Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Ракић

PREDSEDNIK SRBIJE U "VELIKOJ SRBIJI": Šta si radio devedesetih, Vučiću?

Оцени ову тему

Recommended Posts

MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU"

1722596_24-01.jpg

"Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija.

1722596_24-02.jpg

Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se.

Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke.

Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića…

Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju".

1722596_24-04.jpg

Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima.

POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić.

Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)"

No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja:

"Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’"

Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine.

1722596_24-011.jpg

Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države).

Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga."

ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države".

Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet."

Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance."

U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju.

Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova.

1722596_24-05.jpg

Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji."

Ili:

"Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja."

Ili:

"Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal."

Ili:

"Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama."

Ili:

"Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’...

Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji."

Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno.

Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada.

KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.

Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to."

Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija.
 

Ministar heroj

U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji:

"Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva."

Generacija

U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile:

Voditelj: Jeste li oženjeni?

Vesić: Nisam oženjen.

Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje.

Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj.

Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči.

Vučić: Bar se zna ko je gazda!

Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću?

Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo.

Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta.

Vesić: Sedam godina.

Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos.

Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku?

Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve.

Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati.

Radmilo MARKOVIĆ

vreme_logo.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од farisejski.bukvojed,
      Pre trinaest godina prestao sam da se pricescujem u SPC i prestao da primam svestenika da sveti vodicu (od dokumenta u Raveni 2006/7). Parohijski svestenik je uredno obavesten, dva puta me je pitao u roku od godinu dana da li ostajem pri toj odluci, obavestio je nadleznog vladiku i prestao da se mnome bavi. Pogresio sam sto o razlozima mog okretanja od crkve nisam jos tada podneo pismenu predstavku (sa sve prijemnim potpisom nadleznog svestenika i datumom, kad crkve nemaju prijemni pecat).
      Nikada se nisam pricestio ni ispovedio u bilo kojoj crkvi koja nije u opstenju sa SPC, ni kod klirika koji su izopsteni iz SPC (ne prejudicirajuci time da li se slazem ili ne slazem sa njihovim izopstavanjem iz SPC).
      Mojoj odluci doprineli su poimenicno: gg. Radovic, gg. (umirovljeni) Jevtic, gg. Zlizloulas i pisanija mnogih diskutanata na forumu (z)verujem i ovom forumu (poimenicno A. Djakovaj i o. Ugrin, izmedju ostalog). Sa doticnima nemam nista zajednicko, niti nameravam.
      Pop Djurovic nema nista sa ovim, a nase virtuelno poznanstvo (medjusobno citanje poruka objavljenih na ovom forumu) datira nekoliko meseci unazad, da ga neko ne bi optuzio da je moj "guru".
      Kako da se vratim u SPC ako i dalje imam negativan stav prema gg. Radovicu i gg (umirovljenom) Jevticu, ne kajem se zbog svog stava prema njima i nemam nameru da ga menjam?
      Da li je tu nesto kriv pop Djurovic?
      'Ocel' neko od nazovi pravoslavnih da pokusa da mi zbog ovoga menja "prosopu" (licni opis), kao sto je ovde obecao jedan "veliki" doktor teologije kada sam skup na Kritu iz 2016 nazvao razbojnickim Saborom?
    • Од Поуке.орг инфо,
      Knjaz Danilo Petrović 1858. godine u gotovo isto vrijeme uvodi dvije zastave sa grbom - crvenu i trobojnu. „Bješe knjaz Danilo naredio da se  načine barjaci od garde s bijelijem dvoglavijem orlom na sredini, na  crvenom polju“, svjedoči Rade Plamenac. Emil Čakra iste godine bilježi  da je crnogorska “velika zemaljska zastava na crveno-plavo-bijelom  polju”. 
      Zastave Knjaževine i Kraljevine Crne Gore Trobojnu zastavu knjaz Danilo uvodi kao francuski đak, iz  modernizatorskih pobuda, inspirisan revolucionarnim veksilološkim  (veksilologija - naučno proučavanje zastava) rješenjima i taj proces  nema nikakve veze sa uvođenjem trobojke u Srbiji (1835).
      Trobojna  zastava sa grbom je bila zastava Knjaževine Crne Gore, za vrijeme  Danilove vladavine, nakon čega knjaz Nikola uvodi crvenu zastavu za  državnu (na unutrašnjem planu). Trobojka sa grbom će biti obnovljena kao  državna zastava Kraljevine Crne Gore u egzilu. 
      Crnogorske zastave u međunarodnim katalozima (1882, 1899) Trobojka sa inicijalima  vladara je najprije bila pomorsko-trgovačka zastava (1880), a onda  postaje državna zastava na spoljašnjem planu. „Čista“ trobojka se daje  na upotrebu narodu krajem 19. vijeka i koristi se prilikom raznih  svečanosti, na svadbama i slično.
      Trobojka na Cetinju U Ustavu Kraljevine Crne Gore iz 1905.  se navode kao narodne boje - crvena, plavetna i bijela. Ovo je prvi  poznati pravni akt u kom je definisan izgled neke crnogorske zastave, u  ovom slučaju narodne zastave. U istom Ustavu piše da je i pravoslavna  crkva u Crnoj Gori autokefalna.
      Ustav iz 1905. Alaj-barjak crnogorske vojske je do  Balkanskih ratova bio crvene boje, međutim tokom Prvog balkanskog rata,  trobojka sa vladarskim grbom je proglašena za alaj barjak cijele  crnogorske vojske (o čemu je pisao Milan Jovićević). Zato se trobojka do  tada nije vijorila na čuvenim bitkama koje je vodila Crna Gora.  Trobojka je bila i zastava crnogorskih komita - zelenaša, što se vidi i u  lovoru medalje-spomenice Božićnog ustanka, ali i na neo-zelenaškoj  zastavi, nastaloj devedesetih godina. 
      Spomenica za Božićni ustanak / Sjedište crnogorske vlade u egzilu (Bordo, Francuska, 1919.) Crnogorski partizani su nosili  trobojku sa petokrakom, što je kasnije postala zastava Narodne  Republike/Socijalističke Republike Crne Gore. Trobojka je bila i u  crnogorskom grbu (amblemu), od 1945. do 1992., čiji je autor bio čuveni  crnogorski slikar Milo Milunović. U vrijeme Drugog svjetskog rata su je  nosili i krilaši Krsta Zrnova Popovića, a bila je “prisutna” i na  Petrovdanskom saboru.
      Grbovi (amblemi) socijalističke Crne Gore, od 1945. do 1992. Svijetla nijansa plave se zvanično uvodi 1992.  godine, jednim dijelom zbog pogrešnog tumačenja termina “plavetna’”, ali  i iz praktičnih razloga: da bi se razlikovala od zastave druge članice  tadašnje federacije - Republike Srbije. Ova zastava, neobičnog razmjera,  bila je zvanična zastava Republike Crne Gore od 1992. do 2004. godine.  Plavetna je u stvari tek arhaizam za plavu boju i nije označavala  svijetlu nijansu plave. U 19. i početkom 20. vijeka se nije vodilo  računa o nijansama plave, a na nekim starim crnogorskim trobojkama koje  se čuvaju u muzejima, usljed specifičnog materijala i kvaliteta boje,  plava je izblijedila. 
      Đukanović sa trobojkom 2003.(Foto: Arhiva Vijesti) U periodu od 2001. do 2004. godine bilo je  izvjesno da će nova zastava Crne Gore biti trobojka, sa bijelim grbom  Petrovića, međutim nakon insistiranja SDP-a, vlast se odlučila za crvenu  verziju sa zlatnim grbom. Trobojka se posljednji put pominje tokom  mandata Igora Lukšića, tokom pregovora oko izmjena ustava 2012. godine,  kada je kabinet vlade ponudio da trobojka sa državnim grbom i obrubom  bude predsjednička zastava. 
      Planirani izgled zastave Nova i PzP su tada odbili ovo rješenje,  insistirajući da trobojka bez ikakvih aplikacija bude narodna zastava,  pozivajući se na tradiciju ustava iz 1905. Potpredsjednik Vlade je tada  bio Duško Marković. Ministarstvo odbrane Crne Gore je u decembru prošle  godine predstavilo novi, veliki znak Vojske Crne Gore, koji je stidljivo  ukrašen i jednom trobojkom.
      Veliki znak Vojske Crne Gore Kako zakoni tretiraju trobojku
      Član  28 Zakona o državnim simbolima Crne Gore kaže: Državni i vojni simboli  Knjaževine Crne Gore i Kraljevine Crne Gore, simboli Narodne Republike  Crne Gore i Socijalisitičke Republike Crne Gore i simboli Republike Crne  Gore utvrđeni Zakonom o grbu i zastavi Republike Crne Gore (“Službeni  list RCG”, broj 56/93) uživaju zaštitu, kao i državni simboli utvrđeni  ovim zakonom. Dakle, Zakon o državnim simbolima jasno propisuje da je  trobojka istorijski simbol Crne Gore. Zanimljivo je da je trobojka bez  aplikacija prepoznata i kao narodna zastava u Srbiji, ali je u praksi  obesmišljena jer se u narodu koristi državna zastava sa grbom (svadbe,  svečanosti). 
      Skup u okviru kampanje "Budućnost Srbije"(Foto: BETAPHOTO) Zato, svjestan bio toga ili ne, onaj koji ocrtava trobojku u  Crnoj Gori u ovom obliku ocrtava narodnu zastavu Crne Gore uvedenu  krajem 19. vijeka. Da docrta grb, to bi bila trobojka knjaza Danila,  koja ima tradiciju u Crnoj Gori, dužu od 150 godina. U svakom slučaju, bez dileme ocrtava crnogorski simbol.
      Trobojka u Maslinama(Foto: Boris Pejović) Kada je u pitanju zaštita javnih površina,  velikoj većini građana je zasigurno poznato da se na zajedničkim  površinama ne smije crtati bez dozvole nadležnih organa ili većine  etažnih vlasnika ako je u pitanju zgrada... Ukratko - bojadisanje izvan  za to određenih površina trebalo bi da podliježe komunalnim, a ne  ideološkim kaznama. Koje su to onda okolnosti, mimo protivljenja Zakonu o  slobodi vjeroispovijesti, koje su dovele do eksplozije crtanja trobojki  i promptnih reakcija komunalnih i policijskih službi da se sa time  obračunava.
      Šta je trebalo uraditi
      Crna Gora je definisana  kao građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana  na vladavini prava i to su ideali koji su ugrađeni u simbole države. Ti  simboli su, kao što je poznato, usvojeni bez naročitog konsenzusa i  odlučeno je da to po uzoru na jednu od zastava koje je uveo knjaz Danilo  bude crvena zastava sa modifikacijom da umjesto bijelog dvoglavog orla,  to bude zlatni. Dodata je i bordura što je iz veksiološko-heraldičkog  ugla problematično - ponajprije jer ne postoji objašnjenje šta ona  simbolizuje na crnogorskoj državnoj zastavi. 
      No, u ovom kontekstu je to  drugorazredna tema - problem je koliko se država ostvarila u odnosu na  ideale koje promoviše pod simbolima. Ako su simboli bili način da se  napravi distanca od Jugoslavije ili Srbije – onda su građani očekivali  da će ta razlika nastati stvaranjem efikasnije javne uprave, stabilnošću  finansija, slobodom medija, beskompromisnom borbom protiv korupcije,  nepotizma i organizovanog kriminala i uspostavljanjem vladavine prava  kao osnovnog načela.
      Šta je stvarno urađeno
      Vjerovatno bi se  lako prebolio način usvajanja simbola da nisu druge „dnevne“ poruke bile  tako razarajuće po crnogorsko društvo. Vladajuća partija i njeni  sateliti već duže od deceniju u izbornoj kampanji podsjećaju sopstvene  građane da su „glasali protiv Crne Gore“, iako je to ponuđeno bilo kao  demokratsko pravo izbora državnog uređenja. 
      Afere se nižu i gomilaju bez  ikakvih posljedica i preuzimanja odgovornosti, korupcija, nepotizam i  organizovani kriminal cvjetaju. Građansko društvo kao ideal je razoreno,  demokratski principi ne postoje, briga o ekologiji je takva da često  stranci spasavaju dragocjene lokalitete... A Crna Gora je definisana kao  građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde zasnovana na  vladavini prava.
      Šta su posljedice
      Posljedice na građanina  Crne Gore su potpuni osjećaj otuđenosti od države velikog dijela  stanovništva, što je dovelo i do identifikovanja dijela građana sa  drugim državama. Zato je odgovor na pitanje - kako neko može da navija  „protiv svoje države“ - zato što režim ne čini ništa da je on osjeti  svojom, a ne zato što je taj neko „ludo dijete“. Država je toliko  postala partija da građani ne misle da je ono što je u vlasništvu  građana sinonim za državno vlasništvo.

      Jedina sigurnost koju građanin  Crne Gore sada može da osjeća jeste kada vidi da je državni aparat sile  usmjeren na njegovog političkog neistomišljenika, jer tada zna da će  biti pošteđen represije, iako i dalje neće biti zadovoljan uslovima  života, ali vidi da ima onih kojima je još gore. Ali, to vrijeme je  oročeno dok se političke prilike ne promijene, pa se ne identifikuje  druga grupa građana kao „narod koji je neprijatelj ove države“, nije se  sigurno zaboravilo kome je sve ova vlast crtala mete.
      Političke manipulacije i izlaz iz njih
      Neki  identiteti u Crnoj Gori su nastali između ostalog i kao otklon od onoga  što danas predstavljaju vladajuća partija – odnosno crnogorska vlast –  odnosno crnogorski režim jer je država poistovjećena sa partijom. To je  recimo slučaj sa nacionalno-političkim identitetom Srba u Crnoj Gori  koji mnogo manje vezuju identitet za srpstvo u ideološkom obliku (svi  Srbi u jednoj državi, Srbija kao država matica), a više za distancu od  režima.

      Tu dolazimo do tačke kako se tim identitetom potom manipuliše  - jer tačno je da je proporcionalno gledano Srba neuporedivo manje na  funkcijama u državnom aparatu Crne Gore. Manipulacija je da su primarni  motivi za to nacionalni ili etnički. Etnički razlozi ne postoje jer se  radi o istoj etničkoj grupaciji koja je u međuvremenu razvila različite  političko-nacionalne identitete, a Srbi u vlasti i nisu rijetkost ni u  rukovodstvu Demokratske partije socijalista. To znači da je motiv  diskriminacije politička podobnost, jer jednako male šanse za zaposlenje  i visoku funkciju imaju svi koji su politički oponenti vlasti.  
      Činjenica je da jednostavno više ljudi kroz identitet Srba u Crnoj Gori  izlaže to političko neslaganje što zamagljuje činjenicu da ova vlast ne  protežira Crnogorce na neki dodatan način, osim na onaj kojim zahtijeva  apsolutnu političku lojalnost. Zato isto kao što imate veliki procenata  Srba koji odbacuje veze sa Srbijom kao državom, imate i Crnogorce kojima  se smučila privatna država, koji ne žele da gledaju kako se plaća  gorivo i naređuje dolazak na proslave uspjeha reprezentacije. Na taj  doček bi svi došli kada se on ne bi pretvarao u partijski miting. 
      Čak je i veličanstven doček vaterpolista pokvaren skandiranjem pojedinaca (ilustracija)(Foto: Boris Pejović) Svi  oni jednako recimo preziru „biznismene“ iz Crne Gore koji se bahate jer  smatraju da su zadužili državu, a u stvari su je sa Šefom privatizovali.  Ono što dodatno otežava situaciju onih koji se izjašnjavaju kao Srbi su  oni koji su se nametnuli kao predstavnici Srba u Crnoj Gori, a zbog  svog ličnog političkog interesa su prihvatili projektovanu sliku o njima  samima i tako uticali na Srbe u Crnoj Gori da postanu zatvorenici  sopstvenog oponiranja, inaćenja, isključivosti, problematične  tradicionalističko-konzervativne politike koju su shvatili kao dio  nacionalnog identiteta, kao što je primijetio Bojan Baća. 
      Na taj su  način i ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i ljudi koji se izjašnjavaju  kao Crnogorci taoci istih politika i ljudi koji ih dijele ne radi  njihovih nego svojih interesa. Sa tom razlikom, što jedni od te dvije  grupe političara imaju punu političku vlast iza sebe, a drugi “samo”  pune političke privilegije.
      Pa dobro, okle sad trobojka
      Kako  sad tu trobojka ulazi u igru? Iscrtavanje trobojke na javnim površinama  crnogorskih gradova je subverzivan akt jer se radi o istorijskom simbolu  Crne Gore koji izaziva frustraciju vlasti iako je prepoznat u zakonu.  

      Ostaje subverzivan sve dok ne zađe u ideološku zonu odbrane srpstva,  obilježavanja granica srpskog mora, apsolutnog vandalizma i ne prerasta u  ogavnu političku zloupotrebu djece (slikanje trobojke na času, pa  promocija putem društvenih mreža), te jeftinu promociju i sebičluka  političara sa margine, ali i onih uticajnih koji tu takođe vide i  prostor za potencijalnu radikalizaciju. 
      Zloupotreba djece u Baru(Foto: Privatna arhiva) Kada pređe u tu zonu,  iscrtavanje trobojke predstavlja demonstraciju represije, iste one koju  primjenjuje crnogorski režim nad svojim građanima.

      Isti režim čija je  vladajuća poruka uoči lokalnih izbora u Beranama imala bilbord sa  zvaničnom zastavom i - trobojkom!
      Bilbord u Beranama tokom kampanje 2014. godine Poruke na društvenim mrežama  ukazuju da trobojka za dio crtača predstavlja, između ostalog, i period  kada nije bilo oštre nacional-političke podjele na Srbe i Crnogorce, ali  ni njihove “kolorističke” podijeljenosti, koja je produbljena 2004.  godine.  
      Svi smo država
      Zajedničko većini u Crnoj Gori je da  ne ne želi da se doček fenomenalnih crnogorskih sportista pretvara u  politički miting i obračun sa političkim neistomišljenicima. Sigurno je  da većina u Crnoj Gori ne podržava crtanje ocila preko prekrečenog  albanskog grba, ne žele da vide ni pokušaje promocije velikosrpskog  ideološkog koncepta na litijima - bez obzira da li šetaju na njima ili  ne. 
      Male su šanse da većina Crne Gore želi zloupotrebu djece u političke  svrhe (a to je DPS patentirao), niti da Radule Novović u pravom  fašističkom maniru opominje prosvjetne radnike. Bez dileme je da većina  građana želi da je normalno da je aktivni policajac nosio krst na  litiji, da nije normalno da se starica hapsi sa dugim cijevima i  lisicama, a da „predsjednik svih građana“ orgija na partijskim  skupovima. 
      Sigurno je da većina u Crnoj Gori želi solidarnost, što se  vidjelo kad god je bila kriza koja nije bila partijski proizvedena  (jedinstvo kada treba da se skupi novac za liječenje i druge humanitarne  akcije). A trobojka ima smisla kao poruka dok god je ona produžetak  onoga što je bila poruka pokreta Odupri se - mi smo država ili  modifikacija i onoga što je bila poruka Gojka Perovića - nema nama  molitve bez njih, ni njima Crne Gore bez nas.

      Trobojka može da bude i  poruka vlastima da istorija ne završava sa njima i to je sreća jer  znači da nisu ovdje zauvijek ukorijenjene tekovine koje su gajili -  korupcija, kriminal i nepotizam. To znači da ako su zarobili državu, ne  znači da su ubili društvo koje čini ovo zemlju. Društvo je više od  države i mnogo više od režima, ono ne može da se otme iznutra. Pa kao  što se Fukujami vratila istorija, tako se Milu vratila trobojka.

       
      Tri boje - troboljka
      WWW.VIJESTI.ME Kako je trobojka stigla u Crnu Goru, kako je korišćena i kako se mijenjala, šta znači i šta bi moglo da znači to što se 2020. crta po cijeloj državi  
    • Од Feniks.,
      Ovu temu sam zamislila kao način da pomognemo suprotnom polu da nas bolje shvati (možda da i same sebe bolje shvatimo). 
      Znam da je to još jedna u moru tema, al hajde da probamo.
       
    • Од Avocado,
      Otvaram temu povodom ovog teksta:
      Ružić o izmenama zakona: Za promenu Ustava biće dovoljna većina izašlih birača
        Autor: FoNet     Izvor: N1 (arhiva) Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave predložiće Vladi i parlamentu promene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji će propisati da za promenu Ustava više ne bude potrebna većina od broja upisanih, nego od broja izašlih birača, najavio je ministar Branko Ružić.
      On je na završnoj javnoj raspravi o nacrtu tog zakona objasnio da je potrebno da se on menja jer je po svojim rešenjima "restriktivan i u velikoj meri prevaziđen i neusaglašen sa Ustavom". Ružić je ocenio da je postojeći Zakon o referendumu ograničavajući faktor u korišćenju "ovih inače značajnih demokratskih mehanizama za ostvarivanje suvereniteta garantovanih Ustavom i ostvaruje se, na ovaj način, ne samo izborima". On je podsetio da je važeći zakon donet 1994. godine, a minimalno izmenjen 1998. i da je primena niza njegovih rešenja u praksi pokazala nedostatke, a činjenica da se referendum i narodna inicijativa retko koriste jesu dokaz.
      Od uvođenja višestranačja u Srbiji, dodao je Ružić, bila su svega tri referenduma - 1992, 1998. i 2006. godine, a predlagač je bila samo Skupština, ne i građani, čija je samo jedna narodna inicijativa prihvaćena, i to Fondacije "Tijana Jurić" za izmenu krivičnog zakona.
      Ružić je ukazao i da su se na lokalnom nivou sprovedeni referendumi odnosili isključivo po pitanju uvođenja mesnih samodoprinosa, što ukazuje da se referendum kao "institut izrazito demokratskog karaktera" vrlo slabo primenjuje. Objašnjavajući predloge izmena odredbi o narodnoj inicijativi, on je naveo da je predloženo da potreban broj birača koji je pokreću u lokalnim samoupravama bude smanjen na pet odsto upisanih birača, jer je do sada nekim lokalnim statutima bilo predviđeno i 25 odsto.
      "Ovom izmenom smo želeli da onemogućimo da u statutima lokalne jedinice lokalne samouprave samostalno utvrđuju ovaj procenat", rekao je Ružić.
      Novina u predlogu o narodnoj inicijativi, istakao je Ružić, jeste to da se rok za prikupljanje potpisa sa dosadašnjih sedam dana, što je bio kratak rok i nije se moglo krenuti u kvalitetnu proceduru, povećava na 90 dana.
      LINK: http://rs.n1info.com/Vesti/a544901/Ruzic-o-izmenama-zakona-Za-promenu-Ustava-bice-dovoljna-vecina-izaslih-biraca.html
       
×
×
  • Креирај ново...