Jump to content
Логос

Централна прослава јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве у манастиру Жичи

Оцени ову тему

Recommended Posts

untitled_panorama5z.jpg
 
Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава.

Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића
 
 
 
 
 
Повезане вести:
 
 
 
 
 
Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте.
 
Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића).
 
Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован.
 
Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан.
 
Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском.
 
Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни.
 
Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира.
 
Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј:
 
„Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича.
 
Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио.
 
Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“
 
Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима.
 
По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати.
 
У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе:
 
„Векови су прохујали и многи ће јоште проћи,
ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“
 
 
Протонамесник Александар Р. Јевтић
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
Temptations_of_Christ.jpg
TEOLOGIJA.NET

У Старом Завету су такозване године јубилеја имале посебан социјални значај; били су то, између осталог, периоди преиспитивања и поравнања социјалних односа, инспирисани кључним начелима...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Предраг М рече
1118732674.jpg
RS.SPUTNIKNEWS.COM

Амерички председник Доналд Трамп честитао је јубилеј 800...

 

Pune tribine ludih navijača, baklje svetle ceo sever gori....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митрополит Амфилохије у Пећкој патријаршији рекао да се додјељује орден Светог Саве дјеци, мајкама, свештенству и монаштву на Косову и Метохији

окт 8, 2019 у 14:24 | Актуелности, Догађаји,

Митрополит Амфилохије у Пећкој патријаршији рекао да се додјељује орден Светог Саве дјеци, мајкама, свештенству и монаштву на Косову и Метохији

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је на прослави осам вјекова аутокефалије СПЦ у Пећкој патријаршији на свечаном ручку рекао да се додјељије орден Светог Саве игуманији Харитини са сестрама, присутној дјеци и свој дјеци на КиМ, попадији Александри Секулић из Истока која је мајка четворо дјеце, свим мајкама које на КиМ рађају дјецу, монаштву и свештенству на Косову и Метохији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И данас пут води из Жиче у Пећ

Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем
Аутор: Живојин Ракочевићсреда, 09.10.2019. у 18:25
spcpec.jpg
Мноштво деце на прослави (Фото Телевизија Храм)

Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рано је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс.

У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ.

Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере.

– И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”.

– Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије.

У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију.

Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска.

Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Golub рече

И данас пут води из Жиче у Пећ

Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем
Аутор: Живојин Ракочевићсреда, 09.10.2019. у 18:25
spcpec.jpg
Мноштво деце на прослави (Фото Телевизија Храм)

Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рано је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс.

У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ.

Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере.

– И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”.

– Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије.

У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију.

Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска.

Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан.

Svaka cast autoru Zivojinu Rakocevicu za ovaj clanak, pun nade, ljubavi I vere!!! Dakle, da se urami, jer ide pravo u vecnost! Ah, pred ovakvim ljudima, stradalnicima koji svojim zivotima osvedocise veru Pravoslavnu I ljubav krsno-vaskrsnu, moje najdublje postovanje I velike metanije! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, "Tamo daleko" рече

Svaka cast autoru Zivojinu Rakocevicu za ovaj clanak

Живојин је сјајан пример како достојанстено живе Срби на распетом Косову и Метохији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Светим евхаристијским сабрањем у Цетињском манастиру Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прославио је данас, 21. новембра, на Аранђеловдан, своју крсну славу. Високопреосвећеном владици Амфилохију на Лутургији су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит бориспољски и броварски Украјинске цркве Московске патријаршије г. Антоније, свештенство и монаштво, уз молитвено учешће великог броја вјерних.   Прилог радија Светигора   У име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, владика Антоније је данас за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза Архиепископу цетињском г. Амфилохију уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово.   У току Литуругије крштене су и миропомазане нове слуге Божије: Петар, Василија и Михаило.   У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је поручио да су Свете небеске силе призив нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да свој живот усагласимо за њиховим животом.   Владика је истакао да данас прослављамо Свете небеске силе, нашу небеску браћу које је Бог створио – Свете Херувиме и Серафиме, Престоле, Господства, Силе, Власти, Архангеле и Ангеле. Они благовјесте вољу Божију и откривају тајне Божије на земљи кроз вјекове, казао је владика и подсјетио да су они тајне Божије откривали древним пророцима, а у Новом завјету, Архангел Гаврило је открио тајну Пресветој Дјеви да ће родити Сина и да ће му наденути име Исус, јер ће Он бити Спаситељ свега свијета:   „Те Архангеле, и Ангеле, и небеске силе прослављамо и радујемо се што нијесмо сами на земљи, што земља није једино обиталиште словесних бића, него је и сва бесконачна васиона препуна Божије творевине словесних бића – Св. Архангела и Ангела, који су наша духовна браћа. Призвани смо да и ми као што они поју пјесму око Престола Божијег – Престола све светија, како га назива Ловћенски Тајновидац, појемо пјесму: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја.“   Даље је владика објаснио да су Ангели ту пјесму запојали на призив Св. Архистратига Михаила на небесима, када се Луцифер, један од архангела, одрекао Бога и кренуо да ратује и против Бога, као творца и сведржитеља, и против  себе и Божанске творевине. Архангел Михаило је ријечима Станимо добро позвао све Небеске силе архангелске и оне су се супроставиле и побједиле демонске силе.   „Као што се догађало на небесима, тако се и овдје на земљи то догађа.Томе свједоче и Свети апостоли када их је послао Господ да проповједају Јеванђеље, а они се вратили и рекли Господу: И демонске силе нам се потчињавају. Дар Божији! Те силе и снаге Божанске свјетлости и истине су призив и нама људима да будемо као Ангели на небесима по свом животу и да непрекидно појемо Богу живоме и истинитоме пјесму вјечну и непролазну, и свој живот усагласимо за животом Светих небеских сила.“   Подсјетио је владика да и на монашењу монах прима ангески чин, те је призван да буде сличан Небеским ангелским силама, не само да живи по ангелском лику, него да има и лик Светих архангела и ангела.   „То важи и за све оне који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, то важи и за нашега новокрштенога Петра, Василију и мога кума Михаила. И они су призвани да буду анђели Божији. Да Господ благослови све нас, и да небеске силе освећују и просвећује све људе и просвете све земаљске народе и призову их на крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, на ново рођење Духом Светим и водом. “   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски  Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је тјелесно рођење за пролазност, за смрт и ништавило, а рођење у Тајни крштења је рођење за вјечни, непролазни живот.   „Човјек кроз Тајну крштења задобија дар вјечнога, непролазнога Божанскога живота, постаје заиста дјете Божије и носи на себе лик живога Бога, примивши у себе Духа Светога – Духа вјечнога живота и непролазнога.“   На крају Литургије благосиљани су славски приноси и Митрополит Амфилохије је још једном пожелио свима срећан празник Сабор Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила, а данашњим свечарима крсну славу.   Истакао је да данас имамо посебну радост и благослов Божији што је са нама Високопреосвећени Митрополит Украјинске цркве г. Антоније који нам доноси благослове Светих кијевских Антонија и Теодосија и свих дивних подвижника у Украјини који су Бога прославили и за Христа пострадали, гдје се и данас страда од безбожника који нападају Цркву Божију и покушавају да разоре њено јединство:   „То је оно што се данас догађа, а покушава се и овдје код нас, али у Украјини још снажније изражено. Даће Бог и Свети Божији људи и Небеске силе да Црква Божија као што је опстала и кроз сва гоњења кроз историју 2000 година, остане јединствена и у ова наша времана.“   На крају сабрања Митрополит Антоније је Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Рођење Христово. У своје лично име драгога брата у Христу владика Антоније је даровао иконом Ангела хранитеља и књигом о старцу Авакуму из Закарпатске Русије, упућујући ријечи пуне љубави вјере и наде да ће Господ побједити демонске силе и оне који пријете да разоре јединство Цркве православне.   „Ви сте већ рекли да (у Украјини) данас Света Православна црква преживљава разне сложене ситуације. То је због тога што Црква Христова пребива у истини, а лукави дух, дух овога свијета и дух злобе бори се увијек с истином, бори се с Христом Богом“, рекао је Владика Антоније.   Рекао је да се радује што може лично да честита Митрополиту Амфилохију Крсну славу.   „Нажалост, ми смо свједоци кризе у православљу. Свјетске силе покушавају да раздробе Тијело Христово, покушавају да посију у нашим душама злобу, злобу и смутњу међу руским и украјинским народом, међу словенским народима и грчким народом. Драги Владико, преносим вам искрене и топле поздраве од Блажењејшег Митрополита Онуфрија, предстојатеља наше Украјинске православне цркве, од нашег епископата, који, нарочито у задњих пет година, трпе ненавист и злобу, када наши храмови крваре, када наше просте људе силом изгоне из храмова“, казао је он.   Владика Антоније је додао да од нас људи зависи хоћемо ли се или нећемо спасити.   „Драги Владико, имам велику част да вам у име нашег предстојатеља уручим ово високо црквено одликовање наше Украјинске православне цркве за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза“, казао је Митрополит Антоније.   У име Митрополије, владика Амфилохије је Високопреосвећеном Митрополиту Антонију даривао крст и панагију.   Заједничарење је настављено за славском трпезом љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа.     Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека?   Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте.   Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење.   То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу.   Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом?   На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност.   Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима).   Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“.   Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси.   Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе.   Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе.   Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива.     Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију.     Свештена Заједница                                                          Свете Горе                                                                            Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године    ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије   целивамо братски у Господу,          Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата.   Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа.   Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем.   Сви  Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса     (Са грчког превео др Александар Стојановић)     Извор: Манастир Хиландар
      View full Странице
    • Од Логос,
      Света Гора, саборно и свечано, прославља осам векова од хиротоније Светог Саве за првог Архиепископа српског. Једногласном одлуком Свештене Заједнице Свете Горе, игумани свих двадесет светогорских манастира позвани су на празничну Божанску Литургију у недељу 24. новембра, по новом календару, у Свештеном храму Протата у Кареји. У наставку доносимо окружну посланицу Свештене заједнице Свете Горе са позивом на саборну Свету Литургију.     Свештена Заједница                                                          Свете Горе                                                                            Атоса Бр. прот. Ф.2/9г/2454 Кареја, 29.10. (11.11.) 2019. године    ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА за двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса Ваше Високопреподобије   целивамо братски у Господу,          Овим писмом, печатираним од Свештене Заједнице, желимо да позовемо Високопреподобне игумане двадесет Свештених манастира на служење празничне заједничке Литургије, ради обележавања 800-годишњице хиротоније преподобног Саве, ктитора Свештеног Манастира Хиландара и првог архиепископа Србије, који је хиротонисан од стране Васељенског патријарха Манојла I Сарантина у Никеји Витинијској. Заједничка Литургија ће се извршити, једногласном одлуком Свештене Заједнице, у недељу 11/24. новембра текуће године, у Свештеном храму Протата.   Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа.   Желећи, отуда, да одамо дужну почаст Светоме, молимо Вас да дођете у Свештени храм Протата на горепоменуту празничну Божанствену Литургију, да би је одслужили са многом љубављу у Господу и братољубљем.   Сви  Представници и Настојатељи у заједничком Сабору двадесет Свештених манастира Свете Горе Атоса     (Са грчког превео др Александар Стојановић)     Извор: Манастир Хиландар

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...