Danas: Патријарх одбио захтев 14 владика за ванредни Сабор; Direktno.rs: Текст захтева
-
Сличан садржај
-
Од Логос,
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 21. октобра 2019. године у Патријаршији српској у Београду бившег премијера Канаде г. Брајана Малрунија са супругом Милицом (рођ. Пивнички). Пријему су присуствовали Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј, пензионисани генерал г. Луис Мекензи и председник Општине Нови Бечеј г. Саша Максимовић. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Од Логос,
Државно-верско посланство Републике Србије отпутовало је 21. октобра 2019. године у Инденезију где ће наредних дана бити одржан четврти билатерални међурелигијски дијалог Србије и Индонезије. У државно-верском посланству Републике Србије, поред представника Министарства правде, Министарства спољних послова Републике Србије, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницамa, као и представника традицоналних цркава и верских заједница, налазе се и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије и протођакон Даман Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије. Чланови посланства су: Мирко Чикириз, државни секретар Министарству правде Републике Србије, шеф делегације; др Марко Николић, помоћник директора у Сектору за сарадњу с црквама и верским заједницама, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницамa, заменик шефа делегације и координатор Четвртог билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије; др Ферид Булић, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама; Tатјана Цонић, амбасадор и помоћник министра за билатералну сарадњу у Министарству спољних послова Републике Србије; Слободан Маринковић, амбасадор Републике Србије у Републици Индонезији; Исихије Рогић, Српски православни Епископ мохачки; проф. др Абдулах еф. Нуман, заменик реису-л-улеме Ријасетa Исламске заједнице Србије и муфтија србијански; монсињор мр Александар Ковачевић, генерални викар Београдске надбискупије; Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни; Бела Халас, епископ Реформатске хришћанске цркве; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије; Виктор Цветковић, делатник Каритаса; Јована Раковић, саветник за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Од Логос,
Владика Јоаникије: -Црква Божја, саграђена на Христу као крајеугаоном камену, на живој вјери, на светим Апостолима и Пророцима, нас уздиже, подиже, преображава, очишћује и освећује. У 18. недјељу по Духовима, на празник Светих мученика Сергија и Вакха, 20. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије извршио је освећење храма Светог Василија Острошког у Горњем Заостру код Берана, а затим у новоосвештаној светињи и одслужио свету архијерејску Литургију. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, а сверадосном чину освећења и богослужењу у новоподигнутој светињи присуствовао је, у великом броју, верни народ тог краја. Архипастирском беседом обратио се епископ Јоаникије, који се осврнуо на речи Светог апостола Петра: Ти си Христос Син Бога живога: -У тим речима сажета сва наша вјера. Христос значи помазаник, Онај Који је помазан Духом Светим, али не времено, него надвремено, јер Дух Свети на Њему почива од вјечних времена. Он је Син Божји, Син Бога живога. Треба имати у виду да је Петар исповједио тог Исуса Христа Кога види пред собом, оваплоћеног Који је Богочовјек у људској природи, али Бог живи и истинити. У том моменту Петар је заслужио похвалу, а преко њега сви они који имају вјеру, као што је имају и Свети апостоли: Блажен си Симоне сине Јонин. На том камену ћу саградити Цркву своју и врата пакла неће је надвладати, казао је Владика. За разлику од католика који говоре да се на Петру зида Црква, ми, по речима епископа Јоаникија, говоримо да се Црква зида на апостолској вери коју је имао Свети апостол Петар, вери сажетој у речима: Ти си Христос Син Бога живога, Спаситељ целог човечанства. -Ми никада нијесмо прихватили да се на било ком човјеку, осим на Христу Господу, зида Црква, а Он је, по Јеванђељу, крајеугаони камен на коме сва грађевина стоји. Овдје, прије свега, мислимо на Цркву у најдубљем теолошком и духовном смислу, којој је Господ Исус Христос глава, а сачињавају је анђели и Свети, Пресвета Богородица, Свети апостоли, светитељи Божји, сва Црква Божја и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светог Духа. То је Црква, али и храм, који се посвећује Богу ради служења Богу и вршења светих тајни у њему, беседио је Његово Преосвештенство и додао: -И овај храм се гради на крајеугаоном камену, Христу, на вјери апостолској. На камену живе, истините вјере подиже се сваки храм Богу и посвећује. Има ли ичега љепшег и узвишенијег на земљи него када ми људи дјело руку наших, које је намијењено слави Божјој, посвећујемо Богу и приносимо Богу на дар вјечном, живом и истинитом да бисмо и ми, преко тог дара и преко Божје милости, примили вјечност у себе и у душу своју је настанили, имали живу вјеру у срцима својим, као апостол Петар и остали Свети апостоли. Јесте наша вјера Петрова вјера, али и вјера свих апостола Христових, а знамо да је тај апостол, који је у том моменту био надахнут са Неба и од Бога Духом Светим, те је проговорио у славу Божју, исповједајући име Божје и праву, истиниту вјеру, имао слабости као и ми. Поколебао се као човјек, не од своје воље, него по људској слабости и издао Христа у једном тренутку. -Црква Божја, саграђена на Христу као крајеугаоном камену, на живој вјери, на Светим апостолима и пророцима, нас уздиже, подиже, преображава, очишћује, освећује и зато подижемо храмове да бисмо служили у њима Богу живом и истинитом, да бисмо вршили свете тајне у њима, да би свету службу вршили, светим тајнама се причешћивали, дјецу крштавали, младенце вјенчавали и остале свете молитве савршавали, хришћане испраћали са молитвом и вјером у свеопште Васкрсење из мртвих, заједно са Христом Богом распетим и васкрслим, рекао је Владика и наставио: -Горње Заостро је управо у овај дивни недјељни дан коначно добило заштиту од Светог Василија Острошког Чудотворца преко светог храма који му је посвећен. Ево великог и лијепог дана за ово мјесто. Као што ово сунце јесење тако лијепо грије и пријатно нам је, још је пријатнија Божја милост, која нас је данас помиловала и сабрала, сјединила нас у овом светом храму. Дуго се градио, али не мари, јер је грађен са вјером. Посвећен је Светом Оцу нашем Василију Острошком. Он је у нашем, српском роду онај светац, Божји угодник који је праву, светосавску, апостолску вјеру имао и свједочио, бранио, штитио и трпио многа искушења од османлија и католика, који су, тада, наш народ покушавали да превјере. Свети Василије Острошки је био као стуб огњени, заједно са Светим Патријархом Пећким Пајсијем, који га је рукоположио, који је, недавно, прослављен као светитељ. Благодарећи Богу, Светом Василију, Светом Патријарху Пајсију и Светом Стефану Пиперском, који су тада засијали у нашем роду и укријепили, утврдили наш народ у светој вјери православној, ми смо сачували вјеру и душу и светиње. Владика је, том приликом, за показану љубав и доброчинство према светој Цркви, нарочито, приликом изградње храма у Горњем Заостру, архипастирским граматама одликовао др Миодрага Боба Радуновића, г. Веселина Јанића, као и породице почивших Ђорђа (Вука) Вуковића и Драгана Шћекића. Захвалнице Одбора за изградњу храма добили су игуман Прокопије (Вуковић), ДОО Гранит, ДОО Елоксир плус, ДОО Дисконт пића Добрашиновић, братство Калач, почивши др Вучина Шћекић, Раде Вуковић, Ђуро Обрадовић. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Од Логос,
У недељу, 20/7. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Милошеву. Дочекан од бројних верника и свештенства беличког намесништва, Владика је пре свете Литургије осветио нову палионицу свећа, која је сазидана прилозима мештана, а највише прилозима господина Митра Рајковића и господина Младена Стојановића. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: игуман јошанички архимандрит Евтимије, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић и протојереј Александар Гајић, помоћник беличког намесника, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић. Литургију су певали свештеници беличког намесништва и хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине. На почетку своје беседе Владика је рекао: “Бог треба да нам буде Закон, треба да нам буде помоћник, да нас Господ Бог руководи и да нас упути на пут једини, пут који води у Царство небеско, а то је пут Христов, који је Истина и Живот. На здравље нека нам је света Литургија, јер нас позива хришћански да заблагодаримо Господу, пре него што почнемо да му се молимо, на данашњем дану. Неки нису ни били присутни данас, нису дошли по благослов Светиње, благослов који се огледа у томе што је света Литургија та која своди небо на земљу, Бога своди, а са Богом силазе и сви свети. Чега се ми лишавамо ако нисмо на Литургији, или чега се лишавамо, ако нисмо сабрани, већ само присутни, уђемо исти и изађемо исти... Литургија тражи целог, сабраног човека, који је икона и слика Божја, који то треба и да осети на светој Литургији. Уколико не осети, значи да је потпуно замрачио Бога у себи. Данашње Јеванђеље нам даје толико значајних поука, да су све подједнако важне. Народ се на Генисаретском језеру сабирао око Христа, да се храни духовном храном, речима Христовим. Када год се народ окупљао око Христа, заборављао је и није обраћао пажњу на себе, јер је за њих Христова реч била све. И на језеру се народ окупио да види и чује Христа, иако га носе у себи. Када је Христос ушао у Симонову лађу, хтео је да га народ види, јер је тај поглед на Христа појачавао њихову веру. Када су се апостоли пожалили да нису уловили ништа, он им каже да баце мрежу дубоко, а на ту реч Христову, која оживотворава, уловило се јато риба”. Потом је Владика нагласио: “Значајније од свега у овом Јеванђељу је то што су апостоли оставили све и пошли за Христом. Да ли би и ми тако сада, када би нам дошао и позвао нас? Апостоли нису питали ништа, нису тражили изговоре и оправдања. Ове речи су похвала апостолске одлучности, да крену за њим, без двоумљења, зато и ми треба да будемо такви, одлучни, да знамо коме припадамо, врући, или хладни, никако млаки, јер је то најстрашније стање. Господ одлучност тражи од сваког од нас, од родитеља, од деце, од свештеника, али нас уједно и позива да проверимо своју веру, своју молитву, свој живот, да види јесмо ли одлучни да будемо са Христом и за Христа. Сви хришћани су позвани, Он никог не присиљава, даје нам да одлучимо, даје нам слободу, али слободу са одговорношћу. Богочовечанска личност Христова је повукла апостоле ка Христу, они су у том позиву препознали Христов глас, као што деца послушају благи глас својих родитеља. У тим речима је било садржано све, они су знали да су Христови следбеници, одлучни да вером ходе, а не знањем. То и нама треба да да снагу да живимо вером својом. Христов позив је стварност и сигурност у сваком времену. Свако време је Јеванђељско време, од нас зависи колико и како ћемо се снаћи, јер без Бога не можемо. Наш живот цео треба да буде тежња да се сретнемо и сјединимо са Христом, јер само са њим добијамо вечност. Уколико се не одазовемо његовом позиву, као сада, на овој светој Литургији, онда смо губитници. Наше тежње треба да буду такве да се трудимо да задржимо Бога у срцу и ту благодат коју смо добили рођењем својим”. На крају свете Литургије одржан је парастос блаженопочившем Епископу Валеријану, првом епископу шумадијском, а потом су Архијерејским захвалницама награђени добротвори цркве: господин Митар Рајковић, господин Миодраг Лукић, господин Радосав Милојевић, господин Драган Миладиновић, госпођа Невена Величковић и орденом Вожда Карађорђа Младен и Радмила Стојановић, сви из Милошева. Црква, посвећена Светом пророку Јеремији, потиче из 19. века, из 1863. године, а обновљена је из темеља и освештана 14. новембра 1937. године, јер је прва црква била сазидана од дрвених греда, блата, сламе и трске. То уједно показује жељу Милошеваца да имају светињу за углед, како и данас изгледа, заслугом њиховог пароха, протојереја Светислава Радосављевића и његове попадије Биљане. Да Милошевци нису заборавили како се дочекује Владика, показали су не само на литургијском сабрању, већ и за трпезом љубави у парохијском дому при храму Светог пророка Јеремије у Милошеву. Извор: Епархија шумадијска -
Од Логос,
У недељу, дана 20. октобра 2019. године, када Црква слави свете мученике Сергија и Вакха, светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, умировљени парох и ђакон Војислав Николић. У својој богонадахнутој беседи Владика Херувим обратио се сабраном верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље данашња света Литургија, у Преображењској капели у манастиру у Даљ Планини. Благодат Божја нас је сабрала да узнесемо дарове, да принесемо Жртву и да се на првоме месту помолимо Господу и заблагодаримо за сва добра која нам је дао. Бог нам је дао благодат љубави, благодат наде и благодат мира. Све то је данас испуњено на литургијском сабрању у овој нашој заједници. То је учинила благодат Светога Духа – да будемо сви у једном Духу, у молитви, у заједници, у жртви, у љубави сабрани око Тела и Крви Христове. То је лепота и испуњење заповести које је Господ оставио човеку. Господ је човеку оставио да живи у миру, нади и љубави. Нада је та која изграђује заједницу, која изграђује Цркву Божју, и да стичемо Небеске врлине како бисмо се уврстили у ред светих Божјих угодника. Да ли постоји већа благодат, благодатнија заједница од ове литургијске заједнице? Наравно да не постоји. Ни једна друга заједница, ни једна индивидуална оствареност у свету не може нам дати такве благодатне дарове као што нам може дати литургијска заједница. На светој Литургији видимо савршенство служби Божјих које се врше. Од чтечева, ђакона и свештеника до свих осталих који су ту да служе. Није ни Епископ ту онај који ће бити владар или деспот, него онај који ће служити своме народу, повереноме му стаду. Ту се руши сва индивидуалност која може да изроди различите проблеме и да нас одведе у пакао сопствених мисли. Често се дешава међу нама свештеницима, јер смо и ми људи од крви, да имамо сумњу да ли ме неко погрешно погледао или мислио о мени. На основи таквих премиси ми стварамо судове и улазимо у пакао сопствених мисли и не видимо благодат и светлост. Не видимо тада ни Христа који је Светлост овога света, јер смо заробљени својим мрачним мислима и својом сујетом, заробљеним смо својим унинијем које нас удаљава од заједнице са Богом и са другим човеком. Ако живимо у заједници са другима и ако живимо једни за друге онда смо заиста благословени и присутна је Божја благодат. Нажалост, овај век носи са собом такве последице и сурогате да не можемо схватити и својим умом разумети шта се све то слива у мислима и срцима сваког од нас појединачно. То требамо изграђивати на онај начин који је Господ оставио човеку, то је начин којем нас учи Јеванђеље. Јеванђелска љубав нас учи да не доживљавамо и не гледамо све тако. Требамо гледати једни на друге као браћа, а не као непријатељи или супарници или противници једни другима. Ако тако наступамо и то тако гледамо, онда немамо напретка и не познамо суштину друштвеног живота. Онда нисмо црквени народ, већ смо смутни људи, људи који живе у тами и сенци смрти. Не видимо тада Светлост Васкрсења, не видимо радост која треба да произилази из црквене литургијске заједнице. Заиста, после свете Литургије свако од нас треба да осети радост, растерећење, љубав и благодат, све оне дарове који ће нас држати до наредног литургијског сабрања и поново разбудити и распламсати пламен кандила наше вере. Ако тако буде Христос ће бити наш крајеугаони камен, наш темељ и ослонац у овом свету. Благодат треба да нас испуњава, да надопуњава недостатке и да увек испред себе имамо Христа. Требамо да размишљамо на који начин требамо да поступамо и да служимо Христу. Не да размишљамо на који начин се служи Епископу или било коме другоме у црквеној служби, него како се служи Христу. Господ Христос треба да нам буде први и основни темељ нашег живота и размишљања. Ако тако буде и ако тако живимо и учимо, знаћемо да смо на путу свих дивних светитеља које смо прослављали задњих 800 година, светога Саве и светога Симеона. Нису се они угледали ни на какве идеологије, него су се искључиво угледали на Христа. Христа су ставили испред себе, Он је био огледало пуноће и испуњења живота. Ако заиста будемо тако живели, ако се будемо угледали на то како су они живели, знаћемо да смо у пуноћи у заједници и љубави. Нека је благословен данашњи дан и света Литургија, нека нас благодат Божја увек сабира и да у тој благодати увек живимо, нека љубав надвлада све недостатке и трзавице и све оно што нас удаљава од заједнице љубави Божје. За то смо позвани, за то се требамо кајати. Света тајна покајања јесте управо најлепши цвет овога света, када са сузама перемо своје срце и своју душу да би Христос могао да се усели и буде део нашега живота. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
-