Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас 28. фебруара у поподневним часовима манастир Острог и поклонио се Светом Василију Острошком Чудотворцу.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Митрополит Онуфрије је у острошку светињу дошао у пратњи Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, те бројних митрополита и епископа Украјинске и Српске православне цркве.   Током посјете Острогу,  господа митрополити Онуфрије и Амфилохије са осталим архијерејима, бројним свештенством, монаштвом и вјерним народом, присуствовали су Вечерњој служби у цркви Ваведења Пресвете Богородице, поред моштију Острошког Чудотворца.   Високопречасни гости, заједно са домаћинима Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем потом су обишли Горњи острошки манастир.   Свечана доксологија одслужена је и у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.   Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије дошао је у Црну Гору поводом празника Светог Симеона Мироточивог. Сјутра ће у подгоричком Храму Христовог Васкрсења служити Литургију, а потом заједно са Митрополитом Амфилохијем и бројним архијерејима УПЦ и СПЦ предводити литију до Немањиног града на Рибници.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Интервју Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија Радију “Светигора” и Порталу Митрополије црногорско-приморске.   Звучни запис разговора   *Ових дана имамо велику радост да нам је благослов светога града Кијева и широке и бескрајне Украјине, Почајевске, Свјатогорске лавре и других светиња донио Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Добро дошли! Благословите!   -Срдачно поздрављам све православне и све житеље Црне Горе и свима желим Божјег благослова.   *Који је разлог ваше посјете?   -Ми смо дошли у Црну Гору ради учествовања на свечаностима поводом празника Светог Симеона Мироточивог и осамсто година Свете српске православне цркве, а такође да бисмо подржали вашу Свету цркву у вријеме искушења. Свето писмо говори да онај који је био искушаван, он може и помоћи ономе ко је у искушењу. Вама су вјероватно позната искушења која је недавно претрпјела наша Црква у Украјини и зато ми веома блиско осјећамо ту бол и проблеме које данас преживљава ваша Света црква.   *Који су разлози црквене кризе у Украјини?   -Многи сматрају да је узрок украјинске кризе раскол, али то није тако. Раскола у цркви је увијек било и биће их. Чак и у вријеме живота нашега Господа и Спаса Исуса Христа било је раскола, тј. неке његове присталице саблажњавали су се његовим ријечима, проповједима и одлазили су од њега. И ако су се људи саблажњавали Спаситељем који није имао ниједног гријеха, сходно томе, ниједног повода за саблазан, како да онда не буде оних који ће се саблажњавати нашим ријечима и понашањем јер смо ми, људи слаби, иако обучени у свештени чин имамо своје недостатке. Раскол нас опет и опет тјера да преиспитамо свој лични живот и покајањем одстранимо своје недостатке и грешке.   Криза у Украјини изазвана је озакоњењем безакоња, тј. мијешањем Константинопољске цркве у унутрашњи живот УПЦ, након чега су онима који су ушли у раскол неканонски дали опрост и са којима је Константинопољ ступио у општење.   *Какви су данас резултати таквог понашања Цариградске патријаршије и мијешања у унутрашње ствари РПЦ на територији Украјине?   -Посљедице су веома жалосне. Заузети су храмови и у многим општинама се служи у сеоским кућама или другим помоћним објектима. Фактички то су савремене катакомбе. Народ по селима је разједињен. Људи приговарају једни другима, многе породице, рођаци, сусједи, познаници свађају се, престали су да комуницирају. Раскол је подијелио људе и друштво. Раскол није савладан. Десио се раскол у расколу, тј. Филарет Денисенко отишао је из ПЦУ и опет други пут у историји створио своју паралелну јерархију. Осим тога, формиране су двије религиозне групе Егзархат константинопољске патријаршије и Ставропигија. На тај начин су се умјесто двије незаконите групе у Украјини појавиле четири. Та појава потврђује још једну истину да безакоње умножава безакоње и да се зло побјеђује само добром.   *Колико сте упознати са ситуацијом у Црној Гори и да ли је ситуација у Црној Гори слична са ситуацијом у Украјини?   -Сличност је у томе што се у обје земље политичари мијешају у црквене послове, хоће да управљају црквом и хоће да искористе Цркву у своје интересе.   *Како видите рјешење украјинског проблема?   -Прво је неопходно ријешити тзв. Константинопољско питање, које је било узрок догађаја у Украјини, управо питање улоге и мјеста Константинопољске патријаршије у свјетском православљу. Да бих одговорио на то питање, дозволићу себи једну дигресију. Сјетио сам се разговора који сам водио са архимандритом Гаврилом (Бунге). Он је бивши католички свештеник који је примио православље и свештени православни чин и сада се подвизава у Швајцарској. Разговарали смо о благодати Светога Духа. Рекао је да православни имају харизму благодати Духа Светога, а код католика те харизме нема. Она је уништена кроз реглементацију свих сфера црквеног и духовног живота. И он каже да једини пут за повратак себе харизми благодати Духа Светог није дијалог с православнима, контакти, разговори о неким општим интересима, него повратак на тачку отпадања у оној јединственој православној цркви у којој постоји харизма Духа светога, исправљење грешака које су биле допуштене и почетак новога живота. Рекао бих да је то питање индиректан одговор на нормализацију религиозне ситуације у Украјини. Постоји грешка Константинопоља која је допуштена приликом покушаја регулисања раскола у Украјини. Да би се ликвидирао тај раскол, послије којег се образовао нови, треба се вратити назад до тачке гдје је учињена грешка и исправити грешку и тада ће се све вратити на своје мјесто. То је једини пут рјешења украјинске кризе.   *За Украјину важи: једна Црква – једна држава. УПЦ покрива територију државне границе Украјине. Нама у Црној Гори приговарају да бисмо и ми требало да слиједимо тај модел: једна држава – једна Црква. Како Ви видите тај модел: једна држава – једна црква?   -Мој став је овакав да, с једне стране, сматрајући себе православном, мора постојати једна јединствена канонска православна црква и више ниједна, изузетак су земље у дијаспори и то до момента док не буде пронађено општеправославно рјешење. На тај начин, тзв. Естонски сценарио, стварања паралелних јерархија, за Украјину не може бити излаз из ситуације. И ја сам категорично против тога. И ако свјетско православље пође тим путем, довешће нас до стварања не само паралелних јерархија свуда, него и до паралелног диптиха, односно до новог раскола. На тај начин су створене и озакоњене нове структуре под називом ПЦУ на нашој канонској територији и то није само грешка, него црквено-канонски злочин. Ако у држави постоји канонска православна црква, не треба стварати паралелну још једну структуру исте те канонске цркве. То није законито и не доноси добре плодове. То ће изазвати подјеле, непријатељство међу људима и као посљедицу духовни пад.   *Данас су националне заједнице под утицајем политике произвеле једну нову јерес, а то је аутокефалија. Да ли је јединство православне цркве изнад аутокефалије, интерес јединства изнад интереса аутокефалности, да аутокефалност није циљ сам по себи?   -Духовно јединство и аутокефалија су различити појмови. Идеолози украјинског томоса су говорили да ће помоћу аутокефалије достићи црквено јединство. Упозорили смо да до тога неће доћи и то се није десило. На тај начин је постало јасно да се кроз аутокефалију не може достићи јединство. Став наше Цркве је у томе да је у почетку неопходно успоставити јединство, а затим ако је то корисно за духовни развој Цркве, поставити питање аутокефалности, а не обратно. Обратни пут је већ показао своју неефективност. Значи, да аутокефалија треба да буде плод јединства Цркве, а не посљедица њене подјеле. Чак се у текст Критског сабора каже да се у принципу аутокефалије не мора обавезно видјети јединство Цркве.   *Да ли је и у којој мјери православна црква угрожена од политичког утицаја? Чини се да аутокефалија више произилази из политичког утицаја, него из црквене потребе?   -То што смо видјели из поступака Константинопољске патријаршије и бившег предсједника Петра Порошенка, била је типично политичка аутокефалија. Ви знате да 1991. године нисам потписао молбу за аутокефалност коју је тада под притиском Филарета потписао Епископат УПЦ и управо због тога што је та молба била написана као ултиматум, као нецрквени политички захтјев, а тако не смије да буде у Цркви. У Цркви све треба да се рјешава с љубављу и све иницијативе треба да исходе не од политичара, него од саме Цркве.   *Да ли је црквено јединство стварно, реално црквено јединство у канонској хиротонији, у рукоположењу?   -Право црквено јединство је јединство са Христом и у Христу. Оно се достиже јединственим путем, кроз очување чистоте православне вјере и обнову моралних начела указаним у Светом писму. Такво јединство исправно је и спасавајуће за нас. Оно на нас спушта Божји благослов не само у земном животу, него се оно продужава у вјечности јер људска природа у Христу сједи с десне стране Бога оца. Другим ријечима, Ви треба да живите православно и својим животом свједочите љепоту наше вјере. И ако се неко саблазнио и отпао, видјевши љепоту и истину наше православне вјере, вратиће се у црквено општење јер су црквене двери и наша срца увијек отворена и ми ћемо се порадовати истински када се заблудјели врате Христу. Канонске хиротоније јављају се тада када их врше канонски јерарси у сагласности с канонским нормама које прописују ко и како може бити удостојен велике части бити свештенослужитељ. Ако будемо примали и рукополагали оне који по црквеним канонима не могу бити свештеници или људе из раскола без покајања уводити у Светињу над Светињама, онда ћемо симулирати раскол и одговараћемо пред Богом за то што смо саблазнили људе и разрушили црквено јединство.   *С обзиром на то да наши званични медији, желећи да украјински сценарио буде и у Црној Гори, извјештавају грађане како је неканонска црква ПЦУ много бројнија и да је Васељенска патријаршија изашла у сусрет много бројнијем броју вјерника него што је то УПЦ. Реците нам, молим Вас, који је тај одмјер вјерника и јерархије УПЦ и тзв. ПЦУ?   -Хвала за питање. Знате, моје лично запажање говори о томе да због раскола који се десио у Украјини, ми нисмо изгубили своје вјернике, него смо их још више придобили Када су почели да гоне Цркву, приморавају народ и притискају га да под разним предлозима прими идеје томоса, који су пропагирали, рекламирали, људи су почели у већем броју да долазе у цркву, чак они које никад нисам видио.   *Као овдје код нас.   -Да. Дођу и кажу: „Видимо да вас силно угњетавају и схватамо да је Бог с вама.“ Једном ми је, док сам у храму помазивао народ, пришла једна жена. Види се да није била баш црквена. Била је у панталонама, без мараме, нашминкана. Прилази и каже ми: „Ја Вам нећу цјеливати руку.“ Ја јој кажем: „Нема потребе, ко хоће – пружим, ко неће – не мора да цјелива.“ А она ће: „Али желим ти кажем: Чувај чистоту православне цркве и ми ћемо бити с тобом!“ Мислим да она није једина која је имала такво гледиште, тако да ми нисмо изгубили вјернике. Али је тужно што има људи који се саблажњавају и вјерују лажима и обећањима која им дају. То је тужно! Христос неће да ми будемо политичари, него да волимо једни друге, да не ратујемо једни против других, да поштујемо једни друге, онаквима какви јесмо. Они себе сматрају великим, великим националистима, али ја их не сматрам таквима, јер националист, тачније патриота, јесте онај који воли патријархат, значи онај који воли свога оца и своју мајку. Значи, патриота је онај који љуби свога оца и мајку и мога оца и мајку и вашега оца и мајку. А онај који љуби себе више од свих, он није патриота, него нациста, самољубиви гордељивац који не доноси користи никоме, ни самоме себи ни онима који су поред њега. Нажалост, они сматрају да граде Украјину. Ја такође градим Украјину, ја видим Украјину, али сасвим другачије него што је они виде. Ја видим такву Украјину у којој је Христос, у којој се на првом мјесту налази љубав према Христу и да у Христу ми љубимо једни друге и помажемо једни другима, и да волимо све људе. Желим да видим такву Украјину. Ако се говори о броју парохија, епископа, не могу тачно да вам кажем колико је епископа у ПЦУ. Код Филарета има десет епископа, код нас 103, неколико их је у пензији. Око 100 канонских епископа управља нашом Црквом. Код нас има отприлике 12300 парохија и толико је свештеника и ђакона, 250 манастира у којима се подвизава отприлике 4500 хиљаде монаха. Имамо 18 школских установа, академије, универзитет, богословије. Тако да је наша Црква жива. И не осјећамо да нам недостаје Божје благодати, она нас чува, храни, тјеши и помаже да савладамо тешкоће, којих мора бити. И ми се на љутимо на политичаре који иступају против Цркве, који кажу да Цркву треба обновити, да је Црква архаична, конзервативна и треба да иде другим путем, ми се на њих не љутимо, кажемо им: Цркву је створио Господ! И Црквом управља Христос. Христос је Бог и Он је савршен. И оно што је савршени Бог створио, не треба исправљати. А оно што сам ја као човјек створио може се исправљати, јер ја нисам савршен, послије мене може неко доћи и рећи: Ја могу ту ствар направити боље. И може се направити боље. Али оно што је Бог направио, не може бити бољим. Ако се ми умијешамо, ми ћемо га направити горим. Црква не треба да се прилагођава људским слабостима, да се прилагођава грешном човјеку, него Цркви ја грешни морам да се прилагодим. Тако ће бити исправно. Ако Црква буде служила мојим страстима, то онда неће бити Црква него некаква институција, која ће се само звати црквом и она неће служити на спасење људској души.   *Године 2011. смо посјетили УПЦ Кијево-печерску лавру, Свјатогорску лавру и имали смо прилику да се сретнемо са блаженопочившим претходником Владимиром, тада смо имали прилику да се увјеримо да је УПЦ чврсто утемељена на благослову Божјем и да јој никаква искушења не могу наудити. Колика је била улога блажењејшег Владимира за такво једно благословено стању у Цркви?   -Блаженог спомена почивши митрополит Владимир био је први поглавар УПЦ који је од Московске патријаршије добио Томос о независности и самосталности управе. И он је почео да организује нови црквени поредак. За његово вријеме десио се силан препород цркве, формиране су епархије, отваране богословије, рукополагани су свештеници. Он је био предиван човјек, како је за њега говорио архимандрит Гаврило (Бунге): „Он је био харизматичан.“ Он је био носилац благодати Духа Светога. И његово лично достојанство позитивно је утицало на живот Цркве. То како сте ви са стране видјели наше епископе и вјернике, то је заиста тако, и ја то тако видим, јер искушења и тешкоће јачају вјеру у људима. Ако човјек живи без искушења, он ће сам по себи атрофирати, почеће да слаби. А када има искушења, човјек себе мобилише, почиње да ради над собом, моли се, размишља, чита, пости, и то јача дух човјека. И зато нам Бог допушта искушења да бисмо ми били јачи и духовнији.   *Данас су та искушења, чини ми се, у Украјини и Црној Гори можда највиша и интересантно је што нас повезује стари начин борбе који је добио ново рухо у виду крсних ходова и литија. Ви сте имали литију за мир, за љубав, за молитву, за Украјину, која је прошла цијелу територију Украјине са запада од Почајевске лавре, а са истока од Свјатогорске лавре и оне су се сјединиле у Кијево-печерску. Колико је важан тај начин борбе и колико је снажан у борби против неправде?   -Имали смо литије. Наша земља је већа од Црне Горе и како сте рекли, те литије са запада и истока, тј. из Почајевске и Свјатогорске лавре су се слиле у Кијеву. Томе крсном ходу су се противили и говорили да се тамо не иде, да се тамо сабирају лоши људи. Не може се рећи некоме: Ти иди на литију, а ти не иди. Ко хоће, он иде. Добар, лош, можда лош у крсном ходу буде бољи, покаје се… зато и за тога постоји литија у којој он може постати бољи. Литија је на првом мјесту силна молитва, силна заједничка молитва. Она је само по себи праобраз идења човјека у Царство небеско. Куда су се кретале литије? У манастир, у неки храм, а не у неки казино или паб, значи увијек се литија завршава у светињи. Тј. ми свој земни живот морамо водити тако што бисмо увијек ходили ка Царству небеском и у литији човјек има неко посебно духовно јединство с Богом. То је његов труд, тешко је ходати љети по врућини, зими још теже. И тај труд и молитва уједињени су ради Бога. Литије доносе човјеку велику духовну корист, оне јачају људе и помажу да постану силнији и дају моћ да се изнесу сва искушења која нам Господ шаље ради наших грехова. Веома сам шокиран, иако то није духовни израз, под великим сам утиском литије, у којој сам синоћ учестовао. Људи су дошли, схватам да нису сједјели у некој бањи, одмарали, него су имали преко дана обавезе, радили су и онда су дошли у литију. Ту су били три сата. Ходали, молили се. То је подвиг, велики подвиг који људи не чине због некакве користи. Људи се труде, раде да би добили неку позицију, стан, зарадили новац, а овдје се људи труде ради Бога. Они су принијели жртву ради Бога. То је велика жртва која је на мене оставила снажан утисак. Људи поред мене су били весели, радосни као да је Васкрс. Када се литија завршила и мени грешноме дали ријеч, када сам почео да говорим, ништа нисам видио, било је тамно, поготову нисам видио кад су укључили мобилне, али сам у себи осјетио велику љепоту тих људи, духовну љепоту. Та љепота се види када људи живе с Богом. Када људи жртвују своје ради Бога, тада они постају лијепи, благородни, величанствени. И ту племенитост и величанство сам осјетио.   *Код нас је исти приговор да те литије нису молитвени ходови, него да се њима жели извојевати неки политички интерес Србије, Русије. Они не виде ту благодатну силу литија. Која је најбоља порука онима који из своје сујете не виде ни Бога, а у ближњему виде непријатеља?   -Знате, постоји изрека да сваки човјек суди по мјери своје покварености. Навешћу један примјер. Један човјек се враћао ноћу с посла, журио је кући, било је касно, послије поноћи. Видио га је блудник који му је добацио да вјероватно жури због неких грехова. Затим га је срео лопов који му је такође рекао да жури да би крао. А онда га је срео један богобојажљиви човјек који је рекао да он жури да би стигао на молитву. Тј, сваки човјек суди по себи. Он није ишао ни на молитву, ни да краде, ни да чини блуд, он је једноставно журио с посла кући. Такав је живот. И ти људи који се боје литија, у њима виде своје непријатеље. То су људи који су испуњени погрешним представама и помоћу политичких и социјалних мјерила покушавају да измјере благочешће, да измјере љубав према Богу. Али се тим мјерилима не може измјерити љубав према Богу. То су сасвим друге ствари. И мислим да на такве људе не треба обраћати пажњу. Треба дјелати своје дјело. Сјетимо се земног живота нашег Спаситеља. У Њему су неки властољупци видјели конкурента који жели да постане цар Израиља, да им заузме мјесто. Један од њих је Ирод. Али Спаситељ није дошао на земљу да би био земаљски цар, Он је био небески цар, он је дошао да нас учини царевима над самима собом и наследницима живота вјечнога. Тако је сва историја испуњена тиме да међу нама има људи који себе сматрају паметним, достојним, који покушавају да измјере воду помоћу рулета, ваздух помоћу канте. То јест они губе компас, и не схватају да су њихова мјерила земаљска мјерила и да је њима немогуће измјерити духовно, божанско, небеско. Али, дај Боже, да то схвате, да их Бог умудри јер не страдамо ми због тог њиховог незнања, него они страдају.   *Дај Боже! Улазимо у период године који је најљепши, у вријеме Великог поста када се припремимо да прославимо празник над празником и радост над радостима, Васкрсење Христово. Која је Ваша порука онима који одлуче да уплове у ту тајну Великога поста?   -Ово може да се односи на све људе, али ја говорим о хришћанима који знају закон и исповиједају своју вјеру. Циљ људскога живота је у томе да досегне вјечно Царство на небу, вјечно блаженство на небу. За то постоје два основна крила којима човјек лети ка том циљу. То су пост и молитва. Пост и молитва су наша крила којима ми летимо нашем Оцу небеском. Бог је тако учинио да постоји вријеме када тај рад над собом треба да буде бољи и интензивнији, активнији, када треба да дајемо више од себе. Када треба Богу да дајемо више него што му иначе дајемо сваког дана. То вријеме над интензивнијим радом над самима собом, над чишћењем своје плоти и крви и душе јесте Велики пост који се завршава радошћу, Свијетлим васкрсењем. Желим да сваки Црногорац, а то желим и свом народу, ово вријеме проводи храбро, молећи се и постећи. Нека свако пости како може, не може се за свакога поставити иста мјера. Свак по својој мјери. Ко је савршенији постиће строже, они мање савршени, постиће мање, али колико ко може. Ако се некоме једу три кашике, нека поједе двије. Бог ће и то примити као пост. Али треба појачати молитву. Ако смо свакодневно, рецимо читали неколике молитве, у посту треба додати још једну. Мало појачати. Наравно треба чинити и добра дјела. И то је духовни пост када човјек тјера себе на добра дјела, треба се уздржавати од неких личних угађања, обилазити болесне, утамничене. И то је један облик поста. Кад чинимо добра дјела, молимо се и постимо, постајемо бољи, савршенији. Човјек који се моли и пости с радошћу ће дочекати Христово васкрсење. Наш пост и молитва, у датом случају у вријеме Великог поста, јесу крсни пут који нас води до Голготе и идући њиме можемо видјети славу васкрслога Христа.   *Блажењејши, хвала на издвојеном времену, љубави, хвала на посјети и да Вам Бог да снаге и крепости и духовних подвига и плодова да би превазишли све ране да би наша Православна црква стала једним духом и једним срцем и једним устима славити јединога Бога.   -Да нас Бог све укријепи.   Разговарао: протојереј Никола Пејовић С руског превела: Марија Живковић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас Цетињски манастир и поклонио се десниц Светог Јована Крститеља, честици Часнога крста Господњега и Светом Петру Цетињском Чудотворцу. Након свечане доксологије, Митрополит Амфилохије је казао да га много радује што је Блажењејши Митрополит Онуфрије дошао у Цетињски манастир.     “Није први Митрополит кијевски који је овдје дошао – 1925. године, када је било освећење цркве Светога Петра Цетињскога на Ловћену, задужбине Петра Другог Ловћенског Тајновидца, са нашим тадашњим Митрополитом Гаврилом Дожићем и Патријархом и са краљем ондашње Југославије Александром, био је и Митрополит Антоније Храповицки”, подсјетио је Владика Амфилохије.   Рекао је да је посебан благослов да сада поново имамо Митрополита кијевског и све Украјине, Кијева Светога Владимира, који је духовно средиште не само данашњег украјинског народа него свих сјеверних словенских народа, а и наше духовно средиште.   “У Кијево-печерској лаври је замонашен Цетињанин Свети Симеон Дајбабски. Тамо се научио духовном животу и послије се прославио као велики духовник у нашој Цркви и сада канонизован од наше помјесне Цркве”, казао је Владика.   Поздрављајући Блажењејшег Митрополита Онуфрија, он је подсјетио да се у цетињском манастиру налазе велике светиње.   Подсјетио је такође на историјски вход деснице Светог Јована Крститеља, честице Часног крста Господњега и иконе Богородице Филеримос до Цетињског манастира.   Митрополит Амфилохије је Митрополиту Онуфрију, поводом његове посјете, додијелио Злазни лик Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “за исповједничко свједочење јединства православља на Трону кијевских мирополита”.   Такође је драгом госту подарио копију иконе Богородице Филеримос.   Копију ове иконе добили су на дар и архијереји из пратње Митрополита Онуфрија: Митрополити вижгородски и чернобиљски Павел, бориспољски и броварски Антоније, нежински и прилукски Климент, као и Епископ баришевски Виктор.   Митрополит Амфилохије је подарио крстове архимандритима Лавру и Марку, коју су такође у пратњи Блажењејшег г. Онуфрија.   Заблогодаривши своме домаћину, Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине господин Онуфрије је уваженом Високопреосвећеном владици Амфилохију уручио на дар патерице, истичући да су ових дана током боравка у Црној Гори свједоци хришћанске љубави и да се прикључују  духовном животу свете Митрополије црногорско-приморске:   “Желимо да Вам принесемо наш скромни дар, патерице, који симболизује духовну силу коју Бог даје архијереју, са жељом да Вас Господ напуни њеним обиљем. Чувајте је у вашем смиреном срцу и души. Ми желимо да Вам Господ још дода своје милости и да умножи благодат с којом Ви достојно савршавате ваше архијерејско служење и да Вам Господ да да побиједите сва искушења са којима се данас сусреће ваша света Митрополија и сва пуноћа Српске православне цркве”, рекао је Митрополит Онуфрије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској, казао је данас на конференцији за новинаре у Подгорици да се догађаји у црквеном животу у Црној Гори и Украјини налазе у центру збивања читавог православног свијета.     “Веома јасно схватамо ситуацију у којој се налази ваша света Црква, зато што је нешто слично већ преживјела и у одређеном степену наставља да преживљава и наша Црква. У црквеној историји су бивали разни периоди, како мирнодопски тако и периоди исповједништва и мучеништва. Без обзира на све то, Господ је увијек био са својим народом и никада није остављао своју Цркву”, рекао је предстојатељ Украјинске православне цркве.   Додао је да је увјерен да Господ ни сада неће оставити своју Цркву и да ће помоћи своју Цркву у искушењима која данас трпи и у Црној Гори и у Украјини.   “Више од тридесет година је прошло од кад је пао комунистички режим. Још прије него што је постала независна Украјина, у њој се појавио раскол. Тај раскол је уз помоћ појединих представника државних власти и политичара наставио да живи и до данашњег дана. Нажалост, тај раскол је данас изашао ван граница Украјине и пријети да подијели читаво православље”, казао је он.   Митрополит кијевски је казао да украјински расколници, који су без покајања били примљени у црквено општење од стране Патријарха константинопољског његовом једностраном одлуком, немају апостолско прејемство.   “И та чињеница не само што чини немогућим евхаристијско општење са њима, већ оскврњава и Цркву Христову”, поручио је Митрополит Онуфрије.   Подсјетио је да Свети апостол Павле учи да је Христос заволио Цркву и себе предао за њу да би она била без мрље и порока, света и непорочна.   “Тужно је да се таквим безаконим дејствима нарушавају, не само принципи црквене саборности и апостолског прејемства, него се нажалост унижава и морални лик Цркве Христове. У вези са тим, хтио бих да од лица Украјинске православне цркве изразим благодарност вашој најсветијој Српској православној цркви за канонску и светоотачку позицију коју је заузела непризнавањем раскола у нашој држави”, рекао је предстојатељ УПЦ.   Он је рекао да је УПЦ, упркос расколу, не само преживјела и не само остала најдомицилнија Црква у Украјини него је постала још јача.   “Данас у њој имамо 53 епархије, 12 300 парохија и 250 манастира. УПЦ има више од стотину архијереја, око 12 400 свештенослужитеља, око 4 600 монаха који се брину о многомилионској украјинској пастви”, објаснио је он.   Додао је да је неријетко бивало, а и данас тако бива да политичари подлијежу искушењима да се мијешају у црквени живот и да Цркву користе за своје личне и поилитичке интересе.   “Политичари желе да управљају Црквом. Без обзира на то, Црква не смије да то дозволи. Црква не може да се мијења по мјерилима људским. Наравно да разимијем да је Црква као организам неудобна за грешног човјека који је навикао да живи по својим страстима. Но, без обзира на то, није Црква та која треба да се мијења и да се усаглашава са потребама грешне људске природе. Онај ко треба да се мијења је сам човјек да би постао бољи, чистији и уподобљен Христу”, објаснио је Митрополит светога града Кијева.   Рекао је да је задивљен масовношћу литија у Црној Гори у којима учествује безмало половина становништва ради духовног укрепљења и заштите светиња.   “Пријатно смо задивљени како штитите вјеру, вашим јединством и васкрсењем православне вјере у Цртној Гори. За нас, православне Украјинце ваш примјер је веома охрабрујући и надахњујући. Данас смо овдје са вама, не само да подијелимо радост празника (Светог Симеона Мироточивог), него да још једном потврдимо истинитост библијских ријечи: Кад брат брату помаже, он остаје тврд као град”, поручио је Блажењејши Митрополит кијевски Онуфрије.   Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да однос Црне Горе са Кијевом није од јуче и подсјетио да је Петар Други Ловћенски Тајновидац пјевао како је славио Божић и у Витлејему и у Светој Гори и како је славио у свето Кијево. Истакао је да је овај долазак Блажењејшег веома значајан за утврђење јединства Православне цркве за које се он упорно бори читаво ово вријеме и представља огромну већину православних Украјинаца:   “Украјинска православна црква је једна установа веома крепка и снажна, гдје се обнавља духовни живот”, казао је владика Амфилохије и подсјетио на остатке комунистичке власти и унутрашњих црквених проблема, који су настали од 1920. година када је била група тзв. самосвјатих, тако да се данас уз помоћ Цариградске патријаршије ствара посебна црква од тих расколника.   Он је казао да је добра идеја да се обједини народ, али да не може на такав начин, јер у православној Цркви постоје услови које треба испунити да би једна Црква могла да добије своју аутокефалност:   “Прије свега то треба да буде Црква, не може самопроглашење аутокефалности, као што је случај и код нас гдје се појавила секта. Митрополија црногорска је у своје вријеме, с обзиром да је она стварала независну државу Црну Гору, словила да је у том смислу аутокефална, али је била Црква, Митрополија Пећке патријаршије већ 800 година, и као таква била призната у читавом свијету. Не може на градским трговима група људи да се скупи и прогласи себе за аутокефалну цркву.”   Указујући на остатке комунизма, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да наши људи из појединих партија мисле да је Цркву створити исто што и партију, које настају тако што се скупи група људи и прогласи свој програм. Срећом народ је у Црној Гори разуман и већински, без обзира на њихово национално опредјељење, припада и зна шта је Црква, што свједоче и ове литије.   Одговарајући на питања новинара Митрополит Амфилохије је рекао да Црква у Црној Гори разговара са Европом и Америком о питању Закона о слободи вјероисповијести.   “И они се чуде и траже да се питање Закона о слободи вјероисповјести рјешава дијалогом. Забрињава ме то што је Влада Црне Горе повукла закон за мајке, а нијесу смјели. Мада то значи да могу да повуку законе, а Закон о слободи вјероисповјести, који треба да повуку и промјене не желе, већ га се држе као пијан плота”, казао је он.   Он је изразио чуђење како Влада није сазвала експертске комисије и тимове, а њихови представници изјављују да неће повући закон.   “Имам још наде, јер разговарамо и са овима из Европе и Америке и они се чуде и траже да се то питање рјешава дијалогом. Вријеме је да се насиље прекине и да будемо демократска земља, а не демонократска”, поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који је борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској, обишао је синоћ заједно са својим домаћином Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем просторије Радио Светигоре и Портала Митрополије у Подгорици и благословио њихов рад.     Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија са радошћу су дочекали директор Светигоре, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и дио колектива овог васељенског радија који ове године прославља 22 година постојања.   Предстојатељ Украјинске православне цркве је допутовао јуче у Црну Гору и синоћ је предводио заједно са Митрополитом Амфилохијем крсни вход улицама Подгорице, у којем је учествовало неколико десетина хиљада вјерника. Предходно је у Саборном храму Христовог Васкрсења, у част његовог доласка служена доксологија, а онда и молебни канон Пресветој Богородици за спас православних светиња у Црној Гори.   Митрополит Онуфрије ће данас посјетити Цетињски манастир, а сјутра, 29. фебруара, са почетком у 9 часова, у подгоричком саборном храму служиће Свету архијерејску литургију. Потом ће предводити велику Светосимеоновску литију поводом славе Митрополије црногорско-приморске – празника Светог Симеона Мироточивог.   Поред Митрополита Амфилохија, саслуживаће му више архијереја Српске и Украјинске православне цркве.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...