Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Месопусну недељу 23. фебруара 2020. године, на дан када прослављамо Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Храму Преображења Господњег у Сокобањи.      Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали су игуман манастира Буково архимандрит Козма (Радовић), протојереји-ставрофори у пензији Петар Милинковић, Алекса Симеуновић и Љубомир Јовановић, протојереји Дејан Миливојевић и Вања Ковачевић, јереји Ивица Станковић и Немања Тобић, архиђакон Илија (Јовановић) и ђакон Саша Средојевић.     На светој Литургији владика Иларион рукоположио је ђакона Сашу Средојевића у презвитерски чин.   У обраћању окупљеним верницима Епископ Иларион је рекао да се у току Литургије благодат Светог Духа излила не само на новорукоположеног свештенослужитеља Сашу Средојевића већ и на све присутне, и истакао да се призивањем благодати свештеник упућује на мисионарски рад.   Молитвено литургијско сабрање, увеличано појењем Хора Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару под  руководством професорке Наташе Јовановић и употпуњено духовном радошћу рукоположења, завршило се дељењем благослова новог свештеника Саше Средојевића, а потом и трпезом љубави.   Саша Средојевић рођен је 14. јула 1985. године у Слепчевићу код Шапца. Основну школу је завршио у Липолисту 2000. године када је уписао Богословију Светог Саве у Београду. Дипломирао је на Теолошком факултету Универзитета у Београду, а у чин ђакона га је рукоположио Епископ Иларион 2015. године у сокобањском храму Преображења Господњег. Од тада је запослен као вероучитељ. Ожењен је и отац је двоје деце.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • Од Поуке.орг инфо,
      РЕЗОЛУЦИЈА
      Ми, свештенство, монаштво и представници народа Божјег,
      посвећени и изабрани чланови Годишње скупштине
      Богоспасајеме Епархије канадске 
      Српске православне цркве, 
      сабрасмо се у просторијама храма
      Светог Николаја Мирликијског Чудотворца,
      у граду Хамилтону, у провинцији Онтарио
      од 21. до 22. фебруара, лета Господњег 2020.
       
      1. У години када наша Света Српска Православна Црква обележава 100-годишњицу свога поновног уједињења и васпостављања Српске патријаршије, призвани и сабрани Духом Светим данас када молитвено прослављамо Светог Саву Другог, Архиепископа српског и оданије празника Сретења, очински предвођени својим Архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским Господином др. Митрофаном, најпре упућујемо синовске поздраве Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г.Г. Иринеју и свим Архијерејима Српске православне цркве.
       
      2.  Са дубоким осећањем хришћанске љубави поздрављамо све Архијереје Српске православне цркве чија јурисдикција обухвата територију Црне Горе са свим благочестивим народом, у којима је оличена пуноћа Цркве Христове у Црној Гори, која вековима стоји на темељима равноапостолног просветитеља Светога Саве, где је сам камен од угла Господ Исус Христос (Еф. 2:20), свесрдно подржавајући њихову непоколебиву веру и труд у очувању хришћанског слободарског духа и светиња Српске православне цркве од бруталног покушаја наметања штетног "закона о слободи вероисповести" у Црној Гори. Питамо се да ли је случајно да баш у време када Српска православна црква обележава 800 година од добијања аутокефалије и 100 година од поновног уједињења и васпостављања Патријаршије српске, и поред свих других искушења кроз које пролази, благочестиви народ и на тим просторима буде стављен на додатно искушење да мора да брани основну слободу на веру и своје светиње у Црној Гори коју су преци благочестивог народа, данас принуђеног да управо због поменутог "закона" буде на улицама, вековима градили. Није јасно у чије име и ко може да донесе закон, ако га већина народа те земље није подржала? Подједнако важна питања, још увек без одговора, јесу и због чега се и даље инсистира и шта би требало да буде крајњи циљ спровођења једног штетног закона, и зашто је безразложно заобиђена благовремена понуда представника Српске православне цркве да буду укључени у раду на изради поменутог закона?
       
      3. У истом духу поздрављамо и дивимо се нашим Србима и Српкињама и нарочито деци српској, који заједно са свештенством и монаштвом на вековно распетом Косову и Метохији, чврсто стоје на најсветијој земљи српској. Уједињени смо у подршци нашем Патријарху, Светом Архијерејском Синоду и Светом Архијерејском Сабору са ставом да је Косово и Метохија наш Јерусалим и да се никада и ни под каквим условима не смемо одрећи заветне земље, а нарочито у ове припремне дане гласно одзвањају заветне молитве из псалма 137, које Црква узноси припремајући се за Велики и часни пост. Стога, апелујемо на све релевантне чиниоце да не остају неми пред неправдом и безакоњем који се већ дуги низ година отворено дешавају у срцу Европе. Стога, са овога места једним срцем и једним устима упућујемо заједничке молитве Господу за Архијереје и верни народ Српске православне цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори који се, упркос свакодневним суочавањима са разним видовима застрашивања и политичких манипулација и притисака, труде да у најтежим временима сачувају име Светога Саве, Светога Кнеза Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског.
       
      4. Такође, пружамо пуну подршку нашем народу у Републици Српској и Босни и Херцеговини, Далмацији, Крајини и Славонији у њиховом настојању одбране свога имена и српског идентитета, светих и непролазних вредности. Богу се молимо да многонапаћеном народу српском долије снаге за савлађивање свих тешких искушења у духу Христових заповести и увек имајући Господа Христа у себи. 
       
       
      5. Епархијска скупштина изражава забринутост због великих изазова данашњице који су, како пред васцелим Православљем, тако и у појединачним помесним црквама. У духу поменутих великих јубилеја, упућујемо једногласну подршку напорима Светог Архијерејског Синода у очувању јединства Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. У исто време, истичемо досадашњи изузетан допринос Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу, који је од свога настанка подарио нашој Цркви, не само свештенослужитеље у Северној Америци, већ и значајан број дипломираних богослова који данас успешно обављају најодговорније послове у животу Цркве, како у Матици, тако и у Дијаспори. Стога, пружамо једногласну подршку Декану факултета, Његовом Преосвештенству Епископу канадском господину др Митрофану, посвећеним професорима, као и особљу ове установе, у раду и напорима ка академском унапређењу једине православне високошколске установе на Средњем Западу. И на другим континентима ничу богословске установе у окриљу Српске православне цркве, као нпр. Колеџ Светог Саве у Аустралији. То указује на то да са једне стране постоји реална потреба за квалитетним високошколским установама и ван Матице ради наставка што квалитетнијег мисионарског и пастирког делања на овим просторима, а са друге за приближавањем и блиском академском сарадњом са свим Универзитетима, како на северноамеричком континенту, тако и широм света.
       
      6. Сви заједнички упућујемо молитве Свемогућем Богу да просветли срца и умове свих поглавара помесних Православних Цркава да са највећом одговорношћу најпре пред Богом Живим, а затим и пред људима, раде на очувању јединства Цркве Христове - Цркве Православне.
      Са овог места изражавамо молитвену подршку Његовом Блаженству Митрополиту Онуфрију, поглавару аутономне Украјинске православне цркве, његовим архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу на истрајавању у очувању мира и јединства у Цркви.
       
      7. Епархијска скупштина поздравља власти државе Канаде, на челу са премијером Џастином Трудоом.
       
      8. Молитвену благодарност исказујемо верним служитељима олтара Божјег који су се упокојили током претходне године. Овде морамо поменути неуморне прегаоце на њиви Господњој: архимандрита Нектарија Радовановића, протојереја-ставрофора Добрицу Обрадовића и протођакона Горана Поповића. Нека би их Господ населио насељима праведних у наручју Авраама, Исака и Јакова. Вечан им спомен.
       
      9. Сабор Епархије канадске најтоплије захваљује Црквено-школској општини Светог оца Николаја у Хамилтону и њиховим свештеницима протојереју Ђури Самцу и јереју Радовану Кодићу на гостопримству и старању за све овде сабране. Нека би Господ узвратио нашим домаћинима Његовим непролазним Даровима свише.
       
      Извор: Сајт Епархије канадске "Источник"

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      РЕЗОЛУЦИЈА
      Ми, свештенство, монаштво и представници народа Божјег,
      посвећени и изабрани чланови Годишње скупштине
      Богоспасајеме Епархије канадске 
      Српске православне цркве, 
      сабрасмо се у просторијама храма
      Светог Николаја Мирликијског Чудотворца,
      у граду Хамилтону, у провинцији Онтарио
      од 21. до 22. фебруара, лета Господњег 2020.
       
      1. У години када наша Света Српска Православна Црква обележава 100-годишњицу свога поновног уједињења и васпостављања Српске патријаршије, призвани и сабрани Духом Светим данас када молитвено прослављамо Светог Саву Другог, Архиепископа српског и оданије празника Сретења, очински предвођени својим Архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским Господином др. Митрофаном, најпре упућујемо синовске поздраве Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г.Г. Иринеју и свим Архијерејима Српске православне цркве.
       
      2.  Са дубоким осећањем хришћанске љубави поздрављамо све Архијереје Српске православне цркве чија јурисдикција обухвата територију Црне Горе са свим благочестивим народом, у којима је оличена пуноћа Цркве Христове у Црној Гори, која вековима стоји на темељима равноапостолног просветитеља Светога Саве, где је сам камен од угла Господ Исус Христос (Еф. 2:20), свесрдно подржавајући њихову непоколебиву веру и труд у очувању хришћанског слободарског духа и светиња Српске православне цркве од бруталног покушаја наметања штетног "закона о слободи вероисповести" у Црној Гори. Питамо се да ли је случајно да баш у време када Српска православна црква обележава 800 година од добијања аутокефалије и 100 година од поновног уједињења и васпостављања Патријаршије српске, и поред свих других искушења кроз које пролази, благочестиви народ и на тим просторима буде стављен на додатно искушење да мора да брани основну слободу на веру и своје светиње у Црној Гори коју су преци благочестивог народа, данас принуђеног да управо због поменутог "закона" буде на улицама, вековима градили. Није јасно у чије име и ко може да донесе закон, ако га већина народа те земље није подржала? Подједнако важна питања, још увек без одговора, јесу и због чега се и даље инсистира и шта би требало да буде крајњи циљ спровођења једног штетног закона, и зашто је безразложно заобиђена благовремена понуда представника Српске православне цркве да буду укључени у раду на изради поменутог закона?
       
      3. У истом духу поздрављамо и дивимо се нашим Србима и Српкињама и нарочито деци српској, који заједно са свештенством и монаштвом на вековно распетом Косову и Метохији, чврсто стоје на најсветијој земљи српској. Уједињени смо у подршци нашем Патријарху, Светом Архијерејском Синоду и Светом Архијерејском Сабору са ставом да је Косово и Метохија наш Јерусалим и да се никада и ни под каквим условима не смемо одрећи заветне земље, а нарочито у ове припремне дане гласно одзвањају заветне молитве из псалма 137, које Црква узноси припремајући се за Велики и часни пост. Стога, апелујемо на све релевантне чиниоце да не остају неми пред неправдом и безакоњем који се већ дуги низ година отворено дешавају у срцу Европе. Стога, са овога места једним срцем и једним устима упућујемо заједничке молитве Господу за Архијереје и верни народ Српске православне цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори који се, упркос свакодневним суочавањима са разним видовима застрашивања и политичких манипулација и притисака, труде да у најтежим временима сачувају име Светога Саве, Светога Кнеза Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског.
       
      4. Такође, пружамо пуну подршку нашем народу у Републици Српској и Босни и Херцеговини, Далмацији, Крајини и Славонији у њиховом настојању одбране свога имена и српског идентитета, светих и непролазних вредности. Богу се молимо да многонапаћеном народу српском долије снаге за савлађивање свих тешких искушења у духу Христових заповести и увек имајући Господа Христа у себи. 
       
       
      5. Епархијска скупштина изражава забринутост због великих изазова данашњице који су, како пред васцелим Православљем, тако и у појединачним помесним црквама. У духу поменутих великих јубилеја, упућујемо једногласну подршку напорима Светог Архијерејског Синода у очувању јединства Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. У исто време, истичемо досадашњи изузетан допринос Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу, који је од свога настанка подарио нашој Цркви, не само свештенослужитеље у Северној Америци, већ и значајан број дипломираних богослова који данас успешно обављају најодговорније послове у животу Цркве, како у Матици, тако и у Дијаспори. Стога, пружамо једногласну подршку Декану факултета, Његовом Преосвештенству Епископу канадском господину др Митрофану, посвећеним професорима, као и особљу ове установе, у раду и напорима ка академском унапређењу једине православне високошколске установе на Средњем Западу. И на другим континентима ничу богословске установе у окриљу Српске православне цркве, као нпр. Колеџ Светог Саве у Аустралији. То указује на то да са једне стране постоји реална потреба за квалитетним високошколским установама и ван Матице ради наставка што квалитетнијег мисионарског и пастирког делања на овим просторима, а са друге за приближавањем и блиском академском сарадњом са свим Универзитетима, како на северноамеричком континенту, тако и широм света.
       
      6. Сви заједнички упућујемо молитве Свемогућем Богу да просветли срца и умове свих поглавара помесних Православних Цркава да са највећом одговорношћу најпре пред Богом Живим, а затим и пред људима, раде на очувању јединства Цркве Христове - Цркве Православне.
      Са овог места изражавамо молитвену подршку Његовом Блаженству Митрополиту Онуфрију, поглавару аутономне Украјинске православне цркве, његовим архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу на истрајавању у очувању мира и јединства у Цркви.
       
      7. Епархијска скупштина поздравља власти државе Канаде, на челу са премијером Џастином Трудоом.
       
      8. Молитвену благодарност исказујемо верним служитељима олтара Божјег који су се упокојили током претходне године. Овде морамо поменути неуморне прегаоце на њиви Господњој: архимандрита Нектарија Радовановића, протојереја-ставрофора Добрицу Обрадовића и протођакона Горана Поповића. Нека би их Господ населио насељима праведних у наручју Авраама, Исака и Јакова. Вечан им спомен.
       
      9. Сабор Епархије канадске најтоплије захваљује Црквено-школској општини Светог оца Николаја у Хамилтону и њиховим свештеницима протојереју Ђури Самцу и јереју Радовану Кодићу на гостопримству и старању за све овде сабране. Нека би Господ узвратио нашим домаћинима Његовим непролазним Даровима свише.
       
      Извор: Сајт Епархије канадске "Источник"
    • Од Поуке.орг инфо,
      Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду.   Звучни запис предавања (радио Слово љубве)     На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.   Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти  Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи,  високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту.   Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски  развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју.     Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма.   Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве.   Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста.   У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски  сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози  помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима.   Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама.   Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали  да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова.   Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава.   Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“.   Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији  је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије.   Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини.   Коначно, Високопреосвештени  Митрополит Иларион закључио је своје предавање  са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења.   Ђакон др Србољуб Убипариповић     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...