Jump to content

Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?


Препоручена порука

Помаже Бог!

Активније се укључујем у црквени живот, а иначе сам целог живота верник, али нажалост нисам најбоље упознат са неким ритуалним и/или обичајним деловима црквеног обреда. Одлично је што постоји овакав форум и извињавам се унапред ако је ово питање било раније постављано. Вероватно ћу отворити још пар сличних тема.

Нафора би требало да је освећен хлеб који представља тело Христово и даје се заједно са вином при узимању причешћа и ту ми је све јасно. Али која је тачно функција њеног дељења свима након литургије и шта тада представља? Да ли ју је обавезно узети? Да ли и за њу важи правило да не треба јести пре ње, то јест да је треба узети на празан стомак?

Како се правилно узима нафора? У мојој цркви се испружи рука и сагне се глава и целива свештеникова рука док је даје, што свему даје свечани чин. Да ли неко може да баци мало више светла на овај део литургије?

Унапред хвала!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

а) Проскомидија

Овај, први део Литургије обавља свештеник у олтару тихо док друга два говори гласно.

Проскомидија – грчки значи приношење. Тако се зове богослужбено припремање хлеба и вина за Литургију по нарочитом обреду, у посебном делу олтара. И само место у олтару где се тај обред врши зове се проскомидија или жртвеник. Црквенословенски проскомидија се зове – предложење.

Свештеник, потпуно обучен у литургијску одећу, пере руке говорећи стихове Псалма 26:6-12. Овим показује да у храм треба да долази телесно чист, али такође показује и то да са духовном чистотом треба приступати обављању светих радњи. Затим приступа жртвенику, да ту припреми Часне дарове.

Часни дарови, зову се хлеб и вино спремљени за свето причешће. Пре освећења се зову предложени (тј. постављени), а после: предложени и освећени. Хлеб и вино су хришћани доносили на дар за службу.

За Литургију је потребно пет хлепчића – просфора (просфора значи принос) умешених од чистог пшеничног брашна, са квасцем и сољу. Свака просфора има на горњој страни печат, који представља квадрат са крстом у средини.

Међу крацима крста је натпис: IИС–ХС–NI–КА, што грчки значи: Исус Христос побеђује. Још је потребно чисто природно црвено вино.

Из прве просфоре вади свештеник цео печат. Тај део просфоре зове се Агнец (јагње) и представља самог Господа Исуса Христа. (Христос се назива „Јагње Божије“ (Јован 1:29-36) и одведен је на распеће „као јагње на заклање“ (Исаија 53:3).) У спомен Христова страдања на крсту, када римски војник прободе ребра Његова (Јован 19:34-35), свештеник копљем (нарочити ножић у облику копља) пробада Агнец и улива у св. путир вино и мало воде. Св. агнец и вино разблажено водом, освећују се на Литургији верних и њима се причешћују свештеници и верници.

Из друге просфоре вади свештеник честицу у част и славу Пресвете Богородице;

из треће – вади девет честица у спомен пророка и претече Јована, осталих пророка, апостола, великих учитеља и јерараха, мученика и мученица, преподобних отаца и матера, бесребреника, св. богородитеља Јоакима и Ане и свију светих и светитеља чија се литургија врши.

из четврте – за здравље и спасење живих, а из пете – за спомен умрлих хришћана, за опроштење грехова и блажени живот свију који су умрли у нади на васкрсење и вечни живот.

Све ове честице стоје на златном или сребрном дискосу. Над њих се стави звезда која нас подсећа на витлејемску звезду више места где се родио Господ Исус Христос.

И дискос и путир покрива свештеник са по једним покривачем – дарком, па обоје прекрије воздухом.

Остатак од просфоре исече се на мање делиће, који се по завршеној Литургији деле вернима. То је анафора (нафора) која нас подсећа на некадашње заједничке трпезе хришћанске заједнице – агапе (в. Дап. 16:34).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Завршавајући Литургију, свештеник произноси отпуст, призивајући свете Божје угоднике, да посредују за људе. Верници прилазе свештенику да целивају часни крст, а он им раздаје антидор, нафору, то јест остатке просфора из којих је извађен Агнец и остале честице. Нафора се даје онима који се нису причестили на Литургији (јер сви верници нису увек спремни и достојни да приме Свето причешће). Отуда се нафора и назива антидор – што значи: уместо дара Свете евхаристије. На тај се начин постиже јединство оних који су се причестили са онима који се нису причестили. Овим се унеколико испуњавају речи Светог апостола Павла: Јер је један хлеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо (1.Кор.10.17).
Давање нафоре чини се спомен на агапе (вечери љубави), заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена Цркве. Од остатка принесених дарова, а у сврху помагања сиромашних, одржавале су се агапе – заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и хришћанског јединства.
На место ових агапа црква је уобичајила да, после Литургије, подели вернима остатке благословеног хлеба, у знак њихове заједнице са Црквом. У знак те заједнице нафора се шаље кући онима, који због болести или каквог другог оправданог разлога, нису могли да дођу у цркву на Службу Божју.
Нафора се обично једе пре сваког другог јела тога дана.
 

https://svetosavlje.org/objasnjenje-svete-bozanske-liturgije/

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нафора или антидор представља хлеб (Просфору) из којег је извађен Агнец (оно што се приноси на Литургији, постаје Тело Христово и њиме се причешћујемо). Оно око Агнеца, што остане након вађења, сече се на комадиће и дели се након Свете Литургије. Антидор значи (грчки άντίδωρον ) уместо дара. То јест, нафора је освећени хлеб који је првенствено намењен онима који се из неког разлога нису причестили.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Тражитељ рече

Помаже Бог!

Активније се укључујем у црквени живот, а иначе сам целог живота верник, али нажалост нисам најбоље упознат са неким ритуалним и/или обичајним деловима црквеног обреда. Одлично је што постоји овакав форум и извињавам се унапред ако је ово питање било раније постављано. Вероватно ћу отворити још пар сличних тема.

Нафора би требало да је освећен хлеб који представља тело Христово и даје се заједно са вином при узимању причешћа и ту ми је све јасно. Али која је тачно функција њеног дељења свима након литургије и шта тада представља? Да ли ју је обавезно узети? Да ли и за њу важи правило да не треба јести пре ње, то јест да је треба узети на празан стомак?

Како се правилно узима нафора? У мојој цркви се испружи рука и сагне се глава и целива свештеникова рука док је даје, што свему даје свечани чин. Да ли неко може да баци мало више светла на овај део литургије?

Унапред хвала!

Бог ти помогао

брате или сестро.

Добродошао(ла) на Поуке.Ево да скратимо муке  на 

  имаш објашњење Литургије а иначе на исом сајту  ћеш наћи мноштво других књига  како богослужбених тако и светоотачких

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Bokisha рече

Бог ти помогао

брате или сестро.

Добродошао(ла) на Поуке.Ево да скратимо муке  на 

  имаш објашњење Литургије а иначе на исом сајту  ћеш наћи мноштво других књига  како богослужбених тако и светоотачких

Брат. :)

Хвала на добродошлици. Ово су, верујем, банална питања које би пре поставило дете. Увек рачунам да има људи који воле да другима објашњавају ствари које познају ако их неко пита јер сам и сам такав, тако да пуно хвала за претходна два одговора. Веруј да доста људи који редовно долазе на литургију то не зна (кажем, ни ја се раније никад нисам запитао око тога), а искрено нисам хтео да пароха одвајам са стране само због тога, то ми је попут питања професора математичке анализе за правила о минусу испред заграде. :) Хвала још једном!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

пре 1 минут, Тражитељ рече

Ово су, верујем, банална питања

Без бриге брате,питања никад нису банална, увек су то она чији су нам одговори потребни .Има доста литературе па искористи линкове ,а  и одговоре ћеш добити и од друштва са Поука,....па и од теолога као што је Александар Милојков:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 33 минута, Bokisha рече

Нафора се обично једе пре сваког другог јела тога дана.

У ствари то се односи на причешће али будући да се мало људи редовно причешћује то правило (тј. евхаристијски пост) се пренело на нафору.

А ако се нафора носи кући болеснима и немоћнима и било како спреченима (мада би у ствари причешће требало да им се носи) онда није реално очекивати од њих да ништа не једу док неко не стигне са литургије и донесе им нафору.

Још један пример. Рецимо да је неко из неког (оправданог) разлога јео пре литургије али је ипак дошао на службу. И неће да се причести јер је јео. Треба ли да узме нафору? Ако је нафора намењена онима који се из било ког разлога нису причестили (дакле укључујући и претходно јело) онда мислим да треба да узме нафору, иако је већ јео. Зашто? Зато што би у супротном такав био лишен и причешћа и нафоре тј. било каквог заједничког обеда са осталима. А заједнички обед је суштина литургије. А он је на литургији био.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Агнец извађен из просфоре. Од овог што остаје сече са антидор или нафора.

 

Vinytij-Agnec-2.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Тражитељ рече

Узгред, "агнец" као црслв. за јагње (то јест, Христа) или има друго значење?

Јагње. Представља Христа, Јагње Божје које се даје за живот света, како рече Јован Крститељ када је први пут на реци Јордану угледао Христа. Јагње као жртва.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од haveaniceday,
      Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар“, а други „лош“ момак... Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи“ имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи“?
      Бранко Милутиновић и Мирослав Мишковић Унајмању руку је трагикомично што се данас у појединим српским медијима води кампања да се у исти кош трпају Бранко Милутиновић, власник чувеног „Нордеуса" , и Мирослав Мишковић, власник свега и свачега под именом „Делта". Реч је, заправо о покушају да се, колоквијално речено, „опере" биографија преко медија који се сматрају „угледним". Мирослава Мишковића, наравно. Не Бранка Милутиновића. 
      Први милион
      Да би се то постигло мора се замаглити суштина. А суштина је у такозваном „првом милиону".
      Почетна огромна и битна разлика је што је Бранко Милутиновић свој „први милион" зарадио измисливши и направивши нешто ново. Освојио је свет фудбалском игрицом „Топ илевен", која би могла да се преведе и као „једанаест величанствених".
      Екипа Нордеуса 2010. Мирослав Мишковић је свој „први милион" зарадио муљајући нешто старо и добро познато у доба хиперинфлације и санкција. Имао је тада не само приступ девизним резервама (на „штицовању" девиза се преко ноћи богатило) већ и монополима разних врста на затвореном тржишту. У Лондону га је деведесетих фасцинирао ланац кафића „Коста кафе", па нам је то донео у Београд. Ни оригинални ланац кафића није могао да смисли, али је успут уништио „Гринет". Што би се рекло, остало је историја. (Лично, стварно, не могу да разумем колеге новинаре - иначе веома критичне на разне економске теме - који без речи дозвољавају да им Мишковић сервира причу како се није обогатио у пословима са државом.)  
      Укратко, Бранко Милутиновић се обогатио знањем, а Мирослав Мишковић муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар, а други „лош" момак.
      Мирослав Мишковић Ви сад можете да кажете: „Ма и један и други су тајкуни који запошљавају људе и шта мене брига за њихово богатство". То је само донекле тачно. Тајкуни су - по дефиницији - изузетно богати пословни људи, који имају моћ и утицај. У моћи и утицају лежи зец.
      Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи" имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи"?
      Бранко Милутиновић „Милутиновићи", по правилу, ништа не траже од државе сем добро уређеног привредног амбијента, док  „Мишковићима" увек нешто од ње треба и то, по правилу, на штету друштва а у њихову корист. Даћу вам неколико примера.
      Курс
      Народна банка Србије (НБС) је при крају прве деценије овога века увела политику „клизајућег" девизног курса. То значи да курс динара дневно иде горе-доле у оквиру неког задатог распона вредности (рецимо, између 3-4 посто). У то време је у Србији инфлација била релативно висока (између 7 и 12 посто). То је, у таквој ситуацији, била најбоља могућа политика за државу Србију: подстицала је извоз, а дестимулисала увоз. И чувала девизне резерве од разних мешетара.
      „Милутиновићи" се тим поводом нису оглашавали. Али су зато „Мишковићи" кренули у офанзиву дискредитације руководства НБС по медијима, с обзиром да се њихов пословни успех заснивао на ономе што је тадашњи гувернер Дејан Шошкић, с правом, назвао транге-франге економијом. У суштини су свој профит правили на увозу робе широке потрошње и пласирали је на, релативно, затвореном тржишту. Често су били „ексклузивни" увозници овога и онога или заступници познатих страних фирми, што значи да су имали монопол продаје неке робе у Србији и убирали су монополску ренту. За то им је било јако важно да курс динара стоји у месту. Дакле, иако је за Србију „клизајући" курс био добар, за њих лично је био неповољан. На срећу нису извојевали победу све до промене власти на челу НБС (а када се инфлација смирила, политика „клизајућег" курса је донекле изгубила на значају). 
      Субвенције
      Други пример су субвенције државе. „Милутиновиће" никад нисам чула да траже субвенције. Чула сам их, на економским саветовањима, како кажу да им треба боље образовање младих у Србији. „Мишковићи", са своје стране, нису пропустили ни једну прилику да укажу како држава треба да им помаже да развијају своје приватне послове. Ево сад скоро, критиковали су политику субвенционисања страних инвеститора, називајући их „трећеразредним компанијама". Мисле да је боље подржати њих, мада они нису ни међу „десеторазредним компанијама". Што није најважније. Подстицању страних инвеститора се има шта замерити, али они ипак Србију стављају на мапу ланца снабдевања (supply chain) релативно познатих светских фирми. „Мишковићи" не нуде такве програме.
      За „Милутиновиће" се отимају страни инвеститори, без помоћи државе. После низа одбијених понуда да прими стотине милиона долара из иностранства да би развијао своју компанију (о чему је „Блумберг" писао), Бранко Милутиновић је ових дана, ипак поклекао и решио да прода „Нордеус", али његов тим наставља да управља компанијом. Из Србије.
      Ето, сад ви бирајте своје „добре" и „лоше" момке.
       
      http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/06/03/7290771_va9348.jpg Зашто је Бранко Милутиновић „добар“, а Мирослав Мишковић „лош“ момак?
      WWW.RTS.RS Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав...  
×
×
  • Креирај ново...