Jump to content
Милан Ракић

Episkop Grigorije: Nikada nisam bio u saglasnosti sa Vučićevom ideologijom

Recommended Posts

„Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.

U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

Vladika-Grigorije-promocija-knjige-u-Mos

  • Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika?

– Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.

Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.

Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.

Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.

Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.

Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.

  • Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili?

– U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.

  • Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine?

– Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.

  • Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije?

– Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.

Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.

  • Zašto je neophodan ekumenski dijalog?

Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.

I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.

Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.

Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.

No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.

Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.

Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.

Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.

Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.

Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.

Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

danas-logo.png?x41120

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Милан Ракић рече
  • Zašto je neophodan ekumenski dijalog?

Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.

I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.

Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.

Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.

No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.

Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.

Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.

Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.

Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.

Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.

Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

Ovo mi se personalno nic' ne svidja ... zasto, pa zato sto kako rece e.Griogorije... ja sam ostrasceni fanatatik... :0120_angryy: :ljut: ... i tako... :takeoff:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Bokisd рече

Ovo mi se personalno nic' ne svidja ... zasto, pa zato sto kako rece e.Griogorije... ja sam ostrasceni fanatatik... :0120_angryy: :ljut: ... i tako... :takeoff:

Ma, ne sekiraj se burazeru :smeh1:, na ovom forumu 99, 9 nije za dijalog. (a nemam osećaj da su ostrašćeni)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svidja mi se sto zagovara “razgranicenje”, ako tako mogu reci, crkve i drzave. Svaka cast za to, samo je problem sto on sam, svojim primerom upravo radi suprotno! Cak je mislim imao i neku funkciju u parlamentu BiH.

To je generalno karakteristika vecine klira SPC jer hoce da se mesaju u politiku, da budu pitani, uticu na odlucivanje i sl. a kada treba preuzeti odgovornost, onda bi da budu “nezavisni”.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Жељко рече

Па наравно кад је био и остао Тадићевац

Веруј ми, Жељко, како пролази време под овима Тадић ми је све дражи и дражи. А нисам га волео тада, међутим, сад осећам неку носталгију према његовој владавини. Ови су међу најгорима које смо имали у историји. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Milan Nikolic рече

Под Тадићем је Милошевић постао најдражи.

Стварно не знам ком мозгу могу ратови, инфлација, беда, страдање народа,бомбардовање екстзремни криминал врхушке власти и све остало што је пратило Злободанову владавину могу да буду бољи од Тадићеве владавине у којој, без обзира на све мане а било их је, није било свега тога. 

Данас кад погледам, Тадићево доба је било оаза демократије у поређењу са данашњом Вучићевом аутократијом, где он држи све медије, врши цензуру и не дозвољава да се у земљи, на медијима каже било која реч супротна његовој. 

Тако да...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам где си ти, на којој планети, а можда у паралелном космосу. Сећам се 2010., каква је то лудница била укључити РТС, све врви од пропаганде најболесније, све се врти око Тадића, нешто најбљутавије што може да постоји. Било ми је мука.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, florenntina рече

Svidja mi se sto zagovara “razgranicenje”, ako tako mogu reci, crkve i drzave. Svaka cast za to, samo je problem sto on sam, svojim primerom upravo radi suprotno! Cak je mislim imao i neku funkciju u parlamentu BiH.

Први пут чујем за ово, а из Босне сам ne_shvata

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Milan Nikolic рече

Не знам где си ти, на којој планети, а можда у паралелном космосу. Сећам се 2010., каква је то лудница била укључити РТС, све врви од пропаганде најболесније, све се врти око Тадића, нешто најбљутавије што може да постоји. Било ми је мука.

 Sreća danas može da se diše

Lakše je

Ja ne znam ni kako izgleda Vučić 

Jer samo na tv se pojavljuje ....kažu 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Milan Nikolic рече

Не знам где си ти, на којој планети, а можда у паралелном космосу. Сећам се 2010., каква је то лудница била укључити РТС, све врви од пропаганде најболесније, све се врти око Тадића, нешто најбљутавије што може да постоји. Било ми је мука.

Ма дај човече, могао је Вучић као опозиција да гостује на државној телевизији, имао је своје термине, могли су да одговоре на све прозивке власти, нису укидане емисије ко данас, и остало што данас се ради. 

Тако да ипак причаш нешто што нема везе са реалношћу. То да опозиција не може (пази не може, забрањено им је) да буде на медијима, то да се врши стравична цензура, то што имамо данас (да је Вучић на свакој телевизији и да се цео космос окреће око њега) - то није било у оно време. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Православни Србин рече

Ма дај човече, могао је Вучић као опозиција да гостује на државној телевизији, имао је своје термине, могли су да одговоре на све прозивке власти, нису укидане емисије ко данас, и остало што данас се ради. 

Тако да ипак причаш нешто што нема везе са реалношћу. То да опозиција не може (пази не може, забрањено им је) да буде на медијима, то да се врши стравична цензура, то што имамо данас (да је Вучић на свакој телевизији и да се цео космос окреће око њега) - то није било у оно време. 

Tačno

Na kraju Tadić je izgubio izbore 2012 sigurno i zahvaljujući tome što nije samo on bio na tv već i mlade sns snage 

Jebala nas politika 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Православни Србин 

Погледај овај снимак, видећеш да је Милошевић био просечан владар, али са веома искреним и истинитим ставовима. Не само њему, него целој Србији није било могуће избећи наум непријатеља. Наравно да је имао мноштво мана и грешака. Ја сам био у првом реду 5. октобра, учествовао и код скупштине и код РСТ-а. Гасио патроне сузавца кофом воде, доносио из дворишта преко улице РТС-а, ту је било ратно стање. Сада када слушам овај снимак много тога ми је јасније, а тиче се ширег погледа:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Milan Nikolic рече

Сећам се 2010., каква је то лудница била укључити РТС, све врви од пропаганде најболесније, све се врти око Тадића, нешто најбљутавије што може да постоји. Било ми је мука.

a sad je kao bolje i drugacije :D blago nama...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Жељко,
      Classified By: Ambassador Michael C. Polt for reasons 1.4(b) and (d) 1. (C) Summary: Despite the impression of improved atmospherics following the May 23 Vienna talks on religious issues, Prime Minister Kostunica continues to work with more conservative elders in the Church to derail efforts by moderate elements to define a balanced and independent SOC position on Kosovo status. The results of the SOC Assembly of Bishops (May 15-27) may also reinforce this effort by opening the way for hard-liners to take important senior posts in the SOC hierarchy. We will continue to work for ways to strengthen SOC moderates including ways such as the Ambassador,s upcoming Contact Group/Quint level with the SOC Kosovo team. End Summary. 2. (C) On May 26, soon to be Bishop Irinej (Dobrijevic) (strictly protect throughout) met with poloff in the wake of the May 23 Vienna talks on religious issues in Kosovo. Irinej (Dobrijevic) was elected Bishop during an assembly of SOC Bishops held in Belgrade from May 15-27 and appointed to preside over Australia and New Zealand, but he is not likely to depart for his new assignment until the fall. As reported in reftel, Irinej (Dobrijevic) is a moderate voice within the Church and has confided his deep concern that the PM is using his influence in the Church to ensure full SOC support for the government,s position in the Kosovo status talks. His appointment as Bishop to Australia and New Zealand has effectively promoted him away from the center of SOC power while keeping his useful ties to Orthodox diaspora groups (and their associated funding sources) in hand. He has assured us that he will seek to remain engaged on Kosovo and in Belgrade until the final settlement. SOC reaction to the Vienna talks -------------------------------- 3. (C) Irinej (Dobrijevic) downplayed reports of an improved atmosphere at the May 23 round of talks (senior GOS negotiator Leon Kojen called it "useful and productive") and offered signs of a continuing effort by the PM to keep the SOC delegates in step with his policy on Kosovo. The composition of the SOC delegation in Vienna, Irinej (Dobrijevic) said, showed how the SOC had been co-opted. He called Bishop Tedosije the lone voice of moderation and said he was mostly marginalized by his superiors, Bishop Irinej of Backa and Bishop Artemije (Embassy note: Irinej (Dobrijevic) has recounted to us in the past how Irinej of Backa has worked openly and sometimes impatiently with senior government officials to silence more moderate voices in the Church. Amfilohije has also reportedly worked behind the scenes in a similar manner. End Embassy note). Bishop Artemije was particularly unhelpful in the aftermath of the May 23 talks by blasting the UNOSEK process in an interview with Belgrade daily Glas Javnosti on May 25. He declared he was "fed up with Albanian promises" and said there was "no progress" at the talks because UNOSEK is "not paying much attention to the results." Meanwhile, the Synod hardens ---------------------------- 4. (C) The outcome of the recent SOC Assembly ofBishops also suggests a hardening of the Holy Syod. In particular, Irinej (Dobrijevic) noted the "astounding" appointment of Bishop Filaret to the Synod, a person who he described as from the extreme right wing of the SOC and one of the only SOC clergy to insist on giving a eulogy at the funeral of Slobodan Milosevic. Irinej (Dobrijevic) told other Emboffs that the election of other new members of the Synod -- particularly "Bishops from Bosnia" -- would likely result in a harder-line SOC leadership. Irinej (Dobrijevic) said that the SOC leadership's top priority (including Patriarch Pavle, Metropolitan Amfilohije) is to keep PM Kostunica in power so as to avoid a Radical government -- he called an SRS government a "nightmare scenario" for the Church. 5. (C) According to Irinej (Dobrijevic), Irinej of Backa has attempted to make political inroads with President Tadic to bring the SOC leadership close with the DS leadership (as it is with the DSS). According to Irinej (Dobrijevic), Tadic BELGRADE 00000879 002 OF 002 reportedly shouted at Irinej of Backa that the DS was not interested in these kinds of ties. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa had never been so directly rebuffed by a GOS official In fact, Irinej (Dobrijevic) told us of one occasion where Irinej of Backa reprimanded the PM for some offense in front of his closest advisors, warning Chief of Staff Nikitovic to stay out of the discussion. Tadic,s reported refusal to develop a relationship with Irinej of Backa may also be related to the fact that Tadic is working behind the scenes with senior Church moderates in an effort to influence the Patriarch,s succession. 6. (C) According to Irinej (Dobrijevic), the Bishop from Backa is often deployed by the Church or by the government as an interlocutor because he is perceived to be a moderate; in reality, says Irinej (Dobrijevic), he often presents different sides to different audiences. Irinej (Dobrijevic) said that Irinej of Backa behaved accordingly in Vienna -- saying "all the right things" during the talks but reverting to a hard-line stance when back in the company of his Bishop colleagues. 7. (C) Comment: Father Irinej (Dobrijevic),s observations provide some important insights into the complex in-fighting among the SOC,s hierarchy, a struggle that has only intensified with Patriarch Pavle,s increasingly frail health and rumors about succession. Father Irinej (Dobrijevic),s effort to forge a realistic, practical, and apolitical SOC position on Kosovo (and other issues of interest to the international community) has had to navigate difficult currents. His work in that regard has strained his relationship with the PM and raised suspicions about his motives among more conservative SOC leaders. We cannot rule out that his frustrations also color his description of developments within the SOC. The PM sees only trouble if the SOC position on Kosovo differs from his own, and he will do his best to ensure people who agree with him stay in charge of the Church. End Comment. POLT
       
      Cable: 06BELGRADE879_a
      WIKILEAKS.ORG  
    • Од Милан Ракић,
      Mislim na ovu vlast... Ljudi vide da neko laže, čini nasilje, i vide da je situacija strašna. Evo primera: Ja sam prošlog Uskrsa pozvan, bili su protesti, i ja sam podržao proteste. I odmah sam dobio "ti se stavljaš na stranu..."...

      Bezakonje je na delu, ljudi su u strahu, ne daju da različito mislimo, sramota je i glupost hvaliti se da si imao 96 odsto glasova na izborima na KiM - kaže vladika Grigorije, episkop diseldorfski i cele Nemačke, koji ističe da podržava proteste protiv vlasti.
      Pored Grigorija, gosti najnovijeg izdanja Utiska nedelje bili su još urednik "Nedeljnika" Veljko Lalić i Vukašin Milićević, docent na Bogoslovskom fakultetu. Grigorije, svetovno Mladen Durić, u emisiji Olje Bećković na televiziji Nova S promovisao je i svoju knjigu "Gledajmo se u oči".
      - Još uvek verujem u gledanje u oči, naročito stojeći ispred neke ikone, tada sam posmatran. Baveći se teologijom, zaista saznajem da oči drugoga jesu ogledalo u kojem se ogledam i u tim očima stoje i oči drugoga sa velikim D. Ovo je istovetno i sa rečima koje izgovaramo, zaista je važna svaka izgovorena reč. Izgovorene reči su samo ono što je u našem srcu, jezik je rizničar, a dobar čovek iz riznice iznosi dobro, a zao iz riznice iznosi zlo. Mnogi primećuju da i danas možemo i iz očiju videti zlobu i mržnju. Svaka reč izgrađuje i nas i onoga kome upućujemo, kao i što može da rani i ubije - kaže Grigorije..
      A kada otvorimo oči...
      - Ovo je posledica našeg držanja očiju zatvorenih i našeg puštanja da se laž rascveta. Laž je samo početak, završetak je nasilje. Imamo onu "ko laže taj krade, ko krade taj ubija". Kad je počelo da se toliko laže i kad je prestalo da se govori "daj ne laži? Ili prestani da lažeš"? Shvatio sam da je to u isto vreme kada su trojica počeli da tuku jednog, kad više nije bilo ravnopravne borbe. I kad je počelo da se zbiva da čoveka na zemlji šutiraju nogama. Taj na zemlji je prevaren, slagan. Ovo sada je posledica i vrhunac tog našeg neodgovornog zatvaranja očiju, mi smo zatvorili oči da bismo pobegli od odgovornosti. Mislim na ovu vlast... Ljudi vide da neko laže, čini nasilje, i vide da je situacija strašna. Evo primera: Ja sam prošlog Uskrsa pozvan, bili su protesti, i ja sam podržao proteste. I odmah sam dobio "ti se stavljaš na stranu...". Ne, taj protest je nastao zato što je čovek udaren štanglom u potiljak. I zato su morali protesti. A ljudi su vrlo brzo zaboravili što su na protestima. Ovo je neodgovorno ponašanje u samom početku, kad su lagali, što nismo rekli nemoj da lažeš. A protiv nasilja moramo na najmudriji mogući način i protestujući. 
      O ordenu Svetog Save koji je nedavno od SPC dobio Aleksandar Vučić, Grigorije je istakao:
      - Javni susreti crkve i države nisu imali nšta suštinskog, sve je bila fasada. Venčanje, krunisanje, ordenje je postalo važnije od osam vekova trajanja crkve. A to govori o jednoj strani: Mi smo došli u fazu kad niko ne sme biti različit, drugačiji, što je nešto sasvim suprotno svetu. Svaki čovek je različit i to ne smemo potirati. Ko hoće da pokrije to svojom ličnošću on nas u stvari deli. Nemojte da unosimo podele. Ne smeš imati drugačije mišljenje? Kada su došli u maju Vučić i Dodik na sastanak on je pričao sve ono što svaki dan priča na televiziji. I onda neka mala primedba potpuno sve isključuje iz kolovoza, voz ispada. Neko je rekao nešto što nije u saglasnosti sa nekim. Amfilohije kaže "imamo svoje mišljenje". I onda je usledio princip po kom ne smeš biti drugačiji, a to je strašno opasno i sve nas stavlja "kao petorica su bila protiv mene"... Ko si ti, pa svako jutro ću da ustenem i pred ogledalom ću da kažem ne slažem se s tobom. Svako treba da kaže ujutru ja sam ja, hoću da budem čovek, ličnost, a ne sluga, podanik. Ljudi, oslobodite se straha. 
      O gušenju slobode prava...
      "Nemam strah, moramo da razgovaramo sa ljudima, da ih oslobađamo. Najvažnije je da budu slobodni i da gledaju jedan drugog, da se pazimo, a ne da se gazimo. I to treba da radi crkva. Sloboda nema nikakvu alternativu, moraš biti slobodan da bi bio čovek."
      - Ovde nemamao samo rušenje autonomije jedne ličnosti, već i rušenje svakog zakona, pravila, ustava. Živimo u ustavnom haosu. Ustav SPC je prekršen bezbroj puta i to samo pod izgovorom: Moraš da slušaš, jer ako nisi pokoran sluga moram da te sklonim. Bezakonje na delu je tu.
      Vladika Maksim se našao skoro na tapetu SPC jer je protivnik sadašnje vlasti.
      - Vladika Maksim je redovni profesor, govori pet jezika, sam kuva, sam živi, nema strasti, dvorove, palate, i kao retko ko izvršava sve obaveze. I odjednom je problem Maksim, mi smo problem jer hoćemo da budemo slobodni. I pozivamo na slobodu svake ličnosti. Ne tvrdeći da je naše mišljenje apsolutno tačno, samo tražimo različitost. Preliva se mentalitet, vode glavnu ulogu ljudi koji ne mogu da podnesu da mislimo drugačije - naglasio je Grigorije.
      Imamo li rešenja za situaciju u kojoj smo.
      - Nemam strah, moramo da razgovaramo sa ljudima, da ih oslobađamo. Najvažnije je da budu slobodni i da gledaju jedan drugog, da se pazimo, a ne da se gazimo. I to treba da radi crkva. Sloboda nema nikakvu alternativu, moraš biti slobodan da bi bio čovek.
      O knjizi "Gledajmo se u oči".
      - Tekst da otvorimo oči sam napisao tri dana pred ubistvo Olivera Ivanovića. Teraju nas da držimo još zatvorene oči jer prolaze kamioni sa oružjem, cigaretama, drogom, nema granica, i to traje godinama. Dolazio je jednom Nebojša Čović kod mene, napao sam ih zbog šverca, dok se narod pati. Jovan Dučić je rekao "podliče se pazar svršiti u mraku", narod služi za potkusurivanje a on to ne želi. Oliver je hteo pomirenje, da živi sa Albancima, pozivao je da otvorimo oči, da vodimo brigu o Albancima, i ubijen je s leđa. Ubijen je čovek koji je imao ulogu lava koji štiti taj narod. Ubijen je da bi hijene pojele sve što može da se pojede.
      Izgovorene reči su samo ono što je u našem srcu, jezik je rizničar, a dobar čovek iz riznice iznosi dobro, a zao iz riznice iznosi zlo. Mnogi primećuju da i danas možemo i iz očiju videti zlobu i mržnju. Svaka reč izgrađuje i nas i onoga kome upućujemo, kao i što može da rani i ubije
      Rezultati izbora na KiM i 96 osto glasova za Vučića su imali poseban komentar Grigorija
      - Nisam slep. Hvaliti se u 21. veku sa preko 90 odsto glasova je najblaže rečeno glupost i sramota. Tako ja razgovaram s onim koji mi kaže da otvorim oči. Kod mene u Ljubinju jedan kad je rekao drugom: "Na koji način ste došli do 96 odsto glasova", dobio je odgovor: "Nismo dobili, kupili smo". E, tu je kraj demokratije, i to više nema veze sa bilo čim. Treba biti glup pa se hvaliti tim rezultatom.
      Na kraju umesto zaključka.
      - Kad god dođem ovde vidim žeđ za dobrom. Ko želi knjigu ne želi nasilje. I ko želi da čuje reč, ne želi zlo. Ovde, vidim, narod želi dobro. Pazite na svoju savest, bilo da ste profesor, lekar, apotekar, radnik, policajac, novinar, vladika, važnija je od svega. Postoji slepoća, niko nikog ne vidi, moraš da budeš čovek da gledaš kad neko drugi strada, a ne samo ti. Glupost je defekt ljudskosti, a ne intelekta. E taj sudija Majić je čovek, vodi se haranga protiv čoveka i to nam ne da da uspostavimo pravnu državu. On je imao savesti i zato strada. Uzbunjivač Obradović je u kućnom pritvotu i moramo da ga branimo svim svojim bićem. Patrijarh Pavle je rekao: Za čoveka koji ne veruje u Boga ne možemo sa sigurnošću reći da je budala, a onaj ko veruje u svašta, za njega to možemo reći sa sigurnošću - završio je Grigorije.

    • Од Поуке.орг инфо,
      Između Niša i Sofije svratio na Staru planinu; foto: N. R. Kako bi podržao meštane i ljude koji danonoćno stražare u selu da bi sačuvali reke od mini hidro-elektrana, muzičar i aktivista Manu Čao posetio je Topli Do gde je razgovarao sa lokalnim stanovništvom.
      Između 2 koncerta, onog u Nišu i narednog koji će održati u Sofiji, poznati muzičar našao je vreme i za Toplodolce, a o problemu meštana sa namerom da se u njihovom selu izgradi mini-hidroelektrana upoznali su ga aktivisti inicijative Odbranimo reke Stare planine na niškom koncertu.
      On se u staroplaninskom selu zadržao kratko zbog obaveza i putovanja u Bugarsku, ali nije hteo da propusti priliku da pruži podršku meštanima, s obzirom na to da je bio u blizini.
      Karakterističnim stajlingom i gitarom prošetao je selom i oduševio građane i aktiviste. Manu Čao je rekao da je, osim prirodom, oduševljen i prijemom.
      https://www.juznevesti.com/Zabava/Manu-Cao-bio-na-Staroj-planini-da-podrzi-borce-za-reke.sr.html?fbclid=IwAR1AzqnEZ-Ez9lTddM46OmzYTK1_60nNm5WRJoZsqLub9ptrWEWVPqeQm_o 
    • Од Danijela,
      komentar dana >
      Zašto se nisam ubila
      jovana gligorijević   Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.
      Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.
      Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.
      Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.
      Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.
      Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.
      Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.
      Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.
      Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.
       
      Zašto se nisam ubila
      WWW.VREME.COM  
    • Од Драгана Милошевић,
      Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović
      Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju?
      Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš!
      Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića.
      To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme.
      Ugasiti televizor jeste početak revolucije.
      Izvor: AllMe / Foto: Printscreen youtube
      link

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...