Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 6 часа, Tελώνης рече

Знам те и ја, оче, наравно са форума. А добро познајем четворицу из твоје генерације из богословије. Ово око никова је било упућено онима који оптужују друге анонимне да су ботови. Основна мисао, која ми је побјегла и заборавио сам да је допишем како је за поштовање то што отац Зоран, ти и још неки клирици пишете под својим именима, иако постоји реална опасност да због тога будете рибани.

Опрости, али се никако не слажем с тобом кад је у питању владика Лаврентије и његово вођење епархије. Владика је предиван и предобар човјек, толико добар да је другима препустио да му воде епархију. Добро знаш о чему је ријеч, али не мораш ми одговорити. Даћу примјер: Зар није прошле године била сјеча вјероучитеља у вашој епархији, под изговором да нису довољно радили на свом усавршавању? По мојим сазнањима, без посла су остајали и вјеручитељи клирици, са породицама, дјецом, чији је основни извор прихода био рад у школи? То не да није мудро, него није ни људски.

Можда сам и превише времена провео са разним владикама, па имам потпуно другу перцепцију у односу на многе. Једино у шта не могу да сумњам, кад су они у питању је да сваки мисли да је најпаметнији и да све што чини, чини у корист Цркве - то и јесте највећа трагедија. Не трпе критику.

Да би нешто критиковао, мораш да познајеш материју мало боље, а не да изводиш постулате на основу рекла казала оних који су очигледно остали без посла. Пре свега, одакле "клирик" коме су једини извори прихода веронаука??? Одатле што је завршио једва неко образовање па је потрчао да обуче мантију... И то на начин који је противан канонима наше Цркве, тачније да је свако рукоположење ништавно уколико се рукоположени не поставља за одређену Цркву (важи и за ђаконе и презвитере). Ја тебе питам, одакле онда "клирик" без прихода када остане без веронауке??? Очигледно одатле што је и обукао мантију да не би остао без веронауке и да би што пре добио парохију.... У Епархији шабачкој уназад четири године постоји конкурс за предаваче верске наставе који се спроводи према свим правилима Закона који је прописала држава и Црква. Већ четири године деле се стипендије сваком вероучитељу који студира тако да му је покривена цела школарина. Ето, после три године стипендирања и три године загарантованог радног места тим твојим "клирицима" десило се да је баш прошле године било три кандидата која НИСУ уписала виши ниво образовања нити су положили бар један испит на четвртој години???? О чему причаш онда кад не познајеш материју! Господа нису ушла на списак због своје одговорности!!!! Епархија шабачка, владика Лаврентије и одбор за веронауку три године су упозоравали и дали све од себе да до тога не дође. И наизад, последње четири године Епархија шабачка има листу вероучитеља која је НА ВРЕМЕ одобрена од стране Министарства просвете, а не као што се неке епрхије осрамотише ове године и до 12. септембра нисмо имали заједничку листу за школе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, gospodin X рече

Да би нешто критиковао, мораш да познајеш материју мало боље, а не да изводиш постулате на основу рекла казала оних који су очигледно остали без посла. Пре свега, одакле "клирик" коме су једини извори прихода веронаука??? Одатле што је завршио једва неко образовање па је потрчао да обуче мантију... И то на начин који је противан канонима наше Цркве, тачније да је свако рукоположење ништавно уколико се рукоположени не поставља за одређену Цркву (важи и за ђаконе и презвитере). Ја тебе питам, одакле онда "клирик" без прихода када остане без веронауке??? Очигледно одатле што је и обукао мантију да не би остао без веронауке и да би што пре добио парохију.... У Епархији шабачкој уназад четири године постоји конкурс за предаваче верске наставе који се спроводи према свим правилима Закона који је прописала држава и Црква. Већ четири године деле се стипендије сваком вероучитељу који студира тако да му је покривена цела школарина. Ето, после три године стипендирања и три године загарантованог радног места тим твојим "клирицима" десило се да је баш прошле године било три кандидата која НИСУ уписала виши ниво образовања нити су положили бар један испит на четвртој години???? О чему причаш онда кад не познајеш материју! Господа нису ушла на списак због своје одговорности!!!! Епархија шабачка, владика Лаврентије и одбор за веронауку три године су упозоравали и дали све од себе да до тога не дође. И наизад, последње четири године Епархија шабачка има листу вероучитеља која је НА ВРЕМЕ одобрена од стране Министарства просвете, а не као што се неке епрхије осрамотише ове године и до 12. септембра нисмо имали заједничку листу за школе.

Да ли си указао званично на то? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, feeble рече

Nego, kad smo vec kod raskola, kako sad izabrati na koju stranu? Kod Artemija je bilo nekako jednostavnije, bio je on sam ali ovo je politicki raskol i otprilike je pola-pola. Koga pitati za savet, teologa ili politickog analiticara?

контам да ће избор бити прост само да се још мало искристалише све: опција бр. 1. на страну руса опција бр. 2 код турског патријарха. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Предраг М рече

контам да ће избор бити прост само да се још мало искристалише све: опција бр. 1. на страну руса опција бр. 2 код турског патријарха. 

vrlo moguc scenario na osnovu toga sto je i sve pocelo sa Fanarom i e.Maksimom i sada sa Ustav u daleku Ameriku....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, о.Небојша рече

Драги оче и брате, мене на овом форуму за разлику од неких знају као злу пару:D Ако знамо да ћемо за све учињено дати одговор на дан Суда, онда је све ово овде на земљи ситница. Не мислим да ћемо нашим писањем нешто промијенити, можда ћемо само скренути пажњу на неке ствари. Одувијек су људи с људима причали, па се и сад не треба затварати у себе. 

Треба вјеровати да Црква није као остале земаљске организације, него да је Дух Свети у њој и ако је водио 2 миленијума, води је и у наше дане. Свештеник сам 28 година и имам пуно повјерење  у свога владику Лаврентија, више него онога дана кад сам примио свештенички чин, јер сам се током протеклих година увјерио у његову мудрост и способност да води епархију. Па ако је он био у Жичи и Сава центру, шта ја имам да се бринем, ако неки новинар или политичар мисли супротно.

Сумња је почетак гријеха, али ако немамо повјерења одосмо у параноју. Да ли сам купио у апотеци лијек или отров, да ми нису сипали нешто у пиће кад сам био са друштвом у кафани, да ли је промијењен датум на производу који сам купио у продавници. Можда смо сви у неком риалитију као у филму Вејнов свијет или док ово куцам неко ме тамо негдје гледа на свом екрану што рече Сноуден....

Што се свештеничког удружења тиче има ово својих добрих и лоших ствари, али све је до људи који су у њему. Запамтио сам оно Удружење православног свештенства у СФРЈ које је било црква у Црквиу, чији чланови нису пуно зарезивали владике, а ни свештенике нечланове, бавили се свачим што не приличи чину, а опет били заштићени и уживали привилегије, просипајући демагогију.

Шабачка Епархија мудро вођена ???  Немам ништа против Владике Лаврентија и човек је у годинама али ако је наша Епархија добро вођена онда не знам како изгледа лоша .

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Милан Ракић рече

Па то. Оглед о клирицима и приликама у епархији заслонској. Везама и проче... 

Јесам, наравно, писаним путем са изводом из Канона... Тад су некако престала рукополагања "без назначења"... Проблем се наставио тако што је рукоположених био буљук, слободних парохија тек једна годишње... Онда су некако на парохије ишли из редова "цивила" (обично само са средњим образовањем, са изговорм они немају ништа:unbelieveble:)... И ето, дођеш до тренутка када имаш нове кандидате са дипломама мастер теолога, високим просеком, и наравно не можеш да их ставиш на чекање само зато што неко три године уопште не покушава да усагласи своје образовање са траженим у Закону.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Tελώνης  @о.Небојша  @gospodin X  @srb_Lo 

Баш ми је драго што се овде окупише људи који познају прилике у Шапцу.

Колико има свештеника, ђакона и других црквених службеника у Шапцу? Мислим на град не на целу епархију.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Vladan :::. рече

@Tελώνης  @о.Небојша  @gospodin X  @srb_Lo 

Баш ми је драго што се овде окупише људи који познају прилике у Шапцу.

Колико има свештеника, ђакона и других црквених службеника у Шапцу? Мислим на град не на целу епархију.

 

Al tu mog imena nema 12:smeha:12:smeha:12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Милан Ракић рече

Al tu mog imena nema 12:smeha:12:smeha:12:smeha:

Знам ја за сајт али ем се неки еп. сајтови ажурирају на сваких 10-ак година ем ме занима шта кажу људи који су тамо на терену.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 45 минута, Bokisd рече

vrlo moguc scenario na osnovu toga sto je i sve pocelo sa Fanarom i e.Maksimom i sada sa Ustav u daleku Ameriku....

и врло битна чињеница која иде у прилог том сценарију је та што је руски егзархат враћен под РПЦ... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, srb_Lo рече

@Vladan :::. У саборној Цркви у Шапцу има сигурно око 15так Свештеника .

Хвала! Сад ми неко рече на пп да има укупно 32 свештеника и ђакона.

Има, дакле, у Шапцу једна жена Рада Симић (https://twitter.com/rada_simic) која, колико знам, без икога, сама, са тешким болестима, једва покретна, "живи" у самоћи, немаштини, дуговима, глади и чека зиму.

Е сад ако у Цркви у Шапцу све одлично функционише занима ме следеће:

Како је могуће да 32 клирика, плус епархија која је у истом граду, плус остали верски службеници, одбори итд. итд. не могу да збрину једну жену?

И то је жена верујућа, причешћује се када позове свештеника, моли се и "живи" пред вратима богате Цркве у Шапцу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Подаци су уредни, осим 14. пароха није Петар Ђукановић, о коме је скоро писала штампа, него јереј Никола Ковачевић.

Подаци имају и у календару Црква 2019.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.     2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње.    Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.   3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свештеник полаже Дарове на свету Трпезу; а тада, пошто се приближило време савршавања самога чинодејства, и пошто се налази непосредно пред приношењем страшне жртве, он потпуно приправља себе, очишћује се молитвама и припрема се за свештенодејство. Али, не само себе, него и присутни народ молитвом приготовљује и припрема за благодат, за стицање узајамне љубави и за исповедање вере.      Наиме, у ово троје садржана је целокупна припрема, коју је Господ затражио од нас рекавши: „Будите спремни“(r). Јер, овде су присутни и вера и дела: вера се открива кроз исповедање, а дела се показују кроз љубав, која представља конац сваког доброг дела2 и врхунац сваке врлине.   2. Али, о томе ћемо нешто касније. Но, пре тога свештеник позива присутне вернике да се моле за оно за шта се у тај час треба молити. За предложене часне Дарове, вели он, Господу се помолимо. Помолимо се Богу за ове Дарове који су пред нама: да они буду освећени и да наше првоначално назначење доспе до своје кончине. Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља.    Након тога моли се за све и позива их да имају мир међу собом. Наиме, после возгласа: Мир свима, додаје: Љубимо једни друге. Јер, да се молимо за друге, то је апостолска заповест; због тога се и народ моли за свештеников мир, говорећи: И духу твоме. Пошто иза наше међусобне љубави следи љубав према Богу, а иза љубави према Богу следи савршена и жива вера у Њега, стога свештеник, поменувши љубав и позвавши вернике да љубе једни друге, одмах позива на исповедање вере, говорећи: ... Да бисмо једнодушно исповедали. И верници објављују Бога Кога треба да исповедамо, а то је Света Тројица.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Zungul,
      ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА?
      Вук Бачановић
      Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј.
      У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако?
      У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао.
      Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу.
      Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији.
      Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету.
      Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. 
      Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола.
      1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве
      Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве
      Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“).
      Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград.
      Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног:
      2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61).
      3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду
      „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“
      Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године.
      Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. 
      И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? 
      Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак.
      Политикон
      http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...