Jump to content
Sign in to follow this  
мирођија

Јевреји славе Јом Кипур

Оцени ову тему

Recommended Posts

Јевреји славе Јом Кипур

Јевреји широм света славе Јом Кипур, празник покајања и помирења. Велики број људи у синагогама проводи дан у молитвама које позивају на праштање и подсећају да нико није безгрешан.

Са заласком сунца, за јеврејски народ почиње Јом Кипур, Дан покајања. Двадесет пет сати потпуног поста, без јела и пића, и посвећености молитвама трајаће до сутра увече.

 
Toком овог празника постоји и обичај симболичног преношења грехова на живину
Toком овог празника постоји и обичај симболичног преношења грехова на живину

У јеврејском календару, Јом Кипур сматра се највећим празником који је врхунац десетодневног периода започетог Рош Ха-Шаном – јеврејском Новом годином.

Уочи и на дан празника, људи се мире, рукују, моле једни друге за опроштај ако су им раније учинили нешто нажао.

У кућама се пали свећа за живе која ће горети цео дан, колико траје и празник. У синагогама бројни верници пале другу свећу за душе покојних.

Постоји и обичај симболичног преношења грехова на живину. Молитвом се изражава жеља да смрт живине буде откуп за дуг, миран и срећан живот. Заклана живина се затим поклања сиротињи, многи дају прилог у новцу.

Носи се бела одећа, кожна обућа је забрањена. Обредни део празника завршава се последњим отварањем светог ормана у којем се држе свици Торе, молитвом и оглашавањем традиционалног рога, софара.

Домови су јарко осветљени, и, обично чајем или соком, почиње вечера. Једе се лагана храна, нема празничне атмосфере ни ритуала и живот се враћа у нормалу.

6237401_jevreji-tjpg
WWW.RTS.RS

Јевреји широм света славе Јом Кипур, празник покајања и помирења. Велики број људи у синагогама проводи дан у...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овако је било и јуче, за Јевреје широм света, а онда је уследио напад на синагогу у Халеу,...

Само не знам до кад више.Људи су се молили,...и доживели покушај масакра.

Хвала Богу,па није успео,али су ипак пале невине жртве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Светим евхаристијским сабрањем у Цетињском манастиру Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прославио је данас, 21. новембра, на Аранђеловдан, своју крсну славу. Високопреосвећеном владици Амфилохију на Лутургији су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит бориспољски и броварски Украјинске цркве Московске патријаршије г. Антоније, свештенство и монаштво, уз молитвено учешће великог броја вјерних.   Прилог радија Светигора   У име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, владика Антоније је данас за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза Архиепископу цетињском г. Амфилохију уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово.   У току Литуругије крштене су и миропомазане нове слуге Божије: Петар, Василија и Михаило.   У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је поручио да су Свете небеске силе призив нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да свој живот усагласимо за њиховим животом.   Владика је истакао да данас прослављамо Свете небеске силе, нашу небеску браћу које је Бог створио – Свете Херувиме и Серафиме, Престоле, Господства, Силе, Власти, Архангеле и Ангеле. Они благовјесте вољу Божију и откривају тајне Божије на земљи кроз вјекове, казао је владика и подсјетио да су они тајне Божије откривали древним пророцима, а у Новом завјету, Архангел Гаврило је открио тајну Пресветој Дјеви да ће родити Сина и да ће му наденути име Исус, јер ће Он бити Спаситељ свега свијета:   „Те Архангеле, и Ангеле, и небеске силе прослављамо и радујемо се што нијесмо сами на земљи, што земља није једино обиталиште словесних бића, него је и сва бесконачна васиона препуна Божије творевине словесних бића – Св. Архангела и Ангела, који су наша духовна браћа. Призвани смо да и ми као што они поју пјесму око Престола Божијег – Престола све светија, како га назива Ловћенски Тајновидац, појемо пјесму: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја.“   Даље је владика објаснио да су Ангели ту пјесму запојали на призив Св. Архистратига Михаила на небесима, када се Луцифер, један од архангела, одрекао Бога и кренуо да ратује и против Бога, као творца и сведржитеља, и против  себе и Божанске творевине. Архангел Михаило је ријечима Станимо добро позвао све Небеске силе архангелске и оне су се супроставиле и побједиле демонске силе.   „Као што се догађало на небесима, тако се и овдје на земљи то догађа.Томе свједоче и Свети апостоли када их је послао Господ да проповједају Јеванђеље, а они се вратили и рекли Господу: И демонске силе нам се потчињавају. Дар Божији! Те силе и снаге Божанске свјетлости и истине су призив и нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да непрекидно појемо Богу живоме и истинитоме пјесму вјечну и непролазну, и свој живот усагласимо за животом Светих небеских сила.“   Подсјетио је владика да и на монашењу монах прима ангески чин, те је призван да буде сличан Небеским ангелским силама, не само да живи по ангелском лику, него да има и лик Светих архангела и ангела.   „То важи и за све оне који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, то важи и за нашега новокрштенога Петра, Василију и мога кума Михаила. И они су призвани да буду анђели Божији. Да Господ благослови све нас, и да небеске силе освећују и просвећује све људе и просвете све земаљске народе и призову их на крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, на ново рођење Духом Светим и водом. “   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски  Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је тјелесно рођење за пролазност, за смрт и ништавило, а рођење у Тајни крштења је рођење за вјечни, непролазни живот.   „Човјек кроз Тајну крштења задобија дар вјечнога, непролазнога Божанскога живота, постаје заиста дјете Божије и носи на себе лик живога Бога, примивши у себе Духа Светога – Духа вјечнога живота и непролазнога.“   На крају Литургије благосиљани су славски приноси и Митрополит Амфилохије је још једном пожелио свима срећан празник Сабор Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила, а данашњим свечарима крсну славу.   Истакао је да данас имамо посебну радост и благослов Божији што је са нама Високопреосвећени Митрополит Украјинске цркве г. Антоније који нам доноси благослове Светих кијевских Антонија и Теодосија и свих дивних подвижника у Украјини који су Бога прославили и за Христа пострадали, гдје се и данас страда од безбожника који нападају Цркву Божију и покушавају да разоре њено јединство:   „То је оно што се данас догађа, а покушава се и овдје код нас, али у Украјини још снажније изражено. Даће Бог и Свети Божији људи и Небеске силе да Црква Божија као што је опстала и кроз сва гоњења кроз историју 2000 година, остане јединствена и у ова наша времана.“   На крају сабрања Митрополит Антоније је Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово. У своје лично име драгога брата у Христу владика Антоније је даровао иконом Ангела хранитеља и књигом о старцу Авакуму из Закарпатске Русије, упућујући ријечи пуне љубави вјере и наде да ће Господ побједити демонске силе и оне који пријете да разоре јединство Цркве православне.   „Ви сте већ рекли да (у Украјини) данас Света Православна црква преживљава разне сложене ситуације. То је због тога што Црква Христова пребива у истини, а лукави дух, дух овога свијета и дух злобе бори се увијек с истином, бори се с Христом Богом“, рекао је Владика Антоније.   Рекао је да се радује што може лично да честита Митрополиту Амфилохију Крсну славу.   „Нажалост, ми смо свједоци кризе у православљу. Свјетске силе покушавају да раздробе Тијело Христово, покушавају да посију у нашим душама злобу, злобу и смутњу међу руским и украјинским народом, међу словенским народима и грчким народом. Драги Владико, преносим вам искрене и топле поздраве од Блажењејшег Митрополита Онуфрија, предстојатеља наше Украјинске православне цркве, од нашег епископата, који, нарочито у задњих пет година, трпе ненавист и злобу, када наши храмови крваре, када наше просте људе силом изгоне из храмова“, казао је он.   Владика Антоније је додао да од нас људи зависи хоћемо ли се или нећемо спасити.   „Драги Владико, имам велику част да вам у име нашег предстојатеља уручим ово високо црквено одликовање наше Украјинске православне цркве за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза“, казао је Митрополит Антоније.   У име Митрополије, владика Амфилохије је Високопреосвећеном Митрополиту Антонију даривао крст и панагију.   Заједничарење је настављено за славском трпезом љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Jeдинствен обичај – крсна слава вјековима постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених народа чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.   Звучни запис разговора   Слава је била и остала синоним за ријеч „дом“, „породица“. У много чему је тако и данас, или би требало да буде. О крсној слави, поријеклу и обичајима данас говоримо са координатором катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске протојерејем Мирчетом Шљиванчанином.     Извор: Радио Светигора 
    • Од Логос,
      Поријекло и историја славе   Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима.     Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом".   Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.   Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде.   Шта су обиљежја славе?   Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако. Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења.    Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА.   Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви. Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи).   Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо".   Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство.   Шта се доноси за славу?     Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама.      Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота.   "Чији је обичај старији?"/"исправнији"?   Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.)   Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом.   Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога.   То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања.   Славити посебно или са оцем?   Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?"  Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави.     Мрсна или посна слава?     Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране.    Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону.   Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше.     Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого     Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
    • Од Логос,
      Празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављен у Саборном храму у Крагујевцу у суботу 16. новембра 2019. године.   Звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора др Зорана Крстића   Звучни запис беседе Епископа браничевског др Игнатија   Звучни запис беседе Епископа шумадијског Јована     Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење високопреподобног архимандрита Прокопија, госта из Антиохијске патријаршије, као и свештенства и монаштва Епархије шумадијске. У славу и част светог великомученика Георгија освећен је и пререзан славски колач Владике Јована, за чије здравље и спасење су се сви присутни помолили Господу.   Након прочитаног Јеванђеља, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић је на почетку своје беседе честитао славу Епископу Јовану:   “Наш Владика Јован предстоји евхаристијском заједницом у Шумадији и моли се за све нас. Па тако исто да и ми данас њему пожелимо да се његов заступник и заштитник пред Господом, свети Георгије, непрестано моли за њега. И оно што бих могао ја, а и сигурно у име свих вас и у име свих свештеника, да му пожелим јесте добро здравље, а надасве да му пожелим да правилно управља речју истине Очеве. То је оно, браћо и сестре, што је нама највише потребно. Дакле, да пројављујемо сви ми вољу Божију, не нашу вољу и не онако како бисмо ми то желели, него, како то у Господњој молитви кажемо, да буде воља Очева”.   У наставку беседе прота Зоран је говорио о правим јунацима и узорима и начину на који је Црква њих истакла. “Желео бих да вам нешто кажем о јунацима, херојима и узорима. Свако време их има, и човек не може да одрасте, не може да сазри ако нема узоре. Свако од нас има једног, или више, или много узора у животу са којим се поитовећује. Али данас када молитвено славимо светога Георгија, да ли можемо да се запитамо да ли наши светитељи, пре свега свети Георгије, спада у такву групу. Свети Георгије је свакако јунак хришћанске вере. Али ако бисмо се даље запитали да ли је свети Георгије узор са којим можемо да се поистоветимо, одговор од стране Цркве би и ту био потврдан. А онда би уследило и треће питање, да ли неко од нас заиста жели да буде мученик? И ту би одговор вероватно био негативан. Све је то лепо, али кад треба крв пролити и у тој ситуацији исповедити Христа, онда то није узор са којим можемо да се поистоветимо.    У том случају морамо се запитати какви су наши животни приоритети јер узори управо зато и постоје, да нам покажу шта ми то у животу желимо. Оно заправо где се огледа наша вера и што јесте камен спотицања, јесте да ли смо спремни да живот свој положимо за Христа. Васкршње радости нема без страдања и патње. Као што знамо браћо и сестре, свети Георгије се на иконама често слика са неким оружјем, најчешће копљем. Какво је то копље? Можемо и то копље символички да тумачимо као хришћанску врлину коју смо управо чули у данашњем Јеванђељу.    Каже нам свети апостол Лука: “Трпљењем својим спасавајте душе своје”. Дакле, не постоји моћније оружје за савладавање зла од трпљења. То ће за свет увек изгледати парадоксално, јер прва наша реакција јесте да се супротставимо злу. Али ни прва реакција светог Георгија није била да се супротстави цару или да побегне од цара, да се склони, да било шта тако уради да сачува свој живот. Његова једина реакција је била да исповеди Христа и да трпи, шта год да му се деси. Он је свакако пристајао на све што ће му се десити. То је копље које морамо следити. Посебно је важно браћо и сестре да се научимо да друге људе трпимо, да носимо њихова бремена, јер уколико ми друге не трпимо, нико неће ни нас да трпи. Трпљење исто тако подразумева стрпљење.    Данашњи човек је некако брз, све би желео одмах да уради, па је исто тако брз и на осуди, брз на одбацивању, брз на раскидању свих могућих заједница, а неке од тих заједница се после никада више не успостављају. Лек за све то који нам препоручује свети Георгије, а и Јеванђеље свакако, јесте трпљење. То је тај мач светог Георгија, мач или копље, који ми треба да подигнемо и на тај начин да покажемо да нам је свети Георгије узор, да би нам онда он био заштитник и молитвеник пред Господом. Амин”.   У наставку свете Литургије Владика је са присутним верницима преломио славски колач.   У складу са древном традицијом, у поподневним сатима Епископ је приредио трпезу љубави за своје госте међу којима су били и Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ браничевски Г. Игнатије, архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњану.   Топлини славске трпезе допринео је и Епископ браничевски Господин Игнатије који је добром домаћину честитао крсну славу и том приликом нагласио да је дивна трпеза, коју је Епископ Јован приредио, проистекла из јеванђељских обичаја и да је то суштина славе – угостити другог човека, угостити путника, угостити Господа.     “Заиста, немам речи да изразим захвалност нашем домаћину. Желим му дуг живот и благослов Господњи, да и идућа година буде берићетна и благословена. Благодарим Господу преко нашег домаћина. Желим вам дуг живот и свако добро од Господа. Живели Владико на многаја љета”, биле су речи благодарности Епископа Игнатија.   “Браћо и сестре, од срца се захваљујем Епископу Игнатију, мом комшији, а наш народ каже да је комшија пречи него ли брат на страни. Хвала и Епископу врањском Господину Пахомију и свима вама који сте дошли. Поновио бих ону народну изреку: “Тешко кући којој нико не долази”. Радујем се што сте ви данас дошли овде у средиште Цркве Божије у Шумадији. Мислим да треба што чешће да се састајемо, наравно и на ручку и уопште у разговорима, јер где има разговора има и разумевања. Нека нам свима свети Георгије помогне, а вама од срца хвала, јер надам се да нисте волели не бисте дошли, а ја вас од срца све поздраваљам и волим вас. Бог вас чувао”, поручио је Епископ Јован на крају овогодишње прославе Ђурђица.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Вече уочи празновања спомена на Обновљење храма Светога великомученика Георгија, 15. новембра 2019. године, одржана је свечана академија у Позоришту младих, у организацији Црквене општине новосадске.     Присутне је поздравио и славско сабрање благословио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј.   Звучни запис поздравног слова Епископа бачког Иринеја   Академији су присуствовали Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Епархије бачке, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, представници Прве бригаде Копнене војске Србије и благоверни народ Новог Сада, а славску беседу је изговорио др Милан Бандобрански.   Звучни запис беседе др Милана Бандобранског   У уметничком делу програма учествовали су хорови: Свети Јован Дамаскин, Свети Стефан Дечански, Дечји хор Црквене општине новосадске, а посебан доживљај присутнима су пружили чланови Културно-уметничког друштва Божидар Мицић из Велике Хоче. Беседу преподобног Јустина Ћелијског изговорио је г. Милош Станковић, директор Народног позоришта у Суботици.   Празнично славље ће бити настављено у суботу, 16. новембра, у Саборном храму у Новом Саду, где ће бити служена света архијерејска Литургија са почетком у 9 часова. У 12 часова, у Градској кући ће бити благосиљани славски дарови – колач и кољиво.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...