Jump to content

Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама

 

На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија.

Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа.

Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“.

Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује.

Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота!

Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“.

Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо.        

У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3]

Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије.

Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind EraserБрисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? 

EULENSP1.jpg

Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци!

Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе.

У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи.

 

Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете        

 

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида

 

   Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

   Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

   Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

   Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  

   Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП +


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 74
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Некако се увек све на то своди, ма шта писало после оног "ипак" или "али" готово по неписаном правилу се све своди да на крају свако свог епископа гледа као папу. То је био узрок масовности артем

E'o na 18s Tasoti i Dejvid izlaze zajedno ?

Русије је секуларна држава, са застрашујућим последицама комунизма. Црква има неко своје место, али је будалаштина да је оно високо. Путин је верујући човек, али Русије је већа демократија данас од мн

Постоване слике

пре 25 минута, The Godfather рече

 ma idi begaj 

Begam ja, al' od vas smarača nema šanse da uteknem. pa i pod omofor Fanara da se turim. :)):)):))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ep. David pogadja u centar ni levo, ni desno, pa to zna da zaboli. 

Volimo svi Tasu, ali necemo praviti idola od njega. Sada se izleteo sa Begovicem. Kaze da su njegovi stavovi jednaki glasu srpske javnosti. Opasan promashaj.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Велики је епископ Атанасије, и сви који га пљујете, знајте да та пљувачина само може на вас да падне.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, dilic рече

Велики је епископ Атанасије, и сви који га пљујете, знајте да та пљувачина само може на вас да падне.

Жао ми је твоје заљубљености. Није овде реч о пљувању него о реалном сагледавању ствари.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Чланкописац је отац онога који има основну школу, али ипак пишу заједно. Толико о финоћи.

Невјешто се позива да ли на Хераклитов фрагмент да ли на Хајдегера не разумевајући да у оба случаја језик-говор значи исто што и картезијева когитација -однос према свијету.

 

Пошто су свој живот изградили на језику лажи и на имању основне школе и сличним, сада се плаше да са "некултурним" Давидом не дође нека друга (истинита) стварност.

 

Вјешто користе Тасин ауторитет и крију се иза њега, као његови тобожњи бранитељи, али ипак немају духа његовог и богословља његовог, него чине дјела отаца својих.

 

Због тих дјела они имају проблем са Црквом, али би да то прикажу као сукоб Атанасија и Давида који се може огледати само у начину рјешавања проблема. Зато мислим да се на ово лукавштине не треба пецати.

 

Лично мислим да Атанасије не може да проблеме реши сам, јер да су га слушали и да им није луд, не би ни било свега овога.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Zoran Đurović рече

Жао ми је твоје заљубљености. Није овде реч о пљувању него о реалном сагледавању ствари.

Љубав у Христу се не може назвати заљубљеношћу јер није нестална и по људској природи, већ проистиче из Литургијске заједнице која гради Царство Божије а то је нова реалност коју ми који живимо у Христу сагледавамо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, dilic рече

Љубав у Христу се не може назвати заљубљеношћу јер није нестална и по људској природи, већ проистиче из Литургијске заједнице која гради Царство Божије а то је нова реалност коју ми који живимо у Христу сагледавамо.

Не лупетај. Ја сам са свим овим људима растао и туга ме је када видим у шта су се претворили. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Не лупетај. Ја сам са свим овим људима растао и туга ме је када видим у шта су се претворили. 

Spinuju. Eno kod e. Davida na sajtu eparhije link za predavanja e. Atanasija.

Svode sve na nekave lichne sukobe, a ne vide shiru sliku.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Spinuju. Eno kod e. Davida na sajtu eparhije link za predavanja e. Atanasija.

Svode sve na nekave lichne sukobe, a ne vide shiru sliku.

Давид поштује Атанасија и има духа његовог, али кад Атанасије узме да брани Вилотића који га назива јеретиком и гнуша га се. Зар треба да му следујемо?

Исто је и за остале, не може по дуплим аршинима, да не види у Ави богословски дар, а да га са друге стране види гдје га нема.

Ако је и светац грјеши.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На првим страницама новембарско-децембарског 376. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом (Бојовићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

       
      Владика Кирило: Православна Црква је мисионарска Црква!
       
      *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите!
       
      Бог да помогне и благослови редакцију и све читаоце Православног мисионара!
       
      *Драги Владико, рођени сте у Подгорици, а осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршили сте у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Преосвећени, каква Вас сећања вежу за детињство?
       
      Од дјетињства сам упућиван на прави пут благочашћа и врлине од стране својих родитеља Рада и Зорке и одгајан у побожној атмосфери патријархалне српске (црногорске) породице. Одрастао сам у Бјелопавлићима које красе природне љепоте али и велике светиње: Острог, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, света Текла,… свакако да то све оставља утисак на младог човјека. Имао сам и срећу да имам добре учитеље и професоре који су ми усадили љубав према науци.
       
      *Након одслуженог војног рока, уписали сте се на Природно-математички факултет у Подгорици, који сте завршили у предвиђеном року са средњом оценом 9,68. Године 1993. своје усавршавање настављате уписујући се на постдипломске студије на истом факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранили сте 17. јула 1996. године. Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да са нама поделите важније детаље у погледу Вашег изузетно озбиљног научно-истраживачког рада на Природно-математичком факултету?
       
      Поново сам имао срећу да и у Подгорици и Београду, а касније и у Москви имам добре професоре. Ја сам заиста са великим заносом и љубављу изучавао науке а посебно математику. Интересовала ме је и умјетност нарочито поезија и драмска умјетност али о томе сада није ријеч.  И та моја љубав према математици није остала празна. Математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да у њој постигнем високе резултате. Тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред Богом. Свака наука, ако то није нека лажна идеологија као што је марксизам на примјер или ако није лажна хипотеза као што је Дарвинова теорија еволуције, говори на лијеп начин о творевини Божјој и самим тим о Творцу, наравно да се претпоставља да личност која ту науку изучава има основно религиозно осјећање. Тако је и математика мени много рекла о Богу, наравно поред свега онога што сам сазнао из Библије и других духовних књига. Ја сам у њеним формулама (наравно сам за себе) видио појмове: душа, тијело и њихов однос, затим однос човјека према осталој творевини, а иза те тајновите бесконачности,  која нема нити може да има тачну научну дефиницију, као иза неке тајанствене завјесе увијек се за мене налазио Бог. Чак сам у неким њеним теоремама, наравно само иконично, сагледавао икономијски однос у светој Тројици. Далеко би нас одвело кад бих све то овдје потанко објашњавао.  
       
      *Следујући тајанственом призиву Божјем, крајем 2000. лета Господњег, добровољно сте дали оставку на подгоричком Природно-математичком факултету и благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постајете послушник у Цетињском манастиру, док касније примате монашки постриг и ступате у клир, најпре као јерођакон, а потом и јеромонах. Често волите да кажете да живот крај ћивота Светог Петра Цетињског за Вас представља посебан благослов, с тога шта нам можете рећи о овом благослову и данима проведеним у овој великој светињи?
       
      Да, светитељи се за нас моле иако ми тога можда нијесмо свјесни. Дан моје крсне славе Светог Луке поклапа се са празником Светог Петра Цетињског који је покровитељ и гимназије и факултета у којима сам учио и радио. Свакако није случајно што сам мојих, могуће најљепших петнаест година провео у Цетињском манастиру. Увијек су за мене посебан значај имала мјеста са,  тако да кажем, згуснутом духовно - историјском садржином. Човјек има посебан осјећај кад живи на мјесту гдје су проходиле ноге светог Петра цетињског, пјесника и свеца Његоша  и других великих цетињских владика и подвижника вјере. Да тај мој  благодатни почетнички занос има добар правац старао се брижно и цијело вријеме велики духовник нашег времена Митрополит Амфилохије уз чију пастирску палицу смо духовно сазрели. Наравно ту је и духовно радостна цетињска братија па затим и поклоници манастира који су ме увијек изнова духовно кријепили. Духовна  веза са Русијом се осјећа поред кивота светог Петра, и не само због тога што се ту налазе гатчинске светиње дио Часног Крста и Десница Светог Јована. Ту на Цетињу се налази у државном Музеју и трећа светиња Богородица Филермоса. Био сам веома срећан што сам учествовао 2006 године у догађају четрдесетодневне литије са  Десницом Светог Јована кроз Русију, Украјину и Бјелорусију који је по мени имао васељенско значење. Милиони вјерника Московске Патријаршије су се поклонили тој великој светињи, то је био заиста величанствен призор и за земљу и за небо. Ту поред кивота светог Петра добио сам и благослов од Митрополита Амфилохија за духовно школовање у Московској Духовној Академији што је за мене било испуњене мог давнашњег дјечачког сна. 
       
      *Ваше Преосвештенство, 2008. године на Московској духовној академији одбранили сте кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад  добили сте прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено сте и ванредно завршили Московску духовну семинарију. У Вашој личности обједињена је љубав према теологији и природно-математичким наукама, у том духу реците нам како повезујете ово што је нама у први мах неспојиво?
       
      Његошева философска мисао и интуиција је такође проткана егзактним наукама. То сам и покушао да представим у мојој дисертацији, и по оцјени мојих професора и успио. Три године живота у зидинама Тројице Сергијеве Лавре и Академије су незаборавно искуство… Лавра је свакако једно од најљепших мјеста на земљи… У Московској академији имају веома велики опит изучавања веза науке и теологије, сјетимо се само Павла Флоренског. Па знате ја на науку гледам као на катафатичко богословље, јер свака наука изучава творевину Божју а самим тим се бави и Творцем. Наравно да представља одређени труд (и рекао бих дар) у математичким формулама видјети нешто више. Али ако имамо у виду да без математичких прорачуна не би била могућа савремена машинска техника (аутомобили, авиони,…), не би била могућа компјутерска техника, не би била могућа савремена архитектура па самим тим и конструкција таквих дивних храмова као  на примјер Храм Светог Саве у Београду или Храм Христовог Воскресења у Подгорици, тада и обичном човјеку који није изучио велике науке помало постају јасније везе науке и теологије. Недавно преминули Пеђа Ристић, велики гениј архитектуре, такође у једној својој књизи говори о повезаности теологије и науке. Наука никада не може досегнути апофатику јер то није њен метод и зато јој је управо потребна теологија да не би залутала у лажне идеологије и лажне хипотезе и теорије. Теологија треба да покаже науци циљ и пут ка Олтару Премудрости који је иза завјесе бесконачности односно вјечности и гдје  се налази апсолутно познање. Зато су сви велики научници били дубоко религиозни људи, поменимо само, Њутна, Лајбница, Јунга, Анштајна, нашег Николу Теслу, Михаила Пупина,…
       
      *Драги Владико, били сте професор и главни васпитач у Цетињској богословији. Шта за Вас представља Богословија и која би била порука младим људима који се припремају да крену благословеним путем изучавања речи Божије?
       
      Свака специјалистичка школа захтијева од човјека савладавање неких одређених вјештина, такве су на примјер школа за пилота која учи човјека да лети на једној машини, математичка гимназија која учи човјека да разумијева неке симболе и формуле и да рјешава логичке  проблеме, ДИФ која захтијева од човјековог тијела извјесне вјештине, и тако даље. Међутим богословија захтијева у процесу обучавања учествовање не једног дијела наше личности, већ цијелог тјелесног (пост и аскеза) и духовног човјека (молитва и созерцање), такође за разумијевање теологије итекако је потребно развијено логичко мишљење. Мислим да би ту чињеницу требало да има у виду сваки млади човјек који се припрема да упише теологију. Као што сте рекли богословија је благословени пут којим се следује Христу. Богословија даје човјеку знање али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у Христу то јест по његовим заповијестима а то је и једини начин истинског познања Премудрости Божје. 
       
      *На празник светог мученика Емилијана, 31. јула 2016. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског. Ваш избор за епископа догодио се у смирај празника Вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог Кирила. Да ли можемо рећи да је Ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолсних Кирила и Методија?
       
      Благодаран сам нашој Светосавској Цркви и његовој светости Патријарху Иринеју која је у мени  недостојном препознала архипастирски дар. Наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико  је то успјешно Бог зна?
       
      *Одлуком Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве, од 2018. лета Господњег, следујући Кирило-Методијевској ревности, реч Еванђеља Христовог проповедате у новооснованој Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Преосвећени Владико, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној Вам Епархији?
       
      И до оснивања Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионара (наравно и других православних). Тако после другог рата Патријарх Гаврило упућује у Аргентину свештеника Радојицу Поповића, који је часно служио Богу и роду овдје све до своје смрти. Сахрањен је у градићу Арибењосу недалеко од Буенос Ајреса. Колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само Аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) Бог зна? Отац Радојица живио је у врло тешким условима али је остао вјеран Христу и свештеничком позиву до краја. После њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владаванина у матици И тд). То је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у католичку или протестантску вјеру. Деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит Доситеј (садашњи епископ у Лондону) а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ Митрофан (сада канадски). Сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире Христовог стада. Морам рећи да епископ Митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални. Негдје од 2007 године у јужну Америку долази митрополит Амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије. Ја сам по послушању Цркви и свом духовном оцу Митрополиту Амфилохију стигао у Аргентину као архимандрит крајем 2014 године. Касније сам и постао први епархијски архијереј наше Цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност. Сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији. Требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства а уз све то и што је најважније, проповиједати Христа свакоме створењу. Дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски) нашао сам се и ја (и моји сарадници) као на некој другој планети или боље рећи у пустињи. Растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију. Поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо Храмове, манастире и параклисе. Прегаоцу Бог даје махове како каже Његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито Митрополија Црногорско Приморска а онда и епархије наше Цркве из сјеверне Америке и Канаде.   
       
      *У приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког, рекли сте да Вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак?
       
      Да већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, не постојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, не постојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју Цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје. Али сâм Господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако. Овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје. 
       
      *У ово тешком задатку на њиви Господњој хвала Богу нисте сами. На првом месту са Вама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов, али са Вама је непрестано и благослов Митрополита Амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали. 
       
      Да, без подршке Цркве и нарочито мог духовног оца Митрополита Амфилохија наш рад овдје би био немогућ. Могуће да се и наша Црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије. То јесте тешко али је са друге стране и велики изазов. Треба уочити да оснивањем ове епархије и Српска Православна Црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима. Такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: Константинопољске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Московске Патријаршије и Заграничне Руске Цркве. 
       
      *Ваше Преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску Епархију?
       
      Ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти.  Поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе). У Аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију. У Бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању. У Венецуели двије парохије. У Доминикани и Панами по једну парохију. У Колумбији двије парохије. У Еквадору једну парохију и двије у оснивању. У Чилеу једну парохију и један манастир. У Гватемали један манастир и једну парохију. У Никарагви и Костарики по једну парохију. У Перуу имамо један манастир. Што се тиче Храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у Чилеу имају своје Храмове. У парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој Храм. Остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним просторијама у облику параклиса. Такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства али нарочито монаштва и женског и мушког. С обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва. Рецимо у манастиру у Перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва. ”Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју.” (Лк 10, 2)
       
      *На ком језику се савршавају свештена богослужења, али и да нас детаљније упознате са богослужбеним животом поверене Вам Епархије?
       
      У Бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик. Сви наши манастири  и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом  и  великим празницима. У вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир. 
       
      *Драги Владико, замолио бих Вас да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, Епархије  буеносајреско и јужно-централноамеричке. 
       
      Православна Црква је мисионарска Црква. Господ Исус Христос је пред своје Вазнесење заповиједио својим ученицима ”Идите, дакле, и научите све народе…” (Мат. 28, 19) А такође дао и велика обећања самим мисионарима: ”И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.” (Мат. 19, 29) Свакако највећи од мисионара који је живио на земљи свети апостол Павле оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: ”Дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати.” (Рим 15, 1) Знајући све то, ја позивам све читаоце ”Православног мисионара” да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију Цркве, и да благу вијест Христову донесу до што више душа људских. Нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара Цркве Христове од светих Апостола преко наших просветитеља и учитеља Кирила и Методија преко равноапостолног оца нашега Саве, до нових мисионара цркве Христове на новом континенту Германа аљаског, Јована санфранцискога, преподобног Севастијана џексонског, светог Мардарија либертвилског и других наших светих отаца. Амин. 
       
      Разговарао: Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у новембарско-децембарском 376. броју Православног мисионара (стр. 4-10)
       
         
       
       
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У децембру 2017. године, поводом свечане прославе стогодишњице обнове Патријаршије у Руској Православној Цркви, имао сам благослов да са владиком бачким г. Иринејем будем одређен од стране Светог Синода да пратимо блаженопочившег патријарха Иринеја у Москву на ову свечаност.

       
      Домаћини су нас љубазно дочекали и сместили у познати хотел Украjина. У исто време, одвијао се велики спортски догађај — извлачење жреба за Светско првенство у фудбалу наредне године. У атмосфери глобалног велеграда, у хотелу кроз чији хол, као на покретној траци, дефилују најзначајније и најпознатије светске личности, у лифт је, потпуно изненада, заједно са нама, ушао и онижи црнпурасти човек, коврџаве косе и са упадљивим осмехом на лицу. Одмах сам препознао да се ради о фудбалском чаробњаку, који је готово сâм победио фаворизовану репрезентацију Енглеске на Светском првенству 1986. године!
      И он је, рекао бих, био изненађен, видевши двојицу високих, од њега скоро двоструко виших људи, у црним мантијама, са дугим брадама и камилавкама на главама.
      Већ на први поглед, у њему смо препознали доброг човека, скромног хришћанина и богобојажљивог верника јер је одмах показао изузетно поштовање — просто се ,,укипио” пред владиком Иринејем — и упитао владику да ли може да целива икону Пресвете Богородице на његовим грудима (панагију) и замолио да га владика Иринеј благослови.
      Преосвећеном епископу Иринеју, за кога је општепознато да не прати спорт, брзо сам објаснио ко је наш сапутник у лифту московског хотела. Наравно, он је достојанствено и са осмехом, позвао нашег брата Дијега Арманда, као искреног и богољубивог хришћанина, да целива панагију на владичиним грудима, благословио га на наш православни начин и пожелео му да га Пресвета Богородица прати у сваком добром делу које предузима.
      Ето, такав је био Марадона, Дијего Армандо. Бог нека му подари Царство небеско!
       
      Епископ мохачки Исихије
       
      Извор: Чудо
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: ГЛИКЕРИЈА НА АРТЕМИЈЕВОЈ САХРАНИ
      Мој интересантан осврт на Гликеријин излет!
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У уторак, 17. новембра 2020. године, након негативног теста на вирус ковид 19, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије отпуштен је са болничког лечења из КБЦ др Драгиша Мишовић у Београду, на ком је био од недеље, 8. новембра 2020. године.

       
      Епископ Атанасије изражава своју захвалност најпре Господу Богу, истинитом лекару душа и тела наших, а затим и целокупном здравственом систему Државе Србије, здравственим установама у Пријепољу, Ужицу, поменутом КБЦ др Драгиша Мишовић, као и свима другима који су били укључени у борбу против злог вируса на њиховој хришћанској бризи, старању и молитви, што је резултирало његовом бржем опоравку.
      Владика се моли Богу за све оболеле од нове заразне болести, да их Господ убрзо подигне са болесничке постеље, као и за све оне који се старају о оболелима, да им Господ подари снаге и крепости у њиховом узвишеном делу служења другима на славу Божију и радост целокупне заједнице којој припадају.
       
      Из кабинета Епископа милешевског
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је са свештенством данас, 14. новембра, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице.

       
      Звучни запис беседе
       
      У архипастирској бесједи Преосвећени владика је казао да нам данашњи празник открива и кроз Посланицу Светога апостола Павла, да је Црква Божја кроз сва времена па и прије Христа и до краја времена, присутна у овом свијету. Као што је тијело нашег Господа за вријеме Његовог живота давало исцјељења приликом додира, тако и Црква, као тијело Његово која пребива у овом свијету, даје исцјељења када је се неко дотиче са вјером. Наглашава да Господ не даје само механички исцјељење од болести, већ попушта неке болести и страдања на људски род, да би га васпитао и кроз то привукао Себи.
      “Циљ исцјељења је добијање неког дубљег духовног исцјељења, отварања духовних очију код човјека, да човјек кроз тај дар, који му даје Бог, узрасте у вјери”, бесједио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички, подсјетивши да се дешавало да Господ исцјељује и неблагодарне људе, као 10 губаваца од којих се само један вратио да заблагодари Богу.
      Дар исцјељења даје Дух Свети у Цркви својој, али, казао је, немају сви тај дар.
      “Неко има дар учитељства, неко исцјељења, неко други дар, како то говори апостол Павле у данашњој Посланици, али пошто смо сви једно тијело, значи сви имамо заједнички те дарове.”
      Подсјетио је да многи светитељи у току земнога живота нијесу вршили никаква чуда, али послије њиховог упокојења, пошто су они живи у васкрслом Христу, многа чудеса се молитвама које им упућујемо, пројављују од њихових светих моштију.
      Владика Кирило је нагласио да Црква чува дар исцјељења, као и све друге дарове које Дух Свети даје, у својим њедрима и дијели како Бог по свом Промислу зна и умије и “то морамо да имамо у виду и у вријеме ових глобалних страдања, које трпи човјечанство од ове нове болести” (пандемије ковида – 19).
      “Човјек Божији подноси све, и болести и радости, заједно са својим народом, и зна да је Бог врховни љекар и то Црква посебно у овом времену треба да свједочи. Наравно, ми смо захвални за све напоре медицинских радника, који жртвују своје животе за ближњега и труде се колико могу да помогну, иако у многим случајевима не успијевају јер је људско знање ограничено. Ми као Црква треба да свједочимо, а то свједочи и њена историја, да су све болести, пандемије, епидемије, у крајњој линиј завршаване молитвом пред иконама Богородице и другим светима. Бог је тај врховни љекар душе и тијела, који има љекове од свих болести па и од најтеже, смрти, која је ушла у људску природу због човјековог непослушања.”
      Поручио је да чувамо себе колико можемо јер не треба се излагати опасности превише, али да увијек треба да будемо доступни ближњему, његовим невољама.
      “Молимо се за наше ближње, помолимо се да ова пошаст што прије престане, и да се људи врате свом нормалном животу”, казао је Преосвећени и појаснио да је Господ и попустио ову пандемију па макар она била и вјештачки изазвана, да би нас вратио духовним вриједностима и покајању, које је увијек врата за Царство небеско, вјечни живот.
      Заблагодарио је Светим чудотворцима, бесребреницима који су, како је казао, увијек са нама и који нас подсјећају да дар исцјељења чува Цркву своју у њедрима, а она га кроз молитве, кроз Свете тајне, даје, “пазећи нарочито да не баца Светиње пред псима и пред свиње”:
      “И да не откривамо Свете тајне људима непосвећеним јер ето и у новинама излазе разни чланци којима ти људи, који не размију што је од Духа Божијег, него знају само што је тијело, критикују начин како се ми причешћујемо итд.”
      У даљем обраћању је нагласио и да је та Тајна за вјерне, а није за невјернике:
      “Они ако су невјерни, нико их не приморава да учествују у тој Светој тајни. А Црква свакога призива, не приморава, да учествују у тој Светој тајни, и осјете да је благ Господ и да је моћан као васкрсли Господ, који нам се даје кроз своје Свете тајне да исцијели све недуге наше природе, па и најтежу – смрт која је ушла у људски род због непослушања.”
      На крају је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило благословио славске приносе и честитао славу игуманији мати Јовани и сестринству ове свете обитељи, и пожелио да много година буду светионик вјере, чудеса Божијих и исцјељења.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска

×
×
  • Креирај ново...