Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије запретио расколом

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 15 минута, Vladan :::. рече

На тај начин Барт може да да "аутокефалију" и будистима у Украјини, једако немају апостолско прејемство и једнако немају везе са (већинском) канонском Црквом.

A, ovo što Vartolomej veli da su ta dva raskolnika imali pravo da traže apelaciju od Vaseljenske patrijaršije? I da ne postoji nikakav dokument koji je ikada Ukrajinu dodelio Rusima?

Ne tvrdim ništa, samo pitam. Jer, prosto ne mogu da verujem da postoji toliko neslaganja oko egzaktnih stvari. Ili postoji dokument ili ne postoji. Ili ima pravo da razmotri slučaj raščinjenih episkopa, pa im još da i autokefalnost pride, ili nema.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan :::. рече

@Милан Ракић Не може расколницима колико год да их има да се да аутокефалија, она се даје канонским митрополитима архиепископима а не расколницима или јеретицима. Пола њих су сами себе рукоположили и немају апостолско прејемство, они нису никаква Црква тако да не могу да буду ни аутокефална Црква.

Већина православних Украјинаца је у канонској цркви и могу када год хоће да пређу код једне од три расколничке групе. Не да им нико неће сметати него још држава и Барт и Амери има да их љубе и дижу у небеса и помогну а, вала, и да истерају остале из храмова да би њима направили места. Али они неће међу расколнике а већ од Москве имају већу аутономију него што су је расколници од Барта добили. Зато се и побунио Денисенко и разбио нову Бартову творевину и опет расколио и од расколника... И зато их ниједна, осим сада несрећне Грчке, Црква није признала.

Барт је признао да су ови расколници и да су анатемисани и да је то каноска територија Москве, иако малтене аутокефална тј. са високим степеном аутономије. А онда се предомислио и дао "аутокефалију" (прочитај томос зашто је под наводницима) расколницима који су ван Цркве.

То је Милане као да ја прогласим за победника на такмичењу некога ко не само да није учествовао на такмичењу него је још од мене самог и домаћина такмичења оглашен као непожељан и злонамеран. И то урадим зато што решим да је такмичење само моје и да на њему може да победи свако кога ја одабрем. Наравно да се домаћин и остали учесници неће сложити и рећи ми да сам полудео.

На тај начин Барт може да да "аутокефалију" и будистима у Украјини, једако немају апостолско прејемство и једнако немају везе са (већинском) канонском Црквом.

 

Ево. просто и једноставно човек објаснио.

Овај последњи став је ипак бзвзе јер по арондацији будистичке епископије нису у надлежности васељенске патрије :)))

Е сад се опет врћем на почетак става и цитирам: "Не може расколницима колико год да их има да се да аутокефалија", па питујем:

"Тко је у међусобним одношајима једне насупрот других ПРОГЛАСИО расколниицма?"

Тј., ако ли сам добро схватио. ..

Било тако некада тих неких чобана-будала, у броју 10 туцета нпр., 120 људи, па се између себе прогласили "епископством, свећенством и у Кристу дијаконстввом".

Да ли је тако?

Да ли је заиста "Фанар" дао автокефалиу тим неколиким "ентузијастима"?

Ако ли јесте, а бројка је статистическаа ошибка, что би на сербских странах рекли - "ни по` јаада!"

А што, ако ли број "противника" надвисује цифру.

У том смислу, ипак бивам резервисан премда моје мненије није "извршно", Но просто капирам, ако неће у наш тоор, нечемо их ни ми са тора експликацијом привући.

А капирам, да нас трреба. И да не правимо сами себи проблеме. Опет понављам "причу", тим пре што је и владика Николај још ономад био свестан садашњег тренутка, а брез Зизиуласа који дође 30 година касније...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Милан Ракић рече

Jedni kažu da, drugi ne

 

Милане, неће бити да Истанбулски патриујарх може да даје аутокефалије како му се ћефне, нити то има икакве везе са ставом  већине народа. Има везе само са канонским поретком. На Међуправославној комисији, која се као припрема за Крит састајала дуже од деценије, био је усаглашен следећи став (цитирам из Саопштења РПЦ поводом признања Думенкове дружине од стране Грчке Цркве):

Representatives of all Local Orthodox Churches at the meetings of the Inter-Orthodox Preparatory Commission in 1993 and 2009 agreed upon the order of granting autocephaly which presupposes: a) consent of the Local Council of the kyriarchal Mother Church for the autocephaly of its part; b) the Ecumenical Patriarch’s ascertainment of consensus among all Local Orthodox Churches expressed by the unanimity of their Councils; c) on the basis of the consent of the Mother Church and pan-Orthodox consensus the official proclamation of the autocephaly by issuing a Tomos which “is signed by the Ecumenical Patriarch and is witnessed by the signatures of their Beatitudes Primates of the Holy Autocephalous Churches invited for this purpose by the Ecumenical Patriarch.” 

As to the last point, only the order of signing a Tomos was not agreed upon, but it does not annul the achieved agreements on other points. At the Synaxises of the Primates in 2014 and 2016 the delegation of the Moscow Patriarchate and representatives of some other fraternal Churches insisted on putting the topic of autocephaly on the agenda of the Council. The Russian Church finally agreed to take off this topic from the Council’s agenda only after January 2016, when Patriarch Bartholomew in the presence of other Primates gave his assurances that the Holy Church of Constantinople had no intention to undertake any action pertaining to the church life in Ukraine either at the Great and Holy Council or after the Council.

https://mospat.ru/en/2019/10/17/news178948/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, feeble рече

A to za kec na desetku sam i ja kao laik znao, pa zasto su onda uopste davali orden liku koji ga ni po cemu nije zasluzio? Bez tog gafa se moglo proci, mada otkud znam kako ih je ucenio da mu ga udele.

Најгоре што мислим да их није ни уценио

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Desiderius Erasmus рече

A, ovo što Vartolomej veli da su ta dva raskolnika imali pravo da traže apelaciju od Vaseljenske patrijaršije? I da ne postoji nikakav dokument koji je ikada Ukrajinu dodelio Rusima?

Ne tvrdim ništa, samo pitam. Jer, prosto ne mogu da verujem da postoji toliko neslaganja oko egzaktnih stvari. Ili postoji dokument ili ne postoji. Ili ima pravo da razmotri slučaj raščinjenih episkopa, pa im još da i autokefalnost pride, ili nema.

Наравно да има документ, 300 година стар, и Барт и његови претходници га вишеструко потврдили, као и цела Црква. Е сад се Барт предомислио, а будући да он за себе мисли да је он Црква, тј. да без његове патријаршије којом он управља нема Цркве (!?) тј. да је та патријаршија настала у 4 веку Мајка Црква (његова еклисиолошка измишљотина) онда он може да повлачи и измишља шта год хоће. Има једна слика где је насликан као Пантократор, створитељ света, па ти сад види...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Милан Ракић рече

Е сад се опет врћем на почетак става и цитирам: "Не може расколницима колико год да их има да се да аутокефалија", па питујем:

"Тко је у међусобним одношајима једне насупрот других ПРОГЛАСИО расколниицма?"

Денисенко се расколио од Руса упркос заклетви да неће јер је био повређен што није постао патријарх. Све православне Цркве потврдиле анатему која је уследила, и Барт такође.

Малетичеви су "рукоположени" од неког чудака (не хватај ме за реч али је био неки злостављач или педофил) који је био ђакон па рашчињен. То им је духовни отац. Све Цркве и Барт њих оверили као секту.

пре 10 минута, Милан Ракић рече

Да ли је заиста "Фанар" дао автокефалиу тим неколиким "ентузијастима"?

Да, баш тима који су раскољени, анатемисани, саморукоположени. Малетич има мислим пар милиона а Денисенко више, ипак далеко мање од канонских. Али и да их има 5 пута више од канонских расколници као такви и даље нису у Цркви (док се не покају) и не могу да буду никаква па ни аутокефална Црква. Осим ако НАТО мало не помогне... кроз Мајдан, Барта, дипломатију...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 30 минута, Vladan :::. рече

Немој тако. Ено написах јуче око часова грчког које смо имали први пут код једне асистенткиње 2005. Знаш шта смо имали пре тог часа? Логику и методологију. Порука ти је чист ad hominem (још један термин који сам јуче научио). Немој тако, баш је...

...ОМГ
 

od kada je selection bias predmet proucavanja logike i metodologije? mozda sam nesto propustila ne znam. verovatno jesam. 

ad hominem? okej, nemas sad  tri života da se vraćaš na početak naše današnje komunikacije pa da utvrdjuješ ko počinje ad hominem... nebitno. 

baš sam...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Bokisd рече

tih tkz.episkopskih saveta u kojima glavnu rec vode opet mitropoliti Vaseljenske

Има ту и невидљиви проблем, а иде по принципу кувања жабе. Знамо сви да сама терминологија мења значења. Рецимо "национализам" данас и у црквеној терминологији значи нешто ужасно, то је поистовећено са етнофилетизмом а није исто. Поистовећено је са јереси. У секулрном друштву "национализам" је у истој равни са фашизмом скоро. То је лаж! Национализам је љубав ка своме народу најпре - што је природно - па онда ка другима. Национализам никада није укључивао мржњу. Национализам је чисто хришћански. Као што хриишћанин прво треба да "уређује" сбе, па онд аоко себе. Под флоскулом етнофилетизма Цариград данас јуриша ка папском трону! Током глобалних процеса (а још пред смрт пре пола века '956. Владика Николај је први у хришћанском свету писао о опасностима тих процеса, прозрео их је духовно, а појаснио разумљиво и за лаике, демистификовао у "Жетвама Господњим" - В. Димитријевић то мало злоупотребљава) сама терминологија је извртана. Није то завера, него се кључним речима одузимало значење изворно.

После је то дошло да бомбардују некога јер је "националиста и недемократа". Дакле терминологија као припемни процес, као средство ка достизања геополитичког циља. Па то су старе форе манипулатора јавности...

То се десило исто са Цариградом. Западни свет гледа Хришћанство генерално кроз папу! Као што Муслимани гледају Хришћанство кроз империјализам, голе жене и то. Муслимани тек данас сазнају за Правсолавље. Православље је историјски било угушено од рскола, пада Византије, преко Турака и комунизма. И протестанти гледају хришћанство генерално кроз папу. Просечан човек појма нема шта је то Правсолавље. рецимо протестан мисли: Ааааа-ха, они нису протестанти, а католици имају папу, ови су оротодокс! Ови ортодокси су тек паписти. Е, отуда, паралелно са форсирањем из Истабула свет је прихватио тог "васељенског". Који везе нема са стварношћу.

Чак, православни епископи и теолози данас и пер из љубави и поштовања ка Оцима (Фотију великом па уназад до Миланског едикта) и љубави ка Византији, који су столовали на том трону, почели су да то користе...и имамо буквално и у православљу и у целом свету "правсолавног папу"! То је створена паралелна стварност. То је исто када би неко звао твоју жену "драга моја" и ти прихватиш....као ма није она његова...и онда остаје само да пређе код њега у кревет!

Паралелни свет је створен, сада се то покушава претворити у један свет и нову стварност! Кад је неко рекао пре годину дана "васељенски Патријарх" није било исто као да каже данас! Та чињеница показује ово штоо говорим. Јер "васељенски" пре годину је значила нека част, данас је то влас и папизам. Тако је термин остао исти а значење друго! То није ново, и то имамо са другим терминима....национализам рецимо који сам навео. Квака је, што исти дух то све прати - уједначавање, централизовање, глобализација. Исти циљеви су ту на делу.

Зато свима најсрдачније препоручујем "Жетве Господње"....ту је Николај сручио своје животно искуство. Просто је фасцинантно да он тада пише о нечему што је данас кулминирало.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Жељко рече

А ви Југословенци имате нека другачија крвна зрнца? Нисам то знао.

 

А` си знао пре неки дан да ме "прозовеш"

Но, мсм. да не.

Мене је мој родитељ учио да се "делимо" по ономе што имамо!

А имамо само, као врв. и сваки људ, љуцка зрнца ЉУДИ, љуцка зрнца ЧОВЕКА и љуцка зрнца СМРАДОВА.

И тако се, ја верујем-људи диференцирају и у коначном деле.

Па каже:

- Деле се на ЉУДЕ, као универзално ШТОство;

- Деле се на ЧОВЕКЕ, као по нишлиском кокнију ненадјебиво право у континууму;

- Деле се на СМРАДОВЕ, као по људском мнениу право да се према првом или пак другом ставу односиш са ДА или НЕ;

А то је негде привилегија. Свакако! ЉуЦка. 

И резултат је слободе. Коју ти, по свему судећи немаш!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Desiderius Erasmus рече

A, ovo što Vartolomej veli da su ta dva raskolnika imali pravo da traže apelaciju od Vaseljenske patrijaršije? I da ne postoji nikakav dokument koji je ikada Ukrajinu dodelio Rusima?

Ne tvrdim ništa, samo pitam. Jer, prosto ne mogu da verujem da postoji toliko neslaganja oko egzaktnih stvari. Ili postoji dokument ili ne postoji. Ili ima pravo da razmotri slučaj raščinjenih episkopa, pa im još da i autokefalnost pride, ili nema.

 

Решење свих твојих недоумица је у изреци: "говори тихо и носи УСА са собом". Он просто измишља и намеће оно што му одговара, што благе везе нема ни са еклисиологијом ни са канонима, јер му се може - има подршку Америке и Запада и подстицај да се наметне као нови папа. Па ће за Америку резултат бити свакако повољан. Или ће успети да се наметне као православни папа, па ће онда Амери преко њега, као своје марионете, читаву Цркву да држе у шаци и користе за своје циљеве (што су и до сада преко њега радили, али у ограниченоим обиму) или, ако не успе да се наметне као православни папа, доћи ће до раскола у Цркви, и опет велика корист за Амере и њихове циљеве. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Родољуб Лазић рече

Милане, неће бити да Истанбулски патриујарх може да даје аутокефалије како му се ћефне, нити то има икакве везе са ставом  већине народа. Има везе само са канонским поретком. На Међуправославној комисији, која се као припрема за Крит састајала дуже од деценије, био је усаглашен следећи став (цитирам из Саопштења РПЦ поводом признања Думенкове дружине од стране Грчке Цркве):

То нисам ни рекао. Зато све време питам за број.

Ако је од, лупам 10 милиона, 9 тражило неовисност-шта је рећи, што би рекли у далматским странама?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 55 минута, Милан Ракић рече

 

Дакле, Ано, шпта куваш данас.

 

bio srneći gulaš.

i nemoj mi iz tima izbacivati Slavonskog i Metodija, čula sam da su pravi ljudi i monasi. stavi ih bar na klupu. 1324_womens

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Vladan :::. рече

Е сад се Барт предомислио, а будући да он за себе мисли да је он Црква, тј. да без његове патријаршије којом он управља нема Цркве (!?) тј. да је та патријаршија настала у 4 веку Мајка Црква (његова еклисиолошка измишљотина) онда он може да повлачи и измишља шта год хоће. Има једна слика где је насликан као Пантократор, створитељ света, па ти сад види...

У В лади како га убоде,  да ли то значи да и ми имамо таквог...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Vladan :::. рече

настала у 4 веку Мајка Црква (његова еклисиолошка измишљотина)

Ок. Ако већ вучемо једни друге за свирајку, онда како?

пре 16 минута, Vladan :::. рече

Има једна слика где је насликан као Пантократор, створитељ света, па ти сад види...

Вид`о и саблазно се.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Милан Ракић рече

То нисам ни рекао. Зато све време питам за број.

Ако је од, лупам 10 милиона, 9 тражило неовисност-шта је рећи, што би рекли у далматским странама?

Очито ниси прочитао текст на енглеском. А ни онај на србском. То НЕМА ВЕЗЕ са бројем људи који траже аутокефалност. Аутокефалност се тражи и добија на други начин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој.      Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.   Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?   Човјек је оно што поједе   Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.   Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.   Смисао прве Божије заповијести   Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?   Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.   Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.   Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“   Умовредна гордост и смиреноумље   Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.   Позив на духовни и тјелесни пост   Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.   Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.   Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Портал Митрополије и радио Светигору најавио је да ће мошти Светог Василија Острошког бити на црквено-народном Сабору у Никшићу 21. децембра. Митрополит је истакао да је личност Светог Василија  она која не дијели људе већ вјековима обједињује око својих светих моштију, не само православне, већ и све душе жедне и гладне Бога и љубави Божије. „Свети Василије ће поново доћи у Никшић, његове мошти ће бити на поклоњење у његовом храму у Никшићу.“     Митрополит је нарочито изразио забринутост због ситуације у којој се Црна Гора налази. Много је дубока и компликована прича у Црној Гори и не смије се дозволити да се будућност Црне Горе гради на богомржњи и братомржњи, већ на помирењу и братској слози.   „Позивамо све, без разлике, као што долазе у Острогу на поклоњење, да дођу и у Никшићу, јер Свети Василије не гледа ко је ко, ко је муслиман, ко је православац него све прима. Снимљен је и филм о једној муслиманки из Казахстана која је имала виђење Светог Василија и која је добила исцјељење у манастиру Острог, а скоро и неки римокатилици из Дубровника“, нагласио је Митрополит Амфилохије.   протопрезвитер  Никола Пејовић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, члан Светог Архијерејског Синода задуженог за просвету, службено је посетио Богословију Светих Кирила и Методија у Нишу и извршио инспекцију рада и пословања те црквено-просветне установе.     У част високог госта, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније приредио је 5. децембра 2019. године свечану доксологију у Саборном храму у Нишу. Током наредна два дана, Митрополит је присуствовао професорским предавањима и ученичким одговарањима и посетио интернат ученика, библиотеку Богословије, као и њено економско одељење и кухињу.   На крају посете одржана је седница Наставничког савета током које је митрополит Хризостом изложио своје утиске и сугерисао управи Богословије и наставницима како побољшати наставу и рад Богословије.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Дана 10. и 11. децембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, у пратњи душебрижника за затворенике јереја Радована Димитрића и ђакона Угљеше Пилингера, начинио је пастирску посјету православним затвореницима у казнионици Лепоглава и затвору Реметинец. Том приликом, Митрополит се сусрео са управницима и њиховим сарадницима који су га упознали са функционисањем затворског система и животом затвореника у том систему.     Послије сусрета са Управом, Митрополит је служио молебан Пресветој Богородици и поучавао затворенике говорећи им о значају Божићног поста и о дочеку најрадоснијег хришћанског празника у молитвеном расположењу.   Затвореници су изразили захвалност Митрополиту Порфирију за пастирску бригу и љубав према њима, те га замолили да их молитвено заступа у својим светим молитвама, изражавајући наду и вјеру да ће им то много помоћи у ограниченим условима живота.   На крају сусрета Митрополит је подијелио пригодне поклоне и архипастирски благослов свима окупљенима.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...