Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

о. Јован Пламенац: За кога ради Амфилохије?

Оцени ову тему

Recommended Posts

За кога ради Амфилохије

У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена

Од   Јован Пламенац ИН4С --  08/10/2019 
Amfilohije
митрополит Амфилохије

Пише: Протојереј Јован Пламенац

За кога ради Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски? Па, зна се: за Удбу, за Мила Ђукановића, Русе, а сада и Американце. У то нема сумње, јер то кажу таблоиди Српски телеграф, Информер, Курир… и надасве, као гарант истине, кровни, АРХИтаблоид Беба Поповић.

 

Томе и служе таблоиди у Србији, да позивајући се на „повјерљиве изворе“, наравно анонимне, „разоткрију“ и дезавуишу противнике политике Александра Вучића.
А један од највећих, ако ли не, као појединац, и највећи противник политике Александра Вучића је управо Митрополит Амфилохије. Спор међу њима настао је због Косова и Метохије; по питању статуса тог дијела Србије интереси су им супротстављени.

 

Док се Вучић, којег је Запад, као политичка и војна артикулација интереса великих банака, довео на положај предсједника Србије, свим силама довија да де факто признање НАТО корала Косово за државу, које је остварио Бриселским споразумом, игноришући Резолуцију Савјета безбедности 1244, доведе до де јуре признања, јер ако ту своју обавезу не испуни, у складу са мафијашким принципима Запада, пуцаће му ако не у главу а оно у политичку каријеру и самим тим у новчаник, владика Амфилохије, којем је устоличењем у трон црногорских митрополита повјерено да буде и егзарх (чувар) трона пећког, свом својом земаљском снагом труди се да то исто Косово (које убухвата и Метохију) сачува за српски народ.

Не може и паре и јаре, тако ни Косово не може бити и посебна држава и дио Србије. Тако и у сукобу Вучића и Митрополита немогуће је остварити компромис.

 

Тај сукоб Митрополита у Вучића, видјело се и раније, а посебно је видљиво ових дана, пренио се и у сам врх Српске православне цркве, у Патријаршију, Синод и Архијерејски сабор. И показао је колико је небоземна институција Црква Христова у свом овоземаљском дијелу крцата људским слабостима.

Vučić Александар Вучић

Материјалистички врједносни систем преплавио је Цркву овога свијета и вијека, њене свештенике, архијереје, па и њихову паству, вјерни народ. Подлегли смо сластима положаја, славе и новца, тјелесног уживања, узајамно прожетим, отворили им своја срца и душе, док Бога носамо на уснама.

И Митрополит Амфилохије носи бреме својих људских слабости. И сам је склон да животне проблеме Цркве гурне под тепих. Ови, на изглед ситни проблеми у Цркви када буду објелодањени, у амбијенту новопаганског свијета, чији су служитељи режими свих држава на Балкану, али и у добром дијелу свијета, и скоро сви медији, добијају многоструке размјере.

Митрополит их прикрива да би Цркву сачувао од неопаганске злурадости и хајке. Али, у том гурању прљавштине под тепих она све више расте, бубри и, у једном тренутку, распрсне се, као чир, и тај гној исцури и засмрди. Као ово сада…

Црква је увијек имала проблеме, али их је и рјешевала“, рекао ми је једном, у манастиру Острогу, владика Јоаникије. Цркву чине и људи, који у њу уносе своје слабости. И тако настају њени проблеми. Али, своје проблеме Црква мора да рјешава, не да их прикрива. Без обзира на цијену. Одлагање рјешавања тих проблема раслабљује Цркву.

Исус Христос, који је глава Цркве и овога и онога свијете, све вријеме нуди мелем оздрављења својим удовима, али неће их силом оздравити. Христос би обесмислио суштину личности, слободе коју је даривао човјеку дарујући му живот, ако би му било што чинио мимо његове воље, његове сагласности, па и лијечио га.

Лијек је ту, на дохват нам руке и ума, у светом Јеванђељу. На нама, на слободи наше личности је да ли ћемо да га узмемо, да ли ћемо двери својих душа да држимо затворене за Бога, или ћемо Богу, који тако стрпљиво чека, да допустимо да уђе у нас.

jovan-plamenac-1.jpg O. Јован Пламенац

Када дара пређе мјеру, као што је било озакоњење убијања зачете а нерођене дјеце, те промоција педерастије као мјере вриједности, као ово сада настојање Вучића да изврши своју обавезу према онима који су га довели на власт, због које су га и довели, да им и правно преда Косово, када се дође до зида, онда Митрополит свуче своје људске слабости и постаје онај црногорски војник са Вучјег дола и Мојковца, руски војник који је разбио Наполеона и Хитлера, навлачи срчаност Давидову и, као кнез Лазар, стојећи на ивица ножа, у понуди земаљског и небеског, или-или, без оклијевања бира – Царство небеско.

У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена.

А пуно је Срба који су достојни имена Човјек. Двојица су се ових дана доказали на велика врата: Мило Ломпар и Матија Бећковић. Беби-медији у Србији и Црној Гори затворени су за оне који српску нацију грчевито држе усправљеном, као да држе јарбол којег разбија оркан, а отворени су за протагонисте обезличене масе, наливене у овај живот као у шоу, у којем се новцем великих банака, као у анимацији, имена претварају у бројке.

Пуно је и истинских служитеља Олтара Бога Вишњега. Они, гласније или тише, солирају. Њихово удруживање од овдашњих слугу капитала Запада, како оних у државним властима тако и оних у Цркви, било би препознато као паравојна организација. Не мало их је и у Архијерејском сабору Српске православне цркве. Они се или не виде или се слабо виде.

Засјенила их је грандиозна личност Митрополита Амфилоха, који је стуб не само српског, него и цјелокупног, васељенског православља. Али, не толико од Митрополита колико од њих зависи куда ће даље Српска православна црква: хоће ли устрајати на путу Јеванђеља или ће је, привремено, прогутати аждаја новопаганског свијета.

Ко има очи да види и уши да чује, јасно му је за кога ради Митрополит Амфилохије. Он ради за – Исуса Христа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) бесједио је 7. октобра 2019. године у оквиру духовних трибина понедељком у Општини Вождовац, које приређује храм Светог Преображења Господњег на Пашином брду у Београду. Тема излагања Преосвећеног Владике била је „Венац истине, доброте и лепоте„, а за звучни запис благодаримо огранизаторима трибине.   Звучни запис предавања   Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У уторак, 22. октобра 2019. године, у раним поподневним сатима, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, посетио је 64. Међународни београдски сајам књига који се у периоду од 20-27.октобра одржава у репрезентативном простору Београдског сајма у Београду.     У пријатној атмосфери најзначајније и најпрестижније књижевне манифестације у југоисточној Европи, са више од 500 домаћих и 60 иностраних излагача, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, учешће је узела и Издавачка установа “Каленић” Епархије шумадијске представивши своја најзначајнија издања.   Епископ шумадијски Господин Јован посетио је и благословио штандове црквених излагача који су достојно представили Српску православну цркву и мисију Православне цркве, а посебну част учинио је посетом епархијском штанду Издавачке установе “Каленић” где се у дужем разговору задржао са посетиоцима епархијског штанда и посебно похвалио ангажовање епархијских представника на достојном представљању Епархије шумадијске.   Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и у име Епархије шумадијске, свим излагачима који достојно представљају Српску православну цркву, желимо успешан наступ на Београдском сајму књига.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У недељу седамнаесту по Духовима, 13. октобра 2019. године,  у Зајечару, свету архијерејску Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ тимочки г. Иларион и Епископ пакрачко-славонски г. Јован уз саслужење свештенослужитеља зајечарског намесништва.     Након тумачења јеванђелског одељка о Хананејки која моли Христа да излечи њену ћерку, владика Јован је истакао да смо сви ми, примивши реч Божју, позвани да станемо око свете Трпезе где више нема званих и незваних, господара и паса, где смо сви браћа.     Епископ Јован је затим позвао сабрани народ да у суботу 16. новембра 2019. године дође на освећење обновљеног храма Светих апостола Петра и Павла у селу Кућанци, храма у ком је крштен блаженопочивши патријарх Павле, а који је 1992. године разорен до темеља. Добро нам дошли да, пре свега, прославимо патријарха Павла коме је 15. новембра десет година од блаженог упокојења. Нема разлога да сумњамо да је патријарх Павле свети Божји човек. Ако он то није, онда нема Божјих људи на земљи, слагали су нас, рекао је владика Јован. Архијерејску литургију појао  је Дечји хор Саборног храма у Зајечару.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      -Представљање књиге знаменитог архимандрита Јована (Радосављевића) у Богословији светих Кирила и Методија у Призрену-   У свечаној сали Призренске богословије данас је одржано прво представљање нове књиге архимандрита Јована (Радосављевића), ”О Владици Николају - шта савременици кажу”, и књиге ”Мемоари”.      О књигама и њиховом аутору говорили су: проф. др Валентина Питулић, јеромонах проф. у Призренској богословији Никита Адамовић и отац Дејан Крстић, проф. у богословији у Нишу. Професори, ђаци и гости имали су прилику да чују живу реч живе енциклопедије, архимандрита оца Јована Радосављевића, који је пред свима оживео ликове Светих које је лично познавао, Светог Владике Николаја и Светог оца Јустина Ћелијског, блаженопочившег Патријарха Павла и многих других. Боравак оца Јована у Призренској богословији, у којој је и сам дуго година био омиљени професор многим генерацијама богослова, донео је освежење и радост свима.        Извор: Призренска богословија

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...