Jump to content

Препоручена порука

 

Danas, 8. oktobar 2019.

Nobelovska bolest

Zoran Radovanović

Svake jeseni, od 7. do 14. oktobra, dodeljuje se pet Nobelovih nagrada – za fiziologiju ili medicinu, fiziku, hemiju, ekonomiju, literaturu i mir. Nekada ih dobiju ljudi sa briljantnim idejama, nekada (bar za nauku) istraživači kojima se posrećilo, ali za sve njih zajednički je uporan i marljiv višegodišnji rad.

Hroničari obično podsete da su zaobiđene neke stvarne veličine, poput Tolstoja, a da su slavom okićene danas zaboravljene ličnosti ili pojedinci za koje se ni u trenutku uručenja nagrade nije znalo čime su je zaslužili (Obamina nagrada za mir 2009). U celini gledano, ipak se ne može poreći da su Nobelovu nagradu dobijale osobe koje su svojim delima menjale ili obogaćivale ceo svet.

Šta se dešava sa nobelovcima kada postanu slavni? Ako ostavimo po strani Pakistanku Malalu Jusafzai, koja je Nobelovu nagradu za mir zaslužila sa 14, a dobila sa 17 godina, mnogi naučnici su istraživanja po kojima su najpoznatiji obavili vrlo mladi, nekada i pre 30. godine života. Čekali su, doduše godinama ili decenijama da se njihovi rezultati potvrde i prihvate, ali su još uvek bili u punoj snazi kada su putovali u Štokolm.

Neki su izdali principe za koje su se borili, poput Burmanke Aung San Su Ki, koju je vojna hunta skoro 15 godina držala u kućnom pritvoru zbog njene nenasilne borbe za demokratiju i ljudskih prava, da bi ona sama, kada je došla na vlast, dozvoljavala etničko čišćenje.

Drugi su celog života bili neobični, za šta je primer Kari Malis, ovog leta preminuli pronalazač polimerazne lančane reakcije, tehnike bez koje se danas ne može zamisliti laboratorijska dijagnostika. On je celog života važio za čudaka, odricao je postojanje globalnog otopljavanja i ozonskih rupa, verovao je u posete vanzemaljaca, astrologiju i astralnu projekciju, negirao je da je HIV uzročnik side, pomagao je odbrani čuvenog američkog sportiste O.J. Simpsona koji je ubio svoju bivšu suprugu i njenog ljubavnika, osnovao je kompaniju za ugradnju DNK u nakit bogataša spremnih da plate tu uslugu, itd. Za Malisov bizaran pogled na stvarnost poznavaoci okrivljuju LSD, čije je korišćenje on zdušno propovedao.

Međutim, ogorman broj nobelovaca bar prividno je ostao kakav je i bio, posvećen svom poslu. Upadljivo je jedino što su mnogi od tih ozbiljnih i vrednih ljudi, težeći novim otkrićima, nesvesno okrenuli leđa nauci i posvetili ostatak života paranaučnim fenomenima i praznoverju. Ta pojava je postala toliko česta da se označava kao nobelovska bolest.

Na početku prošlog veka popularni su bili vidovitost, ekstrasenzorna percepcija i drugi paranormalni fenomeni, pa su se tim pravcem uputili Pjer i Marija Kiri i desetine drugih nobelovaca. Na kraju ove liste je fizičar Brajan Džozefson, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1973, koji je, pored paranormalnih fenomena, bio ubeđen u sposobnost vode da pamti, vrednost homeopatije i hladnu fuziju. Isti odnos prema pamćenju vode i homeopatiji ima i Lik Montanje, koji je Nobelovu nagradu za fiziologiju dobio 2008, 25 godina pošto je otkrio HIV. Ovaj Francuz je otišao dalje, pa tvrdi da se sida leči dijetom i da su vakcine opasne po zdravlje. Što se tiče hladne fuzije, Džozefsonu se pridružio još jedan fizičar, Džulijus Švinger svojim objašnjenjima kako je nuklearna reakcija moguća pri relativno niskim temperaturama.

Čak je i Albert Ajnštajn prihvatao vidovitost, a fizičar Lord Rejli i fiziolog Šarl Riše poverovali su u duhove. Fizičari Oto Štern i Volfgang Pauli smatrali su da je moguće pokretanje predmeta snagom volje (telekinezija). Po nekoliko nobelovaca je pokušavalo da teoretski pravda rasizam, da negira evoluciju ili da dokazuje postojanje „inteligentnog dizajna“, uz još niz pojedinaca sa neobičnim zaključcima o intuiciji, misticizmu, navodnom odsustvu globalnog zagrevanja itd.

Najkraćim periodom između dobijanja nagrade i javno izgovorene gluposti smatra se objašnjavanje Nikolasa Tinbergena koji je inauguracioni govor u Štokholmu iskoristio da iznese svoj stav o autizmu, o kojem je vrlo malo znao. S druge strane, opšte je mišljenje da je najopasnija zabluda nobelovaca zalaganje za eugeniku, dakle primenu selektivnog odabiranja radi „popravljanja“ ljudske vrste, čemu su se priklonila bar dvojica laureata.

Ozloglašena teorija eugenike pripada prošlosti, pa je s današnje tačke gledišta verovatno najštetnije, zbog svoje skoro opšte prihvaćenosti, zalaganje dvostrukog nobelovca Lajnusa Polinga (za hemiju i za mir) da se unose velike količine koncentrovanog vitamina C. Dobro se zna da od toga nema koristi (osim za osobe na krajnje jednoličnoj ishrani), ali da srećom nema ni veće opasnosti za zdravlje, jer se višak vitamina C odmah izluči. Ipak je ta praksa štetna bar iz tri razloga: a) baca se uludo novac, b) stiče se lažni utisak da je zaštićeno sopstveno zdravlje, pa se ne preduzimaju druge, zaista celishodne mere, i c) vitamin C se najčešće uzima zajedno sa drugim vitaminima i minealima, a neki od njih mogu da budu opasni ako se prekorače dozvoljene doze.

Suviše su složeni uzroci nobelovske bolesti da bismo ih detaljno raščinjavali. Sigurno je da je značajno samopouzdanje stečeno najvišim svetskim priznanjem („jednom u pravu, uvek u pravu“). Važna je i činjenica da su mnogi nobelovci u nenaučne vode zaplovili tek kad su ih sustigle godine, pa nisu više mentalno funkcionisali kao ranije. Tu je i uloga medija: malo nabrojanih čudnih pogleda na nauku bi našlo svoj put do uglednih časopisa, ali je nobelovska slava činila da njihove autore pažljivo slušaju i novinari i javnost.

Nama ostaje zaključak da niko nema blanko tapiju na mudrost i nepogrešivost. Svaki stav ili postupak bilo kog čoveka treba kritički procenjivati, bez obzira na njegove ranije zasluge i autoritet.

* Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicisnkog fakulteta u penziji

 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: ГЛИКЕРИЈА НА АРТЕМИЈЕВОЈ САХРАНИ
      Мој интересантан осврт на Гликеријин излет!
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Јереј др Зоран Ранковић, декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, у разговору за Радио "Слово љубве" појашњава начин битисања Факултета у оквиру Универзитета и улогу Светог Архијерејског Синода СПЦ у животу и раду ове образовне институције. Питамо нашег госта како гледа на живот ПБФ када је реч о искушењима кроз која је пролазио током свог стогодишњег трајања, па и данас, да ли нови захтеви и изазови који се стављају пред Цркву Христову данас могу да угрозе њену мисију и која би порука била садашњим и будућим студентима и професорима.

       
      Звучни запис разговора
       
      Декан ПБФ подсећа да живот Факултета данас истовремено има једну двојност – не одваја се из окриља Цркве, а опет припаја се и прилази у окриље академске заједнице познате као Универзитет у Београду. "Та двојност је препозната и са том двојношћу, двоструким покровитељством и улогом, ПБФ функционише на Универзитету у Београду", рекао је наш гост.
      Говорећи о плејади изузетних Срба који су у прошла, а и ова наша времена светлели целокупном друштву и оставили, а и још увек остављају, неизбрисив траг у српском народу, о. Зоран Ранковић је закључио да „академски начин живота без духовне димензије на ПБФ не може да опстане – претвара се у празан академизам“ и подсетио на речи св. Аве Јустина о тумачењу Светога Писма, да је „потребно ући у дух Светога Писма да би га тумачили“, дакле, "потребно је да тим учењем живимо" наглашава Декан ПБФ.
      "Наш живот у Цркви почива на љубави", каже Декан ПБФ и да ако то имамо у виду онда његова порука свим студентима али и свима онима који би икада желели да се упознају са учењем Цркве гласи - "живећи у љубави приближавамо се Богу".
      "Основа тога да ми испуњавамо Јеванђеље и тај начин живота који је Господ пред нас поставио јесте послушност" наглашава Декан ПБФ и појашњава да "из послушања Цркви проистиче и та могућност да ми на тај начин живимо, јер када улазимо у Цркву прихватамо Христово учење и наше умовање прилагођавамо Јеванђељу и искуству Цркве". "Свакодневно читање Јеванђеља, Псалтира и учешће у богослужењима јесте нешто што наш ум преображава и доводи га у сагласје са Јеванђељем", рекао је о. Зоран Ранковић дајући као својеврсну поуку и живописан пример на самом крају емисије.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од александар живаљев,
      Danas, 20.10.2020.
      Uspon i pad Instituta Tolak
      Zoran Radovanović
      Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje.
      Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena.
      Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina.
      Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu.
      Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima?
      Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme?
      Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja).
      Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja?
      Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“.
      Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest?
      Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta?
      Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov?
      Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona?
      Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili?
      Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu?
      Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.
    • Од Иван Ивковић,
      Провизорни текст из Јерминог Пастира:
      Десета заповест
      I. - Уклони сву тугу од себе, јер је она сестра сумње и гнева...
      Зар не схваташ да је туга најзлобнији од свих духова и најштетнији за слуге Божије? Она уништава човека као ништа друго и избацује из њега Духа Светога...
      II. Слушај сада, будало, како туга изгони Духа Светога и како опет спасава. Када сумњивац због своје сумње не нађе успеха ни у једном послу, тада туга улази у срце такве особе, загушује Духа Светога и протерује га. А када гнев и јако огорчење преплаве човека из неког разлога, онда опет туга уђе у срце, он тугује због свог дела, каје се што је лоше направио. Чини се да је ова туга спасоносна јер подразумева покајање. Али у оба случаја туга растужује Духа Светога... Туга због нервирања због лошег поступка није лоша туга, али такође вређа Духа Светога. Зато уклони тугу од себе и не вређај Духа Светога који живи у теби, да не би гунђао против тебе Господу и повукао се од тебе. Јер Дух Божји који пребива у овом телу не трпи тугу... Зато се обуци у радост, која увек има благодат пред Господом и Њему је угодна, и у њој уживај. Свака радосна особа чини добро и размишља добро, презирући тугу. Тужна особа увек мисли зло. Прво, јер жалости Духа Светога, који је радосан дат особи; и друго, јер тако чини безакоње, не молећи се Господу и не исповедајући му се. Молитва тужне особе никада не досеже престо Божји.
      И упитах га: - Зашто се, господине, молитва тужног човека не уздиже до жртвеника Господњег?
      „Јер,“ одговори, „туга пребива у његовом срцу. Туга помешана са молитвом не дозвољава да чист дође до престола Божјијег. Као што вино помешано са сирћетом више нема исту пријатност, тако ни туга помешана са Духом Светим нема исту молитву. Стога се очисти од зле туге и живећеш с Богом, и сви ће живети с Богом, само ако одбаце тугу од себе и обуку се у радост.
    • Од Zoran Đurović,
      Линк целог текста: https://djuroviczoran.wordpress.com/повратак-оцима-после-повратка-оцима/
       
      Августин: Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet. Нови Завет је сакривен у Старом, Стари се у Новом раскрива. Questionum in Heptateuchum libri septem, 2, 73

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...