Jump to content
  1. Orthophill

    Orthophill

  2. Вукашин

    Вукашин

  3. Grizzly Adams

    Grizzly Adams

  4. Ronald

    Ronald

  • Сличан садржај

    • Од Аристарх,
      Ову тему сам отворио да поделимо знање на ову тему. Дали Немањићи потичу од Римског Цара лицинија или не потичу? Не наводи се да потичу од Цара Константина чију сестру је Лициније оженио и са њом имао децу. Што значи да рачунају да је Лициније предак по директној мушкој линији.
      Срби долазе у 5-6 век после Хрста на балкан по званичној историји данас. То се заснива на запису Византијског Цара који позива Србе да се доселе у данашњу Грчку Македонију да би је штитили. Не постоји пре тога запис о досељвању Срба који није грађен на том запису. Наводи се да ти Срби долазе из данашње Русије-Украине... Подједнако се наводе напади Срба на Солун.
      Суштински ако су Немањићи Срби који оснивају аутокефалну Српску Цркву, не немачку, влашку, илирску... Како онда имамо наводе да Немањићи потичу од Римског Цара који је рођен на територији данашње Србије, Цара: Флавија, Галерија, Валерија, Лицинијана, Лиција. Е сад, име Цара је Лиције, али ови који се наводе у његовом имену су преци тог Цара. Тако да Немањићи се везују преко Лиција и за Флавија.
      Лиције је рођен око 250-те године после нове ере, што је далеко пре од наведеног доласка Срба. Притом, Лиције за супругу узима сестру Светог цара Константина и не прихвата Хришћанство. Лиције се наводи као прогонитељ Хришћана, имао је кћер Ирину за коју се наводи да је стварала чуда јер је 130.000 људи од идолопоклоника направила хришћанима. Цар Константин је Лиција због мучења Хришћана, преселио у Солун где је овај и умро.
      Имам неки извор, који тумачи историјске документе на ту тему и наводи да Лициније није предак Немањића. Извор је монтенегрина, енциклопедија, онда сам читао и наводе да је Лиције Србин на википедију Српску о цару лицинију.
      мсм. да је корисан овај чланак за тему, па ћу га цитират целог. Са сајта је Требиње лајв  (извор)
      Za rimskog cara Licinija (308-324) vezana je jedna legenda koja ga na neobičan način povezuje sa srpskom istorijom. Naime, u nizu starih srpskih ljetopisa i rodoslova Licinije se pominje kao Srbin i predak vladarske loze Nemanjić.

      Zašto se smatra da je bio Srbin? Jedan od razloga leži vjerovatno u činjenici da je on poticao iz plemena Tribala. Vizantinci i Grci su Srbe nazivali Tribalima, stalno su slovo S zamjenjivali slovom T ( Srbali, Srbi). U svjetskoj istorijskoj literaturi ima mnogo nejasnoća oko njegovog porijekla. Ipak, najviše izvora kaže da je iz ovih naših prostora.
      Kao što je poznato, koliko god je puta pisana istorija srpskog naroda nikada kao mogući izvori saznanja nisu korišćeni domaći rodoslovi i ljetopisi. Takav je slučaj i sa rimskim carem Licinijem, čija se srpska narodnost pominje u mnogim domaćim izvorima, što je dosadašnja istorijska nauka odbacivala, s obzirom na to da je Licinije ubijen 324. godine, a Bečko-berlinska škola (opšteprihvaćena kod nas) tvrdi da Srba na Balkanu nije bilo prije VII vijeka.
      Međutim, čuveni srpski istoričar Relja Novaković pronalazi i argumentovano dokazuje da tvrdnje u srpskim rodoslovima o Liciniju kao Srbinu imaju i te kako osnova.
      KARLOVAČKI RODOSLOV:
      "Glagoljut istini spisatelji  jako Likiniju Srbinu biti rodom, Jelinu mudrovanijem i sva srbska idolu služaše Dagonu. Od sudu i Dagoni i Daki imenujut se Sera ze Srblje."
      VRHOBREZNIčKI RODOSLOV:
      "....Imaše (misli se na Konstantina Velikog) boljarina nekojega Srbina po imenu Likinije. I dajet jemu sestru svoju Konstanciju za ženu."
      KONSTANTINOV RODOSLOV:
      "Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodin, rodom Srbin i rodi od Konstantije sina Bela Uroša."
      PAJSIJEV RODOSLOV:
      "...Po srede će ih carstvujušću Likiniju mucitelju severnimi i zapadnimi stranami,jeze Srbin jest."
      OBŠTI LIST PATRIJARHIJE PECKE:
      "Ovaj Likinije imao je dva sina koji su sa majkom posle smrti Likinijeve (324) pobegli iz nekada slavnog grada Sirmijuma .Iz toga grada oni su preko Bosne pobegli u Zahumlje u otečestvo svoga oca Likinija... Loza koja je od njih vodila dala je prvog blagocestivog cara našeg Nemanju ,koji se u monaštvu prozvao Simeon."
      RUVARČEV LETOPIS:
      “Car Konstantin pošalje svoje vojnike koji Likiniju odsekoše glavu. Sin Likinijev Beli Uros vide veliki strah i užas i pobeže u tvrdu zapadnu stranu u Zahumsku zemlju i tamo je porastao."
      Međutim, jedan ključni argument definitivno potvrđuje srpsko porijeklo Licinija.
      Borba između Konstantina i Licinija je išla u korist ovog prvog, pa je Licinije bio prinuđen da traži pomoć od "podunavskih varvara", a i Zonara nam svjedoči da je Licinije potražio zaštitu u srpskim planinama (Montes Serrorum) koje se još nazivaju i "šume slovenskih Vana" (Venda).
      Drugi dokaz je sigurno i to što je njegova žena, poslije njegove smti pobjegla u Zahumlje i tu pronašla zaštitu i utočište među zemljacima svog muža. Njegova žena Konstanca bila je sestra Konstantinova.
      Po najnovijim istraživanjima naših istoričara, Licinije je rodom od Likina koji su porijeklom iz Popovog polja.
      A i njegovo puno ime nam to potvrđuje Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius.
      Jedan detalj iz ovog teksta je interesantan.
      Otkud Zonara pominje Montes Serrorum, u prevodu srpske planine, kada po našim “istoričarima” mi Srbi tada nismo boravili na ovim prostorima.
      Veoma važno je istaći, da autori ovog teksta, kao i prethodnih, ne pokušavaju da nametnu apsolutne istorijske istine, ali navode  detalje koje treba istražiti radi dobrobiti Trebinja, a koji do sada nisu predstavljeni u zvaničnoj istoriji. Takođe, na stručnim licima je da nastave da utvrđuju i dokazuju svoje teze.
    • Од Аристарх,

      Приредио Бошко Антић, адмирал у пензији
        Немањићи су скоро два века владали Боком и Приморјем. За то време имали су развијену трговачку и ратну морнарицу.
      Било је то време процвата поморства Боке. 
      Приморски градови имали су потпуну аутономију, па је то било време када је српска држава била на врхунцу своје моћи.
        Бодинов велики жупан Вукан и његови наследници припремили су терен Стевану Немањи да створи српску државу, која је по њему и добила епитет "немањићка". Постоји сумња да је Немањин отац Завида из рода жупана Вукана.

      Немања је ширећи стално своју државу, 1185 године припојио Зету, укључујући и Боку. У почетку владавине Немањића овим просторима Немањим брат кнез Мирослав управљао је Захумљем које је у другој половини 12 века ушло у састав српске феудалне државе. До пропасти српског царства тежиште српске трговине било је углавном усмерено преко Јадрана, што се наставило и после освајања пространих области.

      Српски жупан Немања је, држећи у својој власти читав обални појас од Макарског приморја до Љеша, покушао да освоји и Дубровник, без византијске заштите. Немања није успео да га заузме због његове топографије и фортификације, као и због Немањине слабости на мору. Његов покушај је спречила дубровачка флота од 11 бродова, која је августа 1184 године победила флоту од 13 бродова Немањиног брата Мирослава крај села Пољица, код Колочепа. То је била прва поморска битка коју је Дубровник самостално водио.

      Немањићи су владали и Скадром, а с њим и Скадарским језером. Међу насељима око Скадарског језера постојао је у то време жив саобраћај с већим или мањим лађама. Од старих времена су се пловила на Скадарском језеру делила на "лађе"(на арбанашком "лундра"), "лађице"("фркет") и "чунове"("суља"). Лађе и лађице су обично имале четири или више весала и често су употребљавале једра и кормило.   ДВА ВЕКА НЕМАЊИЋА   Читава Бока је припадала Немањићима и под њиховом влашћу остала је све до 1371 године. Котор са непосредном околином остао је у византијској власти све до краја 12 века. Врхунац своје аутономије постигао је у држави Немањића. Которска општина је у средњем веку обухватала полуострво Врмац и Доброту до Љуте, а припадали су јој још Пераст и Превлака с полуострвом Луштица. Тиват је у средњем веку био летовалиште которске властеле. Доњи Јадран и Зета су под влашћу Немањића напредовали у привредном и културном смислу. Вести из тог доба о Захумљанима и њиховом поморству несумњиво се делом односе и на Пељешчане. Немањин брат, кнез Мирослав, је владао Захумљем. Прве вести о бродарству Пељешца донео је у 12 веку арапски географ Ел Идриси, у свом путопису, који каже да су становници Стона имали бројне бродове. И у корчуланском архиву има потврда о средњовековним пељешким бродовима, који су долазили на Корчулу, понекад и због пљачке. Осим Стоњана, превозима соли из Стона бавили су се и становници свих села на северној обали полуострва, према Неретви (Малом мору).   КОТОР ГЛАВНА ЛУКА


      Котор је у то време био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је познат као "краљев двор" и тако исто и као"столни и славни" град, како га назива цар Душан. Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син Вукан. Стеван Првовенчани је посећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко - Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван Дечански поверио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине Високих Дечана. Душан је поверио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара).

      "Историјски документи, чију веродостојност потврђују Константин Јиричек, Константин Манасес и Кристијан Енгел", пише Живорад Тасић у часопису «Наутичар", говоре о благу Великог жупана - Немање, "родоначелника краљевске и царске куће на Балкану". У то време крајем 12 века када су Срби, практично, били под влашћу Византије, велики жупан Немања склопио је тајни уговор са Венецијанцима о савезништву против византијског цара Манојла Комнина у замену за декларацију о независности Србије. 

      Велики жупан Немања, по овом аутору, био је преко своје сестре (којој историја није забележила име) у родбинским везама са венецијанским дуждом Витолом Другим Микијелијем, која је била удата за дуждевог сина кнеза Леонарда Осорског.

      Чињеница да је Котор припадао римској цркви није сметала Немањићима. У оно доба то је била њихова економска и политичка рачуница, пошто им је главни циљ био да одрже Котор и Боку у својој власти без сукоба и трзавица и зато су Которанима давали повластице. Немањићи уопште нису дирали у аутономију града и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза, Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац.


       
      РАЗВИЈЕНО ПОМОРСТВО И БРОДОГРАДЊА
       
      Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове. Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу. Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско- трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.

      После смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева. Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка Првог.

      У време Немањића Превлака, мало полуострво овалног облика у источном делу Тиватског залива, имала је посебно место и значај. Са копном је била везана природним уским ниским земљоузом, који је море плавило за време плиме, па се стиче утисак да је Превлака острво и полуострво. У 13 веку на Превлаци је било седиште Зетске епископије. Не зна се тачно када је изграђена Зетска епископија, али има доста података о превлачком манастиру. Најчешће је реч о његовој метохији, а о имањима која су имала одређене обавезе према манастиру. Манастир је престао да постоји у 15 веку, када су ови крајеви пали под млетачку власт. По усменом предању манастир су разорили топови са млетачких галија зато што су попови помагали устанак у Грбљу. Манастир је обновљен, али му се више никада није могао повратити стари значај. Остаци манастира су, изгледа, највише страдали у 19 веку, када је са њега узиман материјал за градњу цркве Свете Тројице.
       
      СЕДИШТЕ МИТРОПОЛИЈЕ
       
      Да би се имала потпуна слика о изгледу Митрополији зетско-дукљанској и манастиру арханђела Михаила на Превлаци у 13 и 14 веку треба знати да је то била једна од највећих, а и најрепрезентативнијих, грађевина у Боки Которској у средњем веку. Без двоумљења у њој је била црква где је служио православни зетски епископ.

      Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана, поготово његови нови бродови купљени у Венецији 1348 и 1349 године. Ту су бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за комбиновану борбу пешадије и морнарице у нападима на Босну и њено приморје (1350). Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен део флоте цара Душана. Треба имати у виду да је некада појам "наоружавање бродова" подразумевало и снабдевање бродова посадом.

      Црква Светог Ђорђа у Ораховцу помиње се 1446 године, али се сматра да је она из периода Немањића. Интересантна је повеља цара Стефана Душана од 1351 године којом потврђује старија даровања и спомиње и ову цркву са њеним метохом. То значи да је Ораховац спадао у метох овог манастира. По једном тврђењу црква је подигнута за време Стефана Првовенчаног, који је по легенди ловио по Ораховцу и некако, да би могао осмотрити околину, попео се на стену где се данас налази црквина. Пао је са те стене, осносно није могао сићи, па му се указао коњаник на белом коњу и рекао му да пође за њим. Стефан га послуша и идући за њим  срећно се спаси. Уверен да је коњаник који га је спасио Свети Ђорђе, Стефан у спомен свом чудесном спасењу подиже на том месту цркву у част великомученика Ђорђа. Касније је нађен натпис изнад врата цркве на којима се налази име Стефана Првовенчаног.

      За ову цркву се тврди да ју је градио Симеон краљ Србије, а  тај Симеон је баш Стефан Првовенчани, који се у калуђерству прозвао Симон. Према томе, ова теорија би се слагала са тврдњом народа и легенди о настанку ове цркве.

      Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовековни дворац, чија старост није утврђена, али се предпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.

      Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог светског рата, када су га аустроугарски жанадри уклонили. Приликом посете Превлаци (вероватно 133. године) наводно је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима.




       
       
      У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом.
      Кад је цар Душан 1348. гдоине заузео Епир, држао је у својој власти (изузев Драча) читаву јадранску обалу Балкана до Дубровника. за своје планове у освајању Цариграда морао је да има јаку морнарицу и због тога је био пријатељ Венеције, током своје владавине. Везивало их је непријатељство према Угарској, али око заједничког освајања Царигарда нису могли да се договоре. Немањићка Србија се осалањала на бродове својих приморских градова, као и на помоћ Дубровника. Зато је цар Душан одлучио да организује своју флоту, али у томе није успео. У својим великим освајачким походима, којима је било обухваћено и освајање Цариграда, цар Душан је имао потребе и за јаком флотом. Он је свакако пре него што ће затражити ратне бродове од Венеције, којој је још 1346. године предлагао савез у рату против Византије, позвао Которане да опреме што је могуће већи број галија. Сигурно је било опремљено у Котору више галија у тренутку кад је млетачки Сенат 15. новембра 1348. године био донио одлуку да се цару Душану додели, поред ранијих три, и четврта галија. Пошто су Которани вероватно били ангажовани са својим галијама , српски владар је приликом поновног тражења галија од Венеције, тражио од ове да му за њих да и људство. У одговору млетачког Сената од 20. јуна 1349. године пише: "Извињавамо се што нисмо у стању удовољити вашем тражењу људи због нарочите наше потребе". Ако се и за ово време Душановог великог припремања ратне флоте не може утврдити број которских галија, може се с правом тврдити да их је тада било највише. За припремање што је могуће већег броја которских галија, сигурно је био посебно ангажован Которанин  Никола Бућа, Душанов протовестијар, који је у име српског цара, и као његов посланик у Венецији, заговарао и прибављање галија од млетачког  Сената.
      Которска галија
       
      БОКЕЉСКА "БРАТОВШТИНА ПОМОРАЦА" У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА
       
      Организована делатност бокељских помораца јавила се још почетком деветог века. Она је мењала своју структуру током векова. Прво је имала војни карактер и служила је не само за одбрану територијалних вода већ и као борбена снага у оквиру византијске флоте. Тај исти карактер задржала је и у доба српске немањићке државе.
      Уживајући атутономију најширег типа у оквиру српске намањичке државе, Котор је, развијајући  разноиврсне делатности привредног карактера, постао један од најзначајнијих градова српске средњовековне државе и њена главна поморска лука. У ово време јача и његова морнарица. Тада су у Котору, почетком 14. века, донешене и законске одредбе које су регулисале и службу на ратним галијама, за то време најјачим и најефикаснијим пловним борбеним средствима. У Душановим плановима за освајање Византије, а посебно Цариграда, биле су предвиђене и ратне галије, чији је стрешински кадар и посаду могла обезбедити једини организована которска морнарица.
      Баш у време највећег средњовековног економског и културног успона Котора и Боке, под окриљем владавине Немањића, долази до измене карактера Которске морнарице и она постаје  сталешко удружење "Братовштина помораца". Предпоставља се да је већ тада имала свој статут.

      БУДВА И ПАШТРОВИЋИ
      На подручју Јадранског мора на коме се простирала средњовековна српска држава укрштали су се њени интереси са Византијом, која је била поморска држава и за одбрану свог царства имала је јаку и велику флоту. Бокељски залив је био идеалан као природна лука где су се склањали бродови. Византијска флота имала је у њој одличну базу за операције на Јадранском и Средоземном мору. Византија је због својих интереса водила благу политику према многим поморским областима и градовима далеко од Цариграда, па је у том духу давала разне самоуправне повластице.

      Многи византијски цареви су Паштровићима давали привилегије за поморску службу коју су обављали у корист Византије. Многе луке су постајале стециште трговине. Цар Хераклије је увео прве мере одбране, а цар Никифор (802 - 811) је извршио јаку организацију тако да су градови на јадранској  обали чинили поморске базе, чији је задатак био одбрана поморских путева.
      Паштровићи и Будва су имали посебан положај у односу на Боку. Ту није било предуслова за развој поморства, јер читава обала је отворена према мору.

      Доласком Словена ови крајеви добијају словенски карактер. Током средњег века ови крајеви припадају Византији, затим зетским владарима и Немањићима. Тада Будва гради своје  зидине, да би се одбранила од пирата, док остали део Паштровића остаје отворен и незаштићен. У доба Милутина и Душана, Будва добија аутономију и ствара своје темеље поморског живота. Немањићи се и данас помињу у Паштровићима. У то доба манастири су били метох манастира Дечани, а многе паштровићке одлуке су биле засноване на Душановом законику. Користили су ћирилицу.

      После смрти цара Душана централна власт је попустила, Балшићи су завладали Зетом и држали ове крајеве у свом поседу. Ђурађ Балшић заузео је Будву 1367. године и она је у поседу Балшића остала до смрти последњег Балшића 1421. године. Будву је поседовао босански војвода Сандаљ Хранић од 1391. до 1398. године. Њом је управљала његова жена Јелена, кћерка кнеза Лазара. Будва је у то време била главна поморска лука.

      Извор: Восток.рс
    • Од Иван Недић,
      Православна Црква чешких земаља и Словачке, у претходну недељу, 9. јуна 2019. године, канонизовала је свештеномученика Станислава (Насадила), по народности Чеха, свештеника Српске православне Цркве, пароха Личке Јасенице (Горњокарловачка епархија). Овог чешко-срспког светитеља Српска Црква је канонизовала још 1961. године. У нашој Цркви свештеномученик Станислав се прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким, 4/17. јула. У наставку преносимо вест са званичног сајта Православне Цркве у Словачкој.
      У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор.
      Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну.
      На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих.
      Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“.
      Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата.
      Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао:
      „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом.
      У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу.
      После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас.
      Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно.
      Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“.
      Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије.
      Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати.
      Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!
       
      За Поуке са словачког
      Иван С. Недић, Јелена Недић
      Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест:
      https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/
       
      Видео-снимак свете литургије:
       

      View full Странице
    • Од Иван Недић,
      У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор.
      Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну.
      На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих.
      Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“.
      Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата.
      Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао:
      „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом.
      У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу.
      После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас.
      Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно.
      Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“.
      Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије.
      Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати.
      Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!
       
      За Поуке са словачког
      Иван С. Недић, Јелена Недић
      Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест:
      https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/
       
      Видео-снимак свете литургије:
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...