Jump to content
александар живаљев

Црножута штампа узвраћа ударац: Srpski telegraf "раскринкава" америчке кртице у Сабору

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ekskluzivni serijal: Grigorije kupio četiri episkopa da se domogne mesta patrijarha

IZVOR: Borislav KAŠANSKI

ponedeljak, 7. 10. 2019.| 21:00

Ključni ljudi unutar grupe vladika koja deluje u okviru SPC protiv patrijarha Irineja, uz mitropolita Amfilohija, jesu episkopi Grigorije, Joanikije, Teodosije, Hrizostom... Njihova imena, praćena detaljnim operativnim podacima, nalaze se u izveštaju o SPC jedne od najmoćnijih ruskih obaveštajnih službi do kog je došao Srpski telegraf preko pouzdanog izvora u diplomatskim krugovima.

 
 
118593_grigorije01-tanjug_f.jpg?1570466438Tanjug/D. GOLL
Vladika Grigorije

Danas je naš list, u prvom nastavku ekskluzivnog serijala, objavio najzanimljivije delove ruskog dosijea o mitropolitu Amfilohiju, koji je, kako pišu Rusi, od njihovog čoveka prešao na stranu Amerikanaca i uspostavio bliske odnose s vaseljenskim patrijarhom i Vatikanom.

Evo kako je ruska obaveštajna služba otkrila namere Amfilohija da počne da radi za Amerikance

Uz Amfilohija, najviše podataka u ruskim dokumentima ima o vladiki Grigoriju. Kako konstatuju Rusi, on ima širok spektar veza u političkim i privrednim krugovima Srbije i BiH. Prema njihovim tvrdnjama, ostaje upitno zašto je iznenada premešten u Nemačku.

- U svom neposrednom okruženju Grigorije je iznosio da je povod za premeštaj bilo njegovo odbijanje da prihvati imenovanje za mitropolita dabrobosanskog, sa sedištem u Sarajevu. Ipak, postoje i druge verzije i ne može se sa sigurnošću reći šta je tačan razlog - stoji u dokumentu, koji, inače, ima nekoliko desetina strana.

UČESTALI KONTAKTI

Prema saznanjima ruske službe, Grigorije je proteklih godina ostvarivao česte kontakte sa doskorašnjom ambasadorkom SAD u BiH Morin Kormak.

24335_irinej01-tanjug-rade-prelic_f.jpg?1570466817Tanjug/R. PRELIĆ
Patrijarh Irinej

- Kontakte sa Kormakovom Grigorije je uspostavio posredstvom Irineja Dobrijevića, za kojeg se raspolaže podacima da je blizak američkoj administraciji, a istovremeno je blizak mitropolitu Amfilohiju. Relativno pouzdana saznanja ukazuju da je Grigorije u kontaktu i sa izraelskim državljaninom Šmulikom Avijatarom (Shmulik Avyatar), penzionisanim pripadnikom Mosada - pišu Rusi.

 Nekoliko vladika priželjkuje da dođe na mesto patrijarha Irineja

Ruska služba bavi se i Grigorijevom ambicijom da bude novi patrijarh, a o tome pišu sledeće:

- S obzirom na to da je prilikom poslednjeg izbora za patrijarha u vrhu SPC važio za jednog od najozbiljnijih kandidata, kao i procene da zbog svojih liberalnih pogleda i ekumenističkih aktivnosti uživa podršku zapadnih zemalja, Grigorije u crkvenim krugovima figurira kao potencijalni snažan kandidat za sledećeg patrijarha, na kom planu očekuje podršku SAD. U kontekstu rešavanja statusa Kosova i Metohije Grigorije je nedavno ukazivao da je navodno još patrijarh Pavle govorio da bi SAD trebalo da bude najvažniji faktor u rešavanju navedenog pitanja. Grigorije i Amfilohije predvode grupu episkopa koja smatra da patrijarh Irinej nije dovoljno sposoban da obavlja tu dužnost. Njih dvojica su, zajedno sa vladikama Hrizostomom i Joanikijem, u maju 2015. inicirali smenu episkopa mileševskog Filareta, sve u cilju povećanja sopstvenog uticaja, a smanjenja moći episkopa bačkog Irineja i još nekih njemu odanih vladika - stoji u ruskom dokumentu, u kom se napominje i da je Grigorije, zarad obezbeđivanja dodatna četiri glasa na Saboru, u dogovoru sa Amerikancima i makedonskim premijerom Zoranom Zaevim, omogućio zapošljavanje članova porodice arhiepiskopa ohridskog Jovana i još trojice episkopa koji su pod kanonskom jurisdikcijom pomenute arhiepiskopije.

118597_grigorije01-tanjug-rade-prelic_f.jpg?1570467036Tanjug/R. PRELIĆ
Željka Cvijanović, vladika Grigorije, Milorad Dodik i Aleksandar Vučić u obilasku hrama u Trebinju

SABOR NA KRITU

Konačno, Grigorije se posebno zamerio Rusima, što se i konstatuje u izveštaju govorom na svepravoslavnom saboru na Kritu, održanom u junu 2016. godine, kada je javno govorio o značaju ekumenskog pokreta za hrišćanstvo, uz tumačenje da su pravoslavci, za razliku od katolika, kasno uvideli značaj navedenog pokreta.

- U krugovima bliskim Ruskoj pravoslavnoj crkvi taj govor je ocenjen kao neprihvatljiv, uz komentar da je Grigorije pomenutim govorom u borce za ekumenizam svrstao i vladiku Nikolaja Velimirovića, što je po njima skandalozno - zaključuje ruska služba i dodaje da je Grigorije u avgustu 2018. kod mlađih vladika SPC agitovao za podršku autokefalnosti ukrajinske crkve, ali je naišao na otpor, u čemu se posebno istakao vladika pakrački i slavonski Jovan.

Šta su Rusi otkrili o igumanu Visokih Dečana Savi Janjiću koji se povukao iz javnosti? 

Sa kojim zemljama Janjić održava bliske odnose?

Koji je cilj stranih kontakata Save Janjića?

Koja činjenica svedoči o uticaju koji strani predstavnici imaju na Janjića?

Kako su ruske službe okarakterisale episkopa raško-prizrenskog Teodosija?

Za koje Teodosijeve kontakte kažu da su protivnici zvanične sprske politike na Kosovu i Metohiji?

Koje su tajne namere episkopa pakračko-slavonskog Jovana? 

Šta se desilo na tajnom sastanku mitropolita Amfilohija i crnogorskog premijera Duška Markovića?

Odgovore na ova, kao i mnoga druga, pitanja, čitajte u štampanom izdanju Srpskog telegrafa za 8. oktobar, kao i na portalu Republika.

Извор: 

118593_grigorije01-tanjug_kup.jpg?timest
WWW.REPUBLIKA.RS

Ključni ljudi unutar grupe vladika koja deluje u okviru SPC protiv patrijarha Irineja, uz mitropolita Amfilohija, jesu episkopi Grigorije, Joanikije, Teodosije, Hrizostom... Njihova imena, praćena detaljnim operativnim podacima, nalaze se u izveštaju o SPC jedne od...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo kako je ruska obaveštajna služba otkrila namere Amfilohija da počne da radi za Amerikance

AUTOR: E. S. T.

ponedeljak, 7. 10. 2019.| 07:00

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi među najmoćnijim i najistaknutijim vladikama prepliću se interesi stranih obaveštajnih službi, političkih snaga iz zemlje i regiona, pojedinih biznismena... U tom galimatijasu raznih uticaja, često potpuno suprotstavljenih, pojedini episkopi igraju i neke svoje igre, boreći se za prevlast, tron patrijarha ili prosto radeći za nekog od pomenutih igrača.

 
 
118397_izbori-kosovo01-telegraf-dragan-kadic_f.jpg?1570376865ST/D. KADIĆ
Amfilohije Radović

Amfilohije Radović je u proteklom periodu važio za ruskog čoveka, a onda je usledio kopernikanski zaokret mitropolita crnogorsko-primorskog i on se priklanja drugom taboru.

Prvi neznabožac koji je ušao u Crkvu Božju: Slavimo sveca koji je lečio bolesne, danas mu se OVIM REČIMA pomolite za zdravlje!

Evo šta ruska služba piše o tome:

- Sredinom 2016. došlo je do izvesnog zahlađenja u odnosima ruskih političkih predstavnika i Ruske pravoslavne crkve prema Amfilohiju, i to nakon što je ovaj predvodio delegaciju SPC na Saboru pravoslavnih crkava na Kritu, čemu se RPC oštro protivi, smatrajući da je pomenuti sabor direktno usmeren protiv njenih interesa. Raspoloživa saznanja ukazuju da je Amfilohije u veoma bliskim odnosima sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejom, koji je i bio glavni organizator tog sabora.

O vezama mitropolita sa zapadnim centrima moći Rusi otkrivaju sledeće:

- Prema saznanjima iz krugova bliskih Amfilohiju, on je svojim saradnicima početkom 2018. godine preneo da je u narednom periodu neophodno organizovati sastanke sa predstavnicima ambasade SAD u Podgorici, a u vezi sa pitanjem zaštite interesa SPC u Crnoj Gori. Na tim sastancima neophodno je ostaviti utisak da je SPC spremna na saradnju sa predstavnicima SAD. Takođe, ima saznanja da je bivši ambasador Velike Britanije u Beogradu Stiven Vordsvort, posredstvom Amfilohija pokušavao da ostvari direktan uticaj na izbor novog patrijarha SPC 2009. godine, protežirajući vladiku Grigorija.

Извор:

118397_izbori-kosovo01-telegraf-dragan-k
WWW.REPUBLIKA.RS

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi među najmoćnijim i najistaknutijim vladikama prepliću se interesi stranih obaveštajnih službi...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прљави плес Srpskog telegrafa се наставља:
 

Joakinije vrbuje druge vladike da pređu u Milovu novu crkvu?

AUTOR: E. S. T.

ponedeljak, 7. 10. 2019.| 07:46

Tajni dokumenti ruske obaveštajne službe do kojih je Srpski telegraf došao preko diplomatskih kanala ukazivaju na čudnu ulogu Vladike Joakinija u "ratu" za prevlast u Srpskoj pravoslavnoj crkvi na svim nivoima upravljanja.

 
118444_gfjkf_f.jpg?1570390479youtube.com/Televizija Hram
Vladika Joakinije

Kao najbliže saradnike mitropolita Amfilohija Rusi označavaju episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija i protojereja Velibora Džomića. Za Joanikija konstatuju da figurira kao najozbiljniji kandidat za Amfilohijevog naslednika s obzirom na to da je relativno mlad (rođen 1959. godine, dok je Amfilohije rođen 1938), što se u određenim krugovima tumači kao stvaranje uslova za razbijanje SPC u Crnoj Gori.

- Joanikije, zajedno sa vladikom Grigorijem i protojerejom Džomićem, u kontinuitetu pokušava da ojača uticaj mitropolita Amfilohija u SPC, što pojedini krugovi bliski SPC tumače kao pokušaj da se unutar SPC izgradi odvojena infrastruktura koja bi rezultirala formiranje autonomne crnogorske crkve, sa Amfilohijem na čelu, a u skladu s planovima crnogorske vlasti - navode Rusi.

Baš kao i njegov mentor Amfilohije, vladika Joanikije je održavao bliske veze s Rusima, a onda je počeo da se sastaje i sa predstavnicima zapadnih ambasada. Tako Rusi konstatuju da je održao tokom 2015. i 2016. više sastanaka sa ambasadorom Rusije u Podgorici Sergejom Gricajem. Ipak, Joanikijeva bliska veza i čovek od poverenja, sekretar eparhije arhimandrit Vladimir Milović sastajao se s tadašnjim britanskim ambasadorom u Crnoj Gori Janom Vitingom.

118394_dhfjdhjd_f.jpg?1570390527

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tajna dokumenta ruske obaveštajne službe: Šta pokušava vladika Jovan

IZVOR: B. KAŠANSKI

utorak, 8. 10. 2019.| 07:52

Tajni dokumenti ruske obaveštajne službe o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, do kojih je Srpski telegraf došao preko diplomatskih kanala, pominje se i episkop pakračko-slavonski Jovan (Ćulibrk).

 
118627_jovan01-tanjug-dimitrije-goll_f.jpg?1570476122Tanjug/D. GOLL
Episkop Jovan

Za njega se konstatuje da je član rezervnog sastava 63. padobranske jedinice Vojske Srbije i da se u bliskim prijateljskim krugovima predstavlja kao osoba koja iz patriotskih razloga održava kontakte sa vojnim službama bezbednosti Srbije.

Ekskluzivni serijal: Grigorije kupio četiri episkopa da se domogne mesta patrijarha

- Primetno je njegovo nastojanje da se unutar SPC nametne kao lider i ključna osoba za rešavanje spornih pitanja sa Rimokatoličkom crkvom - pišu Rusi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто оптужујеш еп.Иринеја бачког? Какве везе има Апостол са тим што нека баба нешто нариче?

Сви знамо да међу епископима СПЦ нешто није у реду, али не треба пратити шта свака шуша изјављује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovi tekstovi mi deluju kao nesto nabacno zbrda zdola, nista ni sa cim, nista ne izgleda uverljivo. Nije vredno uopste da zauzima kilobajte ovde, bar mi se cini (ne pozivam na cenzuru, za one sto me hejtuju).

Share this post


Link to post
Share on other sites
Vladike.JPG?thumbId=1036336
DIREKTNO.RS

VLADIKE TRAŽE VANREDNI SABOR Episkopi SPC protiv dodele ordena Vučiću | Društvo i ekonomija | Direktno

Crnogorski pritisak na patrijaršiju preko portala Direktno

Share this post


Link to post
Share on other sites

@"Tamo daleko" сада то нису никакви извори, већ подметачине. Али, мислим да их треба скупљати, јер ће једног дана да представљају значајан извор о (не)приликама у којима живимо. 

Поздрав у Господу!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jasno mi je Aleksandre, ali zasto podmetati "podmetacine"? Veruj da je jedino znacajno da mi sami predstavljamo, tj svedocimo Istinu, a ne da "sakupljamo" kojekakve izvore I to grupisane u pravi cas I na pravom mestu. To je kvazi-novinarstvo; a izgleda da mi svi jako dobro znamo u kom vremenu zivimo. Pitace nas Gospod kad dodje vreme,  sta smo mogli uciniti - a Nismo... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, feeble рече

Ovi tekstovi mi deluju kao nesto nabacno zbrda zdola, nista ni sa cim, nista ne izgleda uverljivo. Nije vredno uopste da zauzima kilobajte ovde, bar mi se cini (ne pozivam na cenzuru, za one sto me hejtuju).

Чекај, ти не верујеш "извештају једне од најмоћнијих руских обавештајних служби до којег је дошао Српски телеграф"? :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

О. Јован Пламенац: За кога ради Амфилохије

mitropolit-amfilohije.jpg
WWW.IN4S.NET

За кога ради Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски? Па, зна се: за Удбу, за Мила Ђукановића, Русе, а сада и Американце. У то нема сумње, јер то кажу таблоиди Српски телеграф...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, сведок рече

О. Јован Пламенац: За кога ради Амфилохије

mitropolit-amfilohije.jpg
WWW.IN4S.NET

За кога ради Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски? Па, зна се: за Удбу, за Мила Ђукановића, Русе, а сада и Американце. У то нема сумње, јер то кажу таблоиди Српски телеграф...

 

Али што је најгоре, ''свети'' Александар Вучић, са парама и  УДБОМ, је успео да завади српске Епископе... тужно да 800 година од српске Цркве овако ''прославимо :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају.   ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ   Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”.   Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције…   Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење?   -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност.   Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту.   Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје.   По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником?    -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао.   Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће?   -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом.   Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору?   -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“).   Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају.   На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин?   -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега.   Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода.   Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори.   Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори.   Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао.   Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима?   -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма.    Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније.    Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”.   -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?!   Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове.   Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека?   -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете.   С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора.   Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама?   -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво…  Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори.   Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи?   -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори.   Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик?   -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја.   На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски   Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве?     -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије.   Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима.   Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин?   -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани.   Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године?   -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број.   Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи?   -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама?   Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза?   -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу.   Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос.   Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори?   -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“.   Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја?   -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби.   Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу?   -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве.   Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације.   Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља.   Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.     Извор: Serbiantimes.info  
      View full Странице
    • Од Логос,
      Жао ми је што нисам био присутан да браним владику Теодосија када је Вучић недипломатски наступио према њему * Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају.   ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА: ОВДЕ   Након што смо у првом делу интервјуа са Максимом (Васљевићем, 51), владиком западно-америчким, апсолвирали теме које се тичу живота и рада СПЦ у САД, промене њеног имена и Устава, односа према Васељенској патријаршији и поређења аутокефалности Српске и Украјинске православне цркве, у другом смо се више окренули ка условно речено “световним питањима”.   Ако се питање Косова уопште може одвојити од наше духовности, порекла и традиције…   Судбина Косова је и даље највећи национални проблем. У последње време се све чешће помињу речи као што је разграничење, подела… Црква је одлучно дигла глас против тога. Где ви видите решење?   -Хвала Вам на том питању. Ми у западној Америци о Косову и Метохији размишљамо на практичан начин: у трајном смо контакту са нашим тамошњим народом преко Епископа Теодосија и његовог монаштва, и гледамо да посетама и материјалном помоћи допринесемо њиховом опстанку, посебно деци. Када смо 2015. године објавили монографију „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије“ верујемо да смо и ми дали допринос, како је тврдио покојни академик Душан Батаковић, да се неутрализује кампања за учлањење Косова у Унеско. Поред књижевне и историјске, књига има и велику уметничку вредност.   Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту.   Не заборавите, у сусрету са Американцима ми српски епископи се без изузетка и врло јасно идентификујемо као православни српски епископи, а у разговорима са званичницима из Стејт департмана бранимо недвосмислен став Сабора наше Цркве о Косову и Метохији. Само током прошле године упутили смо читав низ јавних апела Стејт департману поводом страдања нашег народа у јужној Србији апелујући за његову заштиту. Поред свог главног циља Цркве, а то је пружања предокуса Царства Божијег служењем литургије и етичким подстицајима, наш епископат у САД неговањем заветне косовске мисли одржава самосвест народа, подсећајући га на древну славу српске државе и народне историје.   По питању решења косовског проблема дошло је и до отвореног сукоба мишљења на Сабору у Патријаршији између председника Вучића са једне, и неколико владика, међу којима сте наводно били Ви, са друге стране. Шта је оно у чему се не слажете са председником?    -Искрено, био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике Рашкопризренског Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски. Наравно, већ је познато готово све што је ту речено тако да то овде не бих понављао.   Шта мислите о Вучићевом ставу да је СПЦ нереална по питању Косова, да не познаје довољно ситуацију и тражи више од онога што је могуће?   -Председник Вучић мисли да је „реалност“ најбоља основа за решавање проблема. Као Црква, ми мислимо да је реалност клизав терен за вредновање истине будући да управо око реалности постоје најразличитија и сукобљена мишљења. У том смислу, наш Сабор сматра да су садашњи тренутак и владајућа констелација односа у свету варљива основа за решење тако важног проблема какво је статус Косова и Метохије. Актуелна власт се са проблемом носи у мери својих могућности и знања, али је проблем што је из тог решавања искључила остале релевантне факторе. Она не сме да заборави да постоји и вертикала српске историје која, како је то говорио покојни Душан Батаковић, почива на неколико основних обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери и Српској православној Цркви, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића итд. Додатни проблем је и неспособност великог дела наше елите да препозна како би та традиција, у европским размерама, могла складно да се уклопи у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом.   Да ли држава има неки конкретан план по питању Косова, и да ли га је председник Вучић презентовао том приликом у Сабору?   -Наш Патријарх нам је на почетку Сабора у Жичи рекао да му председник Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову. Председник то није учинио ни кад је примљен у сали за разговоре током Сабора. А како смо видели, никакав план није изнео ни у скупштини Србије. Све се одвија иза очију јавности. Међутим, биће да ту нема ничег новог, тј. да српска политика пати од кратковидости. Прочитајте ове речи и погодите ко их је изговорио: „Влада је ову чињеницу сакривала на несрећу нашег народа и државе од јавнога мишљења, све до последњега момента и није ништа урадила да би припремила јавно мишљење за овакав преокрет државне политике. У овом непромишљеном поступку владе, леже главни узроци свих фаталних догађаја и наше несреће“. Не, нису ово речи из ове године, него су то речи српског Патријарха Гаврила Дожића из 1941. године, изговорене на рачун тадашње југословенске владе, у нешто другачијем контексту (из цитата је склоњена само реч „југословенска“).   Жалосна је чињеница да у Србији људи са ставом, поштењем и интегритетом, какав је био Оливер Ивановић, могу да нестану само зато што неком не одговарају.   На истом Сабору сте склоњени са места професора на Богословском факултету у Београду. На Вашу страну је стао и Ваш духовни отац, умировљени владика Атанасије (Јевтић), који је тим поводом имао прилично жустру преписку са патријархом Иринејем. Како сте лично доживели тај чин?   -Нетачно је да је Свети Архијерејски Сабор у мају месецу расправљао о моме професорском статусу. Један епископ као индивидуа је то изнео као проблем, али је његово излагање одмах наишло на бурно негодовање других владика. Поседујем стенографске белешке шта је ко о томе рекао. Дакле, нема такве саборске одлуке, као ни „прећутне сагласности“ коју је неко поменуо. Уосталом, ако, примера ради, Сабор два пута заредом одбије да једног патријарховог кандидата изгласа за епископа – зар то није једна врло речита (далеко од „прећутне“) несагласност са њим?! Штавише, ни у саборском записнику не постоји никакав траг о дискусији око моје професуре. Према томе, еx нихило нихил фит – ништа не долази из ничега.   Ја сам и даље професор Универзитета са свим правима и дужностима које тај статус повлачи. Ко год жели да укаже на теолошке или неке друге пропусте у мом теолошком и академском раду мораће добро да се потруди. Уосталом, допис синода је упућен Деканату Православног богословског факултета који ће са своје стране синоду упутити адекватан одговор. Да сумирам стање ствари: у свом досадашњем академском раду нисам изнео ништа што би било у сукобу са догматским или етичким учењем Цркве. С обзиром да се аутор синодског образложења већ јавно огласио рекавши да ту постоје некакви формални и теолошки разлози, са своје стране имам да одговорим лаконски: сви формалноправни, технички и доктринарни приговори аутора синодског образложења су најобичније неистине. Треба се замислити и над чињеницом да ће (уколико би се са Факултетом поступало на начин на који Синод то сада покушава) статус сваког професора факултета убудуће зависити од расположења и произвољности сваког новог састава Синода.   Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори.   Што се тиче преписке Владике Атанасија са Патријархом, мислим да су то ствари које прате живот Цркве. Херцеговачком владики су много јасније ствари него што то неки мисле. Он је, имајући у виду разне закулисне радње, реаговао на свој, атанасијевски начин каквим га сви познају, а због којег га лицемери не подносе, а љубитељи истине цене и уважавају. Много жустрију преписку су водили Свети Оци међусобно па су њихова писма данас драгоцени извор за упознавање историје Цркве. Владика Атанасије се легитимно обратио предстојатељу наше Цркве и изнео неслагање са одлуком Синода. Наш Патријарх је човек кога уважавамо због места које заузима, али не заборавимо да је он човек који осим што је у дубокој старости, може да направи грешку, да нешто заборави, погрешно чује, да поверује у неку неистину. Ако се то дешава другима, зашто би амнестиран био он, честита старина од деведесет лета?! Ми, срећом, немамо непогрешивог папу, мада се поједини, мимо патријарха, понекад понашају као да су непогрешиви. Приметили сте како се извесни епископ – главна мета Атанасијеве критике, устручава да му било шта одговори.   Епископ Атанасије Јевтић нас својим поступцима поучава да не смемо да ћутимо када неправда заузме место правде. У свој својој енигматичности као личности, Епископ Атанасије је и овог пута изнео јеванђелски суд над савременошћу. И тиме нас је, како је забележио Матија Бећковић, највише потресао.   Неки су то довели у везу са Ставом из 2017. који сте потписали заједно са још неколико професора, доцената и асистената Богословског факултета, а као одговор на Петицију којом се тражи укидање Дарвинове теорије. Видите ли Ви везу међу тим догађајима?   -Блиска будућност ће показати ко је ту био у праву и колико је то био један вештачки проблем. Ниједан од актуелних професора Православног богословског факултета у Београду не повезује теорију еволуције са учењем Цркве. Међутим, за нас као припаднике Универзитета, било је неприхватљиво да скупина петиционаша боље зна шта је наука од Универзитета у Београду, САНУ, Биолошког факултета БУ, Српског биолошког друштва, Српског лекарског друштва и др. Све ове институције су званичним саопштењима осудиле Петицију, а многи од њихових представника званично и/или јавно подржали Став нас теолога. Петиција је укључивала потписнике из најразличитији сфера науке и уметности и друштвених делатности уопште, углавном некомпетентне за бављење овим питањем, било из перспективе биологије, било теологије. Од тројице биолога који су је потписали јавности је најпознатији Томислав Терзин, истакнути промотер псеудо-научних теорија и адвентиста седмог дана, деноминације која је позната по ставовима тзв. креационизма које заступају амерички протестантски фундаменталисти. Став професора Теолошког факултета, сасвим је очигледно, био је реакција против таквог неправославног и нездравог фундаментализма.    Треба рећи да је у деценијама комунистичке идеологије и диктатуре, полако у јавном оптицају и популарној свести, ширеној путем школе, идеолошких памфлета, писаних и електронских медија, створена једна слика теорије еволуције као апсолутно неусагласиве са вером. Она је оставила дубоке недоумице код верујућих људи, а и код великог броја епископа. Међутим, водећи теолошки ауторитети у данашњем Православљу пишу и показују да се овом питању и те како може приступити истанчаније.    Када се полемика око Дарвинове теорије распламсала, у једној изјави сте рекли: “Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо”. Такође, негде сте тим поводом казали и следеће: “Помислим одмах на светог Григорија Богослова из четрвтог века, који је био теолог, научник и епископ и који је човека назвао животињом у процесу обожења”.   -Као прво, није искључено да неко у будућности неће добити Нобелову награду за постављање граница теорији еволуције. Друго, дужан сам да кажем да је свако од нас теолошки образован у датом контексту и ја не могу по том питању да будем у раскораку са како српском тако и са укупном православном теологијом последњих тридесет година. У издању Бачке епархије, на пример, деведесетих година прошлог века објављен је низ књига и часописа у којима се експлицитно тврди да Теорија еволуције није противна православној вери и у којима се она посматра у потпуно позитивном светлу. Ми смо то као студенти читали и поступно формирали свој став по том питању. Три почасна доктора Православног богословског факултета (Јован Зизјулас 1991, Христо Јанарас 2003, Калистос Вер 2008) сматрају да начелно нема несклада између теологије и еволуције. И после свега тога, зар треба да се чудимо што новије генерације теолога тврде да еволуција није зло (уколико се не банализује и не своди на флоскуле типа „човек је постао од мајмуна“)? Ако су наша Црква и њене владике усмеравали читаве генерације у једном правцу – а то је да теологија има шта да каже по питању научног знања а не само да га игнорише – како сада да све порекнете као да се то није десило?!   Далеко пре садашњих чланкописаца на разним форумима по питању еволуције, написао сам пре десет година студију под насловом „Постоји ли биохемија слободе“. Тада сам истакао да с обзиром да природнонаучна теорија еволуције целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу с начелима природног случаја, мутације и одабира, она као таква не претпоставља, нити је обавезна да претпостави, неки трансцендентни узрок, у смислу Божјег стваралачког деловања. Тиме се само потврђује њен феноменолошки карактер. Дакле, биолошки домен не садржи холистичку слику о човеку али помаже истој. Ту слику поседује теологија – наравно, не у изолацији него у сарадњи са науком, узимајући у обзир и друга научна сазнања о човеку, баш као што су то чинили Оци Цркве кроз векове.   Има ли заиста Црква толико разлога да се спори са науком, а по питању теорија о настанку човека?   -Дозволите да одговорим контра-питањем: шта значи уопште то банализовање и поларисање Цркве уопште и науке уопште? Као што рекох, водећи православни теолози данас сматрају да нема разлога да се теологија спори са науком него да је њен задатак да подсећа науку да чува достојанство човека и планете.   С обзиром да ово није пресудно питање, подсетио бих све на максиму коју је својевремено формулисао један владика: „Међу архијерејима, као и уопште у Цркви, влада правило по којем у битном и пресудном постоје слога и јединство, у мање важном слободан избор, а у свему – љубав“. Став 2017 једног броја професора био је покушај да се одреди права мера у разумевању кључних аспеката односа теологије и науке и да се расветли затамњена и недовољно растумачена димензија њихове синергије. Тај племенити покушај је неправедно злоупотребљен од подстрекача немира и разноразних агената-провокатора.   Вера и језик су нераскидиви део идентитета једног народа. Нажалост, чест је случај да деца српских имиграната у Америци слабо или никако говоре наш језик. Шта црква, конкретно Ваша Епархија, чини по том питању? Како саветујете родитеље и децу коју сусрећете у цркви и на својим путовањима по парохијама?   -Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење, чему доприноси српски језик. По том питању наша Црква и у дијаспори нуди све неопходне садржаје: богослужењем чува не само српски него и старословенски језик, а парохијским животом омогућава заједништво…  Проблем је што ентузијазам родитеља и њихова жеља да деца уче и науче српски полако спласне. Упркос томе, парохије су куле светиље читавог духовног и културног живота српског народа. У њима, захваљујући литургијском животу, настављају да живе српскословенски књижевни језик, обичаји, предања, светитељство и свеукупни друштвени етос. Да се разумемо, својим угледом и улогом у народу, једино наша Црква подстиче организовање просветних и културних делатности у дијаспори.   Богослужење у Епархијама СПЦ у Америци је углавном двојезично. Шта мислите о црквеној служби на енглеском језику, је ли се она могла избећи?   -Мислим да је одличан одговор на то питање дао Епископ Новограчанички Лонгин. Он, источноамерички епископ Иринеј и ја делимо исто мишљење по том питању, а иза нас стоји цео Црквени сабор из Чикага који је свесрдну подршку указао нама архијерејима. У духовним и културним прожимањима која карактеришу нашу дијаспору немогуће је избећи језичку симбиозу енглеског и српског. Ми не можемо допустити да Црква буде уточиште искључиво нашим исељеницима. Због њене васељенске мисије и верности Јеванђељу, она је отворена за све грађане Америке који, и преко српских досељеника, желе да постану православни хришћани (иако не знају српски језик). Наше предстојеће издање двојезичног Јеванђеља на српском и енглеском сведочи о културном достигнућу у модерној историји Цркве у дијаспори.   Да ли би служба на матерњем језику и утицај цркве у том смислу могао бити важан тас на ваги да генерације које долазе не изгубе контакт са матицом, бар када је у питању језик?   -Из ревности према „српском књижеству“, наша Епархија објављује књиге не само на енглеском него и на српском језику. Кроз издаваштво у оквиру разних едиција промовишемо српске теологе: Николај Жички (4 књиге), Јустин Поповић (4 књиге), Амфилохије Радовић, Данило Крстић, Атанасије Јевтић, Радован Биговић, Владан Перишић, Богољуб Шијаковић, Ненад Милошевић, итд. Десетине српских теолога, историчара и научника је постало доступно англофоној читалачкој публици. Остављам да други процене да ли је то рад од националног значаја.   На црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски   Званични језик обраћања на недавно одржаном Сабору у Новој Грачаници је био енглески. Уз разумевање чињенице да неки од присутних не говоре српски, зар није било логичније да се њима обезбеди преводилац, а да обраћања буду на српском, изворном језику наше Цркве?     -По том питању пратим праксу коју сам затекао а коју су до сада пратили и сви српски епископи. Дакле, нисмо ми ништа ново увели – на црквеним саборима се већ деценијама говори и одлучује на енглеском језику док се записник чува у обе језичке варијанте. Осим тога, приметио сам да само један учесник сабора није био у стању да се обрати на енглеском језику – ради се, иначе, о свештенику који је при том и професор на факултету у Новој Грачаници – док је неупоредиво више оних који не разумеју српски. Међу њима је значајан број обраћеника у Православље који својом вером, етосом али и бројношћу и присуством чувају и унапређују српске парохије.   Наравно, многи алонимни (под другим именом) учесници чудноватих форума, иако мисле да су анонимни, покушавају да својим мешетарењем кривотворе црквену стварност. Осим што се варају да су безбедни у својој „алонимности“, јер ће кад-тад бити обзнањена њихова имена, они су на дуже стазе тужни губитници. Црква – ако боље погледају историју – опстаје упркос таквим и сличним клеветама и подметањима.   Следеће године ће бити одржан попис у Америци. На прошлом из 2010. године свега се 186.000 људи изјаснило као Срби, иако реалне процене кажу да нас је далеко више. На том попису Хрвата је било скоро три пута више, а бројнији су и Словенци и Албанци. Шта мислите да је разлог због кога наши људи беже од свог порекла? И колико то вуче корене из несрећних 90-тих када смо у америчким медијима били приказани као лоши момци и када, благо речено, није било популарно бити Србин?   -Попис је драгоцен извор за познавање етничког састава становништва. Јасно је да се ранији пописи не могу узети као полазна основа прорачуна јер нису били ни бројчано прецизни ни сасвим поуздани. Његове мањкавости су у томе што нису остављали поља за бележење националне припадности, онемогућивши одређивање националног идентитета сваког грађанина. Мислим да варирање тих бројки указује на омашке у десетинама па можда и стотини хиљада. Сви досадашњи статистички прорачуни су изузетно непоуздани.   Шта би Ви поручили Србима пред попис 2020. године?   -Исто што и пре девет година, априла 2010, када смо преко наших парохија позвали вернике да искористе историјску прилику да се током пописа становништва упишу као амерички грађани српског порекла. Подсетили смо их да добро проуче упутства у брошурама (2010 Ценсус формулар) које смо им доставили. Такође смо их молили да погледају видео упутства како да попуњавањем формулара истакну српско порекло. Наш званични број по попису из 2000. године је био мањи од 200,000. Уколико желимо да будемо утицајна заједница и актери америчке друштвене и политичке сцене, ми морамо да се изборимо и за свој реални званични број.   Сваке нове године се рапидно повећава број српских имиграната, како у Америци, тако и у другим западним земљама. Колико Вас то као духовног оца забрињава, нарочито чињеница да из матице највише одлазе млади и школовани људи?   -С правом је речено је да је наша Црква у дијаспори до сада била имигрантска. То значи да је зависила од прилива нових исељеника. Да ли ће тако бити у будућности, тешко је рећи. Стога је брига нас епископа двострука. Ако њих не буде, ко ће чувати српско православно наслеђе Америке са преко 200 цркава и богослужбених места? Ако пак буду долазили у већем броју, шта ће бити са матичним српским земљама?   Како процењујете однос државе Србије према дијаспори, нарочито оној са којом сте најбоље упознати, америчкој? Колико је јака или слаба та веза?   -Нисам уопште сигуран у искрене намере садашње државе према расејању. Ипак, верујем да ће се ствари поправити са неком будућом влашћу.   Тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос.   Простор Ваше Епархије се налази под јурисдикцијом Генералног Конзулата у Чикагу. Одлазећи конзул Дејан Радуловић је претходних 5,5 година провео у статусу конзула-жерана, практично вршиоца дужности без пуних ингеренција. Нови конзул ће остати у истом, фаличном статусу. Шта нам то говори?   -То нам говори да тренутна власт није нашла интереса у дијаспори и да јој наши исељеници нису суштински битни. Рачуна на то да је довољно што ће свако вођен патриотизмом аутоматски да прелива у Србију зарађен новац. Али, то није ни домаћински ни менаџерски однос. Но, и поред спутаности спорим бирократским механизмима, надам се да и у наше време важе следеће речи Николе Пашића: „Српска је држава имала, и сад има, доста бирократског, али та је бирократија привремена и она је почела слабити и нестаће чим поодрасту слободни грађани који би надмашили знањем и свестраним искуством“.   Мање је познато да сте у Вашој Епархији Западноамеричкој (као јединој у СПЦ) увели институцију омбудсмана, стручњака за канонско и грађанско право који има задатак да води рачуна о томе да пословање Епархије буде транспарентно и да не буде у колизији са америчким законима. Откуд та идеја?   -Омбудсмана не треба посматрати никако другачије сем једино као још једну службу коју Црква нуди у новим животним околностима. Ова служба постоји са благословом надлежног епископа као још једна служба (харизма, дијаконија) унутар наше Православне Цркве. То је једна функција која служи за ад хоц случајеве и потребна је ради правовременог одговора на оне случајеве за које немамо готове одговоре у предању. Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми или служби. Још је Апостол Павле поручивао: „Е да ли су сви апостоли? Е да ли су сви учитељи? Е да ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне, и нису статичне. Управо ова различитост у служењу другима води нас до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајмо да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, православне епархије нису у обавези према било којем статуту да имају омбудсмана и може се рећи да је то нешто што сасвим пристаје америчком контексту. Ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом, који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља. Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (понегде и хиљадама километара). Наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто. Дефиниција омбудсмана гласи да је то званично лице надлежно да истражује појединачне жалбе против лоше вођене администрације, нарочито код јавних служби.   Поред духовног, пастирског рада, бавите се поезијом и музиком, а неке Ваше песме су и углазбљене. Познато је, такође, да умете лепо да запојите… Колико један владика себи “сме да дозволи” такве излете и колико је уметност у “расколу” са православном духовношћу?   -Највећи Оци Цркве си били песници и опробали су се и у античкој поезији и прози. Св. Григорије Богослов из 4. века, о коме сам написао докторат, писао је стихове на теме из платонске философије. Када је безбожни цар Јулијан забранио хришћанима да се користе класичним текстовима, овај Григорије је у томе нашао повод да се бави поезијом и излагањем хришћанске науке у метричким стиховима. Уметност је у најближој вези са човеком и Црква је то кроз векове вредновала. Црква нуди музику јачу од смрти. Верујем да спона уметности са духовношћу може да помогне људима да постану чланови Цркве.   Танка, али нераскидива нит којом је Предање спајано са уметношћу, била је извор виталности Цркве и вештине Отаца да у свим околностима успоставе мостове да човеком свога времена, чувајући идентитет Цркве. Мислим да нас ти уметнички изрази подсећају на наше место у оквирима света и европске цивилизације.   Кад смо код тог цивилизацијског питања, сматрам да је Црква једини простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. На том путу, угледамо се на новопрослављене светитеље Севастијана, Мардарија и друге. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије са америчким обраћеницима, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо започели мисију међу Индијанцима. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља.   Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Иако имамо свест да смо једна света (уна санцта) Црква, ми не смемо да стекнемо дух надмености у односу на друге, поготово када видимо да другима не успевамо да пренесемо свој етос. Ради тога, треба да на друге гледамо састрадално и покајнички. Црква није себични посед православних. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Ослањање само на пуки традиционализам доводи до игнорисања стварних проблема историје. Верујем да је Свети Сава имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Према томе, уколико америчком друштву убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.  
    • Од Милан Ракић,
      Ministarstvo unutrašnjih poslova organizovalo je prošle subote na vojnom poligonu Nikinci pokazno-taktičku vežbu „Povratak 2019“ u kojoj su učestvovale Žandarmerija, Specijalna antiteroristička jedinica i Helikopterska jedinica koja je ovom prilikom prvi put u nekoj vežbi sa bojevim gađanjem prikazala svoje nove helikoptere Erbas H145M.

      Vežbi su pored predsednika Srbije Aleksandra Vučića, potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića i ministra odbrane Aleksandra Vulina, prisustvovali i članovi delegacije Centralne vojne komisije Narodne Republike Kine predvođene njenim potpredsednikom Džang Jousjom. Kako je predsednik Srbije više puta pomenuo na Nikincima ali i na vojnoj vežbi „Begej 2019“ održanoj dan kasnije, Srbija i Kina imale su duže razgovore o nabavkama nove vojne tehnike „tokom celog subotnjeg dana i noći“.
      Pored helikoptera na vežbi „Povratak 2019“ učestvovala su i kopnena borbena sredstva Žandarmerije i SAJ-a: Miloši, Lazari 2 i 3 i modernizovane Prage.
      Simulirano borbeno krštenje Erbasova, potvrđene šeme farbanja Super Puma
      Helikopterska jedinica MUP-a je za vežbu opredelila ukupno šest letelica. Dva Bela 212 (YU-HCA i YU-HCE), tri Erbasa (YU-SAR, YU-MED i YU-ICE) i jednu Gazelu (YU-HFF). Koordinisano delovanje Žandarmerije, SAJ-a i Helikopterske jedinice u protivterorističkom delovanju u cilju oslobađanja talaca bila je opšta tema vežbe i stoga je svaka od letelica imala svoju specifičnu ulogu.
      Dva H145M (MED i SAR) prvi put su javno prikazala ulogu vazdušne konjice uz „fast rope“ desant pripadnika SAJ-a. Jedan Erbas (ICE) imao je ulogu (borbenog) medicinskog zbrinjavanja sa sletanjem na poligon.
      Jedan Bel 212 pružao je vatrenu podršku iz vazduha mitraljezom M84 PKT (HCA), dok su iz drugog takođe SAJ-ovci desantirali „fast rope“ tehnikom. YU-HCE je scenariom vežbe bio određen za evakuaciju ranjenih.
      Prvo doleću Belovi. Spuštanje prve grupe SAJ-ovaca u već „živo“ okruženje između Miloša i Lazara koji uveliko dejstvuje / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Premijera sa konopcem za domaću publiku. Letač tehničar priprema iskrcavanje. Erbasova platforma za kačenje konopca ima nosivost 185 kilograma sa dve podvesne tačke. Zbog ovakve nosivosti kada se konopac koristi za iskakanje ljudi koristi se samo jedna tačka / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six  U „transportnim“ Erbasovima bilo je četiri specijalca SAJ-a, u Belovima šest. Zbog većeg prostora u H145M nisu bila postavljena „desantna“ sedišta / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Interesantno rešenje Erbasa za operacije sa otvorenim klizajućim vratima tokom leta. Prednja pilotska vrata se otškrinu i uz pomoć pokretnih šarki zabrave se u položaju koji je vidljiv na slici. Vrata tako postaju spojleri preko kojih se vazdušna struja prelazi i ne udara direktno u osobe koje se nalaze na ivici dok su klizajuća vrata otvorena. Pilotska vrata se u ovom položaju ne pomeraju tokom leta, jednostavno prave novu aerodinamičku celinu / Foto: Petar Vojinović, Tango Six „In Case of Emergency“ sleće radi evakuacije povređenih. Svi piloti i tehničari Helikopterske jedinice nosili su kacige zbog izvođenja borbenih operacija / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six  Dok i Erbasovi ne dobiju svoj M84 PKT Belovi pomažu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Dva Bela 212 u preletu poligona Nikinci / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six „Ura!“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Uprkos činjenici da je YU-ICE opremljen nosačima za mitraljeze oni još nisu nisu sertifikovani od strane Erbasa za nošenje  Zastavinog mitraljeza M84. Iz tog razloga H145M nije desjtvovao ovim oružjem na poligonu na kojem se inače ono sertifikuje od strane tehničara Erbasa i letača tehničara Helikopterske jedinice MUP-a. Nosači će, kao što je Tango Six već pisao, moći da se premeštaju iz Erbasa u Erbas zahvaljujući modularnom sistemu šina na podu helikoptera koje ima svaka letelica.
      Kako Tango Six saznaje, Dillon Aero M134D kalibra 7.62 koji je bio prikazan na vežbi u subotu montiran na Miloša biće mitraljez izbora za MUP-ove Super Pume. Dve od tri za koje su trenutno potpisani ugovori o kupovini biće namenjene borbenim zadacima (vatrena podrška, vertikalni transport, desant, borbeno traganje i spasavanje) i biće ofarbane u identičnu šemu bojenja koju danas nosi YU-ICE.
      Dillon Aero M134D instaliran na vozilu Miloš naći će se i na Super Pumama. Zahvaljujući Gatling mehanizmu u stanju je da ispali 4.000 metaka u minutu, precizniji je od Zastavinih mitraljeza a mi smo bili svedoci na Nikincima koliku razornu moć poseduje u kontinuiranom rafalu / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Miloš sa M134D, praćen Milošem sa DUBS 12,7 mitraljezom i Lazar 2 sa DUBS-om (Daljinski Upravljanom Borbenom Stanicom) koji ima trocevni top M55 20 milimetara / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Lazar sa ruskom kupolom MB2-03 sa topom 30 milimetara / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ni jedno vozilo nije „preživelo“ / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prednosti daljinski upravljivog sredstva. Lazar dejstvuje i pruža zaklon Žandarmeriji / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Trejseri zabeleženi foto-aparatom / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Cela pokazna vežba trajala je manje od 15 minuta. Broj metaka i eksploziva bio je impresivan za tako kratko dešavanje / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Borbena vozila kako bi trebalo da izgladaju. Prašnjava, prljava i okićena čaurama. TT zbor nakon vežbe / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Žandarmerija prva dobija modernizovane Prage / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Poziranje u stroju / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Tango Six je imao ekskluzivnu priliku da nakon vežbe poseti Helikoptersku jedinicu MUP-a na aerodromu „Nikola Tesla“ nakon vežbe / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Još jedan učesnik vežbe. Po scenariju Gazela je bila leteća platforma jednom snajperisti SAJ-a / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six „H145M može da sleti gde god sleće i Gazela“ rekli su nam u jedinici. Jedan motor, veći prečnik rotora Gazele u odnosu na H145M / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Za nove helikoptere kupljen i novi spoljni izvor napajanja sa drugačijom voltažom (28,5 Volti) od onih trenutno u upotrebi zbog FADEC-a / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Uskoro spremni i za NVG. Kokpit je kompatibilan, čekaju se podaci o mesečini i drugim meteo fenomenima od ustanova van MUP-a da bi (uskoro) mogle da se koriste / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prevlačenje u hangar. Glavni rukohvat kojim se upravlja pravcem i spušta se rep nalazi se na sekciji repnog rotora / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Helikopterska jedinica uskoro planira da započne gradnju još jednog hangara pored dva postojeća. Jednostavno više neće biti mesta za Super Pume / Foto: Petar Vojinović, Tango Six
      Petar VOJINOVIĆ

    • Од Логос,
      Велики јубиларни XX Православни дјечији сабор Црне Горе, који се сваке године организује пред почетак школске године, биће одржана у суботу 31. августа на Цетињу. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом која ће се служити у Цетињском манастиру у 8 часова, док је званично отварање манифестације предвиђено за 11 часова испред манастира. Јубилеј Сабора ће по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија тематски бити посвећен: 1.) 800 – годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве; 2.) 20 – годишњици одржавања Дјечијег сабора на Цетињу.   У сусрет Дјечијем сабору 2019: Протојереј Мирчета Шљиванчанин и Миња Субота     Овогодишњи Сабор по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, тематски је посвећен 800 година самосталности Српске православне цркве и 20 година одржавања Дјечијег сабора на Цетињу.     Звучни запис разговора     У сусрет Дјечијем сабору 2019: Вјероучитељица Јелена Петровић о смислу сабрања     Под слоганом „Осам вјекова славе Цркве Светога Саве“ полазници школа вјеронауке из свих крајева Црне Горе показаће своје умјеће из вјеронауке, цртања, рецитовања, хорског и соло пјевања…     Организатор овог традиционалног дјечјег сабрања у којем је прошле године учешћа узело 1700 дјеце из Црне Горе је Митрополија црногорско-приморска.     Звучни запис разговора       Извор: Радио Светигора
    • Од Милан Ракић,
      Dobrila, beloglavi sup poreklom iz Srbije, letela je na nekoliko puta većoj visini nego obično 12. aprila ove godine kada je inicijativom kompanije Turkish Airlines i njene podružnice Turkish Cargo vraćena u matični vazdušni prostor.
      Priča o epopeji ptice sa zvanično najvećim rasponom krila u Srbiji nije toliko herojska ni srceparajuća. Dobrila, budući da spada u visokoperformansne letače sposobne za međunarodne letove, jednostavno je letela dok je mogla na svojoj redovnoj migracionoj ruti skoro 1600 kilometara. Prizemljila se u decembru prošle godine na granici Turske i Sirije i budući da je bila legalna za let odmah je ustanovljeno odakle je. Možda je i mogla da se vrati kući nakon rehabilitacije ali ju je, prema nekim tumačenjima, jednostavno mrzelo.
      „Dobrila čarter“ prilikom opsluživanja u Beogradu / Foto: Turkish Airlines Kompanija Turkish Airlines preuzela je inicijativu. Besplatno je preletela Dobrilu u jednom od svojih A330-200F i svet je saznao za nju.
      Juče je premijerno na YouTube kanalu turske nacionalne avio-kompanije prikazan video ove simpatične vazduhoplovne priče. Samo nekoliko nedelja nakon što su marketing Turkish Airlinesa i njegova video produkcija ponovo postali popularni na društvenim mrežama u Srbiji.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...