Jump to content

Recommended Posts

"MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

H20161005026605-1.jpg

Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.

  • U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske?

Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.

  • Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost?

Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.

  • Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac?

Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.

  • Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima?

Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.

  • Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje.

Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?

  • Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme.

Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.

  • Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna?

Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.

  • Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav?

Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.

  • Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju?

Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".

  • Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara?

Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.

  • Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako?

Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.

  • Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar?

Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.

  • Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome...

Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.

  • Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla?

Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.

  • Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta...

Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.

Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

vreme_logo.jpg

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Glavni imam u Pljevljima Samir Kadripašić kaže da je u životu prvi put ostao bez teksta i da ne zna šta da kaže narodu u tom gradu, nakon incidenata i kamenovanja prostorija Islamske zajednice. 
      Foto: FB
      Kako je kazao za FOS, ljudi u Pljevljima su u panici.
      "Non stop me zovu, ne znaju kako da se ponašaju ikako da se postave u svemu ovome. Vjerujte mi da sam prvi put ostao u životu bez teksta i da ne znam šta da kažem narodu", dodao je Kadripašić. 
      Prostorije IZ u Pljevljima kamenovane su sinoć a ostavljena je i, kako kaže imam, morbidna poruka "da će Pljevlja postati Srebrenica". 
       
      Foto: FB "Radi se o pojedinačnim ispadima koji žele sigurno da izdominiraju sa ovim šovinističkim napadima. Vidjećemo šta će dalje biti, a ja nadam se da će policija i tužilaštvo sve riješiti na najbolji način", navodi Kadribašić. 
       
      Foto: FB Imam očekuje od države da zaštiti muslimane u Pljevljima. 
      "Ne samo nas, nego sve građane Crne Gore treba zaštititi od ovih fašističkih ispada", naveo e Kadribašić. 
      Povodom incidenata aktivisti Koalicije za Budućnost su protestovali ispred Centra Bezbjednosti Pljevlja odakle su pozvali načelnika CB Dragana Slavulja i komandira stanice policije Milana Jovića da saopšte imena počinioca ovih činova vandalizma. 
       
      Foto: PV Informer "To je jako bitno i jako ohrabrjujuće. Šta da kažem, osim da sam zahvalan. Cio vijek se ovdje družimo međusobno, komšije smo tako da apsolutno razumijem i taj postupak", naveo je imam. 
      Delegacija Ministarstva za ljudska i manjinska prava boravi danas u posjeti Pljevljima. Delegaciju čine Aleksandar Saša Zeković, državni sekretar Ismet Latić, direktor Direktorata za odnose sa vjerskim zajednicama i savjetnica Mirela Ramčilović.
      Najavljeno je da će delegacija posjetiti opštinu Pljevlja, Islamsku zajednicu, Centar bezbjednosti a razgovaraće i sa žrtvama nasilja i napada.
      U Pljevljima su i reis IZ Rifat Fejzić i više članova Mešihata Islamske zajednice. 
      Incidente u Pljevljima osudile su brojne partije u Crnoj Gori, kao i Mitropolija crnogorsko-primorska. 
    • Од Justin Waters,
      Ambasada Nemačke: Zašto smo podržali portal ratusrbiji.rs
      Nemačka Ambasada obrazložila je motive za podršku portalu ratusrbiji.rs i odgovorila na komentare koji su se javili nakon toga.

       
      Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti "objektivnoj" istini, poručuju iz Ambasade Nemačke u Beogradu nakon pitanja Tanjuga o motivima podrške.
      Sajt je, inače, pokrenula Inicijativa mladih za ljudska prava, kao platformu za koju kažu da će pružati "sve važne i relevantne informacije o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na teritoriji Srbije u periodu od 1991. do 2001. godine".
       
      Ministar Ivica Dačić reagovao je čuđenjem što je takav sajt pokrenut, kada su se, kako navodi, Haški tribunal i nacionalni sudovi godinama unazad bavili tim pitanjem, i smatra da je to još jedna politizacija teme ratnih zločina.
      Komentar tim povodom objavio je i jedan beogradski list pod naslovom "Od Srba prave naciste uz evre iz Nemačke", koji nemačka ambasada odbacuje kao tendenciozne.
      "Imajući u vidu nezapamćene, stravične zločine koje su Nemci počinili za vreme Drugog svetskog rada, i ovde u Srbiji, smatramo kao Ambasada Nemačke da je upravo suočavanje sa svim aspektima istorije izuzetno važno", navodi Ambasada u dopisu Tanjugu.
      Iskreno, pa često i kontroverzno suočavanje sa vlastitom istorijom temelj je, kako se navodi, na kojem počiva pomirenje i na kojem se gradi bolja budućnost.
      To za zemlje bivše Jugoslavije posebno važi, ističu iz Ambasade, za period ratnih sukoba posle raspada Jugoslavije 90-tih godina.
      "Pri tom se, po našem dubokom uverenju, ne radi o jednoj jedinoj istini, već je neophodno da shvatimo i da prihvatimo da postoji više različitih subjektivnih sećanja i ''istina'' vezanih za isti istorijski događaj. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti ''objektivnoj'' istini", ocenjuju u Ambasadi Nemačke.
      U tom smislu se, kako se dodaje, nadaju da će Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je uz njihovu podršku kreirala portal "ratusrbiji.rs", dati doprinos toj, po njihovom ubeđenju važnoj, debati o odnosu prema ratovima na tlu bivše Jugoslavije, navode iz Ambasade, te dodaju da se ta podrška ne može kvalifikovati kao "kampanja".
      Na pitanje da li je praksa da daju podršku sličnim inicijativama i u drugim zemljama i koje su to konkretne slične inicijative kojima pružaju podršku, nemačka Ambasada kaže da je njihov cilj da prate Srbiju na putu ka EU.
      "Naš cilj jeste da pratimo Srbiju na putu ka EU, pružajući podršku jačanju civilnog sektora, unapređenju demokratije i vladavine prava, slobodi medija i govora, regionalnoj saradnji i pomirenju među narodima na ovim prostorima", objašnjavaju u odgovoru i dodaju da sve ove oblasti igraju veliku ulogu u pregovorima u pristupanju EU.
      Ambasada Nemačke kao donator podržava realizaciju raznih projekata i u tom kontekstu sarađuje sa različitim partnerima, među kojima su državne institucije, međunarodne organizacije i nevladine organizacije u Srbiji u koje spada i Inicijativa mladih za ljudska prava, navode još u Ambasadi Nemačke.
      Izvor:B92
    • Од JESSY,
      Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.
      Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.
      Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru
      Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
      U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
      Sveštenik Mihail Vasiljev,
      nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM
    • Од Дејан,
      Doktor nauka sa Tehnološkog fakulteta za 021: Teorije o čipovanju ljudi preko vakcina protiv virusa korona potpuno netačne Nedavno je belgijski doktor Tijeri Šmic, zagovornik alternativne medicine od osamdesetih godina, objavio blog post i pismo o najavljenoj vakcini protiv covid-19, iznoseći tvrdnje da iza cele priče u vezi sa izradom vakcine stoji - Bil Gejts.   Foto: Pixabay Dr Šmic, zagovornik ozonizacije, tvrdi da se u naučnim krugovima polemiše o ubacivanju mikročipa u vakcinu, te da "u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, fondacija Bila Gejtsa finansira sedam projekata vakcine protiv virusa korona, među kojima i unošenje nanočipa u ljudski organizam".    Šmic tvrdi da je Bil Gejts u istraživanju za pronalazak vakcina protiv virusa korona već uložio 250 miliona dolara i kaže da bi lica koja se vakcinišu s nanočipom dobila "pasoš" koji to potvrđuje. Takođe, navodi da je eksperiment s takvom čipovanom vakcinom već izvršen na 3.000 izbeglica na Tajlandu.   I dok je zavidan broj domaćih medija preneo ove neutemeljene tvrdnje belgijskog zagovornika lečenja nemedicinskim metodama, nijedan se nije potrudio da proveri - da li je čipovanje čoveka kroz vakcinu na ovaj način uopšte moguće?   Kako bismo proverili istinitost svih tvrdnji o čipu u vakcini, Bilu Gejtsu, 5G tehnologiji i nameri da se ljudi prate pomoću mikročipa, porazgovarali smo sa dr Ivanom Stijepovićem, doktorom nauka u oblasti tehnološkog inženjerstva i naučnim saradnikom sa Katedre za inženjerstvo materijala Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu koji se, između ostalog, bavi istraživanjem i primenom nanomaterijala.   021: Da li se nanotehnologija već sad koristi u borbi protiv covid-19?   Dr Stijepović: Ne. Protiv covid-19 ne možete da se borite nanotehnologijom, već medicinom koja koristi antitela. Protiv virusa se naše telo i svaki organizam bori tako što imunitet obrazuje antitela koja uništavaju virus i posle možemo da dođemo do tih antitela u krvi ozdravljenih. Ne postoji trenutno način da se nanotehnologija ili bilo šta što nosi prefiks "nano" koristi za lečenje covid-19.    021: Da li se nanotehnologija koristi u izradi zaštitne opreme?   Dr Stijepović: Naravno, pre svega kod filtera koji koriste nanomaterijale za apsorbovanje gasova, čestica, to je ono što nanotehnologija može da uradi. Nanofilteri filtriraju vazduh, vodu ili drugu materiju i tako posredno učestuvuju u prevenciji zaraze. Mogu da se koriste u maskama, a pre svega se koriste u aktivnim maskama kao što su gas maske. Koriste se i u uređajima za specijalna odela - skafandere, da prečišćavaju vazduh u takozvanim "čistim sobama" u odeljenjima intenzivne nege. Njihova osnovna funkcija je funkcija filtera.    021: Da li se nanotehnologija koristi u svakodnevnoj opremi, recimo u rukavicama i maskama koje kupujemo u apoteci ili nabavljamo preko interneta?   Dr Stijepović: Veličina pora na N95 maskama veličine je tri mikrometra - što je hiljadu puta veća dužina od nanometra. Dakle, nema govora o nanotehnologiji. Kroz te maske nanočestice mogu da prolaze vrlo jednostavno, dok su virusi mikroveličina, tako da nema potrebe da se koristi nešto što je na skali hiljadu puta manje za zaštitu nečega što je hiljadu puta veće. Zašto biste pravili maske sa šupljinama nanometarskih veličina kad sasvim dovoljno dobro taj posao rade maske sa mikroveličinama pora?   Da biste nešto učinili hiljadu puta manjim na skali, povećavaju se troškovi proizvodnje i nivo tehnologije. Maska koja sada košta dvadesetak dinara sigurno bi koštala nekoliko hiljada dinara da bi mogla da zaštiti od takvih čestica - i to opet ne bi bilo i nije namenjeno građanstvu. Te specijalne maske i skafanderi koriste se u institutima koji rade s opasnim virusima, bakterijama i slično, na odeljenjima intenzivne nege.   021: Zbog čega se onda sada spominje nanotehnologija?   Dr Stijepović: Nano i nanotehnologija je trenutno "buzzword", ključna reč koja zvoni i zvuči jako dobro i novo onima koji ne znaju šta to praktično znači. Koriste se za podsticanje onih koji će da klikću na vest koja u naslovu ima nano ili nanočip, izgleda kao nešto jako novo i napredno i stavljaju se naslovi koji nemaju veze ni sa čim realnim što se sada proizvodi i istražuje.      021: Možda nema veze ni sa čim realnim, ali je reč o vrlo izraženim tvrdnjama. Teoretičari zavera tvrde da se razvija vakcina protiv covid-19 koja sadrži mikročipove pomoću kojih će ljudska vrsta biti kontrolisana. Bil Gejts finansira izradu ovakve vakcine, a spominje se i 5G tehnologija...   Dr Stijepović: Ne znam odakle tačno da krenem. Oni koji izveštavaju o tome apsolutno nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa realnim stvarima koje se trenutno dešavaju u nanotehnologiji i nanomaterijalima. Kao jedan primer - nanovija generacija mobilnih telefona koji su izašli ove godine (i izaći će sledeće godine) koriste tehnologiju koja se zove šestnanometarska ili sedamnanometarska tehnologija. To znači da je veličina tranzistora na čipu koji koriste naši telefoni oko šest ili sedam nanometara. Kažem "oko" jer kad dođete na tu skalu, već je teško izmeriti precizno veličinu tog uređaja. To znači da je najmodernija tehnologija, što jesu novi telefoni, generacija šest odnosno sedamnanometarska. Prethodna generacija, pre tri ili četiri godine, bila je desetnanometarska. Četiri godine prođu od prethodne generacije dok se ispitaju sve vrednosti onoga što mi nazivamo nova generacija čipova, a to su šestnanometarski i to bi značilo da vi na čipu koji ima površinu 100x100 nanometara možete na svakih šest do sedam nanometara da napravite nešto što je veličine šest do sedam nanometara.   021: Zbog čega govorimo o dimenziji baš 100x100 nanometara?   Dr Stijepović: Kad ubacite u ljudsko telo strani predmet, kao što bi bio taj čip ili bilo šta drugo što je veće od 100 nanometara, ljudski organizam ima imuni sistem sa makrofagama koje automatski uklanjaju to nepoželjno strano telo veće od 100 nanometara. Da bi taj čip uopšte opstao u ljudskom organizmu, u krvi, tkivu, mora da bude manji od 100 nanometara, u suprotno makrofage će ga istog momenta ili vrlo brzo nakon ubacivanja u telo jednostavno odstraniti. To jeste strano telo našem organizmu i imuni sistem sva strana tela veća od 100 nanometara prepoznaje i izbacuje. Taj čip bi, stoga, morao da bude manji od 100x100 nanometara, što je meni sad u ovom trenutku prosto nezamislivo na nivou tehnologije koja se koristi. Tako da je priča o nanočipovima i mikročipovima potpuno deplasirana.    Ono što je moguće uraditi, a neki konceptualni umetnici su već uradili, je da se ispod kože instalira neka vrsta čipa, koja nikako neće biti nanočip već makročip koji može da se vidi ljudskim okom. Taj čip može da meri temperaturu ili osetljivost ljudske kože... ne znam šta bi tačno radio. Mogao bi da šalje neki signal kao oni čipovi u odeći koja se koristi da se ne bi kralo. Ali, mogao bi samo da šalje GPS koordinatu, ali kome bi to koristilo i zašto bi se to koristilo?    021: Zašto bi Bil Gejts to radio?   Dr Stijepović: Ne znam. On ima ogroman novac koji može da uloži u istraživanje, ali ni on ne može da pređe fizički zakon koji važi u prirodi, a to je ograničenje veličine čipa na ispod 100 nanometara. Ni on sa svim svojim milijardama ne može da pobedi fiziku, biologiju, koja mu nameću ograničenja koja sad u ovom momentu nije moguće rešiti na način da za godinu dana se taj čip ubaci u vakcinu, a potom da se ubaci u ljudsko telo i bude funkcionalan.   021: Prema Vašoj proceni, koliko vremena bi trebalo da prođe da bi tako nešto bilo moguće?   Dr Stijepović: Razvoj čipova je kroz vreme išao na sledeći način: krenulo se od dvadesetnanometarskih, spustio se na 14, potom 10 i sedamnanometarskih čipova. Sledeća generacija će biti pet ili četiri nanometra i oni se sigurno razvijaju već sada. Međutim, od dana njihove proizvodnje do dana puštanja u promet prođe otprilike tri do pet godina jer je samo ispitivanje čipova i njihove funkcionalnosti duže i mukotrpnije od proizvodnje. Tehnologija koju koriste proizvođači čipova verovatno može da proizvede tranzistore koji su na nivou pet nanometara, ali kad se stave na makroskalu gde treba da pokažu neku pravu funkcionalnost, ispitivanje te funkcionalnosti, ispravnosti svakog tog tranzistora i čipa traje od tri do pet godina - možda i duže, zavisi od veličine skale tranzistora. Sve to povećava troškove ispitivanja i istraživanja ispravnosti takvog čipa.    Ako bi u ovom trenutku neko počeo da izmišlja i proizvodi takav čip, on bi bio u upotrebi negde za četiri ili pet godina. Međutim, takva tehnologija će se pre pojaviti u našim mobilnim telefonima i kompjuterima kroz koju godinu, a ne kao čip koji će se ubacivati u vakcinu.     021: Kako bi se preko vakcine ubacio čip? Kako tečnost reaguje sa čipom i uspešno obavlja bilo koju zamišljenu funkciju unutar organizma?   Dr Stijepović: Zapravo je vrlo jednostavno ubaciti nešto što je jako malo u tečnost. To je manji deo problema. Uzmimo hipotetičku situaciju da postoje zamišljeni čipovi na skali dva ili tri mikrometra i gustinu informacija koja tu može da bude spakovana. Veličina crvenih krvnih zrnaca kod čoveka je između tri i osam mikrometra, tako da je sasvim moguće da se to ubaci kao neki čip. E sad, problem nastaje opet kod imunog sistema koji će prepoznati strano telo. Bez obzira koliko vi dobro sakrijete, u vakcini, neko strano telo, organizam će ga prepoznati i automatski ga izbaciti.    Ono što se sad koristi su kontrasti za magnetnu rezonancu. Imate nanomaterijale koji se koriste kao kontrasti za magnetnu rezonancu na bazi gvožđe-oksida, koji imaju poseban omotač i odobreni su od strane američke FDA. Metabolizam tih nanočestica traje oko sedam dana - to znači kad ove nanočestice ubacite pomoću injekcije u organizam, one idu na mesto gde ste ih ubacili - a pošto se radi o gvožđu, metabolizam gvožđa u ljudskom organizmu je takav da te čestice uglavnom idu u jetru. One budu u krvotoku oko sedam dana i na kraju ih izbacimo kroz mokraću, kao i sva ostala strana tela. Te čestice su manje od 100 nanometara i organizam ih ne prepoznaje kao strana tela, ali svakako ih metaboliše i izbacuje preko jetre. Oni koji imaju alergije vrlo dobro znaju kako organizam reaguje na čestice veće od 100 nanometara. Tako da je i svaka priča o ubacivanju čipova kroz vakcinu u krvotok deplasirana.   021: Gde se tu uklapa priča o 5G tehnologiji?   Dr Stijepović: 5G je "buzzword", kao i nanotehnologija. 5G nije ništa drugo nego nastavak 4G. Do sada smo imali 4.0, 4.1, 4.2 i tako nadalje, dok naučnici nisu stigli do 4.8 tehnologije i neko je onda rekao: 'Hajde da ne zovemo ovu tehnologiju 4G, već je prošlo dosta vremena, zvaćemo je 5G'. Promena je u imenu, a tehnologija upotrebe radio-talasa je vrlo mala u odnosu na 4G. Upravo te reči podstiču na kliktanje. Naravno da se ljudi boje onoga što ne znaju. Većina ljudi ne zna šta znači 5G, nanočip, a mi se inače bojimo onoga što ne znamo - kao što je i covid-19. Što ga više upoznajemo, ljudi će se manje bojati jer će sve više znati. Zato me je i iritiralo prenošenje dezinformacija jer je reč o nepotrebnom širenju straha.    Mi koji se bavimo nanomaterijalima ponekad padnemo u iskušenje da se samo nasmejemo i kažemo da su to gluposti. A u stvari - treba što više da pričamo i to je naš zadatak, kao naučnika i onih koji se bave prosvetom, da podučavamo i razbijamo dogme o tehnologiji. Kako ljudi budu bolje poznavali tehnologije, sve će se manje bojati. Kako je zadatak medicinske struke da govori o potrebi za vakcinama (bez obzira na to koliko je neki antivaks pokret jak), tako je i naš zadatak u nauci da razbijamo zablude teoretičara zavere.   021: Da li će nauka ikada dostići taj nivo da nanočipovanje bude moguće?   Dr Stijepović: To se ne zna, to su razgovori za naredne decenije, 50 godina od sada, na primer. Tu imate i moralna pitanja i definitivno se u 2020. godini ne može govoriti o čipovanju ljudi za covid-19, virus koji je igrom slučaja stigao sada. Taj čip je morao da počne da se razvija mnogo pre ovog trenutka da bi sada bio spreman, a ranije je tehnologija bila još manje razvijena. Takođe, zašto bi se ljudi čipovali tako skupim čipom? Mene zaista interesuje zašto bi neko besplatno davao da se mi čipujemo kad je izuzetno skupa igračka u pitanju?   021: Da li Vi verujete u bilo kakvu teoriju zavere?   Dr Stijepović: Ne. Jako teško. Verovatno to ima veze sa obrazovanjem i sa vaspitanjem, a razumljivo je da svako sa sobom nosi neku sumnjičavost, to postavljanje pitanja koje nam automatski pada na pamet kad nešto pročitamo. Ja krećem sa pozicije - ništa nije nemoguće i razne stvari su ocenjivane kao nemoguće, pa i u nauci. Sam Bil Gejts je davnih dana rekao da će naši računari dostići memorijski kapacitet od 64 kilobajta i da će to biti sasvim dovoljno za jednog prosečnog čoveka i njegovu upotrebu. Mislim da je sam sebi skočio u stomak s takvom izjavom. Posle 20-30 godina vidimo dokle smo stigli, sad je to nekoliko miliona puta veće od onoga što je on procenio kao optimalno. Sve što smo nekad mislili da je nemoguće pokazalo se da je moguće ili moguće u manjoj meri. Ne govorim a priori da nešto nije moguće, već da je malo verovatno.    To je i problem s naučnicima jer mi ne govorimo u apsolutnim terminima, već se služimo statistikom i govorimo da li je nešto više ili manje moguće. Oni koji prenose naše izjave obično koriste neke definicije i navode ih kao apsolutne istine. Autor: Gorica Nikolin - gorica@021.rs    VEST © 021 Novi Sad 1999-2020. Sva prava zadržana.
×
×
  • Креирај ново...