Jump to content
Милан Ракић

"Jednog dana nema me..." - Četiri decenije od prvog singla Azre i dve ključne pesme "Novog talasa"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Tačno pre 40 godina, 12. oktobra 1979.  zgrebačka izdavačka kuća Suzy objavila je prvi singl grupe Azra s pesmama Branimira Štulića “A šta da radim” i “Balkan” i s ovim izdanjem, po mnogima, počeo je da se rađa takozvani novi talas u bivšoj Jugoslaviji.

40784124_1909478889098307_53225323031030

Svoje prve pesme Azra je snimila u junu ’79. u studiju MM u Zagrebu sa snimateljem Petkom Kantardžijevim i producentom Huseinom Hasanefendićem.

Budući da bend, zapravo, još nije bio konačno uobličen i činili su ga samo gitarista/pevač Džoni Štulić i bubnjar Srđan Sacher, u studiju su im pomogli Zlatko Miksić Fuma, basista Parnog valjka, Mladen Jurčić kao prateći vokal i Hus koji je svirao gitaru.

Pesmu “Balkan” Štulić je napisao godinama ranije, najverovatnije 1974. i u prvoj verziji je imala sevdah prizvuk. Posle zagrebačkog koncerta Pankrta dobila je novu energiju i promenjeni tekst, koji dokumentuje koliko je upravo taj nastup slovenačkih punkera bio inspirativan za Džonija: “Brijem bradu brkove, da ličim na Pankrte, još da imam Fendera vidio bi svirke, Balkane, Balkane, Balkane moj…”.

Prema nekima pesma je bila tek sirovi nebrušeni dijamant, drugi su je – pogotovo s vremenskim odmakom – slavili kao ključno delo novoga talasa, ali publika je odmah reagovala i “Balkan” je postao hit. Nedugo posle snimanja Azra je dobila i basistu. Član grupe je postao Mišo Hrnjak i sada su već bili spremni da nekoliko meseci kasnije opet uđu u studio i počnu snimanje debiki albuma.

Ako niste znali: Jedne večeri u jesen ’79. u jednom društvu je Jasenko Houra Jajo, koji je već bio zvezda jer je Prljavo kazalište objavilo prvi album, rekao Štuliću da će on trčati nag od Zvečke (čuvene birtije u centru Zagreba) do Zdenca ispred HNK ako “taj njegov Balkan ikad postigne bilo kakav uspeh”. Pesma je postala hit, ali Jajo se nije skinuo i trčao go. Tako, barem, kaže zagrebačka urbana legenda…

A “Balkan” je i danas – Balkan:

 

logo.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca.” prorokova covek 1990. i bi u pravu, bar sudeci po ovih prethodnih 30-ak godina od tada...

 

 

johnny_stav_19102015.jpg?fb_wtrmrk=Magaz
WWW.GOOGLE.CA

OVAKO je govorio Štulić kad je 1990. godine iz Nizozemske došao u Jugoslaviju.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
    • Од Милан Ракић,
      Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. –
      Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu –
      Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu
      Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on
      Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama

      Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja
      Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj
      I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti
      Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara
      Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban
      Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi
      Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku
      Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca
      Već i čoveka
      Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore
      Ili ih odavno više nema
      On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos
      Menjale su se vlasti, države, slike i prilike
      A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo
      Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio
      Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje
      A da malo šta odbaci
      Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka
      Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi
      Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu
      Već onu koja unosi smiraj i red
      Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim
      Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi
      Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv
      Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio
      I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge
      Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod
      Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje…
      Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni
      Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali
      Osećajući da nam želi dobro
      Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem
      Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima
      Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori
      Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko
      Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva
      Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao
      Bukvalno u sve
      Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo
      Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog
      Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno
      Kao što se na prvi pogled čini
      Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah
      Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi…
      Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi –
      Možda je zato Vladeta toliko i trajao
      Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti
      Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima
      Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce
      Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio
      Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu
      A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju…
      Preslušavaće se iznova i iznova
      Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski
      Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza
      Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima
      Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture
      I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca
      O kome Vladeta nije pisao
      Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti
      Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma
      Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima
      Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića…
      Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI
      Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi
      Oplemeni, očoveči, daruje
      „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga
      Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka
      Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti
      Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet
      A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom
      Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila
      Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK
      Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao
      Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu…
      Ne znam, možda
      Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo
      Iako je toliko puta bio sa nama
      Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija
      Šta reći na kraju
      Osim nema više našeg Vladete
      Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on
      Istinski primer pravoslavne sabornosti
      Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji
      Pričaće se i pisaće se o njemu
      Tek
      Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta
      Da će ostati večno, sa nama, u nama
      Ako za nekoga to znamo
      Znamo za njega
      Zaista je bio najbolji
      Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje
      Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih
      I treba da bude tu
      Mora
      Hvala Vladeta
      Družićemo se svi mi još
      Tvoja predavanja i dalje traju
      Tvoja misija i dalje traje
      Zauvek
      Dok nas ima
      https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/
    • Од Милан Ракић,
      Dragan Šuković je bio odgovoran za svaki potpis, logo ili grafiku koje su gledaoci RTS-u mogli da vide u proleće 1999. godine.

      Večernju smenu tog 23. aprila pre dve decenije provodio je sa timom za elektronsku grafiku u zgradi Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u Beogradu.
      „Ponosan sam što sam bio sa tim ljudima u zgradi. Bilo bi mi teže da nisam bio tu“, kaže Šuković dvadeset godina kasnije.
      Za razliku od šesnaestoro kolega koji su te noći izgubili život, Šuković je izašao iz zgrade nakon što je NATO u dva sata i šest minuta nakon ponoći pogodio cilj.
      O tome zašto je bombardovana centrala RTS-a, Šuković kaže da danas zna isto koliko je znao i pre dvadeset godina.
      „Dobiti odgovor nećemo nikad – ko je taj koji se složio i precrtao nas sa mape. I ako budem živ za dvadeset godina, znam da se neću znati više nego danas“.
      BBC Odgovornost dve decenije kasnije
      Šesnaestoro zaposlenih Radio-televizije Srbije je stradalo, a isto toliko je povređeno te noći.
      Bombardovanje RTS-a bio je deo vojne akcije NATO alijanse koja je počela 24. marta 1999. godine i trajala 78 dana.
      Prvi NATO avioni poleteli su ka SR Jugoslaviji kako bi se zaustavila humanitarna katastrofa i progon Albanaca na Kosovu, saopštili su tada zvaničnici Alijanse. Bila je to prva međunarodna vojna akcija pokrenuta bez podrške Ujedinjenih nacija.
      Dvadeset godina kasnije, jedina osoba koja je odgovarala za smrt radnika televizije je bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović.
      Milanović je pred sudom u Srbiji 2002. osuđen na deset godina zatvora zbog toga što nije naredio evakuaciju zgrade.
      BBC Jedina osoba koja je odgovarala za smrt radnika je bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović Godinu dana nakon bombardovanja, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju saopštio je da nema osnova za pokretanje istrage o mogućim ratnim zločinima koje je NATO počinio za vreme bombardovanja SR Jugoslavije.
      „Iako je NATO činio greške, zadovoljna sam zbog toga što nije bilo namernog gađanja civila ili nelegalnih vojnih ciljanja za vreme NATO kampanje“, saopštila je glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karla Del Ponte 2000. godine.
      Time je stavljena tačka na žalbu SR Jugoslavije protiv države članica NATO-a u Hagu, ali i na apele međunarodnih organizacija za ljudska prava i zaštitu novinara koji su zahtevali da se ispita da li je NATO povredio međunarodno humanitarno pravo gađanjem RTS-a.
      „Bombardovanje RTS-a postavilo je kulise za ispitivanje odgovornosti međunarodne zajednice, a ta šansa je propuštena“, smatra Sian Džouns, bivša istraživačica organizacije Amnesti Internešnala (Amnesty International).
      Presedan za kasnije napade na medije
      Reporteri bez granica su 2002. godine objavili izveštaj u kome su saopštili da postoji bojazan da bi „napad na Radio-televiziju Srbije mogao da posluži kao opasan presedan i otvori put za slične napade na medije u budućim sukobima“.
      Godinu i po nakon napada na RTS, američke snage pogodile su prostorije Al Džazire, katarske državne televizije i najveće mreže na arapskom jeziku u glavnom gradu Avganistana.
      Zgrada je uništena, ali nije bilo povređenih.
      Dve godine kasnije, kada su Sjedinjene Države pogodile Al Džazirine kancelarije u Bagdadu, u Iraku, poginuo je reporter Tarek Ajub.
      Džouns smatra da se bombardovanje RTS-a i Al Džazire ipak ne mogu porediti.
      „Napad na Al Džaziru u Iraku izveden je zbog toga što je ova mreža prikazala fotografije civila za koje su tvrdili da su ubijeni u napadima američkih snaga na Bagdad“, objašnjava ona.
      Za razliku od RTS-a, koja je program emitovala kao državna televizija zemlje u kojoj se sukob odvijao, Al Džazira je u Iraku imala status nezavisne medijske kuće.
      „Al Džazira time nije mogla biti deo sukoba o kome je izveštavala“, kaže Džouns.
      Šta jeste, a šta nije učešće medija u vojnim operacijama – učešćem mediji postaju legitimna meta:
      Radio stanica koja objavljuje vojna naređenja jeste legitimna meta Stanica koja emituje saopštenja kojima se diže moral ili se podržavaju napadi na neprijateljske snage ne smatra se direktnim učesnikom sukoba Izvor: Hjuman rajts voč (Human Rights Watch)
      Međunarodno humanitarno pravo smatra da su novinari u ratu jednaki civilima i kao takvi, moraju ostati izopšteni iz napada, osim u slučajevima kada direktno učestvuju u sukobima.
      Televizijske i radio stanice su civilni objekti koji ne smeju biti izloženi napadima osim kada „efektivno doprinose vojnim akcijama“.
      Miloševićeva propaganda i tužna realnost
      Getty Images „RTS je služio propagandnoj mašini vlade Miloševića“ „Moramo biti jasni – RTS je služio propagandnoj mašini Miloševićeve vlade“, kaže za BBC na srpskom Fred Abrahams iz organizacije Hjuman Rajts Voč (Human Rights Watch).
      Ipak, učešće u propagandi vlasti nije isto što i učešće u sukobu.
      „Mediji u ratu mogu služiti kao mete ukoliko se mediji koriste da se trupe upute na specifičnu metu ili ukoliko se koriste kako bi se mobilizovao narod za napad“.
      Takav je primer radio stanice u Ruandi, koja je odavala položaj i identifikovala neprijatelje – slučaj koji je Hjuman Rajts Voč opisao kao učešće u sukobu.
      U slučaju RTS-a, nema dokaza da su televizija i radio služili toj svrsi.
      „Prenošenje vladinih saopštenja, loše izveštavanje ili širenje lažnih vesti – čak ni to ne prilaze granicu“.
      Abrahams ističe da u slučaju RTS-a, NATO nikada nije obezbedio dokaze o legitimnosti napada.
      „RTS je doprineo degradaciji međunarodnih zakona, naročito zbog toga što je opravdanje koje je NATO iskoristio bilo to da je napad izveden kako bi se zaštiti civili“, kaže.
      Ni prvi, ni poslednji napad na medije
      Civili i zaposleni u medijima stradaju i dvadeset godina kasnije.
      „Tužna realnost je da je udar na RTS nije bio ni prvi ni poslednji nezakoniti napad na medije“, kaže.
      Iako se ne radi uvek o državnim medijima, a okolnosti su u svakom sukobu različite, Abrahams ističe nekoliko stradanja medijskih radnika u sukobima nakon bombardovanja RTS-a.
      Osim napada na Al Džaziru u Iraku, 2012. godine, dvojica kamermana Palestinaca poginulo je kada je Izrael bombardovao Pojas Gaze.
      Iako je izraelska vlada tvrdila da je meta bila legitimna, istraživanje Hjuman rajts voča pokazalo je da nema dokaza da su dvojica kamermana na bilo koji način učestvovali u vojnim operacijama.
      Pre četiri godine, četvorica medijskih radnika poginulo je u Sani, glavnom gradu Jemena, iako njihovo izveštavanje ni na koji način nisu predstavljale učešće u vojnoj operaciji.
      Pokloniti se žrtvama
      BBC „Svima kojima je zaista stalo do žrtava, dovoljno je da se poklone“ „Napad na RTS bio je napad na civilni objekat. Dvadeset godina kasnije ostaje da se setimo žrtava i porodica stradalih“, kaže Džouns.
      Sećanje na poginule zaposlene RTS na dvadesetogodišnjicu stradanja obeležava konferencijom i komemoracijom „Nekažnjivost zločina“.
      U bombardovanju zgrade RTS-a poginuli su:
      Jelica Munitlak (27), šminker Ksenija Banković(27), video-mikser Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni Nebojša Stojanović (26), tehničar u masteru Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja Dragan Tasić (29), električar Aleksandar Deletić (30), kamerman Slaviša Stevanović (32), tehničar Siniša Medić (32), dizajner programa Ivan Stukalo (33), tehničar Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru Milovan Janković (59), precizni mehaničar Tomislav Mitrović (61), režiser programa Slobodan Jontić (54), monter „Mene je sramota što se 23. aprila u dva sata i šest minuta posle ponoći ne okupi ceo RTS, nekadašnji i sadašnji, i pokloni žrtvama i porodicama“, kaže Šuković.
      On će to, kao i svake godine, uraditi na svoj način.
      „Jedino što je potrebno tim ljudima je poklon. Svi oni kojima je zaista stalo do žrtava, trebalo bi samo da im se poklone“.

    • Од Милан Ракић,
      Slučajnost ili ne, ali knjiga "Izgužvane misli", Branka Golubovića - Goluba, frontmena šabačkih Goblina pojavila se u vreme kad Beogradom ponovno kolaju ulični protesti kontra aktuelne vlasti, a jedna od nosećih pjesama na tim protestima je upravo himna protestnih devedesetih u izvođenju Goblina - "Ima nas". Da li su se devedesete vratile? Teško. Preciznije bi bilo reći da nikad nisu ni odlazile jer, evo, 20 i kusur godina posle, ponovo se prebrojavamo. Pročitamo li, međutim, Golubovu knjigu videćemo ipak da smo malo odmakli. 

      Da, reč je o biografiji ali ne običnoj. Neko neće verovati u kom i kakvom se to vremenu živelo, ali bez obzira na to Golubu treba verovati jer, verujte nam, brutalno je iskren, a ta iskrenost vidljiva je u samoj knjizi. Golub se već godinama nalazi u raznim humanitarnim misijama po dalekom istoku, a dolasci u Srbiju su retki. 
      "Način na koji funkcionišem je specifičan. Nalazim se na drugim kontinentima i koristim svaku priliku da dođem ovde. Sad sam zakačio šest dana što je iskorišteno za rad na novom materijalu i albumu ali i da se radi na promovisanju knjige", kaže nam Golub na samom početku razgovora.

      Branko Golubović Goblin (FOTO: Facebook/Goblini/Wood)
      Kad si počeo da radiš na knjizi? 
      - Počeo sam da pišem 2011. godine. Ljudi koji pročitaju knjigu će znati ko je Steva Berlinac, koji je zadužen za najveće hitove sa albume "U magnovenju". On je i napisao tekst za tu pesmu, za "Ona misli da zna" ... Krenulo je od njega, prenelo se na Vladu Kokotovića, na basistu, a onda se priključio i Vladimir Đurđević, dragi prijatelj benda. Oni su mi ubacili crv u mozak i vršili pritisak. Njima je dozvoljeno da vrše pritisak na mene i da me dovedu dotle da počnem da skupljam priče, skice, stvari koje su nam se dešavale, a onda i da krenem razmišljati kako stvari da povežem u celinu, u roman. To se desilo 2015. godine kad sam shvatio na koji način to da uradim i onda je počelo pravo pisanje knjige. I trebalo je vremena za to, zbog posla, dece ...
      Spomenuo si da je reč o romanu. Zaista ima elemenata jer nije reč samo o običnoj biografiji. Postoje delovi u kojima si ti narator, ali ne učesnik.
      - Mi smo bend koji ovisi o komunikaciji i sve je komunikacija kod nas. Kad to zamre onda nastaje problem. Tad je bend u krizi, ali ne samo bend nego i prijatelji oko nas. Nije mi bilo teško da dođem do tih ličnih zapažanja, ideja ljudi u vezi sa nekim određenim događajem i emocija koje su u tom trenutku bile proizvedene jer sam od njih dobijao te informacije. To mi je dalo šansu da izađem iz tradicionalnih, standardnih okvira spisateljstva, da ne moram da se držim osnovne logičke linije kao "ja pripovedač", ili sveznajući pripovedač nego da kombinujem te dve stvari. Nešto što nisam ja izmislio. Time su se bavili Wim Wenders i Peter Handke kad su radili na scenariju za određene filmove. To je najinteresantniji način da se ova knjiga ispriča. I pored toga što se postavljam u ulogu pripovedača imam slobodu i da malo više uđem u priče gde se ne očekuje od mene da ulazim, da opišem šta ljudi rade. Zašto to onda ne bih podelio sa čitaocima? 
      S obzirom na dužinu i specifičnost knjige da li si imao problema sa pronalaskom izdavača? 
      - Nisam. Više sam imao problem sa odlukom koji će biti najbolji izdavač za ovu knjigu. Krenuli smo sa idejom da knjiga ide kroz standardne izdavače međutim pojavio se problem vezan za obim knjige. To je jedino gde je trebalo da se pregovara sa određenim izdavačima. Tražili su da nađemo neki kompromis. Ali, nakon svih godina rada na knjizi i iz nekog emotivnog aspekta koji postoji kod mene, a radi se o nečemu što je deo mog života, nisam bio spreman da napravim kompromis. Onda se pojavio Pera Janjatović koji je rekao da ne vadimo ni stranicu. To me kupilo, a na sve to sa Janjatovićem, čovekom koji stoji iza Dallasa ovde, imamo dugu saradnju preko 20 godina. Postoji i poverenje i prijateljstvo. Nijednog trenutka se nisam pokajao što je ova knjiga izašla za Dallas Records. 

      "Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe" (FOTO: Lupiga.Com)
      Izgleda mi kao album, kad pogledam naslovnu, ali znajući kakvog sadržaja ima primećujem da nedostaje napomena: Explicit Lyrics. 
      - Nemamo mi mnogo toga, a? Kad malo razmislim o Goblinima mnoge stvari su rečene, ali ne u direktnoj formi. Mi smo ipak deca koja dolaze iz nekih normalnih porodica. Nije to kao visoka klasa. To su porodice u kojima su naši očevi i majke imali ulogu nekog ko te uzgaja, ko te odgaja i ko vodi računa o tome da dođeš do neke osnovne kulture i da je preneseš na druge. Toga kod nas nije bilo u toj meri. Ima tu dosta pesama gde ti je sve jasno, kao npr. "Bolje soko u ruci". A što se tiče teksta u knjizi, ima tu dosta toga rečenog, ali postoje stvari gde sam povukao granicu. Koliko god ljudi rekli da je ovo knjiga gde se pisac ogolio, to ipak nije tako jer nisam smeo da se ogolim do te mere nego sam smatrao da neke stvari ipak treba da ostanu između nas pet ili deset, u zavisnosti ko je bio sudeonik. Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe. Eto, to je jedina razlika u celoj toj priči. 
      Da li bi se složio sa tim da bi možda najbolje bilo opisati ovu knjigu sa: "Ne pokušavajte ovo kod kuće"? 
      - Ili: "pokušajte ovo kod kuće". Knjiga ima dve strane. Sa jedne strane si u pravu jer postoji mnogo toga što ne bi trebalo pokušavati i u startu sam se čak ogradio od njih. Jednostavno se dese u životu. Treba biti pametan pa da to ostane samo epizoda. Nije nam bio cilj da mlađi čitaoci to shvate kao poziv da bi trebalo da konzumiraju narkotike. Ne ponosim se time i verujem da smo više imali sreće nego pameti. Ali postoje stvari za koje tvrdim da treba pokušati kod kuće. Ako smo mi, četiri ludaka 1992. godine u Šapcu, odlučili da napravimo rock and roll bend i u tome uspeli, progurali i proturili svoju priču, a Šabac je u to vreme bio poznat po svemu i svačemu osim po rock and rollu, zašto onda neko drugi bilo gde da živi ne bi postao uspešan – glumac, pevač, slikar, autolimar, pekar ili profesor. Ne pričam da budeš poznat. Ne, nego budi uspešan u onome što želiš i voliš da radiš. Ne postoje granice. Sve je pitanje koliko želiš da zagrizeš i da li si spreman da ideš do kraja. 
      Kome je namenjena knjiga? Onima koji su rasli devedesetih ili novijoj generaciji? 
      - I jednima i drugima. Ovi prvi više sa setom posmatraju knjigu. Interesantna je bila prepiska sa onima koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, koji su prošli kroz sve ovo i još uvek su im sveže rane po pitanju devedesetih. Oni sa setom na to gledaju. Ljudi su životinje koje imaju taj talenat da izbacuju iz glave loše stvari i da se sećaju samo dobrih, a u tim devedesetima je bilo i nekih dobrih stvari. Radilo se sve i svašta. Dok čitaju knjigu ujedno se i prisećaju toga, a za mlade je to interesantna priča možda čak na granici naučne fantastike, posebno stvari koje sam opisivao u vreme hiperinflacije. Njima je to više neka avanturistička priča i nadam se da veruju u njih, jer je teško poverovati u to da nemaš para da jedeš ceo dan u studiju. Koliko god i danas živeli u nekom siromaštvu, ali ipak jedeš. Mi smo imali dane kad nismo jeli. Mi smo bili momci iz porodica koje su radnička klasa i, da, bilo je dana kad se nije jelo. 

      Koliko su baš te devedesete definisale zvuk, izgled i poetiku Goblina? 
      - Da nije bilo devedesetih ne bi bilo ovakvih Goblina. Goblini su priča koja oslikava život devedesetih koji nije bio ni malo lak. Oslikava ekonomsku situaciju i, ukoliko imaš mozga u glavi, ta situacija te mora terati na neki bunt, a ako te već tera osnovna rock and roll forma bunta je punk-rock. Tu se ljudi povezuju slušajući muziku, a samim tim to formira i tvoju ličnost. Da nije bilo tako ne bi bilo razloga ni za taj bunt. Verovatno bi to bila neka rock and roll priča. Buntovnik, ali uz "sex, drogs and rock and roll". Postoje različite forme bunta, ali definitivno bi to bio zdrav rock and roll, ništa što bi izlazilo van tog okvira. 
      Može li rock and roll biti zdrav ako u njemu nema bunta? 
      - To je jedna od muzičkih formi i po meni nije obavezno da se bavi buntom. Postoji toliko dobrih bendova koji nemaju veze sa buntom, koje se bave temama koje su njima bitne i u kojima se ljudi pronalaze i koje te ne teraju da izađeš na ulicu, podižeš glas, menjaš sistem ili tako nešto. Verujem u to. Uvek sam govorio da je najsretnija zemlja na svetu zemlja u kojoj nema punk-rocka, u kojoj nema bunta, ali trenutno takva zemlja ne postoji. Ne postoji savršeni svet, savršeno uređenje i uvek će neko da bude potlačen – manje ili više. Mi trenutno živimo u nekom svetu gde je većina ljudi potlačena. 
      Kad pričamo o Goblinima pričamo i o Šapcu. U knjizi opisuješ dolazak Alena i Vlade, gitariste i basiste benda, i to iz Karlovca i kad sagledamo to, dolazak u Šabac, nastajanje Goblina je paradigma Srbije devedesetih godina. Prepuna izbeglica koji pokušavaju svoje živote nekako nastaviti. 
      - To je početak kraja. Meni je bilo interesantno da pokažem i predstavim ljudima koliko god da je to bio početak kraja i mnogo života i sudbina je tu uništeno, izmenjeno, da nije baš uvek moralo da stvari idu u nekom negativnom smeru. Dešava se da se iz tog nečega lošeg stvori i nešto dobro, neka nova mogućnost, neka nova opcija. Dok se ne zatvore jedna vrata, ne otvore se druga. Počneš novi život i stvari posmatraš malo drugačije i tražiš svoju šansu. To se desilo nama, a naročito Vladi i Alenu koji su došli iz kompletno neke druge priče, sa nekim drugim iskustvima, živeli u nekom drugom okruženju i družili se sa nekim drugim ljudima. To je meni najinteresantniji detalj. Završetak jedne priče nije nužno kraj već počinje kompletno neka nova epizoda koja će da krene u drugačijem, pa i pozitivnom pravcu. 

      Goblini na predstavljanju knjige (FOTO: Lupiga.Com)
      Imate to iskustvo funkcionisanja tokom devedesetih, ali i danas. Možeš li usporediti ta vremena? 
      - Ceo proces stvaranja je danas mnogo lakši. Sa jednim prosečnim kompjuterom, par softvera i malo opreme imaš studio koji po tehničkim kvalitetima može da se meri sa određenim brojem studija koje su smatrani vrhunskim studijima početkom 21. veka. Ali postoji druga strana priče. Taj krug: izdavač-bend-publika, pa opet izdavač je prekinut. Pojavilo se dosta elektronskih medija, internet je danas svakodnevica, a tu je i YouTube. Ljudi skidaju i slušaju muziku na taj način da ne osećaju potrebu i ne shvataju da kupovinom određenog produkta podržavaju celu priču. Ne podržavaju bend. Nije se od toga nikad mogla hraniti porodica, ali od prodatog CD-a novac se slivao i u kasu izdavačke kuće pa su te pare mogle da se ulože u nove bendove, vrtile se u krug. U jednom trenutku je to prekinuto. Nema više te prodaje. Mi posmatramo album kao kompletnu priču. Jedna pesma sa albuma ne predstavlja album nego mora da se sluša u kontekstu, po rasporedu koji je napravljen. Stojimo iza toga i u ovom trenutku upravo zbog toga što taj CD kao produkt nije shvaćen kao nešto što je vredno, ljudi to ne kupuju, a samim tim što ne kupuju suludo je da se otvara izdavačka kuća. Onda je tu cela priča prekinuta i bendovi imaju problem. Tokom devedesetih su uz izdavače bili mediji, a tu mislim na tri osnovna medija - TV, radio i novine - bez toga nema života. Oni danas imaju drugačiji pristup ljudima, imamo Instagram, Facebook, Twitter ... Tebe na instagramu prate oni koji te prate jer znaju ko si. Kad sam se ja pojavljivao na nekoj mainstream televiziji samim tim što sam na takvom mediju postojala je mogućnost da se zakači neko ko nema veze o tome ko su Goblini. Tako se gradila baza ljudi koji slušaju bend. Mi smo imali mogućnost da širimo tu bazu dok današnji bendovi nemaju takvu mogućnost. Imaju lakšu mogućnost da se predstave bazi, ali bazu predstavljaju oni koji već znaju taj bend i teško je da probiju tu barijeru. 
      Svjedoci smo i danas protesta Beogradom, ali i drugim gradovima. Vaša pesma je i dalje puštana. "Ima nas". Imponuje li to a koliko ukazuje na problem nedostatka bendova koji bi mogli nastaviti tu vrstu tradicije? 
      - Ima bendova izuzetno dobrih, koji su kvalitetni. "Ima nas" je pesma koja je za vreme devedesetih, pored "Ustani i kreni" bila okosnica te neke set liste koja se vrtela tokom protesta. To je pesma koja nosi i motiviše ljude da krenu na ulicu i da neke stvari menjaju. Imponuje mi, ali mi je draže što ljudi shvataju tu pesmu na takav način i što ona budi pozitivu i želju za promenama, pre nego što je to moja pesma. Nadam se da će se iskoristiti za dobre svrhe. Osećao bih se loše da znam da neki loši ljudi stoje iza svega toga. 
      Kako si se osećao nakon 5. oktobra? Da li si osećao da se koristila u dobre svrhe? 
      - Ti ljudi koji su koristili tu pesmu nisu iskoristili svoju politiku u najbolje svrhe. To boli. Imali smo velika očekivanja i smatrali smo, ne samo za rock and roll, nego umetnost uopšte, da će sa takvim ljudima doći bolje vreme. Nismo mi tražili ništa da nam se servira nego da ćemo samo dobiti dovoljno medijskog prostora da možemo takve stvari da plasiramo među našim ljudima jer je to najbitnije i jer odavde i crpimo inspiraciju. Očekivali smo da će ljudi početi da se vraćaju umetnosti, iskrenoj umetnosti. Mi znamo šta je danas mainstream. To je nešto čega smo se stidili i gadili osamdesetih. To smo očekivali da će se promeniti. Dakle, više medijskog prostora i da ćemo moći da pariramo tim ljudima. Desilo se nešto još gore. Strašno je reći, ali mi nikad nismo imali više medijskog prostora nego za vreme Miloševića. On nije shvatao koliko je to opasno, a onda kad smo sa te dve ANEM turneje ("Izađi na crtu" i "Upotrebi ga") poprilično doprineli da se promeni vlast onda su oni koje smo doveli na vlast shvatili koliko mi možemo da predstavljamo opasnost. Čitava ta urbana, reakcionarna strana populacije je onda odlučena da se uguši jer su oni drugi mnogo bezopasniji. Odvedi ih u rakija bar i pusti im cicu u miniću i bog da te vidi. Ko još razmišlja o izlasku na ulicu. 
      Dopustili ste da se baš "Ima nas" koristi i u Lupiginoj crowdfunding kampanji. Zanimljivo je da ste i vi sami imali kampanju prikupljanja novca za svoj drugi album, ali tada pojam "crowdfunding" nije bio ni izmišljen? 
      - Nas je oduvek odlikovala inventivnost. Oduvek smo bili ekipa koja, kad bi se našla pred problemom, tu ne bi stajala. Mi smo uvek gledali kako da rešimo taj problem i u tom trenutku je to bilo to. Shvatili smo da postoje neki ljudi koji su spremni da podrže tu neku priču i krenuli smo u kampanju. Probali smo i shvatili da to funkcioniše. Mislim da je to sjajna ideja. Danas je izuzetno bitno da oni koji imaju malo više u džepu, paricu koju će svakako potrošiti, a jedno pivo više mu ništa neće značiti, da ga uloži za nekoga kome bi te pare dobro došle. Verovatno ćeš i ti uživati i imati koristi od toga. To su izuzetno bitne stvari.
      Dejan KOŽUL

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...