Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

ВРЕМЕ И ПРОСТОР

Оцени ову тему

Recommended Posts

Док је време снажно заокупљало пажњу људске мисли у новије време, простор је остао на маргинама. У стварности, међутим, оба чиниоца, и време и простор, су сједињени и нераздвојни. Време не постоји само за себе, него у простору. А и простор се не пружа сам за себе, него заједно са временом. Изгледа, међутим, да се упоредо ствара и извесна супротстављеност између времена и простора. Одрешеност од неког конкретног простора остварује се посредништвом времена. Тако је и са кретањем у простору, који је корпа за отпатке времена.

Ова феноменска супротстављеност између времена и простора, не укида њихово јединство, нити поништава њихове аналогије. Време као меритељ кретања и промена није само меритељ рашћења и живота, него и меритељ распадања и пропадања. А простор као позорница кретања и промена, није само област трулежности и смрти. Време чак, као меритељ живота, пружа човеку релативну слободу унутар простора. Када слобода завршава своје време, завршава се и сама слобода, као и њен живот унутар простора. И немогуће је да постоји било која форма слободе или наде у свету, без перспективе времена. Дефинитивно потпадање под простор јесте потпадање под владавину пропадљивости и смрти.

Посебан значај у Старом Завету има простор који је везан за неко јављање Бога. Овај простор је свештени и према њему се односи са поштовањем. Тако, простор где је Јаков у сну видео Господа и лествицу са Анђелима где силазе и узлазе на небо, карактерише се као "страшно место", као "дом Божији" и "двери небеске". Као и оно место купине неопаљиве, где се Бог открио Мојсеју и позвао га да ослободи Израиљ од Египћана, карактерише се као "земља света".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сажетак свештеног простора Израиља налази се у храму. То је par ехсеllence простор откривања и обитавања Божијег. У храму верник приступа Богу и налази своју истинску радост и срећу. Но постојање храма има смисао када народ остаје веран своме Господу. Када то није случај, Бог допушта катастрофу свог народа, да би збрисао свако обманљиво убеђење свога народа. То истиче и символички значај храма као места објављивања Бога народу Његовом. Испуњење овог символичког његовог значаја представља Христос познатим позивом Јудејима: "Разрушите храм овај, и за три дана подигнућу га".

Један други елемент који је везан са напуштањем простора, јесте дуго и напорно путовање. Пресељења Авраама, као и излазак Израиља из Египта и путовање у земљу обећану, представљају један трајни излазак из простора и одговор на позив Божији. Када се опет Изабрани народ успокоји на земљи обећаној и заборави свога Бога, наступа доба поробљавања те земље и сужањство њеног народа. Простор, особито свештени простор, не даје се ради умирења и повлачење у тишину, него ради сећања на Божија јављања и одржавања верности народа према Њему. Зато увек има символички и есхатолошки карактер.

За Цркву земља обећања јесте символ Царства Божијег или Будућег века. Другим речима, место постаје символ једног новог начина живота или једног новог доба, који надилази космичке категорије простора и времена и упућује на будући живот. Царство Божије није ниједан посебан простор, него живот вечни. А вечни живот није један бесконачни живот унутар времена, него божански живот у Христу. Христос је Земља живих и место спасаваних. Простор и време пролази "да би Бог био све у свему" (1.Кор. 15).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Карактеристично је да се ово коначно превазилажење простора, чак и свештеног простора, остварује у Цркви, где се побеђује смрт. Другим речима, превазилажење простора, који представља област владавине смрти, остварује се коначно са надилажењем саме смрти. Ово надилажење је припремано кроз целокупну историју Старога Завета, који је и педагог за Христа. Пут према добу Месије јесте један пут поступног одрешивања од простора и динамичког кретања унутар времена. То је један пут који се управља ка "времену" присуства Месије. Црква није теменос, грађевина (као џамија). То јест, није простор који се "temnetai" тј. раздваја од окружења, да би се пружио као обиталиште Божије. Црква је мост који ослобађа човека од простора и уводи га у слободу Духа Светога.

Као и време, тако и простор у Цркви задобија нови карактер. Од области владавине смрти претвара се у оквир објављивања љубави Божије и преображења човека. Уосталом, простор не ограничава оно што је бескрајно, као што ни време не умањује вечност. Бескрајно не налази се само изван или с ону страну простора, него и унутар њега. Као што и вечност не постоји само изван или с ону страну времена, него и унутар њега. Због тога и свака тачка простора, као садржај унутар бескрајног и прожетог њиме, нуди могућност укључења у бескрајно. Бескрајан је Бог. И бескрајни Бог налази се свугде унутар простора, а да не буде ограничен или спречен њиме. Јављање (кроз Оваплоћење) бескрајног Бога унутар простора као ограниченога и описивог човека сачињава основу Цркве и предуслов за обновљење света и обожење човека.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ограничење у простору, или чак и у свештеном простору, значи повратак у јудаизам. Господ је одлучно изјавио да Његов долазак значи ослобођење од сваког таквог ограничења. "Долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму... Бог је дух; и који му се клањају, у Духу и Истини треба да се клањају" (Јн 4, 21.24). Ово свакако не значи ни одбацивање педагошког значаја свештеног простора, који има своје место у Цркви, где има места и целокупни Стари Завет као сенка Тела Христовога. Ограничење, међутим, само на овај простор, који је идентичан напуштању тела и повратак његовој сенци, превиђа истину. То су учинили Јевреји, који нису поверовали у Христа. А једно такво скретање унутар Хришћанства јесте хилијазам.

Карактеристично је да се ширење Цркве у васељени повезује са уништењем Јерусалима. Простор, и то посебно свештени простор, кад се апсолутизује, може да спута дисање Духа и да потискује слободу верника. Уосталом, никад не треба да се заборави да космички/светски простор јесте област владавине смрти.

Простор раздваја људе. И појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајају их од људи других области. Тако, национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле. Тако се национализам лако подудара са идололатријом. И пошто се национализам увек ограничава на простор, он је политеистичан. Националисти не могу да имају монотеизам. Монотеизам претпоставља ослобођење од националних елемената, који се везују за конкретно место. Због тога је монотеизам примарно могућ не као статичност простора, него као динамичност времена.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Предуслови за разумевање овога феномена постоје у свакодневном животу. Људи раздвојени у простору могу да живе уједињени у времену. Већина живи истовремено у једном датом тренутку времена, али не могу да живе истовремено и у једној датој тачки простора. На тај начин, време уједињује местом раздвојене људе. Но ово његово својство ограничено је и релативно, јер их коначно разлаже и одводи у распадање. Обједињујуће својство времена може бити вредновано једино кад се споји са победом над смрћу. (А то је учинио Христос, и то чини у Цркви).

Одбацујући етницизам (уски национализам) Црква позива људе у јединство унутар времена. Сви искључиво национални елементи, тј. све оно што је везано са временом, бивају релативизовани у перспективи есхатолошког ишчекивања Царства Божијег. Али и Царство Божије прихвата многоврсност (и многонационалност) људи. Ишчекивање Царства Божијег уједињује верне у једну Цркву. А људи могу да се уједињују у једну Цркву зато што се у њој побеђује смрт и нуди се живот вечни. Тако, у Цркви верни живе у заједници са једним Тројичним Богом, као чланови Тела Христовог, благодаћу Светога Духа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака религија која не уједињује људе у перспективи динамичког прогреса времена, јесте паганска, дакле идололатријска. Потчињава се простору, који је област владавине смрти, и из тог разлога није кадра да открије истински смисао историје. Овај смисао се открива једино вером у Сведржитеља Бога. Уз Њега свака појединачна историја бива уклопљена у једну историју која је управљена ка Царству Божијем. Зато и објављивање Сведржитеља Бога сачињава претпоставку објављивања смисла историје. А објављивање смисла историје јесте, у суштини, откривање њенога краја (и доласка Царства Божијега). Уосталом, историја се може протумачити само под светлом њеног свршетка. Као што је тачно примећено, "једино крај историје може да баци стварну светлост о њеном смислу, и само на крају историје човек ће стати изнад историје. Због тога сваки тумач историје има тенденцију да замишља себе близу краја историје, без обзира у којој епохи да живи".

Могућност једног таквог погледа на историју дарује се у Христу. Христос човеку испочетка пружа оно што ће се открити на крају. Ако упоредимо пут људске историје са путем у Емаус, где се при ломљењу хлеба открио Христос који је пратио двојицу ученика у њиховом путовању, свако ломљење хлеба (тј. Света Евхаристија=Литургија), за оне који у њему учествују, јесте једно откривење смисла историје. Црква својом есхатолошком орјентацијом може да се окарактерише као заједница изласка. Свет за њу представља место привременог боравка. Излазак Израиља из Египта сачињава символ њеног изласка из света и њеног пута ка горњем Јерусалиму, ка Царству Божијем. То је истинска отаџбина хришћана, док њихова земаљска отаџбина јесте место привремене насеобине и гостопримства: "свака отаџбина је страна", каже ранохришћански апологет (и додаје: али и свака страна, тј. земља, може хришћанину бити отаџбина). Када се верни сувише примире на своме месту и заборављају Царство Божије, тада губе своју орјентацију. Истовремено, међутим, било које место, као оквир јављања љубави Божије, јесте домаће и пријатељско за њих: "свака страна отаџбина је њихова". Самоприношењем себе Христу, хришћани предузимају своје супротстављање греху и смрти унутар простора. Зато се каже да монаси "чувају место". Изабирају самоограничење у простору и тамо негују духовну слободу коју им пружа Христос. Спуштају се у област смрти, да би снажније живели ишчекивање новога живота. Зближавају се са простором, осећају га као тело своје, преображавају га у Цркву и усмеравају га ка Царству Божијем. [Зато је Христос назван, и јесте: Земља (=простор) живих, и вечни (кроз и надвременски) живот].

Георгије Манзаридис

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/vreme-i-prostor

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Вероучитељи стално раде на одређено време
      О пунолетству веронауке говори се уз помињање нових уџбеника и нерешен статус наставног особља, које обнавља уговор сваке године, иако су неки од њих разредне старешине, па и помоћници директора Аутор: Јелена Чалија, 12.11.2019. у 21:00 Ђаци ОШ „Јован Поповић” са својим вероучитељом на литургији у Саборној цркви у Крушевцу (Фото СПЦ) Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18 година од тада а подршку и противљење су заменила текућа питања: прављење наставног плана и програма, писање одговарајућих уџбеника и наставног материјала, питања о статусу вероучитеља и оно основно што би сви да знају – колико се ученика опредељује за овај изборни предмет.
      Данас у Београду, осамнаест година откако је у ОШ „Краљ Петар Први” одржан први час православног катихизиса, тај проценат износи 52 одсто. Односно, како појашњава протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, 78.000 ученика у основним и средњим школама похађа часове верске наставе. У неким епархијама, попут ваљевске, проценат ђака који се опредељују за веронауку је чак 90 одсто.
      Школске 2016/17. године донет је нови план и програм, будући да је једна од примедби вероучитеља који су учествовали у истраживању Министарства просвете пре пет година била да за поједине разреде програм није прилагођен узрасту ученика, али и да су потребни нови уџбеници, пријемчивији ђацима.
      – Нови план и програм је одобрен од свих релевантних чинилаца и почело се радити на припреми уџбеника. Овога пута су поверени вероучитељима као некоме ко је непрестано у контакту с материјом. Уџбеници су селектовани и аутори именовани, извршена је стручна дидактичка процедура и, колико ми је познато, требало би у најскорије време да се штампају за први и пети основне и први разред средње школе, а за следеће разреде већ наредне године – најављује протојереј-ставрофор Драгомир Сандо.
      Оно што се, међутим, још није променило јесте статус вероучитеља. Њих Министарству просвете предлажу верске заједнице, оне и контролишу њихов рад, плате добијају из државног буџета, а уговоре о раду обнављају сваке године. Више пута су тражили да се тај њихов „привремени” статус реши, али је то до данас остало отворено питање.
      – Обећано нам је још пре више година с највишег министарског места да ће се то питање у најскорије време решити, али се то још није догодило. Истински разлог нам није познат ако се има у виду да су вероучитељи с адекватним личним примањима и свим доприносима изједначени са својим колегама који су у редовном радном односу. Добра воља би могла да пренебрегне нове услове за радни однос где се траже завршене мастер студије јер су вероучитељи већ одавно у школском систему по ондашњим важећим условима – каже Сандо.
      Иако такав статус, према речима нашег саговорника, делимично утиче на крајње резултате у верској настави, вероучитељи су за ових 18 година постали саставни део колектива школе, негде чак и њен управљачки део.
      – Имамо већи проценат изванредних вероучитеља, оних који су по цео дан у школским просторима и зато не чуди што су неки помоћници директора, а њих тридесетак су и разредне старешине. Квалитет њиховог рада их је издигао да дају свој лични допринос и за одговорније задатке мада их по слову закона не би могли обављати. Међу вероучитељима имамо и известан број њих у академском знању, доктора и магистара из разних научних области – напомиње Сандо.
      Спајање с грађанским васпитањем
      У децембру прошле године, патријарх Иринеј је на пријему свих београдских директора школа у Патријаршији предложио да би било добро да се верска настава и грађанско васпитање обједине у један предмет, каже протојереј-ставрофор Драгомир Сандо.
      – Ако би дошло до озбиљности њиховог извођења: да се имају два часа недељно, да се оцењују, да нису као у данашњем случају шести и још чешће седми час радног дана и још неколико корекција, и да се Црква још више ангажује у њиховој реализацији, предлог би био више него примењив. Избегли бисмо осећај ривалитета, пребројавања у процентима ова два предмета, а било би простора и за религијску културу, уметност, корелативност с другим школским предметима, темељнију садржајну етичност и много тога примењивог и кориснога за ученике наших основних и средњих школа. Многи су се одушевили овим предлогом – наводи наш саговорник.
      Политика Online - Вероучитељи стално раде на одређено време
      WWW.POLITIKA.RS Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18...  
    • Од Логос,
      Доносимо видео запис предавања одржаног у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару 13. октобра 2019. године. Предавање је одржао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије (Перић). Уводно слово дао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион.      Извор: Епархија тимочка
    • Од Ромејац,
      Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину

      АМИР Јусичић (44) није успео да статус особе са инвалидитетом добије у месту становања у Федерацији, односно у Тешњу, где је био пријављен као избеглица, већ у Републици Српској и Добоју, у својем предратном месту боравка, где се вратио.
       
      Тешко је рањен непосредно пред потписивање Дејтонског мировног споразума, који је означио крај рата у БиХ.
      - Остао сам без ноге нагазивши на мину на Озрену, као припадник радног вода ВРС, а пре тога од мине је, такође за време радне обавезе, копајући ровове, смртно страдао и мој отац Хамза. Као избеглица, једно време сам живео у ФБиХ, где су одбили да ми признају статус инвалида рекавши ми: "Иди тамо код којих си био за време рата" - прича нам Амир.
      Каже да му није преостало ништа друго него да се врати у Добој, како би покушао да регистрацијом као инвалид оствари право на примања, здравствену заштиту и протетичко помагало. То му је и успело уз помоћ "Мреже преживелих од мина" 2003. године и већ сада Амир има сва права која имају и остали инвалиди у РС. Осим инвалиднине, породицу, коју је у међувремену стекао, обезбеђује израђујући у властитој малој столарској радионици предмете од дрвета.
       
      - Израђујем украсне кутије за пиће и накит, подметаче за сто, плоче за врата и друго. Од примања из буџета РС и мог столарског рада живимо супруга Амира (37), деветогодишњи син Хамза и ја - није незадовољан садашњим животом Амир.
      Све то не би успео да оствари и обезбеди, како каже, без Зорана Панића, који му је као координатор "Мреже" много помогао. Он је пронашао је потребне сведоке да докаже начин рањавања, обезбедио и све друге документе за решавање предмета.
      - Ето, помогао ми је Србин, а моји Бошњаци којима припадам су ме одбацили. Са Зораном сам развио искрено пријатељство и породица и ја му дугујемо захвалност до краја живота - каже за наш лист Амир.
      Вели да је Зоран и као регионални координатор Организације особа са инвалидитетом УДАС наставио да му помаже. Недавно му је, захваљујући апликацији коју је за њега поднео, обезбедио компјутерски контролисану ЦНЦ машину. Тиме ће значајно побољшати квалитет и проширити асортиман производа, и олакшати рад у столарској радионици.
      ПРОЈЕКАТ
      НОВУ ЦНЦ маштину Амир је добио у оквиру пројекта "Интегрисана социо-економска подршка жртвама мина у БиХ", које имплементира "Ворлд вижн" у партнерству са Организацијом ампутираца УДАС, а финансира Европска унија.
       
      "ИДИ ТАМО КОД КОЈИХ СИ БИО ЗА ВРЕМЕ РАТА": Ово је прича инвалида кога су Бошњаци одбацили, а Србин му помогао | Република Српска | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину  
    • Од Логос,
      У Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву у недељу 29. септембра служена је Света Литургија којом је началствовао гост из Лесковца, протонамесник Владан Ранђеловић, старешина Храма Свете Тројице. Отац Владан је током викенда боравио у Ваљеву са Дечјим црквеним хором „Бранко“ који је учествовао на Госпојинским сусретима.      Поменути хор је уз Мешовити и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ појао на Светој Литургији, на којој је беседио протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве. Тумачећи јеванђељску причу која говори о Христовом позиву упућеном људима да крену за њим, отац Бранко је рекао да се Свето Писмо не може тумачити тек тако и да је Црква једини носилац и исправан тумач Светог Писма. „Господ Исус Христос је претрпео највећа страдања ради нас, да би нама дао живот. Али, свако од нас има свој Крст“, рекао је отац Бранко, закључивши да не треба да кукамо како је тешко време. „Једино је ово време добро за наше спасење. Треба да будемо светлост свету, ако ми не будемо, ко ће?“     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду.   Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ     Извор: Инфо-служба Епархије бачке   ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...