Jump to content
Милан Ракић

Шта ће се десити када Србија призна Космет, тј. дође до поделе територије?!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ништа.

Србија је већ признала Косово: Бриселским споразумом, примањем Косова у ОК, кад је Дивац то подржао.

Што се мене тиче, Косово је признато. Ту су границе, царина, такмичимо су у спорту,...

Моја прогноза: Вучић ће гласати да буду примљени у УН, а нама ће причати како ми не признајемо Косово, и да се он лавовски бори за Србију. И људи ће му веровати.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Sofija_ рече

kako mislis? :)) peder? 

Obicno je 4 "osnovna" bataljona (4 pesadijska ili motorizovana, ili razne kombinacije oklopnih i mehanizovanih do ukupno 4 bataljona), artiljerijski i PVO divizion (tako se u artiljeriji i PVO zovu jedinice ranga bataljona), pozadinski i komandni bataljon. Brigada jos ima i izvidjacku i inzinjerijsku cetu, mozda i cetu veze.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За народ који не зна, ил заборавља, једно лично сведочење. 

Када сам 2009е први пут ишао на Косово и Метохију, био сам веома узбуђен. Једва сам чекао да пређемо административни прелаз. Кад рекоше да смо стигли, Косовска Митровица. Ја у чуду, како стигли, свуда српске заставе, зар нису прошле године прогласили независност, зар 1999е није Косово фактички, на терену “изгубљено”? Те 2009е никаквих препрека (граница) није било да се дође на Косово и Метохију.

2012. је уведена граница, управо кад је Вучић дошао на власт, са програмом да спречи успостављање границе. Не само да није радио на спречавању постављања границе, него је радио управо супротно, укидањем институција државе Србије које су постојале на КиМ, до његовог доласка на власт, и Бриселског споразума.

Share this post


Link to post
Share on other sites

То се неће звати "признање" или "подела". Власт ће већ смислити како да то назове да већина народа, која живи уз Пинк, Хепи и Информер, то прогута и истовремено настави са оргазмичним дивљењем Великом Вођи. Они други ће се сигурно бунити, друштвене мреже ће се усијати, пљуштаће колумне, можда буде и неки протест, и тако...све до првог великог празника, годишњег одмора или шта већ буде најближе када се то деси. И онда појео вук магарца и идемо даље.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, GeniusAtWork рече

 Власт ће већ смислити како да то назове да већина народа, која живи уз Пинк, Хепи и Информер, то прогута и истовремено настави са оргазмичним дивљењем Великом Вођи.

100% тачно! а сада, приде к'тому још, Велики Вођа има о врату орден Светог Саве, да би слуђене Србље још више слудио... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Десиће се апсолутно ништа јер за ту празну причу више никог није брига па ни ове што се још нису уморили од рецитовања епске поезије.

А овај Трамп стеже визни режим... зло & наопако.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li je moguće da Amerika zaista želi full nezavisno Kosovo ali eto Srbija neće da prizna, stvara probleme? Ona zemlja koja nemoćno trpela bombe i tonula u propast dok Primakov (ili neki drugi Rus) nije došao u junu 99 i rekao Miloševiću "sad možeš da potpišeš".

Ameri su u međuvremenu razvalili koliko hoćeš zemalja, stotine hiljada civila pobili, pokrenuli talase migracija u epskim razmerama. Žare i pale.

Neprijatelji Amerike pasu travu.

Ali ne mogu da izdejstvuju da Srbija uradi ono šta oni hoće... I tako već više od 20 godina.

Nego... možda ne žele full de iure nezavisno Kosovo?

Možda baš hoće ovako da mogu da trguju organima, drozom i oružjem?

Zato Kosovo biva primljeno u Međunarodno Telo Za Loptanje Loptom ali ne može u Interpol.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nece biti nista. Iz prostog razloga sto Ameri i zapad vise ne zele da se bakcu sa nama, imaju druga posla, ali u isto vreme ne zele nemire i nesigurnost tamo gde su vec dobili sta su hteli. Znaju da je zapaljiva stvar, pa valjda igraju i oni oprezno, ali i nezainteresovano, jer opet kazem ne zele da se bakcu sa balkanom vise.

Oni verovatno smatraju da je podela teritorija i fizicko razdvajanje naroda jedini nacin za dugorocnu stabilnost (sto istorija pokazuje). A pravda/nepravda i onako nikad nisu interesovali belosvetsku interesnu geopolitiku.

Pradoksalno ili ne, oni, zapad, su sada faktor stabilnosti (dok god su stvari po njihovom, naravno). Nece valjati kada se oni politicki povuku, ako se do tada koliko toliko ne rese stvari na Balkanu. A retorika na Balkanu je iskljucivo zapaljiva i bezkompromisna, niko ne popusta ni pedalj. Svi hoce mnogo vise nego na cemu su trenutno. Ako se nesto ne promeni, a zapad politicki ode, ima da izbije totalni haos, i to mislim najpre i najgore u Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 10.10.2019. at 13:02, Милан Ракић рече

Но, сем што ће Сунце (ваљда) опет изаћ` и заћи, да видимо шта би се још нешта могло десити, ако и када дође до тога!?

Дела!

Ништа значајније се неће десити. Биће галаме пар недеља па све по старом. Многи од Косметских Срба већ имају по неку некретнину у Централној Србији па ће се лако преселити ако им живот постане још тежи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 10.10.2019. at 17:23, Ђорђе Р рече

Ништа.

Србија је већ признала Косово: Бриселским споразумом, примањем Косова у ОК, кад је Дивац то подржао.

Што се мене тиче, Косово је признато. Ту су границе, царина, такмичимо су у спорту,...

Моја прогноза: Вучић ће гласати да буду примљени у УН, а нама ће причати како ми не признајемо Косово, и да се он лавовски бори за Србију. И људи ће му веровати.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 

То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.

Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 

Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Архимандрит Сава Јањић рече

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 

То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.

Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 

Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

На многаја љета драги оче Саво! 

Не носите Ви случајно Савино име! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Разлика је једна, оче Саво, у томе што је у претходним окупацијама на територију где живе Срби долазила туђинска власт.

Живи били, па видели, шта је овде у плану. Мени је највеће изненађење то што САД и албанско руководство први нису за поделу у којој би се одрекли 10%, а Србија оном 90% признала независност и/или уједињење са Албанијом. То ме више убеђује да се овде ради једино о стварању хаоса и региона тзв. "контролисане кризе" у ком у сваком тренутку може да се активира рат регионалних размера.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.11.2019. at 23:37, Архимандрит Сава Јањић рече

очекивати од Русије и Кине

Они нису неки политички фактор, и не питају се ништа

On 8.11.2019. at 23:37, Архимандрит Сава Јањић рече

Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе.

Раније смо остајали на територији, па се ослобађали. Али овде није проблем само окупација, већ то што смо већином протерани. У таквој ситуацији, повратак на Косово под српском заставом је немогућ, односно могућ је једино општим ратом. А већ нова генерација не доживљава Косово као домовину, нити жели да има ишта с тиме.

Чак и када бисмо се силом вратили доле, на шта бисмо се тачно вратили? Да се живи заједно у милтиетничкој заједници ,,народа и народности"? Па опет би било насиља и пушкарања као и пре што је било вековима. Једноставно, Срби и Шиптари евидентно не могу да живе заједно, историја то показује. И онда, да ли желимо да се вратимо на такав статус и оставимо рат у аманет будућим генерацијама? Ако то не желимо, онда би морали да протерамо већину Шиптара (као што су они нас), а ко је спреман на тако нешто? И у чије име? У име хришћанства? У име народа?

Просто речено, ситуација је за нас немогућа. Можемо се вратити кад прође неко време, кад се смени пар генерација, то ћемо сигурно моћи, али, на жалост, не под нашом заставом.

 

On 8.11.2019. at 23:37, Архимандрит Сава Јањић рече

Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши.

Кључни елемент нашег ,,духовног кода" је Христос и православно предање, и нема никакве везе са политиком, нити зависи од било каквих овоземаљских прилика, нити нам духовност ико може одузети. Духовност и светосавност можемо изгубити само ако је се сами одрекнемо, што често и чинимо.

 

On 8.11.2019. at 23:37, Архимандрит Сава Јањић рече

Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 

Волео бих објашњење шта тачно данас значи ,,косовски завет"? Дакле, обичан човек, који се не занима много за дубља духовна питања, сетиће се историје и да су Срби дигли војску и кренули у одбрамбени рат против Турака. Шта онда он може да закључи када му се каже да обавезно држи ,,косовски завет"? Да треба ратом ослобађати Косово? Или то значи нешто друго, да не заборави своје духовно-културно наслеђе? Или, ако су они тада изашли пред Османлије како би покушали да заштите народ и своју децу, будуће генерације, да ли то значи да и ми данас, угледајући се на њих треба да учинимо оно што је потребно да будућим генерацијама буде боље? Да ли се боримо за прошлост, или за будућност? Шта би Исус рекао на нашем месту? Шта нам каже Нови Завет, за које царство треба да се боримо, земаљско или небеско? Било би добро разјаснити ово.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије.   Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве:   – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају.   Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу.   Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси.   * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају?   – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо.   * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви?   – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри.   * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас.   * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате?   – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо.   * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе?   – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити.   ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА   УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота.   – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти.   ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ   АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недељу, 24 новембра 2019. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, прослављена је слава храма слава у Земун Пољу. Храм Светог Стефана Дечанског задужбина је припадника Војске Србије и Полиције. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.   Прилог радија Слово љубве   На крају молитвеног сабрања, коме је поред верног народа и припадника Војске и Полиције присуствовао и помоћник директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Марко Николић, старешина храма протојереј Раде Јовић је заблагодарио Епископу, представницима Градске општине Земун, ктиторима и задужбинарима.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.     2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.   3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.   4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.   6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима.     2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом.   3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама.   4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас.   5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима.   6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена.   7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима.   8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса.   9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду.   10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења.   11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа.   12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...