Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ

ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић

Аутор: Вук Бачановић

Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? 

Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. 

Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. 

Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. 

 

Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића.

Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић?

Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“.

У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће.

 

Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива  средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације.

Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога.

Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас.

Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. 

Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона  Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? 

Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“.

Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења.

Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији.

Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу.

Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе?

Политикон

Share this post


Link to post
Share on other sites

Opa, kakva transfer bomba :)

Mene ovde licno najvise zanima o kakvom licnom sukobu izmedju vladike Irineja i Vartolomeja ovaj pise? Zasto bi to bio licni sukob, kakve motive Irinej ima da se licno obracunava sa Vart?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, feeble рече

Opa, kakva transfer bomba :)

Mene ovde licno najvise zanima o kakvom licnom sukobu izmedju vladike Irineja i Vartolomeja ovaj pise? Zasto bi to bio licni sukob, kakve motive Irinej ima da se licno obracunava sa Vart?

Irinej ratuje sa Vartolomejem preko SPC, a Djurovic mu osporava prvenstvo. Da se zakljuciti da pisac teksta opravdava delovanje Fanariota u UKR.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ко је лик? Новинар Федералне теелевизије, бивши? Добро је поткован информацијама, а и канонско право је на брзака савладао(?). Да није био на неком курсу...код некога?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Ćiriličar рече

Ко је лик? Новинар Федералне теелевизије, бивши? Добро је поткован информацијама, а и канонско право је на брзака савладао(?). Да није био на неком курсу...код некога?

 

Da nije mozda iz Ercegovine?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 41 минута, александар живаљев рече

Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога

Папазјанија од текста.

Уредник сајта НИЈЕ свештеник крушевачке епархије, сајт јесте у Мисионарском одељењу (као и доста других сајтова) и апсолутно није тачно да се овде "блате" неки епископи, а другима гледа кроз прсте... На сајту је ЗАБРАЊЕНО да се блате људи лично, али да се коментаришу текстови, то је сасвим дозвољено, чак и препоручљиво. Јасно је да се многима неће нешто допасти, али тога је увек било на Поукама. 

Ни један епископ се овде не вређа нити је то дозвољено, свако ко то ради бива опоменут а и банован.

Сад, што некима смета што постоји сајт који је у благослову СПЦ - шта да радимо? 

Сад, ко стоји иза сајта Политикон и ко је г. Бачановић који је написао текст? Сведоци смо да је у кратком времену никло неколико сајтова са сличном тематиком, као печурке после кише?

Ми смо као уредници поносни што имамо једно место где може да се изнесе мишљење, да се објави текст чак и оваког типа, да се коментарише... али смо највише поносни што је СПЦ препознала један овакав пројекат. Сад, што то смета одређеним круговима, интересним групама и осталим мешетарима - ах, шта да ту радимо?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Ćiriličar рече

Ко је лик? Новинар Федералне теелевизије, бивши? Добро је поткован информацијама, а и канонско право је на брзака савладао(?). Да није био на неком курсу...код некога?

Није, да је био на курсу био би професор, само је потписао, стварно није врједно коментара, све је већ сам рекао, они коју су му ово дали су као и он, клевета свештеника и владику, за сића лову, без одговорности.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да...

Свакако да знамо ко је г. Бачановић, тако да је ово питање из наслова постављено у реторичком смислу.

Ево неколико текстова и радова новинара Бачановића... стављамо не због критике већ због разговора у теми са којим кредибилитетом он пише овакве текстове

https://www.youtube.com/results?search_query=Vuk+Bačanović

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево га и Вук Бачановић! Само нам је још и он фалио. 

Наравно, зна се ко је mastermind иза свега овога. Изгледа да је Гришка упрегао све атове које има. Иначе, овај Вук је најпознатији по томе што је одрадио већину прљавог посла на случају "Качавенда", блиско сарађујући са владикама Јоаникијем и Григоријем, адвокатом Душком Томићем итд.

Он је из Сарајева. Некад је пјевао у цркви, па се нешто разочарао. Послије је пљувао по тој истој цркви. Па је била епизода са Качавендом, а онда се напрасно разочарао и у Сарајево и отишао из њега.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Вукашин рече

Irinej ratuje sa Vartolomejem preko SPC

Иринеј Буловић, докторирао на Св. марку Ефешком, је један од првих епископа - не-Руса - који је у ауторским текстовима и интервјуима, као врхунски богослов, - иначе човек који бира речи, и то благе - овај пут бескомпромисно стао у одбрану поретка Цркце, а што значи и критике вартоломеја! На тој линији Иринеја Буловића касније је следило скоро целокупно Православље. Исто тако и Сабор СПЦ, рекоше једнгласно, само је потврдио оно што је Иринеј ећ изговорио (писао)! Иринеј овај пут није чекао позив, него је - иначе одмерен на реаговању - хитро реаговао и "ударио змију у главу", како би што мање гризла около!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Какве реакције на текст, значи истина је!? :unbelieveble:

Мене под број један занима да ли је истина да је отац Зоран клирик крушевачке епархије већ два месеца? То уопште није небитно у целој причи...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 45 минута, александар живаљев рече

Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве

Sta njima smeta kada se Patrijarsija u Turskoj, i njihov prvonacalnidedica klevece? Pa napravili su takvu glupost da ih treba ukinuti, a klevetanje je blag postupak. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Протомајстор рече

Какве реакције на текст, значи истина је!? :unbelieveble:

Мене под број један занима да ли је истина да је отац Зоран клирик крушевачке епархије већ два месеца? То уопште није небитно у целој причи...

Istina, mogao se makar pohvaliti :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.     2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње.    Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.   3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свештеник полаже Дарове на свету Трпезу; а тада, пошто се приближило време савршавања самога чинодејства, и пошто се налази непосредно пред приношењем страшне жртве, он потпуно приправља себе, очишћује се молитвама и припрема се за свештенодејство. Али, не само себе, него и присутни народ молитвом приготовљује и припрема за благодат, за стицање узајамне љубави и за исповедање вере.      Наиме, у ово троје садржана је целокупна припрема, коју је Господ затражио од нас рекавши: „Будите спремни“(r). Јер, овде су присутни и вера и дела: вера се открива кроз исповедање, а дела се показују кроз љубав, која представља конац сваког доброг дела2 и врхунац сваке врлине.   2. Али, о томе ћемо нешто касније. Но, пре тога свештеник позива присутне вернике да се моле за оно за шта се у тај час треба молити. За предложене часне Дарове, вели он, Господу се помолимо. Помолимо се Богу за ове Дарове који су пред нама: да они буду освећени и да наше првоначално назначење доспе до своје кончине. Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља.    Након тога моли се за све и позива их да имају мир међу собом. Наиме, после возгласа: Мир свима, додаје: Љубимо једни друге. Јер, да се молимо за друге, то је апостолска заповест; због тога се и народ моли за свештеников мир, говорећи: И духу твоме. Пошто иза наше међусобне љубави следи љубав према Богу, а иза љубави према Богу следи савршена и жива вера у Њега, стога свештеник, поменувши љубав и позвавши вернике да љубе једни друге, одмах позива на исповедање вере, говорећи: ... Да бисмо једнодушно исповедали. И верници објављују Бога Кога треба да исповедамо, а то је Света Тројица.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Zungul,
      ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА?
      Вук Бачановић
      Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј.
      У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако?
      У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао.
      Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу.
      Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији.
      Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету.
      Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. 
      Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола.
      1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве
      Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве
      Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“).
      Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград.
      Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног:
      2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61).
      3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду
      „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“
      Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године.
      Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. 
      И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? 
      Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак.
      Политикон
      http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...