Jump to content
  1. Vladan :::.

    Vladan :::.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу 22. по Педестници, 17. новембра 2019. лета Господњег Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан богослужио је у малој цркви Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство храма, уз молитвено учешће мноштва народа Божјег. Доносимо прилог ТВ Храм са овог литургијског сабрања.   
    • Од Логос,
      У данашњој емисији „Заједничарење“ гост нам је био архимандрит Стефан (Вучковић), настојатељ манастира Велика Ремета. Благодарећи радију Српски Сион доносимо видео запис емисије.   
    • Од Логос,
      Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј, молитвено је прослављен велики јубилеј Ниша и целе Православне Епархије нишке - двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу.   Звучни запис поздравног слова Епископа нишког Арсенија   Звучни запис беседе Патријарха српског Иринеја   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Повезана вест:    Вечерњом службом и свечаном академијом почело централно обележавање 200 година малог Саборног храма у Нишу   Свету архијерејску Литургију служили су и Архијереји Српске Цркве - Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије, Њихова Преосвештенства Епископи врањски Г. Г. Пахомије, милешевски Г. Г. Атанасије, рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Г. Теодосије, крушевачки Г.Г. Давид, бихаћко-петровачки Г. Г. Сергије, далматински Г.Г. Никодим и домаћин Преосвећени Владика нишки Г. Г. Арсеније.   Сватјејшем Патријарху, Високопреосвећеном Митрополиту и Преосвећеним Владикама саслуживали су Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, Високопреподобни архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије и Севастијан (Гордон), игуман Манастира Крка из Епархије далматинске, Високопреподобни архимандрит Дионисије (Пантелић), протојереј – ставрофор Рашко Радовић, архијерејски намесник за Италију и протојереј-ставрофор Ермолај Масарас из грчког града Патра и бројно монаштво и свештенство.   Као и на свакој Светој Литургији у Саборном храму и ову Свету Евхаристију красило је појање хора нишког катедралног храма Нишка црквена певачка дружина "Бранко" предвођена диригентом г-ђом Саром Цинцаревић.   Саборни храм у Нишу испунио је верни народ, где је најпре са радошћу и љубављу дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја, да би затим узео молитвено учешће у Светој Евхаристији.   Велики број верника приступио је Светој тајни причешћа, а након отпуста верника којим је завршена Света архијерејска Литургија, поздравно слово Његовој Светости одржао је Преосвећени Владика нишки Арсеније, у коме је најпре пожелео срдачну добродошлицу Сватјејшем Патријарху, а затим дивним речима верни народ подсетио на славну историју малог Саборног храма.   "По Божјем промислу наша генерација је имала прилику да учествује у његовој обнови, да прослави овај велики јубилеј и упише се на странице летописа нишке Саборне цркве Сабора Светих Архангела заједно са нашим Светим и хвале достојним прецима" рекао је Владика у својој беседи и истакао " Прослављајући овај велики јубилеј одајемо нашу благодарност Богу на тако великом дару. Узносимо молитве и похвале нашим Светим прецима који су живели и радили, подвизавали се и страдали за своју веру, своју Цркву и свој народ. Благодаримо нашој Светој Православној Цркви што нас је отхранила и очувала, за све што нам је дала и што је чинила за нас у протеклих осам векова. Ваша Светости, Господо Архијереји благодаримо вам на братској љубави коју сте нам указали и издвојили ваше драгоцено време да са нама данас прославите овај велики јубилеј за град Ниш и нишку Епархију."   Преосвећени Владика нишки захвалио се свима који су допринели, "макар и најмањом лептом", да мали Саборни храм заблиста оним сјајем којим сија данас на понос свих нас.   Надахнуту беседу је затим одржао Патријарх српски Иринеј говорећи о важности Српске Цркве за државу и о тешким временима којих Епархија нишка није била поштеђена ни у новијој историји. Патријарх се присетио пожара у коме је страдао велики Саборни храм, али и радости када је упркос тешкоћама он обновљен - још лепши него што је био, док се паралелно са њим градио и Светосавски дом.     Патријарх се у својој беседи захвалио свима који су помогли у обнови и подизању малог, али и великог Саборног храма и свих храмова у Епархији нишкој, истакавши да на "овај начин доказујемо да се враћамо својим духовним темељима и изворима. "   Орденом Светог Краља Милутина, великог српског ктитора и добротвора, Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао је, на предлог Преосвећеног Владике нишког Арсенија, све грађане Ниша и заслужне појединце који су помогли обнову малог Саборног храма.   У име Управе Града Ниша и свих грађана Ниша орден је примио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић.   У име Синода, Орден Светог Краља Милутина Патријарх српски Иринеј уручио је г. Бранку Бранковићу, власнику фирме "Пекара Бранковић" из Ниша и г. Саши Крстићу, приватном предузетнику из Ниша.   Потом је Владика нишки Арсеније орден Светог Краља Милутина уручио члану Црквене општине г. Зорану Раичићу, г. Дарку Булатовићу, градоначелнику Ниша, г. Милошу Милошевићу, помоћнику градоначелника Ниша, г-ђи Мирјани Андрић, директорки Републичког Завода за заштиту споменика културе из Београда, г. Јовици Стојановићу, власнику компаније "Тами трејд" из Ниша, г. Ивану и г-ђи Наташи Радовић, власницима фирме "Флу електра" из Ниша, Компанији "Телеком Србије", г. Славиши Ђорђевићу, власнику фирме "Смај продукт" из Ниша, г. Николи Гајићу, власнику фирме "Метало прерада" из Ниша, г. Момчилу Ковачевићу, адвокату из Ниша, г. Небојши Станковићу, адвокату из Ниша, г. Зорану Крстићу, г. Владимиру Јоцићу, власнику фирме "Махерца" из Ниша, г. Драгану Алексићу, власнику фирме "Форта трговина" из Ниша, г. Милану Николићу, власнику фирме "Водомаркет" из Ниша, г. Дејану Димитријевићу, директору "Паркинг сервиса" у Нишу и г-ђи Соњи Шуковић, директорки Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу.     Храм светих Архангела у Нишу, или Мала Саборна Црква, подигнута је трудом и залагањем двојице нишких митрополита фанариота- Макарија III и Мелетија Мученика. Изградња храма започета је, по свему судећи, пре 1815. године. У прилог овоме сведочи и запис на икони Сабора светих Архангела, која се данас налази на иконостасу у храму.   Ова вољена нишка Светиња била је молитвено уточиште и место Евхаристијског сабирања верног народа и у најтежим временима ропства, ратова и других недаћа, као и у данима мира и благостања.   Доласком Преосвећеног Владике нишког Арсенија на чело Православне Епархије нишке у августу 2017. године са његовим благословом отпочела је комплетна рестаурација ове велике нишке Светиње у организацији управе нишког Саборног храма, на челу са протојерејем-ставрофором Браниславом Цинцаревићем, старешином храма.     Рестауриран је комплетан иконостас као и иконе на њему, које су пар година старије од храма, постављена је нова Часна Трпеза, урађена је столарија, стари под замењен је мермерним и уведено је подно грејање, па ће се убудуће у овој нишкој Светињи богослужити и током зиме. Неугледне просторије око западног улаза су склоњене и да би биле осликане ослобођене зидне површине, а постављен је и нови полијелеј и расвета, док су оргинална дрвена врата конзерваторски третирана. На овај начи храму је враћен првобитни сјај, а његова унутрашњост је прилагођена савременом добу.     Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли.
       
      У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. 
      Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. 
      Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? 
      Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. 
      Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом).
      На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. 
      Јесте и биће Христос међу нама!
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Богомислић,
      Могло би се тврдити да сви секташи јесу наркомани и обратно. Наркомани траже сурогат духовности у супстанци, а секташи се својеврсно дрогирају религиским доживљајима који потичу из лажне вере.
      Недавно чух једну песму од Сељачке буне и наведе ме на размишљање. Ако изузмемо сатанисте који често јесу оба, у буквалном значењу, запитао сам се која је од ове две погибељи гора и тежа за извлачење.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...