Jump to content

Вучићу Орден Светог Саве

Оцени ову тему


Recommended Posts

vucic-prima-orden.jpg?w=640
STANJESTVARI.COM

За патријарха Иринеја противуставни Бриселски споразум и Вучићеве најаве о разграничењу нису доказ да он чини кривично дело угрожавања територијалне целине, рекао Чворовић Професор...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 437
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

А чиме је тачно заслужио Орден Светог Саве? Тиме што је суспендовао све институције ове државе и нелегално држи власт у земљи? Тиме што се хвалио како је за време бомбардовања, док су људи гинули и ос

Једно је "поштовати" у смислу искулирати, а сасвим друго љубити стражњицу антихришћанској власти која уништава народни дух и етос. Кад смо већ код тога, јел' онда и патријарх Павле некакав "изгредн

Ово је вјероватно најглупљи потез СПЦ од њеног оснивања до данас. Ови који су се сјетили такве идеје се вјероватно труде да уђу у историју, па на било који начин. Да ли је неко ИКАД видио Вучића

Posted Images

пре 1 сат, Sofija_ рече

Nije los, meni je ovaj bolji, iako nema neke veze sa temom. Povampiri se ili se upokoj !!! :))

 

Није да сам нешто превише осетљив, али овакав хумор је прилично дегутантан.

Опонашање црквених обреда уопште и та врста спрдње.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Натан рече

Није да сам нешто превише осетљив, али овакав хумор је прилично дегутантан.

Опонашање црквених обреда уопште и та врста спрдње.

 

 

slazem se, ali moras priznati da ni svestenici nisu kao sto bi trebali biti(rasudjujem) pa ni vladike...da ne sirimo temu o tome

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Sofija_ рече

slazem se, ali moras priznati da ni svestenici nisu kao sto bi trebali biti(rasudjujem) pa ni vladike...da ne sirimo temu o tome

Какве везе има имитација опела са тиме какав је ко свештеник или владика?

Није лепо ругати се свему што има везе са Црквом под изговором ''попови лопови''.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Натан рече

Какве везе има имитација опела са тиме какав је ко свештеник или владика?

Није лепо ругати се свему што има везе са Црквом под изговором ''попови лопови''.

 

tebi izgleda vise smeta imitacija opela, nego sto je patrijarh nagradio ovog nesrecnika sto vodi srbiju u propast, a o tome popovi-lopovi, sami su krivi...jer oni predstavljaju crkvu

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, roadrunner рече

Ovo je jedno opšte mesto, "Vučić vodi u propast", "Nikad gore" itd. Ajmo malo to da konkretizujemo.

 

Imate neki zvaničan podatak "da je nikad gore" i "propast". Svi relevanti ekonomski podaci ( a stižu mi redovno  i od strane borkerske kuće koja siguro ne radi Vučuću sa sendvič) nije bila bolja ekonomska situacija nikad, ako se u t ne računa nekolko godina 70-ih kada su bila nenormalna zaduženja, od kojih je država već 1979 de fakto bankrotirala.  Voleo bih da podelite to sa nama da vidimo to "propast". Ono, Vučić je meni isto dosta antipatičan lik, blago rečeno, ali neću ga ženiti i nije on tu za to. Možemo ovo i na neka lična  zapažanja...evo pošto sam iz Užičkog kraja, ove godine niko nije mogao da nadje i to po nikad boljim uslovima ( super džeparac na primer za klince, mlad bralni par itd), čista lova da pomogne u branju malina. A "narod nema leba da jede".  Nije nego...Na ulicama takodje nikad više i to dobrih kola----al nema se za leba.../ u ulici gde smo kao klinci igrali rupica "u zlatna vremena titoizma" 80-ih, sad sa obe strane parkirana kola, ne može igla da se udene, plus kola tutnje non stop...svi su negde išli na odmor,  Grčka se podrazumeva, u Bg prošle godine, iako nije bilo snega, skoro 20 dana su trajale katastrofa šoping gužve po gradu pred Novu...Mnogo ljudi ide i vikendom na odmore po Evropi itd itd

Što se tiče diplomatije, pa ajd kad smo to bolje stajali u zadnjim decenijama? Jel se ne sreduje vojska? Jel se ne sredjuje zdravstvo? Itd itd. Ono, da ima tu mnoooogo propusta, ali očigledna je dobra namera...drugi je problem Srbija medju šljivama, nedostatak stručnosti, javašluk itd koji je nasledjen pa i kad nešto dobro zamisite, treba to izvesti top to bottom. 

 

I ono, Vučić je antipatičan, slkažem se, i? ili evo primer što priuptih drugare pre neki dan, Maja Gojković vam antipatična. Ok, i ? Umesto nje, dolazi Gordana Čomić, još više antipatična, pa još brkata ( ako smo kod antipatičnosti). ALi osim "antipatičnosti", jel pročitate šta ona na dnevnom nivou piše na twiteru? E, "to" dolazi ponovo za predsednika skupština (što je najgore bilo već )  umesto antipatične Maje Gojović i sve takvi likovi. Ne dolazi Karadjordje, nego takvi likovi, koje smo veoma dobro videli šta i kako rade 12 godina. Politika je veština mogućeg, a to je mogućnost, a ne Sveti Sava ili Karadjordje.

 

Inače, u tom klipu, trojica titoista se jadni iskidaše i nasikiraše za našu crkvu. Eto isto kao N1, Danas i Švabski Bliz ( koji ima već x presuda za klevetu protiv crkve, al Švabe uredno plaćaju i troluju i dalje...očigledno im lova za to nije problem )

Možda si ti to sve lepo rekao. Ko i svaki pošteni sendvičar. (A 'el se ne bojite da vam neko uvali užeglu salamu.) 

Elem, ti ekonomski uspesi "država duradi nešto" pa godinama oduzima deo plate il penzija ili pak subvencije državnim firmama, to je baš tržišno. 

Nego, čak da si i sve u pravu od početka panegiričnepaškvile Pevrorođenom, jebe te trend da je ovo društvo sredina koja neguje kao nešto lepo, u čemu naravno nema ničega lošeg činjenicu bračnosti i višedetnih porodica. 

U finalu ovog prolapsa od teksta si kao jadan momenat nasuprotio brkatu Gocu Čomić, verovatno ćoravoj-po tvom modelu, Maju Gojković. 

Brkata ima 4 deteta, ćorava nijedno, što ukazuje da ti pameti nemaš i da si jedna obična smrdljiva botina. Ende

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, roadrunner рече

Imate neki zvaničan podatak "da je nikad gore" i "propast". Svi relevanti ekonomski podaci ( a stižu mi redovno  i od strane borkerske kuće koja siguro ne radi Vučuću sa sendvič) nije bila bolja ekonomska situacija nikad, ako se u t ne računa nekolko godina 70-ih kada su bila nenormalna zaduženja, od kojih je država već 1979 de fakto bankrotirala.  Voleo bih da podelite to sa nama da vidimo to "propast".

Имаш ли ти неки званичан податак да "никад није била боља економска ситуација"?

Волео бих да ти са нама поделиш те релевантне економске податке који ти стижу редовно. Изворе и фајлове/линкове.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, GeniusAtWork рече

Имаш ли ти неки званичан податак да "никад није била боља економска ситуација"?

Волео бих да ти са нама поделиш те релевантне економске податке које ти стижу редовно. Изворе и фајлове/линкове.

Па ено Вучићева фамилија никад није била у бољој економској ситуацији...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, GeniusAtWork рече

Имаш ли ти неки званичан податак да "никад није била боља економска ситуација"?

Волео бих да ти са нама поделиш те релевантне економске податке који ти стижу редовно. Изворе и фајлове/линкове.

Prosto je čoveku neprijatno koliko nam dobro ide. :smeh1:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника)

      Међу празницима посвећеним Св. Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ . У животу Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу. По речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11). Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит. Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину.
       
      Патријарх Иринеј: Свети Јован – старозаветни пророк и новозаветни апостол!


      Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе, Који је дошао после њега. Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог и нашег Господа, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде. Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве, истакао је првојерарх Српске Цркве на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2018. Лета Господњег у Светојовановском храму на Централном гробљу.
       
      Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Свети Јован је цијелим животом свједочио Бога!


      Радоваће се праведник у Господу и нада је његова у Господу живоме Богу, пјевамо када прослављамо некога од великих Божијих угодника и праведника. Пјевамо ову пјесму и данас, када прослављамо Светог Јована, великог и дивног претечу Господњег о коме су пророци прорицали и прије његовог рођења, називајући га новим пророком Илијом, који ће посвједочити Христа Господа. Свети Јован већ из утробе материне проговорио, посвједочивши Христа Господа и Његово рођење, свједочећи га читавим својим животом, живећи као пустињак и дочекавши Господа на ријеци Јордану гдје изговара знамените ријечи: „Гле, Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијетаˮ, беседио је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник усековања главе Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег.
       
      Епископ шумадијски Јован: Свети Јован Крститељ је посечен јер је проповедао правду Божију и живео по правди Божијој!


      Свети Јован Крститељ је човек који је живео на крају Старога Завета и на почетку Новога Завета. А то Ново, то је Господ. Свети Јован је веза онога што су пророци прорицали и онога на кога је указивао Крститељ. Људи су мислили да је он Христос, али им Јован каже да је он дошао да крштава покајничким крштењем, а да за њим иде онај који је већи од њега, коме он није достојан ни пертле на обући да разреши. Он ће крштавати Духом и Истином, а та истина је Он сам – Христос, речи су Епископа шумадијског Јована које је изговорио на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег у свештеној обитељи манастира Каленић.
       
      Епископ милешевски Атанасије: У догађају Усековања главе Светог Јована сагледавамо слику света!


      Данас, на дан усековања главе Светог Јована Крститеља, сагледавамо слику света у ономе времену и слику света данас. Видимо победу исповедника Христових, и видимо пораз оних који су се отуђили од Бога. Видимо на једној страни радовање, а на другој страни тугу за светом због његове пропасти. У овоме дану и ми се оријентишемо у овоме свету и овоме времену, и у овом животу јасније него када не бисмо гледали у овај празник. Свети Јован Крститељ ушао је у историју као онај који је правио место Богу у овоме свету и историји овога света. Најпре је направио место Богу у себи, ништа што није по Богу у њему није налазило места у њему него само оно што је по Богу и Бог је царовао у његовом бићу, његовом срцу и његовом уму. И онда је он и отворено пред светом правио место Богу. Записане су те његове кључне речи, његов позив: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове, поучио је Преосвећени Владика Атанасије сабрану паству у манастиру Милешеви на празник Усековања Светог Јована, 2019. Лета Господњег.
       
      Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Свети Јован – свједок Божије правде и истине!


      Блажена је она смрт којом се свједочи правда, милост и истина Божија, блажени су они који то свједоче својим животом и смрћу. А то је био Свети Јован Крститељ од утробе мајке своје, па све до оног момента када је његова глава посјечена. Његов живот је био живот сличан животу анђела Божијег, јер је он непрестано славио име Божије, испуњавајући се Духом Светим, испуњавајући се милошћу, свјетлошћу, благодаћу, истином и правдом Божијом, те је сијао у овом свијету као сунце и многи су говорили да је он Тај о коме су пророци говорили да ће доћи у последње дане и вријеме, да је он Христос Спаситељ свијета. И сам Господ када је чуо за његову смрт растужио се и отишао у пустињу. Знао је шта слиједи после тога, јер је Божији промисао уредио да Претеча Христов, који је говорио о Његовом доласку и који Га је крстио на ријеци Јордану, као што му је био претеча својим животом, као што је својим животом указивао на Њега Христа Господа, тако је и својом смрћу указао на Христову смрт. И зато овај дан се назива Малим Великим Петком, речи су Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија које је изговорио на Усековање, 2010. Лета Господњег у селу Борковићима у Пиви надомак Никшића.
       
      Заамвона молитва на празник Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег


      Ти си савио небеса и сишао, оденувши се у свако смиреноумље и снисхођење, Христе Боже наш. Ти си нам подарио Претечу и Крститеља твога, проповедника истине, гласноговорника покајања и житеља пустиње, на изображење нашега спасења. Ти си њега удостојио да се добрим подвигом подвизава, да трку заврши и веру очува, а да напослетку венац правде и истине добије и да онима који беху у аду унапред благовести искупљење и спасење. Ти Сâм даруј нама да се угледамо на незаборавни живот његов и на врлинско живљење његово у радости и сладости духовној, а да презремо земаљско наслађивање. Молитвама његовим избави нас од власти светодршца таме овога века, чувајући нас и покривајући крилима доброте Твоје. Јер си Ти Творац и Давалац свих добара и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и Пресветим и добрим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.

      Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља. (кондак празника)
       
      Приредили:
      протођакон др Дамјан С. Божић
      и катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
    • Guest
      Од Guest,
      Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
       
       
      Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
      Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
      Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
      Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
      И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
      О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
      После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
      Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
      Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
      После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
      Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.
      Извор
      Тропар, глас 2.
      Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
      Кондак, глас 5.
      Претечино славно усековање, је славно Божије старање о свету, да и онима који су у Аду проповедаш Христов долазак. Нека плаче Иродијада јер безаконо убиство поручи: Не заволе закон Божији, ни живот вечни, но варљиви привремени.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети свештеномученик Иринеј Лионски (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико момената из његове биографије. Православна Црква га прославља у молитвама 5. септембра, односно 23. августа.      На дан свештеног спомена на овог великог Оца Цркве Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј прославља свој имендан. 

      Животопис Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког, сомборског, сегединског и јегарског Господина др Иринеја (Буловића)
          Повезан садржај:   Свети Иринеј Лионски: „Против јереси - Разобличавање и побијање лажног знања“   Свети Иринеј Лионски: Света Евхаристија – Правило вере и залог васкрсења   ТВ Храм: Хришћански траг - Свети Иринеј Лионски - највећи теолог цркве (ВИДЕО)   Протопрезвитер Жељко Латиновић: О Светом Иринеју Лионском (АУДИО)     Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око † 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској).   Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“).   Житије   О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. за време прогона хришћана пао мученичком смрћу под Марком Аурелијем. Како је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких догми, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Богу на истину се преставио након прелаза другог у треће столеће.   Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses  (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо нако оригинала. На овоме месту бисмо радо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „Fontes Christiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde. Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и након открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. г. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.     Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је  у катедрали Saint-Jean (Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и реликвије су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.   Учење (богословље) Иринеја Лионског   У теологији Светог Иринеја Лионског су централна следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.   Средиште Иринејевог богословља, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“, који је створио свет. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном параболом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спсења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, подвлачећи опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.   Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.   Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.   Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.     Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодностиимао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватног возглављења.
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Последњих месеци слушамо много о завршетку радова на изградњи храма Св. Саве у Београду. Многи тихо, с поносом и нестрпљењем, чекају коначан завршетак овог вековног пројекта, а други, малобројнији али гласнији, с великим жаром, у минут до дванаест, настоје да прикажу ово дело као велики промашај.
      Наводе се разни разлози због којих се овај пројекат проглашава промашајем. Помиње се пандемија, финансијска криза, недовољна посећеност већ изграђених цркава, чињеница да и држава, а не само Црква, улаже у овај пројекат, чињеница да Руска Федерација помаже, чињеница да много људи живи у сиромаштву, и слично. Лицитира се бројем болница које су могле да буду изграђене, бројем обданишта, школа, народних кухиња, које су могле да буду изграђене или помогнуте средствима која су уложена у изградњу овог храма. Ово једнако и једногласно чине неколицина људи из Цркве, као и они који нису црквени па и они који су отворено антицрквени.
      Српски народ, а особито наша Црква, вековима, а посебно у последњих стотињак година, од када се родила идеја за овакав пројекат, непрестано су у кризној ситуацији. Прошли смо уништење трећине становништва, ратове, глад, болести, геноцид, културоцид, разарања, прогон и етничка чишћења, економске ратове и директно уништење економске базе, растакање националног и црквеног тела, отимање земље и светиња, рушење светиња, имовине и затирање огњишта, изолацију, санкције, бомбардовања, колатерална убиства, најезду терористичких хорди, армаду светских сила, економски егзодус, политичке прогоне, друштвену маргинализацију, и кроз све то за највећи део народа непрестану егзистенцијалну борбу и сиромаштво. У тој и таквој Србији, родила се ова идеја о изградњи велелепног храма, у тој и таквој Србији он се гради ево већ сто година и у тој и таквој Србији ће бити изграђен и заблистаће ускоро у пуном сјају у славу Божију.
      Идеја и само дело изградње храма већи су од нас самих. Ово дело превазилази наше снаге у сваком погледу. Веће је од нас и на духовном и на физичком плану. То да је веће од нас на духовном плану сведочи и чињеница да међу нама и данас, скоро само месец дана до звршетка, има оних који жале за ‘просутим скупоценим миром’. На тај начин, чини ми се, унижава се жртва свих оних сиромаха и удовица који су у последњих сто година дали своју лепту за изградњу ове светиње. О томе да је дело веће од нас на физичком плану сведочи чињеница да нисмо могли сами да га завршимо. Била нам је потребна помоћ братске и велике Русије. Ово није на укор нама, него на корист. То што ово свето дело превазилази наше и духовне и физичке снаге говори нам да не градимо ми храм него да тај храм гради нас, како и треба да буде. Јер ако прихватимо да је, упркос свему што смо прошли, храм пред завршетком, онда је реч о нечему што сигурно јесте дело Божије, а не наше. А дело Божије се не изграђује, у њега се уграђује.
      Сетимо се само да су биле потребне техничке и технолошке иновације последње деценије да би се храм довршио. Сигурно је да они који су били зачетници идеје нису могли да наслуте ни историјску турбулентност ни потребу за овим иновацијама у тренутку када је овај пројекат започет. Неко ће рећи да је то било лоше планирање, али ја у томе видим чињеницу да је овај храм најпре дело срца, па тек онда дело руку.
      Дилема око тога да ли тако велико улагање у храм Божији, упркос многим потребама народа, можемо да сматрамо за богоугодно дело разрешена је давно самим Господом нашим у Јеванђељу. Кључ за правилно разрешење ове дилеме налазимо у епизоди о помазању Исусовом у Витанији. Ту читамо следеће:
      „А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.“ (Јн. 12. 3-8)
      Многи коментатори ових стихова пажњу усмеравају на Исусове речи, да сиромахе свагда имамо а Њега немамо, као и на речи да је скупоцено миро употребљено за његов погреб који је имао да се догоди ускоро. Управо у овим речима неки налазе оправдање за улагање у велелепне храмове у славу Божију. Јер сиромаштва и несреће је у свету увек било и биће. Али ипак, као што ћемо видети, ово можда није најбитнији моменат наведеног јеванђељског догађаја.
      Неки од савремених коментатора чак иду и толико далеко да Исуса оптужују за неморал, јер сматрају да је сиромах који живи у беди важнији од погребног обичаја помазивања тела мирисима пред погреб. На тај начин, моралне норме које су они поставили по своме људском суду, уздижу изнад Божије правде. А колико су те моралне норме заиста праведно примењиване од људи? Исте особе никада нећемо чути како замерају на томе што данас људи купују мртвачки сандук, који уопште није јефтин, иако и сада има много сиромаха који се тим новцем могу нахранити. Међутим, поставља се питање да ли је Христос заиста супростављао питање помоћи сиромасима добром делу учињеном из љубави према Њему (помазивању миром)? Наравно да није. Шта је онда посреди, и постоји ли још нешто чему нас учи овај догађај?
      Најпре, треба приметити да је Господ окарактерисао Јуду издајника као некога ко под видом бриге за сиромахе крије своје грехе (издајство и среброљубље). Јуда није био једини са сличним ставом, други јеванђелисти сведоче да још неки међу сабранима почеше негодовати. Други битан моменат јесте тај да је Господ, који свачије срце и намеру види, знао шта Јуду мотивише и поред његовог наизглед „моралног“ става да је добро помагати сиромахе. Као што је знао и шта је мотивисало Марију да проспе скупоцено миро и њиме помаже ноге Његове, што је наишло на осуду Јуде и његових истомишљеника, али не и Господа Исуса.
      Оно, што је дакле кључно у целом догађају и оно што је Господњи “критеријум” у оцени овог поступка, очигледно није неки људски привид моралног поступања (‘боље је новац дати сиромасима него просути скупоцено миро на ноге Исусове’), него је пре свега критеријум љубави. Јуда је издао јер није волео, и крао је из касе јер није волео. А Марија, она је просула скупоцено миро на ноге Исусове и обрисала их косом, као израз крајње љубави и скрушености срца. И управо то, љубав и милосрђе, јесте оно по чему Господ даје вредносни суд поменутом делу, и оно по чему нас препознаје као своје.
      Јудина оцена тога шта је боље је била чисти опортунизам, јер не треба супростављати дела милосрђа учињена из љубави (помазивање ногу Исусових) неким другим делима милосрђа (помоћ сиромашнима). Свако увек треба да чини оно што може и што сматра да је добро и племенито у датом моменту. Ако ја купим мојој мајци цвет као знак синовске љубави, да јој олакшам бреме које носи, можда сам могао тај новац дати и сиромасима, али као син не бавим се математиком него у тренутку купујем цвет који ће јој причинити радост, пружити утеху и можда је оснажити. Јер, не заборавимо речи Господње да не живи човек само о хлебу. Да ли је овакав синовски поступак неправедан зато што на свету и даље има и гладних и болесних? Нико ко истински чини добро не бави се математиком док чини добро. Јуда имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу, и тачно је знао математику Маријиног доброг дела, знао је да миро кошта „триста динара“, знао је и да сиромасима треба помагати, па му свеједно то ништа није помогло да он не буде и не остане Јуда. Бог није пресудио по његовој математици ни по његовом „моралу“.
      Међутим, највећи промашај Јуде и његових истомишљеника управо и јесте у томе што су они нашли за сходно да пресуђују о туђим делима милосрђа. Они су осуђивали Марију, за дело које је учинила, а себе су оправдавали лажним моралом. Исус на то једноставно одговара „Остави је!“. На другом месту у Јеванђељу сетићемо се и Његових речи „ко си ти да судиш туђем слузи“. Простим речником речено, Господ свим Јудама поручује – шта ти знаш о томе шта је она требала да учини, остави је на миру и гледај своја посла!
      На сличан начин, изградња храма Св. Саве је дело љубави. И то дело љубави неколико генерација, милиона људи, милиона Марија које с најдубљом скрушеношћу срца приносе своје скупоцено миро и изливају на ноге Исусове. Ту истину не може да помути никаква политика нити било какви људски промашаји и грешке. Изградња храма није дело отимања новца од уста сиромашних, него дело љубави. То није дело које је супоростављено другим добрим делима него је једно од многих добрих дела која наша Црква и народ свакодневно чине. Зато треба да се сачувамо од Јудиног бројања тога шта је могло да се купи за „триста динара“. Марија у своме поступку по људским критеријумима није била рационална, просула је скупоцено миро на ноге (иако се помазује тело), није знала да је то за погреб, па да кажемо да је имала разлог, то је знао само Христос. Али свеједно, Исус је оправдао њен поступак. Ни изградња оваквог храма није рационално дело, али јесте дело љубави, и то љубави у изобиљу.
      Оно чега изнад свега треба да се сачувамо јесте да својим лицитирањима и математиком не задобијемо Христов одговор „остави их на миру Јудо!“. Остави на миру све оне који су улагали себе у ово дело, јер ко си ти да судиш милионима туђих слугу? Да ниси срцезналац?
      До нас је да ли ћемо постати Марије или Јуде и да ли ћемо ово дело изградње храма Св. Саве које је пред својим завршетком да прихватимо као дар Божији нама, и покушамо да му дорастемо изграђујући наш унутрашњи храм као Црква, као народ, и као друштво. Или ћемо га одбацити као непотребно, претерано, стојећи насупрот стогодишњем подвигу ношеном од стране милиона Срба који су храм изграђивали у најтежим околностима и онда када је градња стајала. Надам се ипак да ће нас овај храм надахнути и помоћи нам да, пре свега, оваплотимо Христово учење у нашим животима, па у томе смислу и бригу за потребите, далеко боље него што то чинимо сада.
      Ведран Гагић

    • Од Slobodan Milošević,
      Свети Зосим Тумански. Исихаста који је живео у доба кнеза Лазара. Провео у посту и молитви четрдесет година у пећини близу данашњег манастира Тумане, у источној Србији, који је подигнут на месту где се свети Зосим упокојио. У манастирском храму почивају његове чудотворне мошти. Преподобни Јаков Нови Туманаски. Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској.
       
       

×
×
  • Креирај ново...