Jump to content
  1. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу, 20/7. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Милошеву. Дочекан од бројних верника и свештенства беличког намесништва, Владика је пре свете Литургије осветио нову палионицу свећа, која је сазидана прилозима мештана, а највише прилозима господина Митра Рајковића и господина Младена Стојановића.   Звучни запис беседе   Преосвећеном су саслуживали: игуман јошанички архимандрит Евтимије, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић и протојереј Александар Гајић, помоћник беличког намесника, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић. Литургију су певали свештеници беличког намесништва и хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине.   На почетку своје беседе Владика је рекао: “Бог треба да нам буде Закон, треба да нам буде помоћник, да нас Господ Бог руководи и да нас упути на пут једини, пут који води у Царство небеско, а то је пут Христов, који је Истина и Живот. На здравље нека нам је света Литургија, јер нас позива хришћански да заблагодаримо Господу, пре него што почнемо да му се молимо, на данашњем дану.    Неки нису ни били присутни данас, нису дошли по благослов Светиње, благослов који се огледа у томе што је света Литургија та која своди небо на земљу, Бога своди, а са Богом силазе и сви свети. Чега се ми лишавамо ако нисмо на Литургији, или чега се лишавамо, ако нисмо сабрани, већ само присутни, уђемо исти и изађемо исти...    Литургија тражи целог, сабраног човека, који је икона и слика Божја, који то треба и да осети на светој Литургији. Уколико не осети, значи да је потпуно замрачио Бога у себи. Данашње Јеванђеље нам даје толико значајних поука, да су све подједнако важне.    Народ се на Генисаретском језеру сабирао око Христа, да се храни духовном храном, речима Христовим. Када год се народ окупљао око Христа, заборављао је и није обраћао пажњу на себе, јер је за њих Христова реч била све. И на језеру се народ окупио да види и чује Христа, иако га носе у себи. Када је Христос ушао у Симонову лађу, хтео је да га народ види, јер је тај поглед на Христа појачавао њихову веру. Када су се апостоли пожалили да нису уловили ништа, он им каже да баце мрежу дубоко, а на ту реч Христову, која оживотворава, уловило се јато риба”.   Потом је Владика нагласио: “Значајније од свега у овом Јеванђељу је то што су апостоли оставили све и пошли за Христом. Да ли би и ми тако сада, када би нам дошао и позвао нас? Апостоли нису питали ништа, нису тражили изговоре и оправдања. Ове речи су похвала апостолске одлучности, да крену за њим, без двоумљења, зато и ми треба да будемо такви, одлучни, да знамо коме припадамо, врући, или хладни, никако млаки, јер је то најстрашније стање.    Господ одлучност тражи од сваког од нас, од родитеља, од деце, од свештеника, али нас уједно и позива да проверимо своју веру, своју молитву, свој живот, да види јесмо ли одлучни да будемо са Христом и за Христа. Сви хришћани су позвани, Он никог не присиљава, даје нам да одлучимо, даје нам слободу, али слободу са одговорношћу. Богочовечанска личност Христова је повукла апостоле ка Христу, они су у том позиву препознали Христов глас, као што деца послушају благи глас својих родитеља.    У тим речима је било садржано све, они су знали да су Христови следбеници, одлучни да вером ходе, а не знањем. То и нама треба да да снагу да живимо вером својом. Христов позив је стварност и сигурност у сваком времену. Свако време је Јеванђељско време, од нас зависи колико и како ћемо се снаћи, јер без Бога не можемо.    Наш живот цео треба да буде тежња да се сретнемо и сјединимо са Христом, јер само са њим добијамо вечност. Уколико се не одазовемо његовом позиву, као сада, на овој светој Литургији, онда смо губитници. Наше тежње треба да буду такве да се трудимо да задржимо Бога у срцу и ту благодат коју смо добили рођењем својим”.   На крају свете Литургије одржан је парастос блаженопочившем Епископу Валеријану, првом епископу шумадијском, а потом су Архијерејским захвалницама награђени добротвори цркве: господин Митар Рајковић, господин Миодраг Лукић, господин Радосав Милојевић, господин Драган Миладиновић, госпођа Невена Величковић и орденом Вожда Карађорђа Младен и Радмила Стојановић, сви из Милошева.   Црква, посвећена Светом пророку Јеремији, потиче из 19. века, из 1863. године, а обновљена је из темеља и освештана 14. новембра 1937. године, јер је прва црква била сазидана од дрвених греда, блата, сламе и трске. То уједно показује жељу Милошеваца да имају светињу за углед, како и данас изгледа, заслугом њиховог пароха, протојереја Светислава Радосављевића и његове попадије Биљане.     Да Милошевци нису заборавили како се дочекује Владика, показали су не само на литургијском сабрању, већ и за трпезом љубави у парохијском дому при храму Светог пророка Јеремије у Милошеву.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Zungul,
      ИРИНЕЈ У ЦАРИГРАД –ИРИНЕЈ ИЗ ЦАРИГРАДА, ИЛИ КАКО БИ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ РЕЗОНОВАО О АУТОКЕФАЛНОСТИСРПСКЕ ЦРКВЕ
      Вук Бачановић
       
      Ратни лидер босанских муслимана и потоњи предсједавајући Предсједништва БиХ, Алија Изетбеговић, често је своју политичку неодлучност у кључним моментима правдао кетманским лукавством да ујутро мисли на један, поподне на други, а навече на сасвим трећи начин. Дакако, није се радило о неком нарочитом дубокоумном промишљању, већ тактичком вагању у циљу што темељнијег обрачуна како са политичким противницима и свима који су рат схватили преозбиљно, тако и у циљу што исплативије трговине са другим ситнимнационалистичким лидерима у Босни и Херцеговини. 
       
      Но, такве ствари су разумљиве када је ријеч о макијавелистичком свијету балканске и глобалне политике. Али, да ли и неоспориве историјске и еклисиолошке чињенице могу упасти у такве матрице? Ако бисмо то питање поставили актуелном епископу бачком Иринеју Буловићу, одговор не би био једноставан, а ни интелектуално поштен. То јест, зависио би искључиво од тога које је доба „данa“. Ево како и зашто. 
       
      Они са нешто бољим памћењем, или макар вољом за најпростијим гуглањем ће лако утврдити да је на на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, од 13. до 15. октобра 2003. године, одржан међународни научни симпозијум на тему „Проблематика савременог црквеног законодавства“. Стручњаци из цијелог православног свијета, као и правни експерти из Европске уније, говорили су о разним аспектима ове теме. Једно од најзанимљивијих предавања, одржао је управо актуелни епископ бачки и то на тему: „Појам и суштина црквене аутокефалности“. Тема је, заправо била, аутентична аутокефалија и аутокефалија у кризи. 
       
      Преосвећени владика је нагласио да је потребно ревидирати дефиницију аутокефалије, не сложивши се у битним питањима са Владиславом Ципином, руским канонологом, који је изнио проруске ставове о аутокефалности. Иринеј је објаснио да се термин „аутокефалија“ јавља доста касно, али да реална црквена самосталност јавља много прије појма. У разним случајевима аутокефалије постоје али и степени аутокефалије. Постоје древне апостолске Цркве, затим и оне које су временом добијале и губиле аутокефалност и новије аутокефалне Цркве. У погледу ранга и угледа ипак постоји разлика између аутокефалних Цркава: предност имају древне аутокефалије на оним новијим. Бачки владика је биоврло децидан: једино Васељенски сабор може да подари аутокефалију, па и да је оспори, да је сузи и прошири, или можда и укине. Понекад треба разликовати пуну аутокефалију од неке условне или непотпуне аутокефалије. Поводом аутокефалности Српске цркве, бачки епископ износи мисао која гласи да у случају СПЦ, Свети Сава 1219. Није одмах имао аутокефалију онакву какву је ми данас схватамо. Владика Иринеј је истакао да је велики проблем у савременом свијету што се аутокефалија схвата као добијање националног и државног суверенитета:  „Мислим да ни у нашем случају Свети Сава 1219. Није одмах имао можда аутокефалију онакву какву је ми данас схватамо“. То је било његово мишљење „ујутро“.
       
      Овакав став је у потпуној сагласности са темељито поткријепљеним радом проф. др. Ненада Милошевића са Катедре за литургику Православног богословског факултета у Београду „Црквена аутокефалија под призмом устројства и организације Цркве“. Позивајући се на Г. Ралиса и М. Потлиса, Милошевић је утврдио да се „аутокефалнима… називају оне Цркве које имају‘независни’ статус, а које су се – због ванредних околности, а уз сагласност матичне Константинопољске цркве  организовале изван Отоманске империје (Руска, а касније и ЈеладскаЦрква)“; ту дакле, спада „десет помесних ПравославнихЦркава – Руска, Српска, Румунска, Бугарска, Грузијска, Кипарска, Грчка, Албанска, Пољска и Чешко-Словачка – које су од матице, Константинопољске Цркве, добиле независност и право хиротоније свога провојерахра (митрополита, архиепископа или патријарха)“. То значи, што је опет у сагласности са закључком епископа бачког, да је аутокефалност ових десет цркава, сходно канонском устројству и древном црквеном Предању, „условна и привремена“: „услован је [њихов статус] стога што је њихова самосталност условље нанераскидивим јединством са матицом, што се огледа превасходно у литургијском помињању константинопољског патријарха од стране помјесних провјерараха, а затим и апелациним судом (9. и 17. канон Халкидонског сабора), одлукама помјесних сабора, патријаршијским томосима, и тако даље. Привремен је пак, због тога што статус ових Цркава треба да буде потврђен на будућем васељенском сабору, као што је то био случај са пет древних Патријаршија“. Ово ни у ком случају не доводи постојећи црквени поредак, или статус било које од помјесних цркава, будући да „коначан став о питању аутокефалије, односно о аутокефалном устројству помесних Цркава, као и о начину стицања аутокефалнсоти, треба да заузме будући Велики свеправославни сабор…“.
       
      Па ипак, то је било онда. А „онда“ипак није било довољно давно да сви забораве оно што је Буловић прижељкивао да се заборави. Иако за шеснаест година све ове чињенице нису и не могу изгубити на својој утемељености, за владикуБуловића је наступило политичко „поподне“, чиме чињенице губе на важности, а они који их прихватају, у складу са њиховом тачношћу, постају мете за спинове и лажне оптужбе. „Поподневни“ владика од прољећа до септембра текуће године оптужује више људи, а посебно епископа западноамеричког Максима да „умањује значај српске аутокефалности“. Штавише, владика Иринеј започиње још интензивнију свађу са самим собом када прозива чак и Васељенског патријарха Вартоломеја у, ни мање ни више него литургијској бесједи, у манастируЋелије, рекавши да ни он не сматра да смо ми 1219. године добили праву аутокефалност. Иако овакву сулуду оптужбу демантује овогодишња проповијед митрополита силивријског Максима који експлицитно тврди да је молба светог Саве 1219. године прихваћена и да је„синодском одлуком проглашена аутокефалија СрпскеЦркве, док је по свој прилици Томос био касније издат од стране патријарха (цариградског) Германа“, као и потпуна подршка Цариграда Српској цркви када је ријеч о питању њене аутокефалије у Црној Гори и Македонији, Буловићје наставио свој комични сукоб са самим собом. Не само да је свој некадашњи став искористио да бескрупулозно клевеће брата по епископству, већ је изазвао и незапамћен скандал, издејствовавши разноликим сплеткама, да нико из СПЦ не присуствује на 800-годишњици прославе аутокефалности властите цркве у Никеји. Тиме не само да је онемогућио да Српска црква наступи као медијатор међу завађеном браћом, у Москви и Цариграду, већ је беспотребно увриједио људе који ни једним својим ставом, а камоли поступком, нису показали недобронамјерност према нашој Цркви.
       
      А какав ће бити Буловић „од навече“, није претјерано тешко наслутити. Његове вјерне присталице којима је снимљени говор њиховог наредбодавца о ограниченој аутокефалности предочен на друштвеним мрежама, већ су почели да се хватају за сламку, тврдећи да је преосвећени владика такођер рекао да у материју о којој говори „није упућен и не може то (о питању степена аутокефалности оп.а.) да тврди поуздано“, чиме запада у још неодбрањивију позицију. Ако владика није упућен у комплексно питање аутокефалности да би о томе имао јасан став, на бази којега ауторитета и знања може одређивати ко је њен присталица, а ко тобожњи противник? Одговор је: само и једино на основу дневног политичарења, то јесте маске русофилства која му је потребна у црквеним „играма пријестоља“ и коју ће такођер одбацити када му више не буде потребна, као што је одбацио и „фанариотску“. Врло лако, према томе, можемо замислити ситуацију у којој ће против неког епископа у будућности бити покренута медијска харанга јер је, тобоже, претјерани русофил, баш као што данас страдају они чије је ставове епископ бачки некада у потпуности дијелио, или су му били небитни. Било да је ријеч о Теорији еволуције или првенству Васељенске патријаршије.
       
      Када и ако понестане таквих непријатеља, ко зна шта би могао постати сљедећи аргумент за погром, или оптужбу за шизму. Изостанак лајка на фотографији додјеле Ордена светог Саве, или већ некогдругог признања Александру Вучићу? Или можда писање било каквог рада у којем једина референца неће бити проповиједи епископа бачког након што његови ботови униште или обесмисле сваки траг Буловићевог мишљења које не би било „ноћно“? „Ноћна“машта, свакако, може свашта и из колажа њених перверзија и девијација стварности није превише лако погодити комбинацију бесмислица које ће бити одабране за уништавање туђих живота. Има само једна која дефинитивно неће, а то је склоност ка уништавању живота маледјеце, коју Буловић својим посушницима  и клијентима никада није замјерио.

      П.С.

      Опште је познато да је Алија Изетбеговић у својој технологији владања обичавао свакој страначкој улизици и удворици која му се појави са неком „генијалном“ идејом рећи: „У праву си!“, што је значило и одобравање акција у складу са идејом, ма шта она била, од криминала до свакојаких злочинстава. У таквим правилима игрице је врло лако свакога пустити низ воду и уништити с ријечима: „Ја ти то рекао? Ма ти си се то нешто мало забунио!“ Осим, наравно, оних који код лидера таквог формата не долазе по мишљење и дозволе. А такви Буловићу највише сметају.
      Политикон
      http://politikon.rs/2019/10/19/irinej-u-carigrad-irinej-iz-carigrada-ili-kako-bi-alija-izetbegovic-rezonovao-o-autokefalnostisrpske-crkve/
    • Од Логос,
      Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се.     Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи:  Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли  моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече.   Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете.   „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“.  Затим се Старац повукао уназад и отишао је.   Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш  кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш.   - Како си се онда вратио?   - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски.   Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије.   По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике.   Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску.   Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...