Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  2. arhangeli

    arhangeli

  3. Милан Ракић

    Милан Ракић

  4. Aleksandra_A

    Aleksandra_A

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      Бањалука - У Бањалуци је данас након дуже болести преминуо пензионисани генерал-пуковник Војске Републике Српске Манојло Миловановић. Миловановић је током рата у БиХ био начелник Генералштаба Војске Републике Српске.
      Био је министар одбране Републике Српске од 1998. до 2001. године, те члан Сената Републике Српске од 2009. године

      Генерали Ратко Младић и Манојло Миловановић
      Миловановић је рођен 21. новембра 1943. године у селу Ламинци код Градишке. Завршио је Војну академију, а у некадашњој ЈНА.
      Одликован је са више ордена. У Војсци Републике Српске одликован је Орденом Немањића и Орденом Карађорђеве звезде Републике Српске првог реда. Пензионисан је 22. децембра 2000. године, преноси Бета.
       
      Политика Online - Преминуо ратни начелник Генералштаба ВРС Манојло Миловановић
      WWW.POLITIKA.RS Бањалука - У Бањалуци је данас након дуже болести преминуо пензионисани генерал-пуковник Војске Републике Српске Манојло Миловановић. Миловановић је током рата...  
    • Од Ромејац,
      Сценариста, драмски писац, редитељ и професор ФДУ Гордан Михић преминуо је у недељу, рано ујутру, после изненадне болести
      Сценариста, драмски писац, редитељ и професор ФДУ Гордан Михић преминуо је у недељу, рано ујутру, после изненадне болести.
      Тужну вест на твитеру је поделила његова ћерка Ивана Михић.
      - Осећајући дубоко огроман губитак саопштавамо вам да је у недељу 11.08.2019. године, рано ујутру, после изненадне болести, умро највећи српски сценариста, драмски писац, редитељ, професор Факултета драмских уметности у Београду, а пре свега најбољи супруг и отац - ГОРДАН МИХИЋ. Сахрањен је у најужем кругу породице на гробљу манастира Рајиновац уз благослов Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја - написала је Ивана, уз потпис "поносне што су биле његове, супруга Вера и ћерка Ивана".
      ГОРДАНОВА ДЕЛА
      Гордан Михић написао је бројне сјајне књиге по којима ћемо га памтити. Међу њима су: Пас који је волео возове (роман), 1983., Срећна Нова 1949. и драме Сироти мали хрчки (драма), Тераса на крову и други сценарији, Црна мачка, бели мачор; Купи ми Елиота (роман), Немањићи, рађање краљевине, Абсурдистан, Војна академија
      Освојио је и бројне награде: Прва награда за сценарио филма Освајање слободе, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 1979.
      Прва награда за сценарио филма Балкан експрес, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 1983.
      Златна арена за сценарио филма Срећна нова ‘49., Пула, 1986.
      Прва награда за сценарио филма Срећна нова ‘49, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 1986.
      Прва награда за сценарио филма Црна мачка бели мачор, 23. фестивал, Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања 1999.
      Кристална призма за свеукупан допринос домаћем филму.
      Писао је сценарија и за филмове: Рањена земља, Она воли Звезду, Туђа Америка, Варљиво лето, Камионџије, Дом за вешање, Балкан експрес, Дошло доба да се љубав проба, Јагуаров скок, Сиви дом, И Бог створи кафанску певачицу, Бубашинтер, Кад будем мртав и бео, Заборављени, Почетни ударац, Танго аргентино, Дневник увреда, Отворена врата.
       
      Ivana Mihic‏Потврђен налог @Ivana_Mihic ПратиПрати корисника @Ivana_Mihic Још Сахрањен је у најужем кругу породице на гробљу манастира Рајиновац уз благослов Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. Поносне што су биле његове, Супруга Вера и ћерка Ивана
      http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:811872-Преминуо-сценариста-Гордан-Михић
    • Од Драшко,
      Преминуо легендарни водитељ РТС-а Светислав Вуковић
      Водитељ радијске емисије "Време спорта и разоноде" и аутор текстова за познате песме као што су "Љубав је само реч", "Одисеја", "Кад бих знао да је сама", "Поздравите мога тату" Светислав Вуковић преминуо је у 83. години. За новинарски и водитељски рад освојио је многа признања.
      Светислав Вуковић је рођен 3. фебруара 1936. године у Штитарици код Мојковца, где је и завршио основну школу. Нижу гимназију са малом матуром похађао је и завршио у Колашину. Четири разреда Више реалне гимназије завршио у Иванграду. Осми разред гимназије и велику матуру завршио је у Бијелом Пољу 1955. године.
      Сећање на Светислава Свету Вуковића, из емисије "Чаша воде са извора"   "Био је и остао чаробњак лепог стиха"
      Државни секретар Министарства културе и информисања Александар Гајовић je, поводом смрти Светислава Вуковића, упутио његовој породици, колегама у Радио Београду и свима који су волели глас и ценили песнички и новинарски таленат творца "Одисеје" телеграм саучешћа.
      "Сећаћемо га се као ренесансног медијског великана који је имао дара и храбрости да се опроба у различитим телевизијским и радијским жанровима и у свима постигне успех. Добитник је многих награда и признања, а једно од највећих је наклоност коју је имао код публике. Био је и остао чаробњак лепог стиха. Наставиће да живи у текстовима најлепших забавних песама бивше Југославије", наводи се у телеграму.
      Правни факултет у Београду уписао 1955. године на коме је и апсолвирао.
      Првог новембра 1961. године, постављен је за спикера Радио Београда. Потом одлази на Радио-аутопут, најпре у Ниш а затим у Светозарево, па се сматра једним од оснивача те радио станице. Првог децембра 1967. године прелази у Други програм Радио Београда.
      Желећи да се огледа у радио изразу и ван спикерског посла, првог јануара 1975. године добија звање новинара-водитеља и води и пише сценарио за једну у то време од најслушанијих емисија на радију уопште "Сунце, море, бит и хит". Поред "Минимакса", "Пријатеља звезда" и "Дежурног студија" био је то један оних забавних програма средином седамдесетих који су учинили прекретницу у тој врсти радио програма.
      Један је од од четворице родоначелника тог новог занимања, односно облика новинарства у електронским медијима. У то време примљен је у Удружење новинара Србије. 
      Пошто се указала потреба на Другом програму за спортском емисијом поверен му је програм суботом поподне "Музика, спорт, музика", а супервизор је био легендарни Радивоје Марковић.
      Светислав Вуковић Марта месеца 1978. године заједно са овом емисијом прелази на Први програм радија. Новембра 1978. добија звање уредника-водитеља, да би јула 1981. године преузео уређивање и вођење емисије "Време спорта и разоноде".
      За шеснаест година рада на том програму,поред уобичајеног уређивања и вођења, истичу се и ауторске серије. Најпре серија разговора под називом "Асови ЈУ фудбала" – својеврсна антологија великана фудбалске игре на просторима претходне Југославије која обухвата три генерације рођене у периоду од 1918. до 1948. године, од Фрања Велфла до Јована Аћимовића. 
      Друга велика серија разговора насловљена је "Југословенске олимпијске легенде", о спортистима који су освајали олимпијска одличја за три Југославије.
      Од средине осамдесетих година поред емисије "Време спорта и разоноде" уређује и води и низ других емисија.
      Током свог четрдесетогодишњег рада опробао се у разним жанровима радио израза од спикера, преко извештача, репортера-водитеља, па до уредника емисија.
      Рад на телевизији
      Први наступи на београдској телевизији датирају још од 1961. године. Била је то серија научних програма у којима је скоро годину дана био водитељ.
      Светислав Вуковић После тога, почетком седамдесетих огдина следи серија емисија о ствараоцима југословенске забавне музике "Чезнем да сам са вама". Били су то портрети Радослава Граића, Војкана Борисављевића, Ђела Јусића, Мојмира Сепеа, Александра Кораћа и других. Био је и косценариста и водитељ серије.
      Познат је и по серијама "Сећаш ли се оног сата", "Сабори у Србији", "Чаша воде са извора".
      На телевизији је водио или преносио и концерте озбиљне, забавне и народне музике, као и емисије и директне преносе значајних државних празника и историјских датума.
      Био је водитељ Драгачевског Сабора, Омладинског фестивала у Суботици, Београдског џез фестивала, Месама, фестивала народне и забавне музике, Вуковог сабора у Тршићу, Сабора народног стваралаштва у Тополи...
      Заступљен је са неколико песама у "Антологији црногорског пјесништва за дјецу", Антологији "Ризница српског песништва за децу", Антологији "Најлепше љубавне песме написане на српском језику" и Антологији светске дечије поезије "Плави зец". Са десет песама заступљен је и у Антологији "Љубав је само реч" (по његовој чувеној песми), у којој су најлепше љубавне песме компоноване од стране најпознатијих југословенских аутора ове врсте музике. 
      Од 1965. године па до данас написао је готово хиљаду текстова за разне музичке жанрове: сериозне, забавне, староградске, дечје, народне музике. Освајао је је награде и признања на фестивалима у Београду, Загребу, Опатији, Љубљани, Скопљу, Приштини, Новом Саду, Будви.
      Изашао је це-де са најпознатијим мелодијама: "Љубав је само реч", "Одисеја", "Ја те волим", "Маестро и виолина", "Кад бих знао да је сама" и многим другима које су певали најпознатији југословенски певачи.
      Награде и признања 
      Добитник је многих награда и признања за новинарски и водитељски рад.
      Припала му је Годишња новинарска награда Радио-телевизије Београд 1982. године за серију емисија "Девијације у спорту".
      Такође, добио је годишњу награду Радио-телевизије Београд за водитељство 1993. године као и две награде за радио водитељство 1983. и 1988. године.
      Освојио је и Оскар популарности "Радио ТВ ревије" за емисију "Време спорта и разоноде".
      Награда за животно дело Радио-телевизије Србије припала му је 1999. године, а 2000. године је био најбољи водитељ РТС-а.  
      Био је дугогодишњи председник Удружења радника естрадне делатности Србије и потпредседник удружења Естрадни уметници Србије. Имао је бројне функције у новинарској организацији Радио-телевизије Србије. Пензионисан је 2000. године, после 43 године проведене у РТС-у.
      Време сахране биће накнадно објављено.  
       
       
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3612612/preminuo-legendarni-voditelj-rts-a-svetislav-vukovic.html
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 1. августа у Вазнесењској цркви Светом Литургијом поводом празника Светог деспота Стефана и преподобне Евгеније Лазаревић - царице Милице.    Звучни запис беседе   Саслуживало је братство овог храма на челу са о. Арсенијем Арсенијевићем. Патријарх је затим пресекао славски колач поводом празника, као и колач Удружења "Свети деспот Стефан" из Крушевца, обративши се вернима беседом о светлим личностима Светог деспота Стефана и царице Милице, преподобне Евгеније који су носили Бога у срцу, о тешким приликама у којима су живели животом Јеванђељским по угледу на животе светих отаца: "Сву наду су посветили Господу своме, а зато их је Господ и сачувао", казао је Свјатјејши и подсетио на велику мудрост, али и велику жртву царице Милице, закључујући да су "Наши свети - увек живи". У Вазнесењској цркви су од марта 2017. године похрањене свете мошти Светог деспота Стефана у посебном кивоту са иконом светитеља.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник Светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски деспот је постао 1402. године.
      Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).
      По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.
      Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.
      Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).
      Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.
      Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.
      Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.
      Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.
      Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.
      Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска православна црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.
      У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти.
      Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис намраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење.
      Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.
      Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.
      Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров.
      Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом).
      Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи.
      Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски“. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању“.
      У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву“ (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...