Jump to content
  1. Просечан србенда

    Просечан србенда

  2. Milica Bajic

    Milica Bajic

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна.
       

      Сликар: Гебхард Фугел    
      Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм.
      Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове.
      Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу.
      Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове.
      Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве?
      Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17).
      Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“
      Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона.
      Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу.
      Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли.
      У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама.
      А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита.
      „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место.
      Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7).
      Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати.
      Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде.
      У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“.
      Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве.
      И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси.
      Протојереј Олег Стењајев
      Забележила је Јелена Дешко
      Са руског Марина Тодић
      11/7/2020
      Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма
      SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих...  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна.
       

      Сликар: Гебхард Фугел    
      Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм.
      Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове.
      Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу.
      Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове.
      Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве?
      Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17).
      Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“
      Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона.
      Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу.
      Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли.
      У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама.
      А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита.
      „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место.
      Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7).
      Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати.
      Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде.
      У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“.
      Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве.
      И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси.
      Протојереј Олег Стењајев
      Забележила је Јелена Дешко
      Са руског Марина Тодић
      11/7/2020
      Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма
      SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?"
      Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...)
      Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...)
      Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...)
      На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима.
      ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. )
      Свето Причешће није преносилац или извор болести
      ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви и народу због великог губитка.

       
      Звучни запис беседе
       
      "Бог је Цркви Светога Саве дао мудрог Патријарха", рекао је између осталог Митрополит Иларион и додао да је Патријарх Иринеј био "испуњен истинском хришћанском љубављу за људе, а не штедећи снагу увек се трудио да буде уз свој народ".
      Високопреосвећени је рекао да је блаженопочивши Патријарх Иринеј "и у последњем часу свог земаљског живота поделио страдања свих оних чије је животе прекинула страшна епидемија". Посебно је нагласио да је "Патријарх Иринеј учинио много за очување јединства Православља и канонског поретка у Цркви Православној", а да је "више пута Патријарх Иринеј са светом ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини".
      "Завршетак унутрашњих радова у Храму Светога Саве на Врачару, ући ће у историју као једно од највећих достигнућа његовог патријарашког служења", рекао је на крају обраћања Митрополит волоколамски г. Иларион.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је по завршетку опела блаженопочившем Патријарху Иринеју произнео надахнуту беседу у којој је подсетио да је Патријарх Иринеј "неуморно радио и бринуо о Цркви нашој и роду нашем", али и да је такође патио због раскола у Цркви Православној. Високопреосвећени је нагласио да је Патријарх Иринеј пуних 10 година Српску Православну Цркву "предводио тихо, мудро и стрпљиво", а својим упокојењем "показао пут којим ћемо сви ми, у своје време, поћи".

       
      Звучни запис беседе
       
      Почившег Патријарха красили су добра нарав и господска одмереност рекао је Високопреосвећени и истакао да је он био "непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске и достојан наследник Патријарха Павла".
      Подсетио је да је Патријарх Иринеј давно кренуо тешким и уским путем који га је водио и довео до Царства Божијег. "Путовао је тешким и трновитим путем кроз смутна времена наше прошлости, али нажалост и наше садашњости", рекао је Митрополит Хризостом, који је нагласио да је одлика Патријарха Иринеја било "служење и послушност Цркви, а не опсесија влашћу" и да је све нас научио стрпљењу и служењу Господу.
      "Био је бескомпромисни борац очувања части и угледа нашег народа" рекао је Митрополит Хризостом и додао да је ово "тежак и велики губитак за нашу Цркву и народ", подссетивши да смо пре само двадесетак дана изгубили Митрополита Амфилохија.
      "Не малаксајмо и не губимо наду - Бог је са нама" поучио је Митрополит Хризостом и нагласио да треба да будемо храбри, јер нас и Митрополит Амфилохије и Патријарх Иринеј сада гледају са Неба и моле се за нас.
       
      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...