолутно ништа нема никаву "првост", никаву, условно, "хијерахију" јер је ништавило безлично, тама парисподња. "Првост" је, уствари, нека врста "носиоца" Божанске природе - а што су Оци лепо иразили борећи се са јересима и догматизујући учења Цркве.

"Првост" у нашој палој природи је најјачи показатељ наше палости. То је скенер, огледало, детектор, дијагоза дубине нашег пада. Јер у Божанској хијерахији (која није хијерахија по првенству него по "утркивању" Ко ће Кога више да љуби), хијерхији љубави непојмљиве "првост", као темељ саме Природе Бога, управо је извор вечног "утркивања" Ко ће Кога више волети (грубо речено), и то проузрокује, начелствује, чини да је Бог љубав непојмљива која се "шири"....она је у нашим терминима и поимањима сипрала која непрестано расте...и управо је то та Творачка моћ...Господе помилуј.

Падом, и следујући пример ђавола, који је хтео да буде "први" то јест Бог, човек се сручио, по слободи неизмерној датој из љубави, у привречје "првости". Стално се бори да буде први изнад других, то јест, и не знајући, да му је сада, у палости, пририда ошавољена, осакаћене - дакле супротно од обожења. Отуда и смрт и разарајуће силе у нама, у крајњем случају. Ми смо по слободи изабрали да будемо први да нама служе, а не "први" да другима "служимо".

Служити не у смислу слуге, него у смислу љувави и уздизања другога. Отуда та "првост" код Свете Тројице, то је, да кажем, својство Природе Бога, носиоц саме Природе, а то је Отац (Који рађа Сина и исходи Духа). А Они нису исти по некој "истости" него по части, јер да су исти не би било Личности, а тиме ни Бога.

То је непримењивао на еклисиологију (иако је идеално) јер смо ми пали и грешни, и не можемо имати "методологију" односа као што имају Бпжанске Личности, Света Тројица. Јер да ми то можемо остварити онда то значи да смо већ у царству. Наше уподобљавање само по себи, чак и уз Тело и Крв Богочовека које примамо НИЈЕ довољно за остварење Царства, јер непоходно је Преображење есхатолошко, потребан је самим тим и Суд....дакле, посебна, последња, интервенција Бога, чак и у појму времена и вечности - потребно је ехатолопко Преображење и то у Осми дан којега сада нема, а којега чекамо. Осми дан који че преобразити садашњних "седам дана" - овај свет, сву твар и нас људе, као и васкрснути мртве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Дејан Мачковић рече

(Сардички сабор нпр)

Под ангажовањем и утицајем Светог оца Јулија папе Римског одржан је Сардички сабор због решавања аријанског спора, што наравно није доказ примата римског епископа у раној Цркви, већ доказ да су се цариградски и александријски патријарси у то доба обраћали римском папи као себи једнаком архијереју да заједнички тј. саборно са њим дођу до  решавања спорова.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Дејан Мачковић рече

Колико тек мало пажње треба да придајемо неком умишљеном квази Папи, расисти и лажову?

Размем шта си рекао, тако да ово што кажем није извртање твојих речи. Ако, пак, помињемо пажњу ка овоме, треба не смао придавати пежњу, него треба ударити на сва теолошка звона - упоредо са одупирању мера које истамбулско папа проводи. Очевитаи Сабор је пасивност и илузија, треба теолози да крену у показивање (а то може и неки студент, камоли православни, висиокообразовани теолог) да је то јерес!

Ми овде имамо изврнуте тезе чак и када осудимо то, и не следимо истамбулског папу. То треба јасно, начно, осудити и то на сва звона од свих позваних да то чине. Јер Саборима претходи "јавна расправа", дакле богословка полемика...не форумска.

Код нас се она свела на сентиш вл. Максим који је покушао да то, у есеистикој, не научној, форми оправда. То треба сасећи у корену и назвати правим именом, али начним путем. Пошто је то преседан, а Предање огромно и дуго 2о векова, онда материјала има и превише. Узгред, и лаицима је јасно да се туђа кућа не кући, него побити богословски и именовати правим именом, баш да се не би могле извртати теза, продавати пара-стварност која се намеће. То би бранило катедру Констанипоља, не би је унизивало. Али, није довољно рећи "ангажована квази-теологија Цариграда", или "дворска" или "демонска" - него је треба означити, која, од кога, када и где. Дакле, шта чекате? Не часите часта! Мора се заутавити даља релативизација свега, јер она се већ одражава на Тело. Она је изашла и академски каедри и флософо-теологија, али увелико ангажована, посатје живот Цркве. То није више мртво слово на папиру.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Благовесник рече

Под ангажовањем и утицајем Светог оца Јулија папе Римског одржан је Сардички сабор 

U Crkvi se u ono vreme (IV- VI vek) čvrsto verovalo da opšti crkveni sabor bez barem nekog papskog učestvovanja ne može biti. Prema tome za pravnovaljano vodstvo opšte Crkve prisustvo rimskog pape se je smatralo obaveznim, dok izostanak nekog drugog biskupa nije nikome smetalo.

Pročitaj 3. kanon II. i 28. kanon IV. opšteg crkvenog sabora, u tim kanonima se rimski primat ispoveda. Da li možda znaš kako Gregorije Nazijanski u svojoj pesmi De vita sua naziva rimsku Crkvu? Rimski primat (u ono vreme) su priznavali svi, čak i pagani!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Дејан Мачковић рече

Ове теме су већ прежвакане у дијалогу православни - католици. Католици тврде да власт- монархија не постоји никад гола и никад само као част, него увијек има и одговорност и привилегије. Нама се сад  сервира да напустимо православне позиције по том питању и прихватимо латинске.

Запитајмо се, да ли наш Бог, као Отац, своју “одговорност и привилегије” спроводи влашћу или чашћу, у заједници, раћајући Логоса и исходећи Духа? Како то, Он, чак и своје сопствено постојање, своју мисао, своје делање, самога себе и све своје, осим нерођености, препушта у “руке” Сину и Духу? Не треба ли, утолико прије, један такав онтолошки етос подражавати први међу браћом?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Bernard рече

U Crkvi se u ono vreme (IV- VI vek) čvrsto verovalo da opšti crkveni sabor bez barem nekog papskog učestvovanja ne može biti. Prema tome za pravnovaljano vodstvo opšte Crkve prisustvo rimskog pape se je smatralo obaveznim, dok izostanak nekog drugog biskupa nije nikome smetalo.

Pročitaj 3. kanon II. i 28. kanon IV. opšteg crkvenog sabora, u tim kanonima se rimski primat ispoveda. Da li možda znaš kako Gregorije Nazijanski u svojoj pesmi De vita sua naziva rimsku Crkvu? Rimski primat (u ono vreme) su priznavali svi, čak i pagani!

Pa, kako nije smetalo odsusvo nekog prestola...., pozeljno je da svi prisustvuju i na kraju su svi i priznavali sabor....ili, 2.Vaselj. na kome nije bilo papskih legata, pa je kasnije prihvacen od strane pape, sta ne bi bio legalan sabor da ga kao papa nije priznao..... ili,sta cemo sa pomesnim saborima kojih ima deset... i tako i 3.kanon izjednacava Konstantinopolj sa Rimom....po prvenstvu casti - ne vlasti, sta imali bi onda 2 vrhovne vlasti u crkvi - tesko :0201wink: .... i 28. kanon koji opet daje povlastice i privilegje Konstantinopolju ali samo u crkvenim oblastima svojih Mitropolija - Према томе, митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у наведеним областима, биће постављени од најсветијег престола најсветије константинопољске цркве.... i tako i Rim u svojim oblastima, na pocetku je cak i Milanska mitropolija bila samostalna...itd.... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује.     2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“.   Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Логос,
      Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује.     2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“.   Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, началствовао је данас светом Литургијом у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци. Беседећи након прочитане еванђелске перикопе, отац Игор је посебно истакао значај Литургије у хришћанском етосу, подсетивши да ми све почињемо и крунишемо Литургијом која је догађај целокупног хришћанског живота. Овим евхаристијским сабрањем почео је дводневни научни скуп "Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве". Звучни запис беседе доносимо са званичног сајта Инфо-службе Епархије бачке.      Повезана вест:    Бачка Паланка: Отворен научни скуп "Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве"
    • Од Логос,
      Фарисеји са Иродовцима, ова непринципијелна коалиција била је део јеврејске интелектуално духовно-политичке клике, која је по питању римског пореза – око кога су се и сами размимоилазали – искушавала Исуса, унутар Јерусалимског храма. Први, Фарисеји били су посвећени изучавању И тумачењу Мојсијевог закона и нису благонаклоно гледали на порез.
       
      Други, Иродовци, били су колаборационисти који су Јеврејиина Ирода, Галилејског клијентелистичког Римског тетрарха уважавали као локалног „Јеврејског цара“, и наравно, подржавали су плаћање пореза. Ипак и једни и други, у контрасту са револуционарним зилотима – борцима за национално ослобођење и сличним радикалним месијанским групама, били су део опортунистичке елите која је амортизовала народни отпор. Фарисеји нису ишли до краја у противљењу Риму, а Иродовци су у служби Римском окупатору нашли довољно простора за Јеврејског „цара“, и могли су се провући као она врста „патриота“ сличних колаборационистичким слугама окупатора из времена другог светског рата какве данашња антикомунистичка ревизионистичка историја сматра национално заслужнима.
      Након уводног улагивања Исусу, како им је познато да он није лицемер, лицемерно му је постављено контраверзно питање: „треба ли давати порез цезару или не“ (Мк12, 14)? Уколико би на њихово питање Исус одговрио потврдно, и сам би испао колаборациониста, изгубивши подршку доброг дела народа, а ако би његов одговор био негативан, могао би моментално бити ухапшен као бунтовни преступник Римског закона.
      На тако лукаво постављено питање осмишљено да дискредитује испитаника који би изабрао било коју од две једино понуђене алтернативе, Исус најпре тражи да му се покаже порезни новац на коме се налазио за сваког поштоваоса Мојсијевог закона безакони лик (2Мој 20,4) и бласфемични натпис: „Август Тиберије Син Божанског Агуста“ – уз додатак који превазилази сваку меру на позадини: „Првосвештеник“, дискредитујући тако своје кушаче иза којих су стајали „зли виноградари“ из Његове (код Марка И Луке) непосредно претходеће приче, тј. „првосвештеници, тумачи писма и старешине“ (Мк11,27), што уопште поседују такав недопустиви идол, у чијем су у ствари поседу.
      И потом када му је хулни новац показан Исус је дао одговор какав је тадашње слушаоце запрепастио, а њега самог водио даље, сигурним путем ка Голготи.
      Наиме, у Јеванђељу прича даље иде овако:
      „И рече им (Исус): Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Цезарев. И одговарајући Исус рече им: подајте (узвратите – αποδοτε) цезарево цезару а Божије Богу. И задивише му се“ (Мк 12, 16–17).
      За разлику од Исусових, наши савременици углавном нису тако запрепашћени ни задивљени Христовим одговором, сем, можда, као мудром досетком.
      Ушима и очима већине данашњих слушаоца-читалаца ове приче, након проласка кроз филтере капиталистичке модерене, просветитељства, деизма, пост-модерне, тј. буржујске секуларизације и неолибералног пост-секуларизма у ком као хиљаде цветова цветају new age духовности, Исусов одговор звучи сасвим природно и очекивано. Шта би друго могло рећи „Мило детенце Исус, које не уједа и ништа не кошта“ (по изразу Ернста Блоха), а још доноси и профит, него: Дајте цезару цезарево а Божије Богу, свакоме његов део, световни: држави с њеним апаратима, а духовни: религији и њеним институцијама – уколико желите да тако искористите своје људско право на слободу вероисповести.
      Али Исусови непосредни слушаоци, у „предреволуционарној“ ситуацији тадашње Јудеје која се још није била охладила ни од претходних револуционарних покушаја (Дап 5,37), балансирајући усред фракционашких борби месијанских група (сјајно карикираних У „Житију Брајановом“ Монтипајтоноваца), нису познавали нама сасвим „природну“ одвојеност политике и „духовности,“ И били су потпуно запрепаштени (εθαυμασαν) Исусовим одговором.
      „Узвратите цезарево Цезару а Божије Богу“, пригушен је, али малтене дословни, ехо револуционарног Макавејског поклича: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје и чувајте наредбе закона“ (Мак 2,68). Што је тада значило узвратите незнабошцима дару за меру и држите се Бога који ће вас подржати у борби. Маквејско: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје“ одјекује у Исусовом: „Узвратите цезарево Цезару“, А тадашње „и чувајте наредбе закона“ у садашњем„а Божије Богу.“
      Запрепашћујући енигматични одговор Исуса који је још као дечак био сведок револуционарних дешавања у Сепфорису надомак његовог Назарета и крвавог данка Риму за то у виду распећа невероватног броја Зилота, одмах је препознат, с правом или не, и као прикривени али несумњиви позив на револуцију, па је пред Римским намесником Пилатом оптужен управо да „забрањује давати цезару порез, И говори да је он Христос цар“ (Лк 23,2).
      Христос говори и поступа управо супротно од онога како се данас обично схватају његове речи. Оне никако не значе афирмацију поделе на небеско и земаљско, или на духовну и световну власт, итд., још мање представљају некакво бланко помазање касније „симфоније Цркве и државе“. Христос не пориче конкретног цара Тиберија, у име евентуалног праведног – Јеврејског Цара, па макар то био најправеднији замисливи цар – сам Исус као Месија. Одрицањем ове могућности као ђавољег искушења (Мт 4, 8 – 10; Лк 4, 5 – 6) Христос је и започео свој месијански рад (Јн 5, 17). У конкретној историјској ситуацији Цезар и његов порезни новац били су незамисливи без квази божанских атрибута, тако да, у датим околностима, негирајући њих Христос негира сам концепт цара и поданика и новца који је веза међу њима.
      Новац везује Цара и поданике и раздваја људе. На том конкретном плану манифестује се универзално отуђење. Ово добро илуструју Марксове речи: „Ако је новац веза која ме веже за људски живот, привезујући друштво уз мене, повезујући ме са природом и човеком, није ли новац веза свих веза? Зар он не може разрешити и свезати све везе? Није ли зато, такође, и универзални посредник сепарације“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844).
      Христос као да својим одговором овде поново каже: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), зато дајте мамоново мамону и пођите за мном!
      Поћи за Христом и дати Божије Богу значило би придружити се месијанској заједници која није заснована на новцу као вези субординације (тада патроната а данас капитала) „изражене у комплетној доминацији мртве материје над човеком“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844), већ на свези (политичке) љубави (ἀγάπη).
      Јубилеј
      Заједница је централна стварност хришћанства и кључни концепт хришћанског светоназора, а заједница коинōниа, нужно укључује заједничка добра коина, тако да је њихову прерасподелу у том правцу Исус најавио, речима пророка Исаије, у својој почетној програмској месијанској беседи у синагоги у Назарету:
      „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим (да објавим добру вест) сиромасима… да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати, да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк4, 18–19) – овде Исус цитира прорка Исаију (Ис 61,1–2) који упућује на Књигу Левитску (3Мој 25).
      Наравно ова „година пријатна Господу“ (Κυρίου δεκτόν) је година „јубилеја“ непријатна богаташима и тлачитељима. Наиме свака седма година је „суботна“, и тад је земљу требало остављати необрађену а природни њен род препустити на употребу сиромасима, док је седам пута умножена суботна година – Година Јубилеја, када су робови ослобађани, дугови опраштани, а земља поново редистрибуирана без обзира на то што су је неки од богаташа једноставно наследили.
      Свакако Христос не проповеда да је сад, просто, поново дошла још једна законска педесета година и да се треба придржавати закона у вези са тим, премда би и то било неприхватљиво за тадашње моћнике, већ да су се месијанска очекивања везана за наступање трајне Године Јубилеја у месијанском добу – и социо еконмских промена везаних уз њу, коначно испунила у њему као Месији (Лк 4, 21).
      Читаву Христову активност: његове беседе, чуда, сталне позиве: хајде за мном!“, његово иначе неразумљиво инсистирање на одрицању од свега што се има (Лк 27,33) као обавезујуће да би се уопште било његов ученик, па чак и ороштај дугова из оченаша, треба посматрати у светлу ове програмске беседе, а не тек у смислу индивуализованог аскетизма заснованог на спиритуализованим читањима јасних, али скандалозних Христових речи. Комунизам добара прве хришћанске заједнице најпрецизније описан у Делима Апостолским заувек остаје пардигматски пример месијанске организације: „И имаху све заједничко“ (Дап2,44), кроз егалитарну редистрибуцију унутар читаве заједнице „и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап 2,45). Последица такве прерасподеле је то да је „благодат велика била на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици“ (Дап 4, 33–34). Дакле ефективна егалитарна прерасподела је велика Божија благодат.
      Једном је, у току расправе о глади у Кини, Симон Вејл запрепастила Симон де Бовоар, узвративши на њену опаску како „човек не живи само хлебу,“ речима да је највећа благодат утолити (нечију) глад хлебом. Према томе управо је земаљско небеско – тј. благодат, али и небеско је земаљско у Христу – у коме је трансцеденција иманентна до мере да јој се може тепати са „Аба“.
      Можда би у се наше време, у коме га слуге и робови капитала протерују на небо, Христос сложио са Хегеловом духовитом инверзијом његових речи, „Тежите најпре за храном и одећом, и Царство Божије ће вам се само додати“ (Хегел; писмо Карлу Лудвиг фон Кнебелу, 1807).
      Милост мира
      У сваком случају, Христова смрт и васкрсење показују да егалитарно заједништво има космичке и есхатолшке димензије.
      Хришћанима је добро познато да за Цркву, као месијанску заједницу, узвраћање Божијег Богу, јесте евхаристијска пракса узвраћања творевине творцу као Христовог тела (принесеног на крсту) на основу његовог очовечења, смрти и васкрсења. У том светлу, сам Исус је дао цезарево цезару, поставши Он лично (генерички или саборни човек) крвави порез принесен слушкињи Сатане – свакој држави. Јер, јеванђеоски гледано, сва царства – све државе овога света су „ђавоље“, што Лукино Јеванђеље сажима у две реченице: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је“ (Лк 4, 5–6).
      Према томе, Христос је узвратио цезару цезарево: леш осуђеног, измученог, и разапетог човечанства – од сада мртвог свакој власти. и Божије Богу: Целог слободног Божијег човека – сваког човека, читаво човечанство, сва бића и космос.
      Свакако у историји овакво ослобођење је процес, месијански процес. Поставши првина овог процеса који је у Њему као Месији конститутивно довршен, Христос већ унапред представља „скок човечанства из царства нужности у царство слободе“ (Антидиринг) И почетак преокрета који се неће зауставити док све отуђене друштвене односе не револуционише у неотуђене, па ни тада, имајући у виду есхатолошки хоризонт космичке деалијенизације: „Постаде (отуђено) царство овога света (неотуђено) Царство Бога (Отк 11, 15).
      Ново вино у нове мехове
      Маркс у својим Филозофским забелешкама, ставља у уста персонификоване економије следећу команду: „све ваше морате учинити таквим да се може продати, тј., таквим да је корисно“ Дакле све – до самог људског тела и душе, треба да има сврху изван себе. Према томе, етика капитализма (заснована на разменској вредности) може се сажети у изокренути Кантов категорички императив: Поступај тако да човечанство у својој личности као и у личности сваког другог човека никада не употребљаваш у исто време као сврху него увек само као средство. Сва бића су „средства,“ тј. у последњој инстанци, новац као нумерички топос општег отуђења (а у нашем пословном језику „средства„су метонимијски израз за новац). Све је новац, баш како Павле, у крштењској фрази посланице Колошанима, каже за Христа да замењује све друштвене категорије које у њему умиру, па их у месијанској заједници више нема: „него је – уместо свега осталог – све у свему Христос“ (Кол 3,11). Чини се да је управо то тачка у којој је новац упоредив са Христом и отуђење у новцу са „отуђењем“ у Христу.
      Међутим, за разлику од новчаног облика комодификованих бића која будући роба имају своју тржишну цену, облик Христа (2 Кор 3, 18) бића чини непроцењиво „скупим“ у мери у којој је свети Дух у њима непроцењив (1Кор 6, 20)). Дакле „у Христу“ бића се не покоравају економским законима понуде и потражње (1Кор 7,23), пошто нису средства за тржишну размену, него су вредност у себи. То што бића у Христу (слично истинскима уметничким креацијама по Марксу) имају непроцењиву инхеренту вредност, тј. апсолутну вредност – вредност Апсолута, не значи да је ова вредност не-друштвена, јер и природа непроцењве „вредности“ апсолута/Бога није недруштвена, већ, по светом Васиљу Великом, природа Божија су Отац и Син и Свети Дух, дакле општење/заједница личности (природна заједница/κοινωνία φυσική), односно „друштво“. У Христу сва природа може бити такво неинструментално, безинтересно друштво које није подређено било каквој сврси изван себе, нити је отуђено у безлично средсво за нешто друго, већ је присно и лично.
      „Човек је – по Марксу – зоон политикон у најбуквалнијем смислу, не тек друштвена животиња, него животиња која може индивидуирати једино усред друштва“ (Карл Маркс, „Grundrisse“).
      Ако је тако, а хришћански концепт месијанске као онтолошке заједнице показује да јесте, онда квази-хришћанска, неолиберална флоскула: „не мењај друштво него себе!“ нема смисла, јер све што приписујемо јединки припада заједници у којој се она конституише. Тако је и сама „свест од почетка друштвени продукт и остаће тако све док постоји човек“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Зато промена свести – метаноиа, већ значи да се нешто мења на плану читаве природе. Таква промена природе набоље, замислива је уколико узмамо за истинуту шесту тезу о Фојербаху, према којој:„људска суштина није апстрактум који је својствен појединачном индивидууму, већ је у стварности она свеукупност друштвених односа“ (Карл Маркс, Тезе о Фојербаху), из чега следи да се променом друштвених односа мења и људска природа која је њихова свеукупност, и последично природа уопште.
      Свеукупност, пак, друштвених односа у капитализму се појављује у форми новца. У новцу као реалној апстракцији, отуђена је читава стварност – притом отуђење можемо мислити, али се са њим не можемо борити мимо његове истроијске форме (капитализма, феудализма, робовског рада) која је данас: неолиберални капитализам.
      За разлику од универзалног еквивалента новца, Христос није име за бићима страну апстракцију у којој би она била отуђена, већ за њих саме у месијанском процесу. А то је „онима које води Дух“ (Рим 8, 14) иманентни процес разотуђења у, такорећи, „бићу врсте“ (а „рећи да је човек биће врсте – по Марксу – исто је што и рећи како се човек уздиже изнад сопствене субјективне индивидуалности, да препознаје у себи објективну универзалност, и тако транцедира себе као коначно биће… и види се као универзално и зато слободно биће“ – Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844).
      Међутим, месијански процес није непрекинути хармонични континуум природе и историје, нити је револуција друштвена ентелехија. Револуционарни субјект и месијански каирос онемугућују конзистеност сваког система и подразумевају револуционарне прекиде на тачкама преласка из старог у ново, што је истовремено и борбена процесија ка новом „друштвеном човеку“ и победничка гозба у њему: Смрт старог и васкрсење у новом (Јн 12, 24; Рим 6, 6; 6, 8; 6, 11; 1Кор 15, 36; Кол 3, 3; Отк 21, 5 ).
      Радујте се са мном јер нађох драхму коју изгубих
      Апстраховање бића у новцу зрели научни Маркс у капиталу као и млади „хуманистички“ Маркс у Париском манускрипту, пореди са њиховом унивезализацијом у Христу, посматрајући оба процеса као отуђење у друго-бићу (Anderssein).
      Међутим, ова два процеса нису исто.
      Док капиталистичка организација света поништава сва лична својства сваког бића, сводећи све на њихов универзални еквивалент – новац који им одузима суштину тако да не постоје ни за себе ни за другог, већ једино за безлично друго капитала; универзализација у генеричком човеку, у саборној личности у Христу, афирмише универзалност у сингуларности сваког појединачног бића које постоји за себе колико постоји за друге – тако, вредност једне пронађене изгубљене драхме није мања од вредности преосталих девет, а једна изгубљена овца чак вреди више од преосталих деведесет девет. Овде сваки поједини члан скупа има „већу“ вредност од скупа, јер личности се не збрајају (Лк 15, 4–9).
      Речи младог Маркса о преображају природе у новом друштвеном човеку као да описују баш ово:
      „Људска суштина природе постоји тек за дружбеног човјека; јер тек овде она за њега постоји као веза с човеком, као његов опстанак за другога и опстанак другога за њега…Тек му је овде његов природни опстанак постао људским опстанком, и природа је за њега постала човеком… дакле, довршено суштинско јединство човјека с природом, истинско васкрсење природе, спроведени натурализам човека и спроведени хуманизам природе“ (Карл Маркс, Приватно власништво и комунизам 1844).
      Као што зрели Маркс није одбацуио своју младалачку визију, него ју је конкретизовао у историјском процесу еманципације у односу на стварне услове отуђења у капиталистичким односима производње; ни месијански универзализам не потире Марксову визију, него је, ако је веран себи, већ садржи али се њом не исцрпљује, превазилазећи је свекосмичким и есхатолошким хоризонтом своје наде.
      Ово међутим мора бити конкретизовано и у оном „овде и сада“ наше историјске егзистенције каква не сме остати индифернтна према класној борби као што то није био ни јевађеоски Христос – који није био задовољан тиме да се новац троши на милостињу сиромашнима, пре него на његово (револуционарно) месијанско дело које своју шансу/каирос има само у одређеном непоновљивом историјском часу (Мк 14,6 – 9), од чега ништа не може бити важније (Лк 10, 41- 42).
      Према Лукином јеванђељу, Месијина мајка, Богородица Марија, месијанско дело дефинише овако:
      „Збаци моћнике са престола и подиже понижене. Гладне испуни добрима а богаташе отпусти празне“ (Лк 1, 51–52).
      Маријина протесна песма која објављује наступајући месијански друштвени преокрет, кроз историју је била увек поново забрањивана: У Индији под Британском колонијалном управом, у Аргентини, у Гватемали, у Ел Салвадору, и широм света где год су је покрети за правду усвајали као своју.
      Добра вест је да је револуционисање свих димензија постојања у Христу постало могуће и да месијанска заједница може бити фронт отпора моћницима и богаташима, а слободна територија понижених и гладних који са Месијом већ једу победнички обед – док се не испуни у Царству Божијем (Лк 22, 16).
      А по речима Христа:
      „Време се испунило
      И Царство Божије се приближило“
      Зато „Промените свест/μετανοειτε
      И верујте у добру вест/πιστευετε εν τω ευαγγελιω“ (Мк 1, 15)
       
      Александар Суботић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      У јубиларној години када Српска Православна Црква прославља осам векова самосталности још један књижевни бисер придодат је том слављу: Монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима.      Наиме,  24. октобра 2019. године, у препуној сали Васко Попа у току 64. Међународног београдског сајма књига представљена је монографија Саборна црква Светог оца Николаја – Сремски Карловци коју је са благословом Епископа сремског г. Василија издао Српски Сион, Издавачка кућа Епархије сремске. Организатор сабрања је Патријаршијска библиотека, носилац активности Српске Православне Цркве на овогодишњем сајму књига.   О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић, ректор Богословије у пензији и један од рецензената протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Карловачке богословије, уредник и аутор дела текста протојереј Јован Милановић, као и г. Александар Саша Стојкечић, редактор текста, и г. Срђан Ерцеган, технички уредник.   Представљање књиге је својим појањем увеличао хор Карловачке богословије предвођен професором Јованом Стојановићем. Величанственом представљању које се наставило на штанду Српске Православне Цркве, присуствовали су старешина Саборне цркве Светог оца Николаја у Сремским Карловцима протосинђел Клеопа (Стефановић), свештенство епархија Сремске, Горњокарловачке и Црногорско приморске, ученици Карловачке богословије који су дошли у пратњи својих професора као и многобројни посетиоци Сајма књига.   Најпре се окупљенима обратио испред организатора Управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић: -Ова изузетна монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима даје историјску ретроспективу периода од турских освајања у току тешког и туробног периода за наш народ, све до уједињења са другим деловима српског етничког и културног простора. Књига даје и ретроспективу црквене организације у областима Митрополије карловачке, сада Епархије сремске. Честитам на изванредном издању које ће сасвим сигурно бити незаобилазна студија за све они који желе боље да упознају историју српског народа и Српске Цркве.   Окупљенима се обратио и аутор текста г. Саша Стојкечић: -После више од годину дана светлост дана је угледала монографија о Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Многи су подаци били позанти и много је аутора, уметника, архитеката, који су у разним приликама, али из свог угла, објављивали радове, но чини се, доста фрагментарно о катедралном храму. Није било целовитог сагледавања. Многи су се историчари бавили одређеним епохама. Била ми је жеља да се прикаже хришћански живот у Сремским Карловцима, који је уско повезан са овом црквом, па смо тако пронашли најраније податке из византијског периода изградње неколико богомоља у то време, да бисмо дошли до 15. века када је највероватније изграђена најстарија црква која је претеча данашње Саборне цркве. та црква је обележила период под турском влашћу, била је сазидана од камена што је био изузетан подвиг у то време, јер је већина црква у то време била од дрвета и сличних материјала што говори о упоришту православља у народу. У време сеобе Срба, када је народ живео у једној другој држави, време је налагало изградњу једног храма у афирмативном духу који би објединио све оно што је српска култура, традиција и духовност собом имала и представљала. Кроз историју цркве, бележимо и сва њена страдања, реконструкције, (велика реконструкција од 1907-1910), а посебно њено страдање у току Другог светског рата о чему је јако мало писано. Истакли смо то у књизи јер је то било време пљачке када је буквално сав инвентар однет из цркве и када је била запечаћена, када је био лош донос према цркви. Обнова је трајала доста успорено све док на чело Епархије сремске није дошао Преосвећени Епископ г. Василије. Дело је вредно пажње и заслужује да буде прочитано.   У име рецензената говорио је протојереј-ставрофор Душан Петровић: -Када путник намерник идући из Београда према Новом Саду сиђе са Банстола на „раван пут“, за његове очи настаје празник јер величанствени барокни торњеви карловачких цркава упозоравају да улази у Сремске Карловце - Српски Сион. Књига коју данас представљамо је резултат истрајног, озбиљног, научног рада, тима људи, који су књигу урадили на најстудиознији начин: методолошки – изванредно, писмено, технички уређено на нивоу какав и приличи овој књизи и оваквој Цркви. Све што је могло и што обично нема у другим монографијама када се пише о храмовима, овде је дато. Од историјских почетака па све до епископства владике Василија и његовог старања о Саборној цркви. Можемо стогаи рећи да Саборна црква заслужује једну овакву монографију, то је Пантеон српске духовности.   -Саборна црква место молитве и богослужења, место уздаха и суза, место где је народ доживљавао свој препород и своју духовну вертикалу остваривао, подсетио је владика Василије и захвалио свима који су помогли да књига угледа светлост дана изразивши наду да ће то монографско дело доћи до сваке библиотеке и школе у Војводини, али и свугде где православља и српства има.   Књига је технички опремљена најквалитетнијим фотографијама које за потребе израдио г. Мартин Цандир, док је комплетно техничко опремање и прелом извршио г. Бојан Мишић.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...