Jump to content

Преподобна Ефросинија Полоцка

Оцени ову тему


Препоручена порука

                         prepodobna-efrosinija.jpg

 

Pravoslavci danas slave Svetu Efrosiniju, koja je ostala upamćena kao svetica koja je uspela da se u manastiru u Aleksandriji zamonaši iako je žensko.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ

ЕФРОСИНИЈЕ,

игуманије Полоцке (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

Уграду Полоцку живљаше кнез, по имену Всеслав[1]; он имађаше сина Георгија, од кога се роди ова блажена Ефросинија. Пре монаштва она се звала Предислава. Од малена она се научила писмености, и усрдно је изучавала Свето Писмо и друге свете књиге. Помоћу тога она се научи страху Божјем и топлој љубави к Богу, Саздатељу своме.

Предислава беше врло лепа. И кад напуни дванаест година стадоше је многи славни кнезови просити од њеног оца за своје синове[2]. Али она нипошто не пристајаше да се уда за земаљског смртног мужа, пошто беше обручила себе Бесмртном Женику, Господу Исусу Христу, и сав ум свој пренела у љубав божанску. Но отац њен одлучи да је, и против њене воље, уда за једног дивног младића, кнежевог сина. Када сазнаде за то, Предислава оде тајно у женски манастир к преподобној игуманији кнегињи Романи и мољаше је да је постриже у свети монашки образ. Но преподобна Романа дуго не пристајаше на то, једно – што Предислава беше веома млада, а друго – бојаше се њеног оца. И саветоваше јој да тако млада и лепа ступи у световни живот. Затим, увидевши да Предислава има велику љубав према Господу Христу и непоколебљиву жељу да девство своје сачува ради Небеског Царства, преподобна Романа нареди свештенику своје обитељи да Предиславу обуче у свети монашки анђелски образ, и даде јој име Ефросинија.

Када о томе сазнадоше Ефросинијини родитељи, велика их туга и жалост обузеше, и они одмах пожурише у манастир. А кад тамо угледаше своју кћер у монашком образу, стадоше силно плакати и ридати. Но блажена Ефросинија, не узнемирујући се родитељским сузама, саветоваше им да не плачу него да се радују што им је кћер заручена Небеском Цару.

У манастиру преподобна Ефросинија са осталим црноризицама провођаше време у посту и молитвама и у свима манастирским пословима, потчињавајући се свима са великим смирењем. А после извесног времена преподобна Ефросинија моли епископа полоцког Илију да јој допусти да се настани у одаји у трему саборне цркве полоцке Свете Софије (поступајући на овај начин, блажена Ефросинија се угледала на древне јерусалимске девојке, међу којима је била и Пресвета Дјева Богородица, које су живеле при Соломоновом храму у нарочитим одајама за то удешеним). Епископ, видећи њено сличноангелно живљење и серафимску љубав к Богу, не успротиви се доброј жељи срца њеног. И обитаваше света Ефросинија, као анђео Божји, затворивши се у одаји при цркви, непрестано дан и ноћ молећи се и славославећи Бога. А у време слободно од молитве, она преписиваше књиге, и даваше те их продаваху, и што за њих добијаше, то раздаваше сиротињи.

Пошто се блажена Ефросинија дуго времена подвизавала при цркви свете Софије, једне ноћи она виде у сну анђела Божјег, који је узе за руку, изведе ван града на место звано Сељце, где беше метох свете Софије и мала дрвена црквица, и рече јој: Ти треба да обитаваш овде, јер Бог хоће да на овом месту преко тебе упути многе на спасење.

Ово виђење преподобној Ефросинији би не једанпут, него се понови и други пут и трећи пут. Преподобна се чуђаше и беше у недоумици односно виђења, и благодараше Бога што ју је удостојио таквог виђења. Но, повинујући се вољи Господњој, она говораше: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје!

Анђео се јави и епископу у виђењу, и рече му: Води слушкињу Господњу Ефросинију к цркви Спаситељевој што је у Сељцу, и настани је при тој цркви, да би тамо био манастир за девице посвећене Богу, које Бог хоће да спасе преко ове слушкиње своје. Њене молитве као миро узлазе к Богу, и на њој почива Дух Свети као круна на глави царевој; и као што сунце сија у васељени, тако живот њен засија пред анђелима Божјим.

Пробудивши се из сна, епископ оде к преподобној Ефросинији и саопшти јој вољу Господњу. А и она исприча епископу о свом виђењу. И обоје заблагодарише Богу.

Затим епископ позва кнеза Бориса, стрица Ефросинијиног, и кнеза Георгија, оца њеног, и многе бојаре и угледне људе, и испричавши им о виђењу, рече: Ево ја у вашем присуству дајем Ефросинији место светога Спаса у Сељцу, да тамо буде женски манастир. Нека јој нико не чини сметње у томе и нека јој не дира оно што јој ја дадох – и сви пристадоше на епископов предлог.

После тога одведоше свету Ефросинију у Сељце, сместише је при цркви Спаситељевој, и саградише манастир за девојке које желе да у чистоти служе Господу Христу. И преподобна Ефросинија постаде наставница и предводница ка спасењу многим девојкама које се одрицаху света и узимаху на се монашки чин. Гледајући на врлински живот блажене Ефросиније као на образац, све се девојке веома коришћаху и потстицаху на богоугодне подвиге.

После неког времена преподобна Ефросинија посла своме оцу овакву поруку: Пусти к мени сестру моју Градиславу, да је научим светим књигама. – Отац пусти Градиславу. Света Ефросинија научи своју млађу сестру читању књига и, поучивши је многим душеспасоносним разговорима, она је уневести Христу, јер је замонаши и даде јој име Евдокија. Пошто прође доста времена, отац Ефросинијин посла к њој овакву поруку: Пусти нам сестру своју. А Ефросинија му одговори: Нека остане код мене још неко време, пошто није сасвим добро изучила Свето Писмо.

Али родитељи Ефросинијини убрзо сазнадоше за пострижење и друге кћери своје. То им удвостручи тугу, и они дођоше у манастир, и говораху светој Ефросинији са гневом и болом: О, чедо наше! шта то уради с нама? Додала си нам тугу, и жалост на жалост! Зар ти не беше доста што нас ти остави, па нам на превару оте и друго мило чедо наше? Ради тога ли вас родисмо, ради тога ли вас одгајисмо, да се пре смрти као мртве затворите у гробу, у тим црним ризама, да се закључате у манастирском затвору, и нас лишите утеха које смо очекивали од вас? – Преподобна Ефросинија им онда говори душеспасоносне речи из Божанствених Књига, и утеши их донекле. И они се вратише своме дому, разблажујући своју природну родитељску тугу духовном радошћу.

Убрзо потом к преподобној Ефросинији дође њена рођака кнегиња Звенислава, кћи њеног стрица кнеза Бориса, и донесе све своје скупоцене хаљине и наките, спремљене за удадбу, и рече блаженој Ефросинији: Госпођо и сестро моја, све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и подклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам. – Преподобна Ефросинија прими је с радошћу, и одмах је постриже, и даде јој име Евпраксија. И подвижнице провођаху заједно у пошћењима и свуноћним молитвама, једнодушно служећи Господу у светости и правди.

Видећи да се из дана у дан умножавају сестре и обитељ проширује, преподобна Ефросинија намисли да зида од камена цркву у име Спаситеља. Њено усрђе, уз Божју помоћ, би крунисано успехом: за годину дана би сазидана прекрасна црква од камена. Надзорник у томе послу беше један знаменит човек, по имену Јован. Он је много пута ноћу у сну чуо глас који му је говорио: Јоване, устани и иди те ради на зидању храма у част Сведржитеља! – Кад му тај глас додија, он се једнога дана диже и дође к преподобној игуманији: Ти ли то шаљеш за мном да ме приморавају на посао? А Ефросинија, схвативши да је тај глас не од људи него од Бога, одговори Јовану: Иако ја нисам слала да те буде и приморавају на посао, ипак послушај глас који те позива на работу, и брзо се прихвати посла, јер је ово дело Божје.

Када зидање цркве беше при крају недостадоше цигле. Тада се преподобна помоли Богу, говорећи: Хвала Ти, Господе човекољубиви, Боже свесилни, Ти си нам даровао веће, молим се Твојој доброти, подај нам и оно што је мање, да бисмо довршили цркву коју зидамо у славу пресветог имена Твог.

Сутрадан изјутра, по дејству силе Божје, зидари нађоше пећ пуну печених цигала, и већ остинулих, и то веома чврстих. Ове цигле беху направљене невидљивом руком, и то само за једну ноћ. И испуни се радошћу преподобна, и сви прославише Бога. И тако црква би довршена. После тога дође тамо ради освећења цркве епископ са клиром и са кнезовима, и сви грађани. Сви радосно отпразноваше освећење цркве. А преподобна Ефросинија паде ничице у цркви, и са сузама се мољаше Богу говорећи: Ти Господе срцезналче, Боже Сведржитељу, погледај на овај храм, подигнут у име Твоје, као што си некада погледао на храм Соломонов; погледај и на духовно стадо, сабрано при храму Твом. Буди милостив према нама које Ти служимо при овом светом храму, и пружај нам помоћ, да бисмо успешно носиле јарам Твој који смо узеле на себе и ишле за Тобом, Жеником нашим. Ти сам чувај овај тор духовних оваца Твојих, и буди нам Пастир, и Вратар, и Стражар, да не би ни једна од нас била уграбљена вуком погубитељем – ђаволом. Ти, Господе, буди нам оружје и одбрана, да не дође на нас зло, и не приближи се мука телима нашим, и не погуби нас са безакоњима нашим. Ми сву наду положисмо у Тебе, јер си Ти Бог жалостив и милостив према онима који верују у Тебе; и ми ћемо Теби узносити славу до последњег даха нашег.

Преподобна Ефросинија поучаваше сестре своје, говорећи: Ето, ја вас окупих Господа ради, као што кокош скупља пилиће под крила своја; окупих вас као овце Божје на божанствену пашу: напасајте дакле себе у заповестима Господњим, и растите кроз врлине из силе у силу, да би се и ја с радошћу а не с уздисањем трудила око спасења вашег и учила вас, и да бих се веселила духом видећи духовне плодове трудова ваших. Ето, старам се да помоћу толиких поука посејем речи Божје по срцима вашим, али њиве срца ваших као да стоје на истом – не расту у врлинама, а време жетве се приближује, и лопата је већ на гумну и она ће одвојити кукољ од пшенице. Бојим се, сестре моје, да се међу вама не нађе кукољ, и ви будете предане огњу неугасивом. Постарајте се, молим вас, постарајте се, сестре моје, да се сачувате од кукоља греха, да бисте избегле огањ неугасиви. Начините од себе чисту пшеницу Христову; самељите себе у воденици смирења подвижничким трудовима својим, чистотом, љубављу и молитвама, да бисте постале хлеб сладак Богу.

Тако блажена Ефросинија, као чедољубива мати, поучаваше духовну децу своју. И благодарећи поукама њеним и молитвама њеним све монахиње напредоваху у подвизима духовним и постајаху изабрани сасуди Светога Духа.

Преподобна Ефросинија подиже и другу цркву од камена у част и славу Пресвете Богородице. Украсивши је иконама и свим осталим благољепијем, она је предаде монасима, па им и манастир подиже поред цркве.

Преподобна Ефросинија зажеле да види и има у својој обитељи икону Пресвете Богородице, звану Одигитрија (= Путеводитељка), – наиме, једну од оних икона коју свети апостол и еванђелист Лука изради још за живота Пречисте Богоматере. Јер преподобна беше чула да се три иконе Пресвете Богородице, израђене светим Луком, налазе: једна у Јерусалиму, друга у Цариграду, трећа у Ефесу. Помоливши се Богу са сузама да јој испуни жељу, она посла слугу своје обитељи Михаила у Цариград к благочестивом цару Мануилу[3] и к свјатјејшем патријарху Луки[4] са многим даровима и великим молбама, молећи их да јој пошаљу једну од тих трију икона Пресвете Богородшде, и то ону што је у Ефесу. Цар и патријарх, осетивши велику љубав и усрђе блажене Ефросиније према Богу и Пречистој Мајци Божјој, решише да јој испуне молбу, и послаше у Азију, те из Ефеса донеше у Цариград чудесну икону Пресвете Богородице. Предавши икону слузи Михаилу, цар и патријарх му дадоше и писмо своје за преподобну Ефросинију, у коме хваљаху слушкињу Христову, и патријарх јој шиљаше свој благослов. Добивши жељену икону, блажена Ефросинија се испуни неисказане радости, и узнесе велику благодарност Господу Христу и Његовој Пречистој Матери, и постави је у својој обитељи у цркви светога Спаса, украсивши је златом и драгим камењем.

После смрти својих родитеља, и после многољетног монаховања свог преподобна Ефросинија зажеле да види света места у Јерусалиму и да се поклони живоносном гробу Христовом, а мишљаше да тамо и живот свој заврши; и о томе се усрдно Богу мољаше. Сазнавши за њену намеру, духовне и световне власти се веома ожалостише, и дошавши к њој мољаху је са сузама да не оставља отаџбину своју. Блажена их мудрим и душекорисним речима тешаше као матер децу своју. Између осталих дође код ње и њен љубљени брат Вјачеслав са својом супругом и децом. Поклонивши јој се, он јој са сузама говораше: Госпођо, сестро и мати моја, зашто хоћеш да нас напустиш, светлости очију мојих и управитељко душе моје? А светитељка му одговараше: Ја нећу да вас напустим, него хоћу да се на светим местима помолим Господу за себе и за вас.

Када блажена Ефросинија заврши духовни разговор са братом својим, кнезом Вјачеславом, она му нареди да две кћери своје Киринију и Олгу, остави код сестре своје Евдокије. Јер блажена Ефросинија имађаше такав духовни дар, да чим на кога погледа, одмах је дознавала има ли у њему духа врлинског и може ли бити изабрани сасуд Богу. Тако она провиде да ће ове две девојчице, њене братанице, својим врлинским животом угодити Христу.

Када кнез Вјачеслав оде од Ефросиније, она рече његовим кћерима: Хоћу да вас обручим Бесмртном Женику и да вас уведем у дворе Његовог Царства. – А девојчице, усхићене богонадахнутим речима њеним, припадоше јој к ногама и рекоше: Нека буде воља Господња! И нека нас твоја света молитва устроји како хоће! – А Ефросинија, радујући се духом због доброг настројења ових девојчица, даваше им душекорисне поуке и развијаше у срцима њиховим љубав Христову.

Затим, после извесног времена, преподобна Ефросинија позва к себи свога брата Вјачеслава и рече: Хоћу децу твоју да пострижем у монаштво, да буду невесте Христове. – Ове речи узнемирише кнеза Вјачеслава, и он рече: Госпођо мати наша, шта си то намислила да урадиш са мном? Ти хоћеш два плача да дометнеш души мојој: прво, да плачем што нас ти остављаш и одлазиш у далеку земљу; и друго, да плачем због деце своје, јер сам лишен утехе њихове. – А кнегиња Вјачеславова, мати тих девојчица, још се више кидаше него муж њен, и силно плакаше и ридаше. Али се ипак не могаху супротставити вољи преподобне Ефросиније, пошто њене речи сматраху као речи самога Христа, и знађаху тачно да је она истинита слушкиња Христова и да у њој живи Дух Свети. После тога блажена Ефросинија замоли тамошњег епископа Дионисија да дође у њен манастир, да девојчице уведе у Цркву и постриже их. При томе Киринији би дато име Агатија, а Олги Јевтимија. И благослови их епископ благословом светих отаца и матера који од памтивека угодише Богу.

Затим, после кратког времена, блажена Ефросинија предаде обитељ своју сестри својој Евдокији и, целивавши све, она се помоли Богу, и уздајући се у Њега, она крену за Јерусалим, испраћена далеко од свих горко уплаканих. Са собом поведе свог другог брата Давида и рођаку Евпраксију, и дође најпре у Цариград. Ту би чесно примљена од цара и патријарха. И пошто се поклони светим црквама и многим моштима светих она отпутова за Јерусалим. Стигавши у Јерусалим, она се поклони живоносном гробу Христовом и постави на њему златно кандило. И много дарова подари цркви јерусалимској и патријарху. Обиђе блажена Ефросинија и сва света места у околини Јерусалима, са великим умилењем клањајући се свуда и молећи се. И настани се у манастиру, званом Руски, при цркви Пресвете Богородице. Затим дошавши поново на гроб Господњи, она се стаде са сузама и свесрдним уздасима молити, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, рођени од Пресвете Приснодјеве Марије ради спасења нашег, Ти си рекао: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Благодарим самилосној доброти Твојој, што ја грешна добих оно што исках у Тебе: удостојих се видети ова света места, која си Ти осветио пречистим ногама Твојим; удостојих се целивати свети гроб Твој, у коме си почивао пречистим телом Твојим, примивши смрт ради нас. Но још један дар, о преблаги Господе, иштем од Тебе: удостоји ме да скончам у овим светим местима; не презри смирену молитву моју, Саздатељу мој! прими дух мој у овом светом граду Твом, и настани ме са онима који су угодили Теби, у наручју Авраамовом.

Помоливши се тако, света Ефросинија оде у гореспоменуту цркву, при којој обитаваше. Ту она паде у телесни недуг, и леже на одар болеснички, рекавши: Хвала Ти, Господе мој Исусе Христе, што си и у овоме послушао мене, недостојну слушкињу Твоју, и учинио са мном како си хтео.

Жељаше блажена Ефросинија да буде и на Јордану, али већ не беше у стању због болести своје. Стога испрати на Јордан брата свог Давида и Евпраксију. Вративши се отуда, они јој донеше воде јорданске. Блажена прими ту воду са великом радошћу и благодарношћу. И пи од ње, и окрепи њоме цело тело своје. Затим, легавши на одар, рече: Благословен Бог који просвећује и освећује свакога човека који долази на свет.

У току те болести преподобној се јави Анђео и извести је од Бога о блаженој кончини њеној, и о покоју који јој је припремљен. И весељаше се душом преподобна о Богу Спаситељу свом, хвалећи и благодарећи Његову доброту. Онда посла у лавру светог Саве Освећеног, молећи архимандрита и братију да допусте да буде сахрањена у њиховој обитељи. Они одговорише: Ми имамо заповест од светог оца нашег Саве, да никада не сахрањујемо жене у обитељи његовој. Има Теодосијев општежићни манастир Пресвете Богородице. Тамо почивају многе свете жене. Тамо почива и мати светога Саве, и мати светога Теодосија, и мати светих Бесребрника Теодотија, и многе друге. Стога доликује да тамо буде сахрањена и богоугодна Ефросинија.

Чувши такав одговор, преподобна Ефросинија заблагодари Богу што ће тело њено бити положено заједно са моштима светих жена, и одмах посла молбу у обитељ светог Теодосија да јој се додели место за погреб. Монаси те обитељи одредише место у паперти, и ту би спремљен гроб за свету Ефросинију.

Пошто болова двадесет и четири дана, и приближи се кончини, преподобна Ефросинија позва презвитера, причести се Божанским Тајнама, и молећи се предаде своју свету душу у руке Божје, 23. маја 1173. године. Свето тело њено би чесно положено у обитељи преподобног Теодосија у паперти цркве Пресвете Богородице. А брат њен Давид и сродница Евпраксија вратише се у своју земљу, у град Полоцк, и донеше вест о блаженој кончини и чесном погребењу преподобне Ефросиније. Оплакавши кончину блажене Ефросиније сви, установише да се њен спомен празнује сваке године у славу Бога Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног и прослављеног од свеколике твари, сада и увек и кроза све векове, амин.

 

http://www.eparhija-prizren.org/prepodobna-efrosinija-polocka

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Преподобне мајке Параскеве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1286. 15. Октобар 2020)

       
      Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) 
       
      У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс 67,36). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у Јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац хришћанског живота.
      Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.
       
      Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење
       
      После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.
       
      Пут моштију преподобне Параскеве
       
       Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.
      После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.
      Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.
      Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
       
      Богослужбени спомен преподобне мајке Параскеве
       
      Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и ексапостилар:
      Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју  ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених,  и заштито оних    у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)
      Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Ексапостилар)
      У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:
      Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне)
      Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протојереј Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.
      У наставку овог празничног прилога доносимо изводе из архипастирских омилија отачаствених архијереја Српске Православне Цркве: 
       
      Митрополит Порфирије: Призвани смо да следимо пример преподобне мајке Параскеве!
       
      Модерни свет позива на погрешни живот, то проглашава истином и правдом, проглашава исправним животом - живот који је супротан ономе зашта нас је Бог створио, који супротан нашем назначењу. А Јеванђеље нас позива, и Црква подстиче, на светост. Да будемо свети, то је оно што Бог од нас хоће али то је и оно што ће нас испунити сваким смислом, што ће нам дати једно дубље знање, даће нам дубље познање читавог света, људи, свега што је око нас, па и самога себе. Преподобна мајка Параскева је својим примером нама показала којим путем требамо да ходимо и како Богу да угодимо, зато, помолимо се њој да данас води наше духовне кораке, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, које је изговорио у манастиру преподобне мајке Параскеве у Загребу, 2017. лета Господњег. 
       
      Епископ Иринеј: Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима!
       
      Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, поучио је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, на празник преподобне мајке Параскеве 2019. лета Господњег у новосадском Саборном храму. 
       
      Епископ Јоаникије: Нема те књиге која може обухватити сва чудеса Свете Петке - Параскеве!
       
      У Русији се име преподобне мајке Параскеве слави као и у осталим земљама, али, она је ове прве објединила својим светим моштима и светим стопама куда је ходила у вријеме свог земаљског живота. Живјела је скривено од свијета скоро цио свој живот и када упоредимо њен живот и живот данашњег човјека видимо велику супротност. Данас људи желе да се што више виде, да се што више о њима зна, не би ли им се име поменуло у медијима, па макар и негативно. С друге стране, Света Петка Параскева склањала се од овог свијета, не зато што је имала страх од овог свијета, него је у питању било нешто много важније. Склањала се од овог свијета, од његове вреве, ларме и галаме да би се у тишини што више молила Богу, да би у тишини што више угађала Богу и славила име Божјe у миру, молећи се за спасење своје душе и за цио овај свијет, рекао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, на литургијском сабрању у Мурини, на празник преподобне Параскеве, 2017. лета Господњег.
       
      Епископ Херувим: Угледајмо се на предивни пример Преподобне мајке Параскеве!
       
      Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Крви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског, истакао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, у свом архипастирским слову на празник преподобне мајке Параскеве, 2019. лета Госпдоњег у Доброј Води.
      Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак)
       
      Приредили: 
      Протођакон др Дамјан Божић
      и катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!   Свети изданци владарске породице
      Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори
        Прилог Радија Светигора   Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.   У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.   Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.   Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.   Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу.   Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота.   Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. октобра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке на Чукаричкој падини, поводом престоног празника ове београдске светиње. Доносимо прилог Телевизије Храм.    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Петковдан - празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом предстојао је протојереј Миладин Кнежевић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.     Вјерном народу који се у великом броју сабрао у овоме Светоме храму, надахнутим и празничним словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је овом приликом говорио о великом значају ове дивне Божије угоднице, као и о значају њеног подвига, њеног примјера који нам живо свједочи о истинском обрасцу живота и који нас увијек свакако и опомиње и подучава.   Након Светог Причешћа, којем су у завидном броју приступили вјерни, свештенство Саборног храма обавило је освештавање славских колача и славског кољива.   На самом крају обреда сабраним свечарима се обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин који је свима пожелио срећну славу и срећан и благословен празник.     Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo je на празник преподобне Ангелине Српске, у понедјељак, 12. августа са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У чин чтеца рукопроизведен је Стефан Зорић, апсолвент Богословског факултета. Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија, мала Љубица Пилић из Подгорице. У Свету тајну брака ступили су господа Светислав и Радмила Живковић из Будве.   Звучни запис беседе     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...