Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом вести о постављању „монтажне цркве“ у селу Ракита која је до нас дошла путем објављене репортаже о датом догађају на порталу „Јужне вести“ (у питању је вест доступна на следећој веб адреси:  https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Bugarska-donirala-montaznu-crkvu-selu-Rakita-mestani-je-ne-zele.sr.html), а у којој се лица одговорна за постављање овог храма позивају на благослов Епархије нишке за њихово дело, сматрамо потребним да широј јавности саопштимо да никаква молба за постављање било каквог монтажног храма или богомоље било које врсте никада није била упућена на нашу адресу.     Имајући то у виду, обавештавамо вернике наше Цркве, који живе у подручној парохији Погановског манастира на територији села Ракита, као и сву заинтересовану јавност, да је поменута богомоља подигнута без благослова Епископа нишког личном иницијативом приватних лица; не припада јурисдикцији Епархије нишке; не налази се на црквеној земљи и надлежни парох, нити било ко од клирика Епархије нишке, неће ту обављати богослужења нити било какве свештенорадње, јер за то нема благослов надлежног архијереја.     Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      Празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављен у Саборном храму у Крагујевцу у суботу 16. новембра 2019. године.   Звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора др Зорана Крстића   Звучни запис беседе Епископа браничевског др Игнатија   Звучни запис беседе Епископа шумадијског Јована     Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење високопреподобног архимандрита Прокопија, госта из Антиохијске патријаршије, као и свештенства и монаштва Епархије шумадијске. У славу и част светог великомученика Георгија освећен је и пререзан славски колач Владике Јована, за чије здравље и спасење су се сви присутни помолили Господу.   Након прочитаног Јеванђеља, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић је на почетку своје беседе честитао славу Епископу Јовану:   “Наш Владика Јован предстоји евхаристијском заједницом у Шумадији и моли се за све нас. Па тако исто да и ми данас њему пожелимо да се његов заступник и заштитник пред Господом, свети Георгије, непрестано моли за њега. И оно што бих могао ја, а и сигурно у име свих вас и у име свих свештеника, да му пожелим јесте добро здравље, а надасве да му пожелим да правилно управља речју истине Очеве. То је оно, браћо и сестре, што је нама највише потребно. Дакле, да пројављујемо сви ми вољу Божију, не нашу вољу и не онако како бисмо ми то желели, него, како то у Господњој молитви кажемо, да буде воља Очева”.   У наставку беседе прота Зоран је говорио о правим јунацима и узорима и начину на који је Црква њих истакла. “Желео бих да вам нешто кажем о јунацима, херојима и узорима. Свако време их има, и човек не може да одрасте, не може да сазри ако нема узоре. Свако од нас има једног, или више, или много узора у животу са којим се поитовећује. Али данас када молитвено славимо светога Георгија, да ли можемо да се запитамо да ли наши светитељи, пре свега свети Георгије, спада у такву групу. Свети Георгије је свакако јунак хришћанске вере. Али ако бисмо се даље запитали да ли је свети Георгије узор са којим можемо да се поистоветимо, одговор од стране Цркве би и ту био потврдан. А онда би уследило и треће питање, да ли неко од нас заиста жели да буде мученик? И ту би одговор вероватно био негативан. Све је то лепо, али кад треба крв пролити и у тој ситуацији исповедити Христа, онда то није узор са којим можемо да се поистоветимо.    У том случају морамо се запитати какви су наши животни приоритети јер узори управо зато и постоје, да нам покажу шта ми то у животу желимо. Оно заправо где се огледа наша вера и што јесте камен спотицања, јесте да ли смо спремни да живот свој положимо за Христа. Васкршње радости нема без страдања и патње. Као што знамо браћо и сестре, свети Георгије се на иконама често слика са неким оружјем, најчешће копљем. Какво је то копље? Можемо и то копље символички да тумачимо као хришћанску врлину коју смо управо чули у данашњем Јеванђељу.    Каже нам свети апостол Лука: “Трпљењем својим спасавајте душе своје”. Дакле, не постоји моћније оружје за савладавање зла од трпљења. То ће за свет увек изгледати парадоксално, јер прва наша реакција јесте да се супротставимо злу. Али ни прва реакција светог Георгија није била да се супротстави цару или да побегне од цара, да се склони, да било шта тако уради да сачува свој живот. Његова једина реакција је била да исповеди Христа и да трпи, шта год да му се деси. Он је свакако пристајао на све што ће му се десити. То је копље које морамо следити. Посебно је важно браћо и сестре да се научимо да друге људе трпимо, да носимо њихова бремена, јер уколико ми друге не трпимо, нико неће ни нас да трпи. Трпљење исто тако подразумева стрпљење.    Данашњи човек је некако брз, све би желео одмах да уради, па је исто тако брз и на осуди, брз на одбацивању, брз на раскидању свих могућих заједница, а неке од тих заједница се после никада више не успостављају. Лек за све то који нам препоручује свети Георгије, а и Јеванђеље свакако, јесте трпљење. То је тај мач светог Георгија, мач или копље, који ми треба да подигнемо и на тај начин да покажемо да нам је свети Георгије узор, да би нам онда он био заштитник и молитвеник пред Господом. Амин”.   У наставку свете Литургије Владика је са присутним верницима преломио славски колач.   У складу са древном традицијом, у поподневним сатима Епископ је приредио трпезу љубави за своје госте међу којима су били и Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ браничевски Г. Игнатије, архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњану.   Топлини славске трпезе допринео је и Епископ браничевски Господин Игнатије који је добром домаћину честитао крсну славу и том приликом нагласио да је дивна трпеза, коју је Епископ Јован приредио, проистекла из јеванђељских обичаја и да је то суштина славе – угостити другог човека, угостити путника, угостити Господа.     “Заиста, немам речи да изразим захвалност нашем домаћину. Желим му дуг живот и благослов Господњи, да и идућа година буде берићетна и благословена. Благодарим Господу преко нашег домаћина. Желим вам дуг живот и свако добро од Господа. Живели Владико на многаја љета”, биле су речи благодарности Епископа Игнатија.   “Браћо и сестре, од срца се захваљујем Епископу Игнатију, мом комшији, а наш народ каже да је комшија пречи него ли брат на страни. Хвала и Епископу врањском Господину Пахомију и свима вама који сте дошли. Поновио бих ону народну изреку: “Тешко кући којој нико не долази”. Радујем се што сте ви данас дошли овде у средиште Цркве Божије у Шумадији. Мислим да треба што чешће да се састајемо, наравно и на ручку и уопште у разговорима, јер где има разговора има и разумевања. Нека нам свима свети Георгије помогне, а вама од срца хвала, јер надам се да нисте волели не бисте дошли, а ја вас од срца све поздраваљам и волим вас. Бог вас чувао”, поручио је Епископ Јован на крају овогодишње прославе Ђурђица.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће.     2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан.   3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих.   4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала.   5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће.   6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих.   7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа.   8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи?   9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове.   10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне.   11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети?   12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно?   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом.     Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“,   „Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто:   „Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути.   „Колико кошта?“ , „Како да дођем до...?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко.   Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становиштва на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању.   Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу... За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима?   На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет.   Отуда та једнострана лексика у учењу страних језиика и атеистички цензурисани уџбеници.   У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет.   Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради?   Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналану чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“:      Све вековне мисли, сва маштања, сви светови, Сва будућност галерија и музеја, Све враголије вила, сва дела чаробњака, Све јелке на свету, сви снови дечурлије. Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови, Сва узвишеност лажног сјаја... ...сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе... ...све јабуке, све шарене балоне.   „Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати.     Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега?     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Православни богословски факултет Вас позива на промоцију пет томова ПАТРОЛОГИЈЕ Епископа умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића, професора емеритуса.     Говоре:   Епископ др Атанасије др Александар Ђаковац др Здравко Јовановић др Микоња Кнежевић др Андреј Јефтић     У амфитеатру факултета, Мије Ковачевића 11Б, у понедељак, 18. новембра 2019. у 19.00 часова. Улаз слободан. Добро дошли!     Извор: Православни богословски Факултет у Београду

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...