Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Управо сада, Вукашин рече

@Ćiriličar Mislim da je @о.Небојша najupucenji oko desavanja u Ilinju, ali mudro cuti :D Pitaj ga na pm.

Ево, рећићу јавно пар ствари - Бог зна да је из добре намере, а није никава хвалабе, него слабостима, није ни тражење знакова али чудне ствари су се поклопиле:

  1. Ја појма нисам имао о Илиљу, дакле случајно смо пролазили ја и једна сестра аутом и свратили
  2. Пре тога, били смо на Острогу (?)...дакле што би тражио ишта поред Св. Василија, да нас Вог помилује његовим молитвама грешне.
  3. Имам мој мали живот, као и свако, али моја животна преокупација, ван свакодневнице, јесте психологија/психијатрија и теологија. Теологија у контесту спасења, не да ја будем ико, али и, вероватно мало више од обичних верника, у контесту психологије и психијатрије. Из чега имам искуства више деценија.
  4. И сад јакав ја, још, злоћо, долазим у Илиње случајно, и креће "сенаса"...од човека који "лечи" менталне болеснике...нећу овде о мом искуству са тим...али то је...ОцКеј....знам је и верујем шта Старци могу и знају....али СВЕ ту је говорило против тога да је то неко исихастичко место.
  5. Кад се све завршило - а ја сам "пао" на поштовању храма и Чина Свептенства - то ме "укочило"....мада сам глуп као точак, јер знам из искуства свога да увек некако оправдавам лоше поступке других....када се све завршило, излази жена (нисам ја знао шта је ту) стаклених очију, на тепкој неууролептици, укочена, мало удебљана од истих медикамената...као зомби, из конака, одакле ли....бивакује она ту.

Дакле кад све ово горе узмеш у обзир - не траћим знаке - чекај или сам ја луд или шпто су ми очи виделе за преко 20 година, и све што сам и читаоп и одживео, или сам ја луд, или је Исајие свет или нешто много страшно се ту дешава?

Ви сами просудите. Аман да је ико питао за неку помоћ или дошао да неки проблем духовни или физики реши. Не само то, него КО набија, до физичког бола, стиснутих зуби са осмеЈком, жени, коју пре тога, на брзака у трку, посађује на столиц - све то иде брзо, на фрку - КО набија до физичког бола кажипрсте у дебело месо ТИК уз вагину, у храму, са епитрахиљом? И то у присуству српдника?

Ви кажите, зато пипем - о чему се овде ради? Можда теба неки лудак, као ја, са мојом злоћом и искуством даа то види и да пресече, а ја не пресекох - да се људи не би малтретирали? Шта ако је тако?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Tελώνης рече

Пријатељу, очигледно је да се ти одлично разумијеш у материју, па те молим да помогнеш. Ја кроз ту епархију само понекад пролетим, па не познајем стање, али умијем да читам вијести и знакове поред пута.

Ја сам причао о систему који не функционише, а пошто је о. Неша нагласио како је у шабачкој стање фантастично, узео сам као примјер нешто што сам чуо: ђакон са троје дјеце је остављен без посла, иако му је то био једини извор прихода. Ти, изгледа, знаш подробније детаље па те молим да изнесеш ко је све и због чега остао без посла, ко је дошао на њихово мјесто и на какав начин (постоји ваљда нека ранг листа кандидата и вјероватно су на врху поповски синови) и колико још вјероучитеља има у шабачкој епархији са истим квалификацијама као и ови отпуштени, са мање радног стажа и мање резултата, али су наставили да раде.

Кажеш да је неко противно канонима обукао мантију!? И мене питаш како је неко рукоположен без назначења!? Јесам ли ја владика који га је рукоположио? Ово је Лаврентију још један минус, значи: рукополаже противно канонима. А ако је неко неканонски рукоположен, сљедује рашчињење и за њега и за онога ко га је рукоположио.

Очигледно је да у тој епархији нешто не штима, чим се тако здушно браните. Очигледно је да владика не управља епархијом. А тек кад високо постављени поп из ваше епархије ангажује познато ђубре од адвоката Душка Томића да га заступа, тада је све јасно.

Дакле, брате, предуго сам ја у овом послу да би ми било ко просипао ту демагогију да је "све по закону". То ти причај неком ко не познаје наше владике и њихове подгузне муве, како се долази до постављења у нашој цркви и какве све везе раде. Шабачка је по томе при врху топ листе.

 

Не читаш сваки пост па ниси увидео да сам и сам противник рукоположења без "назначења".... Али  не служиш се ни канонима добро, јер се не "свргњава" нити "рашчињава" онај који рукополаже, већ само рукоположени, "на срамоту оног који рукополаже".

 

Даље, ранг листа постоји, и она је јавна. Ако треба послаћу је и теби лично. Веронауку не добијају свештенички синови већ они који донесу диплому били они синови  камионџије или свештенички синови... А таквих, са дипломом, код нас има већ тројица само од септембра ове године који су приспели након конкурса...онда види колико ће их бити до краја школске године, када ваља објавити нови конкурс. Први без веронауке остао је ђакон који је имао само средње богословско образовање, такође са двоје деце. И, шта је требало? Да остане да предаје???? Организацији верске наставе у епархији шабачкој помогао је епископ бачки са својим ранијим примедбама на рад неког претходног одбора. Сада веронауку организују представници вероучитеља, и сами вероучитељи. Расписује се конкурс и сваки кандидат који нема диплому коју тражи Стручно упутство Министарства просвете које потписује епископ бачки, остаје без посла без обзира на радни стаж, чин, породични статус, у односу на кандидата који има релевантну диплому. Дакле, наша ранг листа је АПСОЛУТНО ТРАНСПАРЕНТНА и то је, може се рећи, најорганизованији сегмент живота у нашој епархији!

 

На крају свих крајева, услов за предавање веронауке у школи јесте и увек ће бити ДИПЛОМА, јер је то Законом прописан услов, а онда и благослов епископа, који је измеђуосталог дат и приликом слања на богословске студије. Услов за предавање верске наставе није и не може бити мантија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Ćiriličar Свака Вама част што сте се уздржали да хаос не направите. Нека ми Бог опрости ако тај игуман стварно ради Божији посао, али питам се, ако и помаже неким људима, зар се тај "ефекат" не потире тиме што одбија неке друге људе од Цркве... Ја не видим каквог оправдања може имати такво понашање. Ако оправдања ипак има, Епархија мора јасно и гласно да нам га објасни, да бисмо знали зашто се толерише такво понашање и да се не бисмо саблажњавали. Ако нема дебелог разлога, туга је и срамота што је тај човек и даље ту где јесте. После нам Блиц крив, важи... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Ćiriličar рече

Дакле кад све ово горе узмеш у обзир - не траћим знаке - чекај или сам ја луд или шпто су ми очи виделе за преко 20 година, и све што сам и читаоп и одживео, или сам ја луд, или је Исајие свет или нешто много страшно се ту дешава?

Амери имају обичај да кажу: If it looks like a duck, swims like a duck, and quacks like a duck, then it probably is a duck...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Ćiriličar рече

Ево, рећићу јавно пар ствари - Бог зна да је из добре намере, а није никава хвалабе, него слабостима, није ни тражење знакова али чудне ствари су се поклопиле:

  1. Ја појма нисам имао о Илиљу, дакле случајно смо пролазили ја и једна сестра аутом и свратили
  2. Пре тога, били смо на Острогу (?)...дакле што би тражио ишта поред Св. Василија, да нас Вог помилује његовим молитвама грешне.
  3. Имам мој мали живот, као и свако, али моја животна преокупација, ван свакодневнице, јесте психологија/психијатрија и теологија. Теологија у контесту спасења, не да ја будем ико, али и, вероватно мало више од обичних верника, у контесту психологије и психијатрије. Из чега имам искуства више деценија.
  4. И сад јакав ја, још, злоћо, долазим у Илиње случајно, и креће "сенаса"...од човека који "лечи" менталне болеснике...нећу овде о мом искуству са тим...али то је...ОцКеј....знам је и верујем шта Старци могу и знају....али СВЕ ту је говорило против тога да је то неко исихастичко место.
  5. Кад се све завршило - а ја сам "пао" на поштовању храма и Чина Свептенства - то ме "укочило"....мада сам глуп као точак, јер знам из искуства свога да увек некако оправдавам лоше поступке других....када се све завршило, излази жена (нисам ја знао шта је ту) стаклених очију, на тепкој неууролептици, укочена, мало удебљана од истих медикамената...као зомби, из конака, одакле ли....бивакује она ту.

Дакле кад све ово горе узмеш у обзир - не траћим знаке - чекај или сам ја луд или шпто су ми очи виделе за преко 20 година, и све што сам и читаоп и одживео, или сам ја луд, или је Исајие свет или нешто много страшно се ту дешава?

Ви сами просудите. Аман да је ико питао за неку помоћ или дошао да неки проблем духовни или физики реши. Не само то, него КО набија, до физичког бола, стиснутих зуби са осмеЈком, жени, коју пре тога, на брзака у трку, посађује на столиц - све то иде брзо, на фрку - КО набија до физичког бола кажипрсте у дебело месо ТИК уз вагину, у храму, са епитрахиљом? И то у присуству српдника?

Ви кажите, зато пипем - о чему се овде ради? Можда теба неки лудак, као ја, са мојом злоћом и искуством даа то види и да пресече, а ја не пресекох - да се људи не би малтретирали? Шта ако је тако?

Nista ja tebi ne sugerisem, nego ti predlazem da porazgovaras sa Nebojsom, koji je svestenik u sabackoj eparhiji, ako te interesuje sta se tamo desava.  Medju popovima se vesti brzo prenose. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владане, очигледно да ти имаш проблем пажње, јер пишеш двије узастопне поруке.

Не браним браћу у Шапцу, знам да су током ових година ,многим невољнима помогли и помажу, али да би се овој жени помогло, треба ријешити њен проблем на дуже стазе, а то не може Епархија. Скоро је била полемика о општинским становима који су празни као и о новцу из буџета који се троши на разне намјене, па би се могло наћи мјеста и за њу. Да не говоримо колико клубови плаћају играче, колико су припреме, па шта је проблем спортистима који су популарни да покрену акцију помоћи.

Кад већ цитираш Св.писмо, сјети се и оне Христове ријечи да ћемо сиромахе вазда имати са собом. Прича ми једна парохијанин који живи у Цириху, да и тамо има људи који су на улици поред све бриге државе и разних хуманитарних организација.

Што се тиче вјеронауке, не може се свима угодити. Знам за људе који су добили да предају , па нису редовно држали часове или су се немарно понашали према колективу и кад су изгубили службу сви су им криви , само они не. Листа је јавна, нема ни по бабу ни по стричевима и мој син је чекао ред да предаје. Свака част људима у Канцеларији који су уложили своје вријеме и труд и који су стално доступни за сва питања.

Нигдје није идеално, али ако свако од нас посебно буде бољи, да максимум у своме послу, биће свима око њега боље.

Нисам надлежан за о.Исаију, нисмо чак ни исто намјесништво, тако да нисам упућен у његов рад. Знам да људи стално долазе у манастир, јер неки стану код цркве да питају за пут. Ко је незадовољан има црквени и грађански суд, па нека тужи. Никоме не говорим да иде или да не иде, свакоме је дао Господ очи и разум.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Вукашин 

Управо сада, Вукашин рече

@Ćiriličar Mislim da je @о.Небојша najupucenji oko desavanja u Ilinju, ali mudro cuti :D Pitaj ga na pm.

Ма ок, овде сам рекао "шта се тамо дешава"...искрено не занима ме....мислио сам да ће неки људи да каћу своја виђења, макар и мени реки "по Боћијем допуптењу" или "то си нечим заслужио"...ок је.

Нисам ја од јуче, ако нешто хоћу знам како ћу....и нечу да изигравам детектива....ја би волео да је Исајиа свет човек, јуродиви старац....него шта ако малтретира не било које људе - ментално болесне (за мене душевно болесне) људе? То  би онда било дно свих дна. Немам ја осветољубиве пориве....не дотиче ме то лично као неко ме увредио...ствар је далеко изнад тога. На крају...морам да опсујем...јбг...па боли човека као верника....или боли или ствара болесну смутњу....руши ти лична поимања цркве и Чинова у Цркви.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Ćiriličar рече

Колико је све ово лудило показује и овај лик....мислим да је био по судовима са владиком Григоријем, наплаћао се одштета ради својих текстова....али занимљиво да је сад "јужна струја"....не верујем да јесте, али ово је општи хаос....ово је баш све српска посла и неслога и гордост....свако на свакога устао...Боже нам помози - где се епископи не могу састати и издоговарати ван пијаце.

148914.jpg?w=640
NEBOJSAVUKANOVIC.INFO

Морални суноврат друштва и српског народа је на врхунцу, а све људске и моралне вриједности су одавно згажене. Ако...

 

Њему је најбитнје да је против Додика, јер га је Додик газио кад га је Григорије анатемисао због изношења...и ту је његовом расуђивању крај, Вучко и Патријарх су колатерала.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Ćiriličar рече

@Вукашин 

Ма ок, овде сам рекао "шта се тамо дешава"...искрено не занима ме....мислио сам да ће неки људи да каћу своја виђења, макар и мени реки "по Боћијем допуптењу" или "то си нечим заслужио"...ок је.

Нисам ја од јуче, ако нешто хоћу знам како ћу....и нечу да изигравам детектива....ја би волео да је Исајиа свет човек, јуродиви старац....него шта ако малтретира не било које људе - ментално болесне (за мене душевно болесне) људе? То  би онда било дно свих дна. Немам ја осветољубиве пориве....не дотиче ме то лично као неко ме увредио...ствар је далеко изнад тога. На крају...морам да опсујем...јбг...па боли човека као верника....или боли или ствара болесну смутњу....руши ти лична поимања цркве и Чинова у Цркви.

Tesko da neko od poukasa ide tamo. Ja sam ti bio tamo pre desetak g. par puta na liturgiji i mislim jednom na vecernjoj, cak ni u konak nisam ulazio. Nemam pojma o tim pricama nista.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, о.Небојша рече

Владане, очигледно да ти имаш проблем пажње, јер пишеш двије узастопне поруке.

Не браним браћу у Шапцу, знам да су током ових година ,многим невољнима помогли и помажу, али да би се овој жени помогло, треба ријешити њен проблем на дуже стазе, а то не може Епархија. Скоро је била полемика о општинским становима који су празни као и о новцу из буџета који се троши на разне намјене, па би се могло наћи мјеста и за њу. Да не говоримо колико клубови плаћају играче, колико су припреме, па шта је проблем спортистима који су популарни да покрену акцију помоћи.

Свака част свима за све што су помогли, на било који начин.

Да би се овој жени помогло, треба исплатити неплаћене рачуне за комуналије (45.000), треба јој платити негу (15.000 на месечном нивоу) за још месец или два, да би стала на ноге, и треба јој неки динар да би имала шта да једе. Захваљујући Божијем промислу и људима добре воље, део ових трошкова је покривен. А оно што није, верујем да је за Епархију ситница. Рада има стан, и када, ако Бог да, прездрави, верујем да би јој редовна месечна помоћ од 10.000 - 20.000 била довољна, за оно најосновније наравно. Зар Епархија не би могла то да обезбеди? Зар не би могла, у крајњој линији, ако је "каса" празна, да нађе 20 људи који ће плаћати 1.000 динара месчно? Није проблем, сви ћемо се обавезати и укључити као и до сада, али хајде да видимо неку иницијативу од Радине матичне Епархије и парохије. Није био никакав проблем док се за њен случај није знало, сад кад је на њега указано, никаквог оправдања за пасивност нема. Причам о Епархији, не о Вама лично, таман посла, наравно.

Извињавам се на спамовању теме свима, о Ради постоји посебна тема, кога занима може да погледа, нећу више о томе овде.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ćiriličar рече

Ево "исцелитеља"...који набија палчеве девојци на центиметар од вагине, тобож молећи се и исцелујући нешто чега само он зна да има...судећи по зацакленим очима, стиснутим зубима...човек је био на неком свом "небу"...или поднебесју.

 

FireShot Capture 009 - Putopisi života - 032 MANASTIR ILINJE 2. deo - YouTube - www.youtube.com.png

Добро. Немој тако, због себе...

Напиши представку како си наумио већ; опиши своје искуство па да видимо. Да додам да је манастир Илиње задужбина мог прадеде Илије и пранбабе Станије (мајчевина-мати ми је од тих Лацковића)...

О оцу Исаији да рекнем, не знам ништа. Док сам, негда, попут тебе у пролазу био, знао сам претходниока његовог оца Гаврила...

Но, као што рекох и као и сам што се трудиш да будеш одмерен; у реду-имао си искуство, рекао си да ћеш просвједовати.. Дела!

Ал` немој "узимати време" унапред... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, The Godfather рече

@Zoran Đurović provaljeni ste Milojkov i ti Djurovicu, on po tvom nalogu brani Maxima da bi ti mogao jos zesce da ga napadas :))

Провалио си нас! Ево нас у Роми испијамо пиво!

2iB0qEe.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Ćiriličar рече

Ево "исцелитеља"...који набија палчеве девојци на центиметар од вагине, тобож молећи се и исцелујући нешто чега само он зна да има...судећи по зацакленим очима, стиснутим зубима...човек је био на неком свом "небу"...или поднебесју.

 

FireShot Capture 009 - Putopisi života - 032 MANASTIR ILINJE 2. deo - YouTube - www.youtube.com.png

Зашто блатите свештено лице? Дај доказ !

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.     2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње.    Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.   3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свештеник полаже Дарове на свету Трпезу; а тада, пошто се приближило време савршавања самога чинодејства, и пошто се налази непосредно пред приношењем страшне жртве, он потпуно приправља себе, очишћује се молитвама и припрема се за свештенодејство. Али, не само себе, него и присутни народ молитвом приготовљује и припрема за благодат, за стицање узајамне љубави и за исповедање вере.      Наиме, у ово троје садржана је целокупна припрема, коју је Господ затражио од нас рекавши: „Будите спремни“(r). Јер, овде су присутни и вера и дела: вера се открива кроз исповедање, а дела се показују кроз љубав, која представља конац сваког доброг дела2 и врхунац сваке врлине.   2. Али, о томе ћемо нешто касније. Но, пре тога свештеник позива присутне вернике да се моле за оно за шта се у тај час треба молити. За предложене часне Дарове, вели он, Господу се помолимо. Помолимо се Богу за ове Дарове који су пред нама: да они буду освећени и да наше првоначално назначење доспе до своје кончине. Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља.    Након тога моли се за све и позива их да имају мир међу собом. Наиме, после возгласа: Мир свима, додаје: Љубимо једни друге. Јер, да се молимо за друге, то је апостолска заповест; због тога се и народ моли за свештеников мир, говорећи: И духу твоме. Пошто иза наше међусобне љубави следи љубав према Богу, а иза љубави према Богу следи савршена и жива вера у Њега, стога свештеник, поменувши љубав и позвавши вернике да љубе једни друге, одмах позива на исповедање вере, говорећи: ... Да бисмо једнодушно исповедали. И верници објављују Бога Кога треба да исповедамо, а то је Света Тројица.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Zungul,
      ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА?
      Вук Бачановић
      Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј.
      У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако?
      У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао.
      Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу.
      Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији.
      Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету.
      Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. 
      Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола.
      1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве
      Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве
      Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“).
      Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград.
      Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног:
      2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61).
      3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду
      „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“
      Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године.
      Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. 
      И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? 
      Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак.
      Политикон
      http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...