Jump to content

VOJISLAV DURMANOVIĆ: A da ja vas nešto pitam!

Оцени ову тему


Препоручена порука

"Ne zanima me politika" - rečenica je koju čujem barem pet puta dnevno, od raznih bitnih i nebitnih persona, često u doba izbora ili običnih dnevnopolitičkih komešanja. Ojačana dodatnim "Svi su oni isti" ili još radikalnijim bojnim pokličem "Mrzim sva ta ..." ova krilatica više liči na otrcanu frazu za skrivanje odgovornosti, nego na odraz nekog buntovnog, anarho-lifestyla. Davno je Aristotel opisao čoveka kao zoon-politikona, politično i državotvorno biće; tu ljudsku komponentu i njen potencijal još je smešnije negirati danas, u našim okolnostima, kada živimo u društvu gde je sve ne samo politično već i žestoko politizovano. Da, to su dva vrlo različita pojma. Počnimo od zdravstva, prosvete, javnih i privatnih preduzeća, pravosudnog sistema, verskih zajednica, ministarstava ... svuda nalazimo primere (van)stranačkih, porodičnih, etnoreligijskih, tajkunskih i raznih drugih parazitskih struktura i lobija, od kojih svaki gleda da "progura" svoj interes i cilj, često na štetu institucije u kojoj deluje i njenih korisnika.

slider_Politics.jpg

Svi se za nešto pitaju, osim uposlenika i konzumenata, koji su prvi pozvani na to. Radnici, poljoprivrednici, deca, trudnice, socijalno ugrožena lica, pripadnici manjinskih zajednica, oni su bez zaštite i prava glasa, prinuđeni da trpe razne manipulacije i zloupotrebe položaja od strane onih "odozgo". Paradoks je da upravo u tim slojevima društva, i to mahom među mladima, raste taj "ko ga j..." diskurs, kao neka vrsta mirenja sa sudbinom. Razume se, lako je izraziti želju da se stanje promeni na bolje. Želja i volja su dve različite stvari: od želje nam krene voda niz nepce pri pomisli na sladoled u kornetu: ali, napolju je vrućina, treba se otrgnuti od ventilatora i prepešačiti do poslastičarnice. Banalno, ali tačno. Želja nije ono što čini poteze i donosi odluke - to je volja. Stav, konstanta, crvena linija preko koje se ne ide. Da, ako želim sladoled, kupiću ga od svog džeparca. To podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Jer, džeparac je valjalo i zaraditi ...

POLITIKA.jpg

(ILUSTRACIJA: Flickr)

A svest? Svest, to je budnost i spremnost - senziblitet. To bi onda bilo - ustaćeš da kupiš sladoled, ali onaj voćni. Logično, jer si alergičan na laktozu. Dakle, ti znaš šta želiš; ukoliko i voliš voće, onda ta spoznaja nije samo na racionalnom planu, ona je deo tvog podsvesnog osećanja. I da ne bi radi toga posegnuo/la za krađom bratovog džeparca, ili sladoleda iz poslastičarnice, u tvom umu postoji ladica sa savešću. Savesna osoba je osoba koja preispituje svoje postupke, osoba sa kodeksom. Onda se opet vraćamo na odgovornost ... zašto sve ovo govorim? Pa, čovek koji želi da bude deo civilizovane zajednice (a svaki je rođen takav) mora da se vodi ovim načelima. Naravno da biti odgovoran građanin ne znači biti fanatik koji se golih prsa baca u požar, žrtvujući sve što ima (svoju individualnost) verujući da će njegovoj državi, narodu, naciji i čemu god sutra možda biti bolje; a još manje biti slepi proždrljivac koji uništava sve što mu padne šaka zarad ličnih apetita i interesa. To su dve otrovne krajnosti, a istina je na sredini (i lepa je): odgovoran građanin jeste ličnost, individua, slobodan čovek svojih briga, strepnji i želja. Ali, odgovoran građanin svestan je da svoje ciljeve ne može ostvariti sam i izolovan već kao deo zajednice ravnopravnih pojedinaca, ne ugrožavajući pritom prava i posebnost drugih i drugačijih.

Tim pre što pomenuta "herojska žrtva" često nije ništa drugo nego laž i obmana vladajućih, upakovana u neki zapaljivi, kvazimoralistički mit čija su cena održanja - ljudski životi. Dulce et decorum est pro patria mori - kazuje stara latinska sentenca, toliko dugo vremena neupitna - sve do užasa Prvog svetskog rata. Na osnovu tog iskustva, engleski pesnik Vilfred Oven 1920. godine opisao ju je kao "the old lie", staru laž. Time se završila upotreba ove poslovice u svom suštom značenju, na spomenicima i slavolucima: postala je predmet ismevanja i alat antiratne kritike. Kao što bi to, uostalom, uradio svaki savestan i odgovoran građanin, posle svedočenja onome što se u ime i sa njegovom patriom dogodilo. Nije Oven bio dezerter koga je briga bilo za domovinu; razočarani vojnik napisao je ove reč iz lične odgovornosti i humaniteta. Pravi patriota uvek je kritički nastrojen, uvek proverava i jasno rasuđuje lica i događaje. Oni ga se tiču, što zbog odgovornosti prema državi i kolektivitetu, što zbog svesti o vlastitoj sudbini. U tome je svrha građanskih prava: prava nisu samo privilegije poklonjene za uživanje, prava više nego išta obavezuju. Mislim da bilo daleko korektnije pravo glasa nazvati obavezom glasa. Štaviše, mislim da je to, sada i ovde, nužno.

August.jpg

(FOTO: Wikipedia / Autor nepoznat)

A da ja vas nešto pitam? - da, to je ona magična replika, kec iz rukava koji zna da preokrene tok rasprave. Original potiče iz filma "Kad porastem biću kengur", a u skorije vreme (re)aktuelizovao ju je Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, u pokušaju da se "odbrani" od nezgodnih novinarskih pitanja. Vučić i njegova vlast inače su skloni manipulacijama i demagogiji u sličnom maniru: jedan od tvrđih režima na zapadnom Balkanu, o čijoj su medijskoj cenzuri pisali i značajni zapadnoevropski listovi, ponaša se kao da je on taj koji je pod tiranijom opozicije i slobodnih medija. Međutim, kada se preusmeri, sam koncept pitanja uopšte nije loš. Budimo iskreni: vladajući slojevi svih postjugoslovenskih zemalja održavaju se na vlasti raznim oblicima isključivog populizma i polarizacije među građanima, plašeći javnost spinovima i postavljajući pred nju lažne dileme: izdajnici ili patriote, Kosovo ili EU, referendum ili propast RS-a, treći entitet ili Komšić itd. Na taj način, političari peru svoju odgovornost za lične postupke"Glasali ste za mene da vas čuvam i branim od onih drugih, sada me trpite, mene i režim mojih poslušnika." A da mi vas nešto pitamo?

Odgovorni, svesni, savesni i voljni građani i građanke Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Kosova ... narode Balkana:

- da li želiš da budeš pijun i ovca medijske mašinerija kiča i propagande, da budeš obmanut, vezanih ruku i izopšten iz svetskih tokova u močvari žute štampe i cenzure javnog servisa?

- da li želiš da, gde god da odeš, budeš kriv i odgovoran za ubistva, silovanja, etnička čišćenja, ratne zločine, zverstva ili genocid koji su počinili neki ljudi ili institucije tvoje države ili naroda?

- da li želiš da tvoja deca, dečaci i devojčice mrze i budu predmet mržnje samo zbog imena sa kojim su rođeni i koga nisu mogli birati, da ne vide ni "tuđa" mora ni "tuđe" gradove, ne upoznaju svoje vršnjake?

- da li želiš da ista ta divna i talentovana djeca, budući lekari, učitelji, profesori, inženjeri, umetnici, piloti i sportisti plodove svoje mladosti potroše hiljadama kilometara daleko, kao radna snaga u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj?

- da li si spreman da sve što si generacijama gradio: toplotu, obrok i krov nad glavom predaš u ruke dokazanim kriminalcima, prevarantima i ratnim profiterima?

- da li si spreman da, zarad lažnih etnonacionalnih, šovinističkih i plemenskih narativa žrtvuješ i sebe kao pojedinca, i svoje najmilije, i društvo, i državu, svaku tvoju sigurnost i svoje mesto pod suncem?

- da li si sposoban da opstaneš u sistemu partokratije po principu "ili se pokloni ili se ukloni"?

- da li želiš da ostaneš usamljen na večnoj periferiji Evrope kao otpadak neuspele i nedovršene tranzicije, iščekujući poziv iz ambasade ili poziv za regrutaciju?

11.jpg

(ILUSTRACIJA: Pixabay)

Naravno, niko od vodećih regionalnih političara vas/nas neće ovo pitati. Zašto da voljno slome poluge svoje moći? Svetini je najlakše živeti u strahu od zavere ovih ili onih, bilo da je reč o Turcima, komunistima, Šiptarima ili NATO-u, grmeti protiv MMF-a i Novog svetskog poretka iz raznih pripizdina i vrleti istovremeno ćuteći o korupciji i nepotizmu u lokalnoj samoupravi. Hleba i igara nikad dosta ... tako se vlada plebsom. Još je lakše odmah po rođenju, po mogućnosti u kasnom pubertetu, na prvi pogled tragikomične političke scene odmah reći: "Šta me briga, ko ih šiša, mene to ne zanima. Mene politika ne zanima. Prezirem je, jasno?"

Građani i građanke, pogotovo vi koji se hvalite da prezirete politiku: lako jeste, odgovorno nije. A buntovno - još manje. Vi ste ti koji ste oslonac loših, korumpiranih i banditskih vlasti. To što zovete politikom je vaša odgovornost. Ne samo prema vama samima, već prema društvu, porodici, prijateljima, deci. Vi ste ti koji u svakoj krizi režima svojom arogantnom pasivnošću date mu vreme za predah i oporavak. A da ja vas nešto pitam? Postavite sebi onih osam pitanja i razmislite: ukoliko su vaši odgovori potvrdni, slobodno se prepustite stanju u kome se nalazite. Ukoliko, pak, nisu - moraćemo zajedno na njih odgovoriti. U tome je problem svake revolucije: čim tiranija padne, revolucionari se pokoškaju između sebe, bilo zbog interesa ili ideoloških razlika. Zato je, pored pasivnosti, jednako neodgovorno - biti protiv bez svesti i vizije kakav je novi sistem koga želiš i svet kakvom težiš. Zato nam valja početi od one Hegelove: "Kada izvršimo revoluciju u carstvu naših predstava, onda ni stvarnost neće odoleti". To znači: propituj, pitaj - to ti je pravo i obaveza - ali pre toga, budi uveren da znaš tačne odgovore. Budi odgovoran, prema sebi i drugima. To nije populizam ... to je krik savesti.

lp_logo-cba1abe7ba582e321cc5b4315a0be1db

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      Piše,
      Momčilo Ćupić
      Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim. Cio radni vijek sam odradio u MUP RCG, a penzionisan sam kao inspektor ANB u Podgorici. Za sebe mislim da sam uzoran građanin, roditelj, suprug, đed. No, budućnost mojega potomstva i njihovu bezbjednost onespokojavate upravo Vi, svojim nepromišljenim djelovanjem. Zbog toga sam odlučio da Vam se lično obratim i da Vas ponizno molim da, u ime budućih pokoljenja, konačno prikočite.
      Manipulisanje polupismenim stanovnicima može samo da nam donese još jedan građanski rat na Balkanu. Od njega koristi mogu imati samo ratni profiteri, a mi pošteni ljudi možemo, ne daj bože, samo da imamo patnju, pogiblju, siromaštvo, hiperinflaciju i sve ono što su nam donijeli prethodi ratovi. Ne postoji nijedan razlog koji može biti vredniji od mira, pa Vas molim da se pridružite misiji njegovog očuvanja.
      Na taj način ćete me ubijediti da volite boga i da širite ljubav na zemlji u njegovo ime, što bi trebalo da Vam je zadatak broj jedan. Mi smo božiji ljudi, zvali se Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati i imamo pravo da ravopravno i normalno živimo u Crnoj Gori. Svi bi mi trebalo da budemo jednaki pred bogom i svi smo građani kojima Ustav Crne Gore garantuje jednaka prava. Svi treba da se borimo da ova prava budu poštovana.
      To što sam ja po nacionalnosti Crnogorac, a Vi Srbin, to su naša intimna osjećanja, i nemamo pravo pred bogom da jedan drugoga nipodaštavamo i osporavamo, ako jesmo božiji ljudi. Nas upravo to što smo božiji ljudi zbližava, ujedinjuje i u uvodi u društvo ravnopravnih građana, što nam i ustav garantuje i ne mogu da shvatim u čemu je Vaš problem.
      Doveli ste Crnu Goru na prag građanskog rata, podjelom i sukobljavanjem Srba i Crnogoraca, ali ako nijeste to još shvatili, bog je poslao koronu u misiju mira. Molim Vas da to ozbiljno shvatite, jer on ne prašta bogohuljenje od tako visokih njegovih sljedbenika.
      Prizmeni materijalni problemi ne spadaju u Vaš opis posla, ne zaboravite na to, jer Vi ćete uskoro na ispovijed pred njega. Ostavite državu da obavlja dužnost iz njene nadležnosti, a Vi se bavite ljudskim dušama, ukoliko želite da opravdate funkciju koja Vas je zapala. Ako se malo zagledate u svoju dušu i analizairate rezultate svoga djelovanja u prošlosti, možda izađete iz još jedne stranputice. A na stranputicama ste bili stalno. Dokad više?!
      I sami znate, ako Vam mržnja nije zaslijepila oči, da su naše svetinje zidali naši preci, da niko nije na mobu dolazio iz Srbije. Moguće da je neki zidar dolazio za nadnice, ali im to ne daje pravo vlasništva. Sve što se nalazi na teritoriji Crne Gore je vlasništvo države Crne Gore. Tako je vazda bilo i tako će biti zauvijek. To pravo vlada u svim državama planete zemlje i tako će biti dok god ona postoji, hvala bogu!
      Da nijeste ovako zastranili, ja sam se nosio mišlju da se obratim predsjedniku Crne Gore, sa kojim se još nijesam lično upoznao, i da mu predložim da Vas na mjesto prvoga vladike obnovljene crkve u Crnoj Gori. Jer, smatram sam da je ljudski griješiti i da bog prašta.
      Međutim, kada sam vidio do koje mjere ste spremni da idete i dovodite u pitanje mir u Crnoj Gori, da ugrožavate živote njenih građana, već sam počeo da se hladim. Posebno sam šokiran kada sam čuo na televiziji da ste prijetili obnavljanjem litija poslije korone. Vjerujte da ste me potpuno razočarali i da sam počeo da brinem za Vaše mentalno zdravlje.
      Podsjetiću Vas na to da u Crnoj Gpori žive širokogrudi narodi Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci. To je prava niska bisera.
      Ovako plemenitu ogrlicu ne posjeduje nijedna država na planeti. Njegujmo je, čuvajmo i ostavimo ovako blistavu da sija i našim potomcima, vječno. To je naše najveće bogatstvo koje smo do sada gajili i nemojte da nam ga oprljate zbog prizemnih, sitnosopstveničkih interesa. Ako boga znate!
      (Autor je penzionisani inspektor Agencije za nacionalnu bezbjednost)
       
      Molim Vas, vladiko, da prikočite! - CdM
      WWW.CDM.ME Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim...  
    • Од Danijela,
      Foto: Ivan Stojanović     Piše: Gordana Radisavljević Jočić
      Foto: Ivan Stojanović, Vojislav Luković (privatna arhiva)
       
      Vojislav Luković, diplomirani slikar i ikonopisac stekao je veliko iskustvo u ikonopisanju i radu na zaštiti ikona u Narodnom muzeju u Beogradu i u centru za Kulturno nasleđe na Kipru. Pisac je erminije zasnovane na sopstvenoj tehnologiji. Fotografija je došla kao prirodan sled njegovih interesovanja. Predsednik je Foto kluba “Beograd”, jednog od najstarih i najuglednijih foto klubova.
       
      Zainteresovalo me je stvaralaštvo ovog putnika kroz vreme i različite forme umetničkog izražavanja. Dovoljno da poželelim da bolje upoznam Lukovićevo stvaralaštvo i zavirim u umetnički atelje. Zbog socijalne distance i izolacije zbog korona virusa vodimo virtuelni intervju.
      Može li se stvarati umetnost u izolaciji?
      -Za razliku od pojedinih kolega koji nesmetano stvaraju u svim uslovima, na mene ova situacija deluje veoma sputavajuće i deprimirajuće. Prisiljavam se da slikam, i samo mi je tada bolje, ali teško je početi. Kad krenem, onda zaboravljam sve ostalo.
      Koja su Vaša prva sećanja na slikarstvo?
      -Potiču iz osnovne škole… sećam se da smo imali zadatак u 5. razredu da naslikamo kopiju freske. Tada su bukvari na prvoj stranici imali fotografiju druga Tita, poneki udžbenici sliku Mona Lise, а udzbenik iz istorije fresku cara Dušana.
      Normalno, u to vreme niko nije pričao o freskama, svetiteljima, Vizantiji, ali mene je ta freska privukla i prilično verno sam je iskopirao, otišla je na neko takmičenje… normalno, bilo je i pre toga nekih sećanja, ali ovo je sećanje na moj prvi susret sa Romejskim slikarstvom i freskama.
      Pobeda pravoslavlja, ulje na medijapanu Koji se sve izazovi postavljaju pred konzervatora?
       
      -U svetu su konzervator i restaurator dve profesije, kod nas još uvek spojene u jednoj оsobi koja prati i izvodi celokupan proces od početka do kraja. To sa jedne strane podrazumeva poznavanje većeg broja disciplina, počevši od hemije i fizike, preko tehnologije materijala, do stolarstva, završno sa slikarstvom, posebno sa slikarskom kopistikom.
      S druge strane, to naše široko obrazovanje nam omogućava da se lakše snalazimo u nepredvidivim situacijama u kojima se usko specijalizovani stručnjaci, navikli na uniformnost zadataka, ne snalaze.
      Lično sam to iskusio prilikom rada u Centru za Kulturno nasleđe u Nikoziji (sada Lefkosia), na Kipru, 1994. godine gde sam radio na restauraciji ikona iz perida 15. do 20. veka, bez mogućnosti konsultacija sa starijim kolegama, koje sam imao u Narodnom muzeju. Tamo sam bio prinuđen da na licu mesta iznalaizim nova rešenja za složenu problematiku teško devastiranih ikona. Tada sam se sa zahvalnošću sećao sada pokojnog profesora Milorada Medića koji me je kao poslediplomca “muštrao” i proveo kroz sve faze koje dobar stručnjak mora da zna.
      Kao član tima restauratora radili ste na restauraciji fresaka manastira  Sopoćani (13.vek) i Koporin (15.vek)?  Kako u praksi izgleda konzervacija fresaka?
      -U suštini, rad na freskama, slikama na platnu, ili ikonama na drvetu je isti, različiti su materijali koji se primenjuju u postupku. Različita je “hemija”, sve ostalo je manje- više isto.
      Prvo se radi na sanaciji nosioca, bilo da je u pitanju zid, platno ili drvo. Konsoliduje se nosioc, zaustavlja se njegovo dalje propadanje, da bi se nakon toga pristupilo saniranju slikarske podloge i na kraju bojenog sloja. Po okončanju konzervacije, kad su svi slikarski slojevi učvršćeni i sigurni, pristupa se restauraciji, počevši od čišćenja naslaga čađi (na zidovima) ili starog laka, na slikama, nakon čega se restauriraju nedostajući delovi podloge. Na kraju se radi retuš bojenog sloja, odnosno “doslikavanje” nedostajućih delova na osnovu tragova koji postoje, strogo poštujući integritet originalnog majstora. Tu do izražaja dolazi slikarsko umeće restauratora i njegova sposobnost da se poistoveti sa starim majstorom.
      Sveti Jovan Šta je za Vas ikona?
      -Ikona je pre svega molitveni predmet u bogoslužbenoj upotrebi i samo tako ima svoje mesto u životu Crkve i pojedinca kao sastavnog dela iste. Ikona nas uvodi  u drugu sferu našeg bivstvovanja, u onu realnost koja nam je predodređena a koju bi trebalo da dosegnemo verom i ljubavlju, s naše strane, i blagodaću Božijom, s druge. Jedno bez drugog ne ide.
      Autor ste priručnika “Male erminije Vojislava zografa“, u izdanju Misionarskog i duhovnog centra “Atos”. Otkuda u današnje vreme “erminija” i  “zograf”?
       -“Mala erminija” je nastala iz praktične potrebe za jednim stručnim priručnikom iz tehnologije jajčane tempere na drvenom nosiocu. Napisao sam, na osnovu sopstvenog iskustva i stečenog znanja slikarski priručnik kakav nisam imao dok sam bio student. Jasan, precizan, savremen, iskustven.
      “Erminija” je naziv za zbirku slikarskih recepata, uputstava za spravljanje maltera, preparaciju daske, mešanje boja, raspored živopisa, koji su u prošlim vremenima majstori ikonopisci sakupljali, čuvali, dopunjavali i predavali naslednicima kao najveće blago.
      “Zograf” je grčki izraz za slikara. Međutim, u našim krajevima se taj izraz odomaćio i za ikonopisce. Drugi naziv je živopisac, mada on u kolokvijalnom rečniku više označava onoga ko slika na zidu.
      Blagovesti, zidno slikarstvo Ikone radite svojnim stilom. Od koga ste učili veštinu ikonopisanja?
       –S obzirom da sam završio Fakultet likovnih umetnosti, a nastavio obrazovanje u pravcu konzervacije i restauracije, u Narodnom muzeju u Beogradu sam se na tom poslu sreo sa velikim brojem originalnih ikona različitih stilova. Radeći na njima, čovek neosetno upija iskustva starih majstora koja se skladište i u jednom momentu projave kada slika neku novu ikonu.
      Koje su tehnike koristili stari ikonopisci, a koje koriste savremeni ikonopisci?
      -Stari ikonopisci su koristili ono do čega su mogli doći u svom okruženju, prirodne materijale.
      Pigmenti su bili uglavnom organskog porekla, biljni, i neorganskog, minerali i oksidi raznih metala nastali prirodnim putem ili nekim hemijskim procesom. Iz tog razloga su ikonopisci na Zapadu pripadali apotekarskom esnafu, jer su pigmente kupovali u apotekama, merili preciznim apotekarskim vagama, mešali u tarionicima i obrađivali fizičko hemijskim putem radi poboljšanja određenih svojstava.
      Freske su se slikale na živom (svežem), krečnom malteru. Čist pigment, razmućen u vodi nanosi se na vlažan malter. Postupak traje koliko dozvoljava vlažnost maltera, obično oko 8- 10 sati. Sušenjem maltera, kreč kalcifikuje i stvara prozirnu opnu oko pigmenta i na taj način ga vezuje za podlogu. Kada malter izgubi vlažnost, pigment se ne vezuje za njega.  Takav postupak omogućava izuzetnu otpornost na uticaj vlage spolja, međutim, ako vlaga dospe iz zida, tada freska propada. Tome svedoče freske u našim manastirima koje su propale usled vlage koja je prodrla iz zida nakon što su Turci skidali olovne krovove sa kupola crkava.
      U ikonopisu, slikari su koristili žumance kokošijeg jajeta razmućeno u vodi ili vinskom sirćetu.
      U našim krajevima se slikalo na lipovoj dasci na koju je postavljena kredno tutkalna podloga. Jajčani medijum se mešao sa istim onim pigmentima koji se koriste i za zid, tako zamešanim bojama se slikalo i ta vrsta tehnologije naziva se jajčana tempera (staro lat. distemperare – zamešati, umešati).
      Plava vrata, ulje na medijapanu Savremeni ikonopisci i danas koriste isti postupak.
      Pored ove tradicionalne tehnologije, koristimo i savremene pigmente dobijene sintetičkim putem, kao i medijume poput akrilnog veziva koje je u upotrebu ušlo tokom 20.veka (1934. je kompanija BASF prijavila patent koji od 1950. ulazi u široku upotrebu),i primenjuje se kako na zidu tako i na dasci i platnu. Pigmenti su isti, samo se umesto jajeta kao veziva koristi vodeni rastvor polimera.
      Dobrih tehnoloških osobina, pristupačno, akrilno vezivo je sve više zastupljeno u savremenom zidnom slikarstvu i ikonopisu.
      Oslikavali ste ikonostase u nekoliko crkava i manastira? Na koji način savremeni slikari – ikonopisci uspevaju da savladaju tradicionalne ikonografske obrazce i da u strogo propisanom kanonu ostvare individualnu kreativnost i slobodu?
       –Ikonopis je u suštini, primenjeno slikarstvo. Pred ikonopiscem je zadatak da postavi kompoziciju poštujući određene parametre koje mi nazivamo kanonima. I to je pravi stručni izazov. U okvirima kanona, mi smo slobodni da ostvarimo svoju kreaciju kako želimo. Isti je slučaj, recimo i sa arhitektom. I on se kreće u određenim parametrima. Ili vajarom koji radi skulpturu za određeni prostor. Kanoni su smernice, sloboda je ograničena Jevanđeljem (u smislu da se ne izmišljaju događaji koji se nisu desili i nisu opisani u Starom zavetu ili Jevanđelju).
      All souls day Na Vašem sajtu mogu se videti i Vaše svetovne slike? Kako ste pomirili svoje dve toliko različite ljubavi prema slikarstvu?
      -To je ista ljubav, iskazana različitim dijalektom jednog jezika, ako mogu tako da se izrazim.
      Likovni principi su univerzalni, različit je rukopis, način izražavanja. Krajnji rezultat je bitan u oba slučaja. On mora biti prepoznatljiv u kvalitativnom smislu, sadržajno jasan, estetski definisan. Osim ovoga, ikona još mora da ispunjava i svoju bogoslužbenu funkciju, jer je u suprotnom slučaju samo religiozna slika, ne i ikona.
      Bavite se i fotografijom. Šta Vas je privuklo „svetlopisu“?
      -Fotografija me je uvek pratila negde iz pozadine… kao restaurator, koristim fotografiju u pravljenju obavezne fotodokumentacije koja podrazumeva snimanje stanja pre, u toku i na kraju radova.
      Ozbiljnije sam pristupio fotografiji nakon što su neke moje fotografije privukle pažnju kolega koji se bave time i koji su mi skrenuli pažnju da su ti moji „svetlopisi“ malo  više od puke beleške.
      No, ušavši u te vode, otkrio sam jedan divni, novi svet, upoznao neke divne ljude, i video koliko još imam da učim.
      Tearless cry Kako vidite savremenu fotografiju?
      -Pitanje je šta podrazumevamo pod savremenom fotografijom. Pristupi fotografiji su različiti, neretko suprotni. Nisam za smeštanje fotografije u neke ustaljene okvire, kao što ne podržavam ni eksperiment po svaku cenu. I ovde je, kao što sam napomenuo kada sam govorio o ikonopisu, krajnji produkt merilo vrednosti. Ako je nešto dobro, onda je dobro bez obzira da li je snimljeno sa ćebetom preko glave ili hi-tech kamerom.
      Šta za Vas znače nagrade koje  Vaše fotografije osvajaju na domaćim i međunarodnim takmičenjima?
       –Nagrade su potvrda da smo na nekom putu koji daje rezultat. Više nagrada za jednu fotografiju svedoče da je ona stvarno prepoznata od više različitih ljudi  kao nešto što nosi određeni kvalitet. Za mene je to podsticaj ka usavršavanju, i što sam više u fotografiji, sve sam kritičniji prema sopstvenom radu.
       
        OLYMPUS DIGITAL CAMERA OLYMPUS DIGITAL CAMERA OLYMPUS DIGITAL CAMERA OLYMPUS DIGITAL CAMERA 1 Рестаурација иконе на дрвету (XV век) 2 Рестаурација иконе детаљ пре радова 3 Рестаурација иконе детаљ у току радова 4 Рестаурација иконе детаљ после радова 5 Рестаурација иконе после радова BCA OLYMPUS DIGITAL CAMERA OLYMPUS DIGITAL CAMERA Preobrazenje - zidno slikarstvo OLYMPUS DIGITAL CAMERA OLYMPUS DIGITAL CAMERA OLYMPUS DIGITAL CAMERA Uspenje Bogoroidice- zidno slikarstvo   Collectionner of memories Heavenly enlighment Unto ages of ages Jolly trumpeter Kneeling in prayer         Vojislav Luković: Ikonopis je primenjeno slikarstvo - MediaSfera
      MEDIASFERA.RS Vojislav Luković intervju: Ikonopis je primenjeno slikarstvo...Vojislav Luković, diplomirani slikar, ikonopisac stekao veliko iskustvo u ikonopisanju    
    • Од Trifke,
      Jako zanimljiv članak i eksperiment. No ja sam ovo isto primetio ne samo kod dece nego i kod odraslih. 
      Eksperiment u kojem su tinejdžeri 8 sati bili bez telefona i interneta duboko će vas šokirati | Luftika
      LUFTIKA.RS Često čujemo da današnju decu treba previše animirati, što za rezultat ima njihovu nesposobnost da se pozabave svojim...  
    • Од JESSY,
      "NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje.
        Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik.
        - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina
      Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede...
        Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala
      Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice.
      Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba.
      Svakodnevne injekcije
        - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet
      Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode.
      Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe
      - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja:
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu.
      Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći".
      - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina.
      Reči deteta od kojih ti kreću suze...
          FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran
      Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju.
      - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina.
      Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje
      - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama.
      Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše
      Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita.
        FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica
      - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina.
      Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice.
      - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi.
      Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece
      Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna.
      - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu.
      - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona.
      Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.
    • Од Manja88,
      Pozz svima, mozda iz naslova bas nije jasno o cemu sam mislila da pisemo ovdje, pa cu pokusati da objasnim. 
      Pretpostavljam da vecina vas zivi u svijetu, ima posao, porodicu i milion stvari za brinuti...pa kako usaglasiti sve to sa duhovnim stvarima?
      Idete li na Liturgije? Koliko cesto se kuci molite? Kad ste zadnji put nekome pomogli? Za nekoga se pomolili? Imate li duhovnika? Koliko ste spremni na poslusanje njemu ako ga imate? Citate li duhovne knjige? Slusate li crkvenu muziku? Idete li na poklonicka putovanja? I radite li jos nesto pored ovoga da bi sebe usavrsili u duhovnom?
      Nemam namjeru da zadirem u intimu, mozemo i uopsteno o tim stvarima.
      Ako ima slicna tema izbrisite, nisam bas sve pregledala.
×
×
  • Креирај ново...