Jump to content
Милан Ракић

Шта ће се десити када Србија призна Космет, тј. дође до поделе територије?!

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 17 минута, Иван ♪♫ рече

Волео бих објашњење шта тачно данас значи ,,косовски завет"?

За почетак да се не понашамо као комуњарске сплачине без вере и корена, него као неко ко верује у васкрсење, како индивидуално тако и у васкрсење народа. Посебно на данашњи дан кад видимо да нам уз тај исти завет ништа није немогуће, ма колико ствари деловале лоше или чак и трагично. 

Јер видели смо и како пролазимо кад постанемо људи са размишљањима и деловањима комуњарских сплачина без вере и корена. То нас је довело овде где смо. 

Кад почнемо тако да размишљамо и да се понашамо, тек онда ћемо моћи на прави начин да сагледамо и где смо и какве су нам могућности и шта нам је даље радити, не само са овим конкретним питањем. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро нам дошао о. Саво,

Симпатична је та ”историјска романтичност”, али све више људи се опекло и не гаји више илузије о тој нашој ”несрећној љубави”. Можемо да маштамо, пишемо епске песме, али реално нема од тога ништа. Само губимо време. Нашој генерацији су животи протраћени (а многи и изгубљени) бесмислено и без разлога, а деца су нам већ одрасла... И грех би био да она пролазе шта смо ми прошли. Косово се само злоупотребљава од стране јавних и позадинских властодржаца за манипулацију народом и одржавање на власти, која постаје све више тоталитарни култ. Србију већ дуго злостављају управо ”локални мафијаши”, камо среће да имамо неког другог.

Византија беше велика и моћна, пуно се Црква разгранала у то доба, али је нема више одавно - а Црква је остала. Државе дођу и оду, територије се освајају и губе, то није и не може да буде суштина наше вере.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 39 минута, Иван ♪♫ рече

Они нису неки политички фактор, и не питају се ништа

Раније смо остајали на територији, па се ослобађали. Али овде није проблем само окупација, већ то што смо већином протерани. У таквој ситуацији, повратак на Косово под српском заставом је немогућ, односно могућ је једино општим ратом. А већ нова генерација не доживљава Косово као домовину, нити жели да има ишта с тиме.

Чак и када бисмо се силом вратили доле, на шта бисмо се тачно вратили? Да се живи заједно у милтиетничкој заједници ,,народа и народности"? Па опет би било насиља и пушкарања као и пре што је било вековима. Једноставно, Срби и Шиптари евидентно не могу да живе заједно, историја то показује. И онда, да ли желимо да се вратимо на такав статус и оставимо рат у аманет будућим генерацијама? Ако то не желимо, онда би морали да протерамо већину Шиптара (као што су они нас), а ко је спреман на тако нешто? И у чије име? У име хришћанства? У име народа?

Просто речено, ситуација је за нас немогућа. Можемо се вратити кад прође неко време, кад се смени пар генерација, то ћемо сигурно моћи, али, на жалост, не под нашом заставом.

 

Кључни елемент нашег ,,духовног кода" је Христос и православно предање, и нема никакве везе са политиком, нити зависи од било каквих овоземаљских прилика, нити нам духовност ико може одузети. Духовност и светосавност можемо изгубити само ако је се сами одрекнемо, што често и чинимо.

 

Волео бих објашњење шта тачно данас значи ,,косовски завет"? Дакле, обичан човек, који се не занима много за дубља духовна питања, сетиће се историје и да су Срби дигли војску и кренули у одбрамбени рат против Турака. Шта онда он може да закључи када му се каже да обавезно држи ,,косовски завет"? Да треба ратом ослобађати Косово? Или то значи нешто друго, да не заборави своје духовно-културно наслеђе? Или, ако су они тада изашли пред Османлије како би покушали да заштите народ и своју децу, будуће генерације, да ли то значи да и ми данас, угледајући се на њих треба да учинимо оно што је потребно да будућим генерацијама буде боље? Да ли се боримо за прошлост, или за будућност? Шта би Исус рекао на нашем месту? Шта нам каже Нови Завет, за које царство треба да се боримо, земаљско или небеско? Било би добро разјаснити ово.

 

пре 13 минута, Grizzly Adams рече

Добро нам дошао о. Саво,

Симпатична је та ”историјска романтичност”, али све више људи се опекло и не гаји више илузије о тој нашој ”несрећној љубави”. Можемо да маштамо, пишемо епске песме, али реално нема од тога ништа. Само губимо време. Нашој генерацији су животи протраћени (а многи и изгубљени) бесмислено и без разлога, а деца су нам већ одрасла... И грех би био да она пролазе шта смо ми прошли. Косово се само злоупотребљава од стране јавних и позадинских властодржаца за манипулацију народом и одржавање на власти, која постаје све више тоталитарни култ. Србију већ дуго злостављају управо ”локални мафијаши”, камо среће да имамо неког другог.

Византија беше велика и моћна, пуно се Црква разгранала у то доба, али је нема више одавно - а Црква је остала. Државе дођу и оду, територије се освајају и губе, то није и не може да буде суштина наше вере.

Тражим да се Вучић банује са форума ево доказа да пише са два профила! Сигуран сам да ово сам Вучић пише!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, RYLAH рече

За почетак да се не понашамо као комуњарске сплачине без вере и корена, него као неко ко верује у васкрсење, како индивидуално тако и у васкрсење народа. Посебно на данашњи дан кад видимо да нам уз тај исти завет ништа није немогуће, ма колико ствари деловале лоше или чак и трагично. 

Јер видели смо и како пролазимо кад постанемо људи са размишљањима и деловањима комуњарских сплачина без вере и корена. То нас је довело овде где смо. 

Кад почнемо тако да размишљамо и да се понашамо, тек онда ћемо моћи на прави начин да сагледамо и где смо и какве су нам могућности и шта нам је даље радити, не само са овим конкретним питањем. 

Значи за Косово се има смисла борити само ако верујеш у васкрсење? Нема ниједног земаљског разлога којим се може оправдати непризнавање истог?

Мени се чини да је овде много паметније позвати се на нешто што би сви морални људи могли лако да разумеју - да ли је у реду Србе и можда и друге неалбанце оставити на милост и немилост тешким убицама који доле владају? Јер Косово није само постало обична независна држава, као што су постале Чешка и Словачка, па је једино преко чега треба прећи национални понос. Није чак постало ни Црна Гора у којој влада класични кримос. Не, то је држава у којој дословно владају некадашњи теористи (које је чак и америчка администрација водила као такве док нису одлучили да им је корисније да их легитимизују), масовне убице, продавци органа... То је по мени главни морални проблем преко кога треба прећи ако се призна Косово.

Политички ме заиста не интересује да ли би у неким идеалним условима Косово било независно јер се у мом светоназору то питање своди на то ко ће да ми отме порез. Такође ме лично не интересују ти завети, митови и ”колевке”, мада разумем да то многе интересује. Али сигурно не може да се постави као неки општенационални циљ да се чува завет чије постојање зависи од вере у васкрсење. Но, реално стање на терену је то да признавање Косова значи признавање некажњених терориста који су милион пута доказали да једва чекају прилику да доврше етничко чишчење. И ту чак није ни битно ко је изворно крив. Чак и да је Милошевић 100% крив, не постоји било какво морално право због његове кривице игнорисати кршење апсолутно свих међународних моралних (а вероватно и правних) норми које власт доле чини.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Иван ♪♫ рече

Они нису неки политички фактор, и не питају се ништа

Ma nikakav faktor...eno Sirija se raspala u paramparčad, Krim vratili Ukrajini, u UN Kosovo sve redom dobija jednu za drugom ulaznicu...ne mogu ništa durade stvarno. 

 

пре 37 минута, Иван ♪♫ рече

Раније смо остајали на територији, па се ослобађали. Али овде није проблем само окупација, већ то што смо већином протерани. У таквој ситуацији, повратак на Косово под српском заставом је немогућ, односно могућ је једино општим ратом. А већ нова генерација не доживљава Косово као домовину, нити жели да има ишта с тиме.

Чак и када бисмо се силом вратили доле, на шта бисмо се тачно вратили? Да се живи заједно у милтиетничкој заједници ,,народа и народности"? Па опет би било насиља и пушкарања као и пре што је било вековима. Једноставно, Срби и Шиптари евидентно не могу да живе заједно, историја то показује. И онда, да ли желимо да се вратимо на такав статус и оставимо рат у аманет будућим генерацијама? Ако то не желимо, онда би морали да протерамо већину Шиптара (као што су они нас), а ко је спреман на тако нешто? И у чије име? У име хришћанства? У име народа?

Просто речено, ситуација је за нас немогућа. Можемо се вратити кад прође неко време, кад се смени пар генерација, то ћемо сигурно моћи, али, на жалост, не под нашом заставом.

Sve je moguće. Ako Kurdi ne mogu dobiti nezavisnost od Turske, ako Čečeni od Rusije, ako Katalonci od Španije, ako Tajvan od Kine..onda ne mora ni Kosovo od Srbije. U ovom momentu je "takozvano" dobilo samo iz razloga jer taj pokret podržavaju zapadne sile. I čitav taj projekat je u zapećku, nisu im se ostvarili planovi koje su dosad zacrtali i tek će se osipati. Taj poredak koji omogućava to sve slabi, i geopolitičke prilike idu Srbiji na ruku. Srbija ne mora ništa da radi samo da čeka. Ne treba da ulazi vojno na Kosovo, dolje će se sistem sam urušiti jer Kosovo ne može kao država da opstane kao takvo, to dobro svi znaju i zato i kinje Srbiju da ga prizna. Te priče o tome kako Albanci ne bi sa Srbijom ovo ono su za malu djecu. Ima modela kojim bi se taj odnos mogao urediti. Nisu htjeli ni Čečeni sa Rusijom, pa gdje su sada o odnosu sa Rusima? Ima hongkonški model ako je baš toliko, sve što treba Srbija da radi je da čeka da joj geopolitičke prilike još više nadođu, a one nadolaze. 

Srbiji se za priznanje obećava ulazak u EU, ulazak kojeg Srbija nikad neće vidjeti čim time nema ni po tom pitanju razloga da se žuri sa priznanjem. Treba čekati i pratiti situaciju. EU je u dubokoj krizi, i nastaviće da bude nakon što Britanija izađe. SAD su hvala Bogu izgubile apsolutnu nadmoć, i Srbija se više neće nalaziti u situaciji da po pištoljem na čelu prihvata ultimatume. Ono što treba da se desi je da Srbija promjeni iznutra, političke prilike na bolje što će iči teško, ali na tome treba raditi umjesto što se troši energija i narod obmanjuje ulaskom u zajednicu koja nije stabilna ni sređena sa samom sobom. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Juanito рече

Значи за Косово се има смисла борити само ако верујеш у васкрсење? Нема ниједног земаљског разлога којим се може оправдати непризнавање истог?

Није ово било у контексту Косова само, него много шире приче - приче о косовском завету. 

Наравно да не мораш да будеш хришћанин да би видео шта ти је пред очима - вишеструки пад и вишеструко васкрсење једног народа. И његов пад кад се удаљи од вере у себе и од својих корена. 

Имало је кроз историју много муслимана, католика и атеиста који нису имали проблема са тим заветом (које смо, на жалост, својом глупошћу успели да отерамо заувек). 

Има везе са вером, ја мислим и да је потпуније са вером, али је универзална прича коју би свако могао негде да разуме. Да ли ће да је прихвати, то је опет индивидуално. 

Тек кад знаш ко си одакле си, где си сад, ал без комуњарске логике, можеш да видиш и шта ти је даље чинити. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

+381 Србија,

+382 Црна Гора,

+383 Косово,

+384 НЕДОДЕЉЕНО,

+385 Хрватска,

+386 Словенија,

+387 Босна и Херцеговина,

+388 НЕДОДЕЉЕНО,

+389 Македонија.

Још два позивна броја су остављена. ''Посао'' још није завршен. Значи, после Косова, остале су још две државе да се ''направе''.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па са моралне стране, ако је морал применљив на националне сукобе, питање је колико Република Србија има морално право на територију Косова. Још од СФРЈ тим народом тамо владало се гвозданом чизмом, студентске протесте на Косову 80-тих година гушили су восјком и тенковима. У време зликовца Милошевића су бачени у потпуну илегалу, нису сматрани равноправним грађанима уопште. Какав би па сад српска власт имала према Албанцима кад они неће да живе у Србији?

Република Србија нема баш чиме да се похвали па да тврди неко ”морално право” да влада тим народом доле. Благо речено...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Grizzly Adams рече

Па са моралне стране, ако је морал применљив на националне сукобе, питање је колико Република Србија има морално право на територију Косова. Још од СФРЈ тим народом тамо владало се гвозданом чизмом, студентске протесте на Косову 80-тих година гушили су восјком и тенковима. У време зликовца Милошевића су бачени у потпуну илегалу, нису сматрани равноправним грађанима уопште. Какав би па сад српска власт имала према Албанцима кад они неће да живе у Србији?

Република Србија нема баш чиме да се похвали па да тврди неко ”морално право” да влада тим народом доле. Благо речено...

Али зато Тачи, Харадинај и остала екипа имају веће морално право?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Па са моралне стране, ако је морал применљив на националне сукобе, питање је колико Република Србија има морално право на територију Косова. Још од СФРЈ тим народом тамо владало се гвозданом чизмом, студентске протесте на Косову 80-тих година гушили су восјком и тенковима. У време зликовца Милошевића су бачени у потпуну илегалу, нису сматрани равноправним грађанима уопште. Какав би па сад српска власт имала према Албанцима кад они неће да живе у Србији?

Република Србија нема баш чиме да се похвали па да тврди неко ”морално право” да влада тим народом доле. Благо речено...

Шта би се десило да Индијанци крену на Белу Кућу због геноцида којег су каубоји спровели над њима?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Juanito рече

Али зато Тачи, Харадинај и остала екипа имају веће морално право?

Као појединцима сасвим сигурно им је место иза решетака. Али Косово сад има своје институције које народ признаје и прихвата. За разлику од Србије коју никад више неће прихватити.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Плаво Небо рече

Шта би се десило да Индијанци крену на Белу Кућу због геноцида којег су каубоји спровели над њима?

Ти ”каубоји” су били Европљани које је г. Вашингтон отерао тако да нема никаквог разлога да крену на Белу Кућу.

Ако оће да се свете нека крену на Британију и Шпанију. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Проблем Косова је нерешив из простог разлога што апсолутно никоме ни у Београду ни у Приштини, било власти или опозицији, не одговара стварно решавање тог проблема. Или било ког другог. Јер само у атмосфери страха, конфликта, тензија, напетости, параноје, беде и општег ништавила и безнађа те гарнитуре могу да наставе да владају и пљачкају своје народе.

Вероватно се већина овде сећа да је "решавање косовског питања" део мантре која се овде врти од 2000. до данас. Уз неке друге које су прошле, као "сарадња са Хашким трибуналом", или још увек популарне као "процес европских интеграција". Кад се нешто милион пута дневно понавља по медијима, онда људи помисле "Вау, види колико се ови наши труде и жртвују за нас...".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Плаво Небо рече

Још два позивна броја су остављена. ''Посао'' још није завршен. Значи, после Косова, остале су још две државе да се ''направе''.

Питам се, питам, коме ли ће они припасти? :scratch_head:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Grizzly Adams рече

Као појединцима сасвим сигурно им је место иза решетака. Али Косово сад има своје институције које народ признаје и прихвата. За разлику од Србије коју никад више неће прихватити.

Па није баш тако, осим ако не мислиш да је ОК у 21. веку правити етнички чисте државе. Један део тог народа доле институције не желе да заштите, те живе у резервату. Каква је то држава у којој људи немају слободу кретања, вероисповести, у којој манастир мора да буде ограђен бодљикавом жицом и да га чувају италијански војници од уништења? Ако такву државу треба признати, онда сам ја учио западне вредности из другачијих уџбеника. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Дејан,
      Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.
      Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.
      Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.
      Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.
      Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.
      Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:
      Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
    • Од Логос,
      Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије.   Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве:   – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају.   Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу.   Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси.   * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају?   – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо.   * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви?   – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри.   * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас.   * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате?   – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо.   * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе?   – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити.   ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА   УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота.   – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти.   ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ   АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недељу, 24 новембра 2019. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, прослављена је слава храма слава у Земун Пољу. Храм Светог Стефана Дечанског задужбина је припадника Војске Србије и Полиције. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.   Прилог радија Слово љубве   На крају молитвеног сабрања, коме је поред верног народа и припадника Војске и Полиције присуствовао и помоћник директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Марко Николић, старешина храма протојереј Раде Јовић је заблагодарио Епископу, представницима Градске општине Земун, ктиторима и задужбинарима.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.     2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.   3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.   4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.   6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...