Jump to content

Recommended Posts

1t.gif

icn_komentar.jpgicn_print.jpg
Autor

komentar dana >

Zašto se nisam ubila

 

Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.

Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.

Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.

Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.

Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.

Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.

Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.

Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.

Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.

 

vreme_like.png
WWW.VREME.COM

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Тешка је ово беседа. Слутим да само две групације људи могу ово разумети: они који сами пате од депресије и они који то искуство имају код својих ближњих. Други? Нико и никада. Зато ће бити мало правих одговора и коментара. Не треба ни да буде. Мој син пролази кроз ово, зато знам. Свакодневно виђам сопствену, немоћ сина, као и немоћ лекара пред чељустима депресије. Поучан текст, али захтева созерцање, не просто читање.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 56 минута, Жељана рече

Тешка је ово беседа. Слутим да само две групације људи могу ово разумети: они који сами пате од депресије и они који то искуство имају код својих ближњих. Други? Нико и никада. Зато ће бити мало правих одговора и коментара. Не треба ни да буде. Мој син пролази кроз ово, зато знам. Свакодневно виђам сопствену, немоћ сина, као и немоћ лекара пред чељустима депресије. Поучан текст, али захтева созерцање, не просто читање.

Kako? Kakav je to oblik kod Vašeg sina?

Ima li pomoći? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тешка је беседа. Мислим на оно Ко је ближњи мој? Мој поглед се најдуже задржао на реченицама у којима су биле напомене о ближњима. Искуство ми говори да то што зовемо данас депресијом, у свакодневном нашем животу даје облике разне. Не само мисли о самоубиству, већ и сваки привид на који себе натерамо, може бити знак депресије. 

Недавно сам чула од једне особе, па да поделим са вама. Ми смо у времену које би се могло назвати беџ. И побожне особе их воле. На омиљеном беџу невидљивом, наравно, пише Мене Бог воли највише. Имате данас толико ревнитеља. Све знају све ће да објасне. Ал мени некако хладно поред њих.

Те пилулице за све бољке, су исто слика депресије.

Све у свему, тежак текст, али потребан. Да се сетимо како нам је живот Дар.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

Kod klinicke depresije ne treba zanemariti vaznost lekova jer dugotrajno trpljenje te vrste menja hemiju mozga i rec, u tom stanju, nije dovoljna. Potrebna je i nuzna, ali nije dovoljna.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Na uzrastu između druge i šeste godine roditelji mogu da primete kako deca ponavljaju početni glas, slog ili cele reči i ono što prvo pomisle je da dete muca.
       
      S obzirom da se to događa tokom ranog razvoja i da je odraz stanja na misaono-verbalnom planu deteta, takvo mucanje nazivamo razvojnim. Ono je najčešće samo prolazna faza koja je u vezi sa intenzivnim razvojem govora u tom periodu, iako simptomatski liči na pravo mucanje.
        Da pojasnimo. Deca na uzrastu od dve godine počinju da spajaju dve ili tri reči u rečenicu. Tempo govora je spor, izgovor nepravilan. Nešto kasnije, rečenice postaju duže a deca brže govore, imaju sve više toga da kažu. Rečnik je bogatiji iz dana u dan. U govoru može doći  do oklevanja i moguće pojave „prvih poštapalica“ mmm…pa…kao…ovaj….onaj. Neka deca počinju da ponavljaju glasove ili slogove najčešće na početku rečenice, jer njihov govorni aparat nije spreman za takvu produkciju. Ova ponavljanja u ranom uzrastu smatraju se normalnim ukoliko se ne ponavljaju prečesto. Na tečnost govora utiču zrelost govornih mehanizama koji su neophodni za pravilan izgovor i bogatstvo reči potrebno za taj uzrast.
       
    • Од Justin Waters,
      Ambasada Nemačke: Zašto smo podržali portal ratusrbiji.rs
      Nemačka Ambasada obrazložila je motive za podršku portalu ratusrbiji.rs i odgovorila na komentare koji su se javili nakon toga.

       
      Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti "objektivnoj" istini, poručuju iz Ambasade Nemačke u Beogradu nakon pitanja Tanjuga o motivima podrške.
      Sajt je, inače, pokrenula Inicijativa mladih za ljudska prava, kao platformu za koju kažu da će pružati "sve važne i relevantne informacije o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na teritoriji Srbije u periodu od 1991. do 2001. godine".
       
      Ministar Ivica Dačić reagovao je čuđenjem što je takav sajt pokrenut, kada su se, kako navodi, Haški tribunal i nacionalni sudovi godinama unazad bavili tim pitanjem, i smatra da je to još jedna politizacija teme ratnih zločina.
      Komentar tim povodom objavio je i jedan beogradski list pod naslovom "Od Srba prave naciste uz evre iz Nemačke", koji nemačka ambasada odbacuje kao tendenciozne.
      "Imajući u vidu nezapamćene, stravične zločine koje su Nemci počinili za vreme Drugog svetskog rada, i ovde u Srbiji, smatramo kao Ambasada Nemačke da je upravo suočavanje sa svim aspektima istorije izuzetno važno", navodi Ambasada u dopisu Tanjugu.
      Iskreno, pa često i kontroverzno suočavanje sa vlastitom istorijom temelj je, kako se navodi, na kojem počiva pomirenje i na kojem se gradi bolja budućnost.
      To za zemlje bivše Jugoslavije posebno važi, ističu iz Ambasade, za period ratnih sukoba posle raspada Jugoslavije 90-tih godina.
      "Pri tom se, po našem dubokom uverenju, ne radi o jednoj jedinoj istini, već je neophodno da shvatimo i da prihvatimo da postoji više različitih subjektivnih sećanja i ''istina'' vezanih za isti istorijski događaj. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti ''objektivnoj'' istini", ocenjuju u Ambasadi Nemačke.
      U tom smislu se, kako se dodaje, nadaju da će Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je uz njihovu podršku kreirala portal "ratusrbiji.rs", dati doprinos toj, po njihovom ubeđenju važnoj, debati o odnosu prema ratovima na tlu bivše Jugoslavije, navode iz Ambasade, te dodaju da se ta podrška ne može kvalifikovati kao "kampanja".
      Na pitanje da li je praksa da daju podršku sličnim inicijativama i u drugim zemljama i koje su to konkretne slične inicijative kojima pružaju podršku, nemačka Ambasada kaže da je njihov cilj da prate Srbiju na putu ka EU.
      "Naš cilj jeste da pratimo Srbiju na putu ka EU, pružajući podršku jačanju civilnog sektora, unapređenju demokratije i vladavine prava, slobodi medija i govora, regionalnoj saradnji i pomirenju među narodima na ovim prostorima", objašnjavaju u odgovoru i dodaju da sve ove oblasti igraju veliku ulogu u pregovorima u pristupanju EU.
      Ambasada Nemačke kao donator podržava realizaciju raznih projekata i u tom kontekstu sarađuje sa različitim partnerima, među kojima su državne institucije, međunarodne organizacije i nevladine organizacije u Srbiji u koje spada i Inicijativa mladih za ljudska prava, navode još u Ambasadi Nemačke.
      Izvor:B92
    • Од JESSY,
      Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.
      Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.
      Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru
      Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
      U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
      Sveštenik Mihail Vasiljev,
      nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM
    • Од ZeroPercent,
      Zanima me zasto verujete u Boga? Hteo bih da nastavim dijalog sa vama nakon odgovora.

      Ja trenutno ne vidim validan razlog
×
×
  • Креирај ново...