Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама

 

На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија.

Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа.

Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“.

Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује.

Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота!

Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“.

Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо.        

У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3]

Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије.

Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind EraserБрисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? 

EULENSP1.jpg

Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци!

Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе.

У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи.

 

Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете        

 

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида

 

   Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

   Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

   Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

   Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  

   Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП +


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ep. David pogadja u centar ni levo, ni desno, pa to zna da zaboli. 

Volimo svi Tasu, ali necemo praviti idola od njega. Sada se izleteo sa Begovicem. Kaze da su njegovi stavovi jednaki glasu srpske javnosti. Opasan promashaj.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Велики је епископ Атанасије, и сви који га пљујете, знајте да та пљувачина само може на вас да падне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, dilic рече

Велики је епископ Атанасије, и сви који га пљујете, знајте да та пљувачина само може на вас да падне.

Жао ми је твоје заљубљености. Није овде реч о пљувању него о реалном сагледавању ствари.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чланкописац је отац онога који има основну школу, али ипак пишу заједно. Толико о финоћи.

Невјешто се позива да ли на Хераклитов фрагмент да ли на Хајдегера не разумевајући да у оба случаја језик-говор значи исто што и картезијева когитација -однос према свијету.

 

Пошто су свој живот изградили на језику лажи и на имању основне школе и сличним, сада се плаше да са "некултурним" Давидом не дође нека друга (истинита) стварност.

 

Вјешто користе Тасин ауторитет и крију се иза њега, као његови тобожњи бранитељи, али ипак немају духа његовог и богословља његовог, него чине дјела отаца својих.

 

Због тих дјела они имају проблем са Црквом, али би да то прикажу као сукоб Атанасија и Давида који се може огледати само у начину рјешавања проблема. Зато мислим да се на ово лукавштине не треба пецати.

 

Лично мислим да Атанасије не може да проблеме реши сам, јер да су га слушали и да им није луд, не би ни било свега овога.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Zoran Đurović рече

Жао ми је твоје заљубљености. Није овде реч о пљувању него о реалном сагледавању ствари.

Љубав у Христу се не може назвати заљубљеношћу јер није нестална и по људској природи, већ проистиче из Литургијске заједнице која гради Царство Божије а то је нова реалност коју ми који живимо у Христу сагледавамо.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, dilic рече

Љубав у Христу се не може назвати заљубљеношћу јер није нестална и по људској природи, већ проистиче из Литургијске заједнице која гради Царство Божије а то је нова реалност коју ми који живимо у Христу сагледавамо.

Не лупетај. Ја сам са свим овим људима растао и туга ме је када видим у шта су се претворили. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Не лупетај. Ја сам са свим овим људима растао и туга ме је када видим у шта су се претворили. 

Spinuju. Eno kod e. Davida na sajtu eparhije link za predavanja e. Atanasija.

Svode sve na nekave lichne sukobe, a ne vide shiru sliku.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Spinuju. Eno kod e. Davida na sajtu eparhije link za predavanja e. Atanasija.

Svode sve na nekave lichne sukobe, a ne vide shiru sliku.

Давид поштује Атанасија и има духа његовог, али кад Атанасије узме да брани Вилотића који га назива јеретиком и гнуша га се. Зар треба да му следујемо?

Исто је и за остале, не може по дуплим аршинима, да не види у Ави богословски дар, а да га са друге стране види гдје га нема.

Ако је и светац грјеши.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, служиo је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу у недељу 13. октобра 2019. године, са молитвеним чином призива Светог Духа поводом почетка нове академске и школске 2019/2020. године.   Звучни запис беседе   Преосвећеном Владики је саслуживало братство Саборног храма, а у Евхаристијском сабрању учетвовао је велики број деце и младих из неколико нишких основних и средњих школа у пратњи својих вероучитеља. Међу сабранима у молитви који су испунили Саборни храм били су и декани факултета нишког Универзитета, директори основних и средњих школа, представници Школске управе, Војске Србије, као и студенти.   По читању Јеванђеља, Преосвећени Владика одржао је надахнуту беседу осврнувши се на Јеванђељско зачало о вери жене Хананејке, подсетивши нас да би чврсту и непоколебиву веру какву је имала ова жена требало да имамо и ми данас, и да би истовремено требало да будемо истрајни у својој молитви.   „Икад Господ некада не одговара на нашу молитву, будимо истрајни, јер Господ искушава и нашу веру, наше трпљење и наше смирење.“   Како је даље рекао Преосвећени, када жена Хананејка каже: „Господе, па и пси једу мрвице испод стола свога господара“, она је Господу показала своју грешност и из своје недостојности молила Господа за опрост грехова и њених и своје кћери. У причи из Јеванђеља Господ је кроз разговор са женом Хананејком желео да опомене и своје ученике и изабрани народ израиљски, а ова прича и нас данас треба да опомене, јер, како је рекао Владика нишки „и данас, драга браћо и сестре, видимо и у Европи, али и у свету да се Хришћени удаљавају од свог Господа“, понашајући се налик изабраном народу који није препознао свог Господа.   Обративши се ђацима и студентима, њиховим вероучитељима, наставницима и професорима, директорима школа и деканима факултета у Нишу и нишкој Епархији, Владика им је пожелео успешан и благословен почетак школске и академске године, пожелевши „да Господ просветли њихов ум, да приме науку која им се предаје, али да најпре свој ум и своје срце припреме да у њега приме Господа нашег Исуса Христа и науку Јеванђељску, на којој је изграђена наша држава, наш народ и наша култура.“   „Свако одбацивање Христа, одбацивање Јеванђеља, одбацивање Његове Цркве значи и губљење нашега интегритета као Хришћанскога народа који живи на овим просторима и који је као Хришћански народ ступио на сцену овог света и историји Европе“ истакао је Владика нишки на крају своје беседе.   Након што је велики број верника, који се постом и молитвом припремио, приступио Светој Чаши и причестио се Телом и Крвљу Господњом, служен је молитвени чин призива Светог Духа за успешан почетак нове академске и школске 2019/2020. године, након кога се Владика још једном обратио ђацима, студентима и онима који их уче, благословивши још једном напоре које улажу и које ће улагати у стицању знања, а своју, али и на корист своје Цркве и државе.   Благољепију Свете службе допринело је појање Нишке црквене певачке дружине "Бранко".   Ђацима је по изласку из цркве дариван примерак „Библије за младе читаоце“, док је за уважене званице уприличен пријем у Светосавском дому.     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      У суботу, 12. октобра 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Преподобног Киријака Отшелника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преподобног Симеона Столпника у Дубони. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј Слободан Кеџић, протојереј Петар Лесковац, протојереј Милисав Радовић, јереј Марко Јефтић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић.   Звучни запис беседе   Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда. На малом входу Епископ шумадијски Г. Јован рукопроизвео је надлежног свештеника протонамесника Милисава Радовића у чин протојереја.   Новоодликованом протопрезвитеру Владика је упутио следеће речи: “Данас те је Црква одликовала високим одликовањем – чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити”.   У својој надахнутој беседи Епископ Јован је посебну пажњу посветио тумачењу Блаженстава. Упознао верни народ са важношћу врлина у животу сваког хришћанина. Епископ је подсетио да је Христос у својој Беседи на Гори изрекао девет блаженстава. “Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Беседа на Гори је најузвишенији проглас у историји рода људског. Патријарх Јаков је видео у Старом завету Лествицу којом силазе и улазе Ангели.    Заповести Блаженстава су те лествице којима се човек уздиже до Бога и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско савршенство. У ових девет божанских врлина, дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Тај нови живот у Христу почиње сиромаштвом духа, тј. смирењем и завршава се страдањем ради Имена Христова и вечном радошћу и блаженством у Рају. Сваком стеченом новом врлином стиче се и ново блаженство и нови дар од Бога”, рекао је наш Владика.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У петак, 11. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Иллић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. У надахнутој беседи којом се верницима обратио, Епископ Јован је говорио о усавршавању у вери и науци Христовој:   Звучни запис беседе   “Чули смо, браћо и сестре, данашње Јеванђеље у којем видимо како је Господ бирао место где би народ могао да стане. Њега су пратили не само ученици Његови, него и народ. Христос је чинио чуда због себе, него ради народа, а народ је, знајући да Христос исцељује, доводио болеснике Њему. Господ је приликом исцељивања људи тражио узрок болести и тамо где је грех био узрок болести Господ је лечио душу човека. А када се душа ослободи греха, она онда тражи Бога, јер душа је богочежњива.    Кад се човек ослободи једног греха, код њега су одмах узвишенија размишљања, он задобија благодат Божију. Чим се трудиш задобијаш благодат, ако послушаш задобијаш благодат. Ми хришћани смо вечити ученици Христови. И ученик схвата лекцију и усавршава се у лекцији све дотле док осећа да треба да изађе пред учитеља и положи испит. Али када ученик себе постави за учитеља, то је толико страшно да тај ученик се више не спрема за испит, јер мисли ја сам сад учитељ, а није прошао свој ученички стаж. Ово данашње Јеванђеље нам је толико поучно јер видимо да су људи ишли за Господом и да Господ не бира људе који ће Га пратити, већ људи бирају Њега. Он све те људе уједињује својом науком, али уједињује онога ко хоће да буде уједињен. Бог се теби и мени нуди, човече! Он нам се даје, стално нам се даје кроз Цркву своју, кроз свету Литургију. Света Литургија је она вечито постављена трпеза. Човек који нема Бога у себи, он и није прави човек, он има изглед човека, али не носи суштину у себи.    Зато Јеванђеље каже: “Пазите како слушате”. Неко ће слушати онога који њему одговара, који њему повлађује, а неће слушати онога који му указује на његове недостатке, са њим ће прекинути. Браћо и сестре, Христова цела наука и цело Свето Писмо сажето је управо у овим заповестима и блаженствима која смо данас чули. Из Светог Писма видимо, када је Господ нахранио онај народ који је данима био далеко од својих домова, да ко се храни речју Божијом он ће лакше поднети и недостатак телесне хране. Онај човек који прима хришћанске врлине у своје срце и душу, тај човек постаје силан, али не својом силом, већ божанском силом. Сила Божија задобија се онако како Црква учи, како Јеванђеље учи, а не на неки наш начин. У немоћи се сила Божија пројављује. Ми смо задобили благодат, кроз крштење и свете тајне. Када бисмо ту благодат сачували ми бисмо се спасили. Благодат Божија чува човека ако човек чува благодат Божију.    У данашњем Јеванђељу можемо се запитати шта је то што народ вуче ка Христу? То је њихова вера. Дакле све нам зависи од вере. А шта значи веровање? Значи одрећи се себе, у дубини срца срести се са Богом. Вера значи и приношење, и ко највише верује, тај највише и дарује. Вера је као и љубав, а љубав ништа не тражи, она се даје. Нека нам Господ помогне да слушамо Јеванђеље и да мало размишљамо да ли се иоле у нечему трудимо, и да ли је тај наш труд проверен Црквом. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у хришћанским врлинама, али знајте ми смо људи такви па не умемо ништа постепено, него хоћемо све од једном. Почни са једном врлином, па кад усавршиш њу она ће сама повући и сваку следећу. Уздајмо се у Бога, верујмо у Бога и биће нам боље”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од александар живаљев,
      VLADIKA GRIGORIJE: Srpska opozicija nema kvalitete!
      POLITIKA
      11.10.2019. 01:21h  
      Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da predsednik Srbije Aleksandar Vučić potpiše nešto u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf
        Vladika SPC Grigorije ocenio je da srpskoj opoziciji nedostaju određeni kvaliteti, te da joj jedini cilj ne sme biti jedino rušenje vlasti.
       
      Otkrio je da neke iz opozicije i lično poznaje, a istakao je i da opozicija ne može biti bilo kakva - na primer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće.
       
        On je u svojoj knjizi „Gledajmo se u oči“ naveo da bi opoziciju u Srbiji opisao rečima svog devedesetogodišnjeg poznanika koji mu je, kako kaže, otvorio oči rečenicom: „Lošu vlast na tom mestu uvek drži loša opozicija.“
       
      - Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da predsednik Srbije Aleksandar Vučić potpiše nešto u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“.
       
      Uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat.
       
      Kaže da slabost „srbijanske opozicije“ leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta.
       
      - Opoziciji ne sme da bude cilj da sruši vlast, a da potom radi to isto što je radila prethodna vlast - naveo je Grigorije.
       
       
      Kurir.rs / Foto: Aleksandar Jovanović Cile
       
      VLADIKA GRIGORIJE: Srpska opozicija nema kvalitete!
      WWW.KURIR.RS Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da predsednik Srbije Aleksandar Vučić potpiše nešto u vezi s Kosovom, pa da na...  
    • Од Логос,
      „Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“     Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије.   Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“.   Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу.   „Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије.   У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару.   Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену.   „Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов  'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник.   Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић.     Извор: Радио требиње

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...